Vaspitanje kroz istoriju

Jevrejska deca sa svojim učiteljem u Samarkandu. Rana fotografija u boji iz Rusije, koju je kreirao Sergej Mihajlovič Prokudin-Gorski kao deo svog rada na dokumentovanju Ruskog carstva od 1909. do 1915. godine.

Vaspitanje je oduvek imalo važnu, progresivnu ulogu u filogenetskom (razvoj društva) i ontogenetskom (razvoj individue) razvoju čoveka, kao i u razvoju društvenog života i društvenih odnosa. Vaspitanje kao delatnost je stara koliko i čovek i društvo, kao oblik organizovanja ljudi kroz istoriju. Jedan od načina da se sagleda kompleksnost procesa razvoja vaspitanja kroz istoriju odnosi se na razmatranje osnovnih karakteristika vaspitanja u okviru istorijskih epoha.

Iako je vaspitanje imalo različit značaj u toku istorije, kao i različite ciljeve, postoji određena invarijantnost, odnosno nepromenljivost strukture, uloge i svrhe vaspitanja. Vaspitanje uvek sadrži prenošenje vrednosti jedne kulture s jedne generacije na drugu. U tome se vidi i konzervirajuća uloga vaspitanja u očuvanju društvenih odnosa, karakterističnih za društvene slojeve.

Vaspitanje u prvobitnoj zajednici

U praistoriji, vaspitanje je imalo samo praktičnu i utilitarističku ulogu. Suština je bila mladima preneti znanja i veštine (metafora čuvanja vatre) kako bi se omogućio opstanak. Nije postojalo kao izdvojena delatnost, već se odvijalo kroz svakodnevne aktivnosti. Glavni cilj je bio postići međugeneracijski i intergeneracijski transfer znanja i iskustva, što znatno dobija na značaju sa nastankom rodovskih i plemenskih zajednica, pošto je bilo potrebno preneti veći obim iskustva (polako se javlja potreba za delimičnim izdvajanjem delatnosti vaspitanja iz svakodnevnih aktivnosti).

Sa nagomilavanjem iskustva koje je trebalo preneti, javila se i potreba za postepenim i delimičnim izdvajanjem delatnosti vaspitanja iz konteksta svakodnevnih aktivnosti. Zaduženja za transfer iskustva su prenošena na starije osobe, koje su vremenom manje učestvovale u svakodnevnim aktivnostima zajednice i čiji je zadatak sve više nastojao da prenesu nagomilano iskustvo mladima i odraslim pripadnicima zajednice. Tako se prvi put javljaju "učitelji". Svakako, ne dolazi do potpunog izdvajanja vaspitanja kao delatnosti, jer se ove aktivnosti i dalje obavljaju u svakodnevnom životu.

Vaspitanje u starom veku

U starom veku se prvi put formira država, organizovani oblik ljudskog društva, dok u praistorijskom društvu, ovakva organizacija nije postojala. U starom veku, nakon pojave pisma, postepeno počinju da se uobličavaju misli i ideje o vaspitanju, kao i da se javlja potreba da se stečena znanja urede i sistematizuju. Takođe se javljaju i društveni slojevi, podela rada, a dešavaju se i druge društvene promene. Glavna karakteristika jeste upravo stvaranje društvenih slojeva, u kom su dominirali aristokrate i robovi.

Začeci pedagogije kao naučne oblasti se prvi put javljaju kod starogrčkih filozofa (Sokrat, Platon i Aristotel). U ovom periodu se, takođe, prvi put javlja ustonova škole, sa ciljem obrazovanja pripadnika državnog aparata. Škole su bile namenjene samo pripadnicima vladajućeg staleža (dok se kod robova vaspitanje i dalje odvija u sklopu svakodnevnih aktivnosti) i u njima su se učile veštine čitanja i pisanja. Kao posledica velikog nagomilavanja znanja i veština u različitim oblastima ljudske delatnosti, vremenom se javlja i potreba za njihovim organizovanim prenošenjem, sa jedne generacije na drugu, kao i između ostalih pripadnika zajednice.

Vaspitanje se javlja kao izdvojena delatnost, nezavisna od različitih drugih ljudskih delatnosti i od svakodnevnih aktivnosti slobodnih ljudi.

Vaspitanje u Atini

Glavni članak: Vaspitanje u Antičkoj Atini

Cilj vaspitanja je, u Atini, bio harmonijski razvoj ličnosti, kojim je trebalo da se postigne razvoj intelektualnih, moralnih i fizičkih svojstava. Termin ’paideja’ se odnosio na vaspitanje muške dece iz aristokratskog staleža. Paideja je predstavljala sveobuhvatnu koncepciju vaspitanja i obrazovanja, koja je uključivala obrazovanje kroz učenje sadržaja raznih oblasti, kao i socijalizaciju koja se odnosila na pripremu dece za aktivno učešće u aristokratskom poretku polisa. U školama su podučavani o čitanju, pisanju, računanju, književnosti i umetnosti, a postojale su i posebne filozofske škole (Akademija i Likej). Poseban značaj su pridavali fizičkom vaspitanju što se vidi kroz stvaranje institucije Olimpijskih igara 776. godine p.n.e.

Cilj vaspitanja u Antičkoj Atini je bio harmonijski razvoj ličnosti izražen kroz ideal koji je određen kao kalokagatija (lep, dobar). Koncepcija vaspitanja treba da vodi skladnom razvijanju duhovnih i fizičkih svojstava individue i ona je bila preovlađujuća koncepcija u celom antičkom grčkom svetu.

