Vašingtonski konsenzus
Vašingtonski konsenzus naziv je za deset neoliberalnih ekonomskih predloga ili smernica koje su predložene 1989. godine, a sprovodile su ih Sjedinjene Države, Kanada, Latinska Amerika i evropske zemlje, posebno zapadne, u narednih 20 godina. Preovlađujuća koncepcija je radikalno osporavanje regulacija unutar država, kao procesa globalizacije, istovremeno zahtevajući deregulaciju komercijalne razmene, smatrajući da su državne granice prepreka cirkulaciji dobara, usluga i kapitala.[1]
Spisak predloga[uredi | uredi izvor]
- Fiskalna disciplina
- Preusmeravanje javnih rashoda
- Poreska reforma usmerena na smanjenje poreza
- Liberalizacija kamatnih stopa
- Konkurentni kurs
- Trgovinska liberalizacija, odnosno ukidanje ili veliko smanjenje poreza i carina na uvoz
- Liberalizacija stranih investicija
- Privatizacija državnih preduzeća i usluga
- Deregulacija odnosno ukidanje različitih zakona i drugih mera kojima se ograničava tržišna utakmica
- Pravna zaštita imovinskih prava [2]
Kritike dokumenta[uredi | uredi izvor]
Iako je zvanični cilj dokumenta bila reforma ekonomskih mehanizama zemalja sa velikim dugovima (pre svega Latinske Amerike), u praksi je primena ovog sporazuma dovela do nagoveštaja novih oblika kolonijalizma. Čak su se i neki uticajni zvaničnici najjačih svetskih ekonomskih organizacija pobunili protiv načina primene dokumenta. Tako je Džozef Stiglic, poznati američki ekonomista, upozorio je na licemerje tri najveća svetska privredna subjekta - MMF, STO i Svetske banke. Ističe negativne primere ekonomske tranzicije i globalizacije u postkomunističkim zemljama, pre svega Rusiji , a istovremeno navodi pozitivne primere (Kina i Poljska) tranzicije i globalizacije na koje se oslanjala na domaćim koncepcijama i nisu bespogovorno sledili uputstva.i konstrukcije MMF-a, Svetske banke, Ministarstva finansija SAD-a, STO-a i drugih faktora.[3]
Prihvatanje i kraj[uredi | uredi izvor]
Vašingtonski konsenzus prihvatile su razvijene zapadne zemlje i zemlje Latinske Amerike, dok su ga s druge strane Kina i Indija, koje su od njega ostvarile najviše koristi, odbile zbog ukidanja carinskih barijera. Do kraja prve decenije 21. veka, većina latinoameričkih zemalja pojedinačno je odustala od konsenzusa na razne načine. Otvoreno pitanje i predmet stalne rasprave među ekonomistima da li ovaj konsenzus još uvek postoji ili nije dodatno je pojačano kada je britanski premijer Gordon Braun 2009. godine rekao da je stari vašingtonski konsenzus završen.[4] sa kojom se predsednik MMF-a Dominik Stros-Kan složio 2011. godine.[5] Od 2004. godine, Pekinški konsenzus se prvi put pominje kao protivteža ovom konsenzusu.
Izvori[uredi | uredi izvor]
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
- ^ Vladimir Veselica: "Globalizacija i nova ekonomija", Zagreb, 2007, Prolegomena, XX
- ^ WASHINGTONSKI KONSENZUS, mr. sc. Marina KESNER-ŠKREB Institut za javne financije, Zagreb Preuzeto 8. rujna 2014.
- ^ Davorka Vidović, Davor Pauković: "Globalizacija i neoliberalizam: refleksije na hrvatsko društvo", Zagreb, Centar za politološka istraživanja, 2006. Str. 76-77.
- ^ „Prime Minister Gordon Brown: G20 Will Pump Trillion Dollars Into World Economy”. Sky News. 2. 4. 2009.
- ^ Teorije otvorenog tržišta zastarjele. Poslovni dnevnik 6. travnja 2011. str 24.