Pređi na sadržaj

Velibor Jonić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Velibor Jonić
Lični podaci
Datum rođenja(1892-02-12)12. februar 1892.
Mesto rođenjaKrnjevo, Kraljevina Srbija
Datum smrti17. jul 1946.(1946-07-17) (54 god.)
Mesto smrtiBeograd, NR Srbija, FNR Jugoslavija
NarodnostSrbin
Poreklosrpsko
ReligijaPravoslavni hrišćanin
Porodica
PorodicaBorivoje Jonić (brat)
Politička karijera
Politička
stranka		Jugoslovenski narodni pokret Zbor
Ministar prosvete
7. oktobar 1942 — oktobar 1944.
PrethodnikMiloš Trivunac

Velibor Jonić (Krnjevo, kod Velike Plane, 12. februar 1892 — Beograd, 17. jul 1946) je bio profesor po zanimanju i ministar prosvete i vera u kvislinškoj vladi Milana Nedića. Zanima se za politiku i istoriju i kao mlad ulazi u Narodnu radikalnu stranku a kasnije po pozivu Dimitrija Ljotića je postao generalni sekretar JNP ZBOR.

Autor je Apela srpskom narodu 1941. godine kojim se osuđuje partizanski ustanak u okupiranoj Srbiji i stanovništvo poziva na borbu protiv komunista i slušanje okupatora. Bio je organizator Zavoda za prinudno vaspitanje omladine, logora za prokomunističku omladinu u Smederevskoj Palanci.

Povukao se s Nedićem u Austriju odakle je izručen novim vlastima. Joniću je na Beogradskom procesu suđeno za izdaju i ratne zločine, a kazna je izvršena streljanjem.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Velibor Jonić je rođen 12. februara 1892. u Krnjevu, od oca Krste i majke Sofije Jonić. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu u đačkoj četi. Sa srpskom vojskom se povlačio kroz Albaniju. Posle povlačenja, saveznici su ga prebacili u Englesku, gde se školovao do 1920.[1]

Međuratni period[uredi | uredi izvor]

Posle povratka Jonić je kratko vreme bio član Republikanske stranke, ali je ubrzo napustio ideološku levicu.[1] Bio je član i Zemljoradničke stranke do 1929, saradnik pa član središnjeg odbora Narodne odbrane. Bio je pristalica ujedinjenja sa Bugarskom i federalnog uređenja Kraljevine SHS, pa je bio na izbornoj listi HSS.[1]

Na Jonićeve stavove značajan uticaj je imalo delo Propast Zapada Osvalda Špenglera.[2] U jednom "Politikinom" uvodniku 1923. govori o "bankrotstvu parlamentarizma".[3]

Nakon zavođenja Šestojanuarske diktature, Jonić je početkom 1930-ih postao član Jugoslovenske akcije, organizacije koja je kritikovala liberalnu demokratiju i zagovarala autoritativni i korporativni sistem.[4] Bio je izabran generalnog sekretara Jugoslovenske akcije.[4][1] Ubistvo kralja Aleksandara u Marselju oktobra 1934. podstaklo je Jugoslovensku akciju da sa još nekoliko srodnih grupa okupljenih oko listova Zbor, Otadžbina i Buđenje vodi pregovore o ujedinjenju. Jonić je bio jedan od potpisnika protokola o ujedinjenju, a imao je i vrlo aktivnu ulogu u pregovorima sa Dimitrijem Ljotićem.[1] Objedinjena organizacija Jugoslovenski narodni pokret Zbor osnovana je u Ljubljani, na šestu godišnjicu uvođenja Šestojanuarske diktature. Nešto kasnije obrazovano je stalno vođstvo Zbora u kome su bili: predsednik Dimitrije Ljotić, advokat iz Smedereva, prvi potpredsednik dr Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, drugi potpredsednik dr Fran Kondore, advokat iz Ljubljane i generalni sekretar Velibor Jonić, profesor iz Beograda.[5]

Jonić je sarađivao u i u zboraškom glasilu Otadžbina, veličajući Hitlera kako je zaustavio prodor komunizma u Evropu.[6]