Atinski sistem vaspitanja je predviđao:

• do 7. god vaspitanje u porodici
• od 7. do 14. godine škole gramatista i kitarista
• od 13. godine palestre
• od 16. do 18. godine gimnazija
• od 18. do 20. godine efebe

Vaspitanje u Sparti

Glavni članak: Vaspitanje u Sparti

U Sparti se društvo delilo na spartijate, perijce (slobodni građani) i helote (robovi). U Sparti je cilj vaspitanja bio znatno drugačiji. Cilj njihovog vaspitanja jeste stvaranje uspešnih vojnika. Nazvano je agoga, odnosno vođenje ili vežbanje. Muška i ženska deca su živela sa roditeljima, da bi dečaci bili odvajani od roditelja od 7 do 18 godine. Muška deca, koja su rani period života provodila u posebnim vojničkim logorima, gde su upražnjavali različite gimnastičke i vojne vežbe koje su bile izuzetno surove. Mentalno zaostala deca i invalidi bi se bacali sa litice sa planine Tajget. Vaspitanje devojčica se vodilo u porodici, ali i ono je bilo vojnički orijentisano. Mali značaj je pridavan intelektualnom razvoju, pa je poznat pojam ’lakonskog govora’ karakterističnog za Spartance.

Vaspitanje u Rimu

Glavni članak: Vaspitanje u Rimu

Najveći uticaj na Rim je imala kultura antičke Grčke. Rim je prihvatio filozofiju i gimnastiku Antičke Grčke i često je upražnjavao. U početku se vaspitanje odvija u krugu porodice, gde su dečaci bili podučavani od strane roba, a prve škole se pojavljuju u 4. veku p.n.e.

Oko sedme godine, roditelji su slali svoju decu, uglavnom mušku, u osnovne škole, čiji je učitelj u dosta slučajeva imao grčko poreklo. Zatim bi, deca od 11 godina bila podučavana čitanju i pisanju, računanju, a učili bi i grčki jezik. Sa 12 godina, deca bi pohađala gramatičku školu, gde bi ih podučavali rimskoj i grčkoj književnosti. Vaspitanje na ovom nivou je imalo za glavni cilj pripremu mladih za poslove u državnoj upravi, pa je bitnu ulogu u obrazovanju imalo rimsko pravo. Vaspitanje i obrazovanje u Rimu svodilo se na to da deca elite imaju privilegiju da pristupe ovim časovima, i za to su ohrabrivana, dok su deca iz nižih slojeva podsticana da se bave poslovima kao što su se bavili i njihovi roditelji (uglavnom zemljoradnja i stočarstvo).

Vaspitanje u srednjem veku

Glavnu karakteristiku društva srednjeg veka čine feudalni odnosi i prevlast hrišćanstva, što je znatno uticalo da se ova epoha označava kao ’mračno doba’. Crkva je imala dominantnu ulogu, kako u društvenom životu, tako i u vaspitanju. Naime, vaspitanje je imalo ulogu u stvaranju vernika i podanika. Takođe, nije postojalo organizovano vaspitanje i obrazovanje, već se vodilo u manastirima i pristup su imala samo muška deca. Posebna pažnja pridavana je vaspitanju vitezova. Nastavni program činile su ’sedam slobodnih veština’: gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, astronomija i muzika. Školu su pohađali samo dečaci, a tek u poznom srednjem veku i devojčice iz bogatih porodica. Feudalnom društvenom poretku nije bio potreban pismen narod. Tek razvojem zanatstva javljaju se uslovi za institucionalizaciju vaspitanja. Za pozni srednji vek karakteristična je pojava prvih univerziteta na tlu Evrope, u Bolonji i Parizu.

Vaspitanje u novom veku

U novom veku, pojavom renesanse, polako se vraćaju vrednosti antičke Grčke i Rima i dolazi do velikih naučnih otkrića. Započinje proces oslobađanja od stega religije i predominantnog uticaja crkve u društvu. Nakon industrijske revolucije, manufakturna proizvodnja zamenjena je mašinskom, pa se i vaspitanje i obrazovanje orijentišu ka zadovoljavanju ovih, novonastalih potreba. Uviđa se značaj masovnog vaspitanja i obrazovanja i nastava u školi počinje da se odvija na maternjem, umestno na latinskom jeziku. U ovom periodu se postavljaju osnove za sistem vaspitanja i obrazovanja kakav je danas- uvode se ’narodne škole’, javlja se potreba za razvojem stručnog i visokoškolskog obrazovanja. Nastaju mnogi univerziteti, kao i ustanove viskokoškolskog obrazovanja.

Vaspitanje u modernom dobu

Kada je u pitanju kapitalističko i savremeno društvo, javlja se serijska i masovna proizvodnja, stvara se radnička klasa. Vaspitanje i obrazovanje stavljaju se neposredno u funkciju unapređivanja proizvodnje. Smisao vaspitanja i obrazovanja je stvaranje produktivnog radnika. Vaspitanje i obrazovanje postaju obavezni (osnovna škola). Stvara se i usavršava sistem vaspitanja i obrazovanja, a posebno oblast stručnog obrazovanja. U 17. veku, Jan Amos Komenski stvara ideju o reformaciji sistema obrazovanja i stvaraju se uslovi za masovne osnovne škole koje pohađaju deca svih uzrasta.