Pošto je Zbor na izborima 1935. prošao katastrofalno loše, Ljotić je povezao Zbor sa Hitlerovom Nemačkom. Nemcima je bio cilj da Jugoslaviju privredno vežu za Nemačku, a ne za Francusku kao to tada. Zbog toga su u Kraljevini Jugoslaviji osnivali preduzeća i finansirali Zbor da zastupa nemačke interese.[7] Sukob Ljotića sa premijerom Milanom Stojadinovićem ostavio je nepovoljne posledice na dalje organizovanje zboraškog pokreta. Nezadovoljni lošim rezultatima na izborima 1935. istaknuti članovi Zbora su kritikovali Ljotića i odbijali su da slepo podražavaju njegove poteze, koji su im izgledali nerealni i ubistveni za dalji razvoj pokreta. Jonić je decembra 1937. isključen iz vođstva Zbora. Na mestu generalnog sekretara zamenio ga je Milorad Mojić. Osim toga, Ljotićevom odlukom, pred Vrhovni sud pokreta izvedeni su Jonić, Đorđe Perić i Danilo Gregorić.[8] Do izmirenja u vođstvu Zbora doći će u toku rata. Posle istupanja iz Zbora, Jonić se povezao sa Stojadinovićem i od 1938. do 1939. bio je predavač princu Petru. Bavio se prevođenjem i izdavaštvom, a tokom 1939. godine osnovao je izdavačko-prosvetnu zadrugu „Iproz”. Povezao se sa Srpskim kulturnim klubom, gde nije imao većeg uticaja.[1] Bio je član i funkcioner Jugoslovensko-engleskog društva, predavao je nemački jezik na Vojnoj akademiji u Beogradu[1] Bio je oženjen i imao je jedno dete.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Nedeljni list „Srpski narod” iz 1942. godine koji je Jonić uređivao, deo kolekcije Adligata

Iako je bio germanofil i spreman da učestvuje kolaboracionističkim institucijama, Jonić nije bio prvi izbor Nemaca.[9] Za komesara za obrazovanje u Komesarskoj upravi prvo je postavljen Risto Jojić, a Jonić ga je nasledio 10. jula 1941. Autor je Apela srpskom narodu kojim se osuđuje partizanski ustanak u okupiranoj Srbiji i stanovništvo poziva na borbu protiv komunista i saradnju sa Nemcima. Nemci su 29. avgusta postavili Milana Nedića na čelo nove srpske marionetske administracije, Vlade narodnog spasa.[10] Jonić opet nije bio prvi izbor za mesto ministra prosvete i vera, već je ta funkcija poverena Milošu Trivuncu. Posle rekonstrukcije vlade Jonić je postao ministar prosvete i vera 7. oktobra.[10] Jonić je u svom ministarstvu nasledio i brojne uticajne ličnosti koje su imale jake veze sa okupatorom (poput Vladimira Velmar-Jankovića, Đorđa Perića), pa iako im je bio nadređen imao je malo uticaja na njihov rad. Svoj rad u ministarstvu od samog početka je usmerio na nacionalnu propagandu koju je vodila vlada Milana Nedića i žestoko obračunavanje sa komunistima u prosvetnim redovima.[9] Ministarstvo prosvete je oktobra 1941. donelo uredbu o univerzitetu, kojom se sa beogradskog Univerziteta (koji nije radio zbog okupacije) uklonjeni svi nepodobni profesori i studenti, a predavanje i studiranje dozvoljeno samo „nacionalno ispravnim” osobama.[11] Nepodobni profesori su slati u Banjički logor.[12]

Jonić je u Vladi narodnog spasa bio u grupaciji oko Milana Nedića, uz Josifa Kostića, Đuru Dokića i Ognjena Kuzmanovića.[13]

Kao ministru prosvete i vera, data mu je nadležnost nad Srpskom pravoslavnom crkvom. Pokušao je da privoli crkvu na saradnju sa Nemcima, ali sa malo uspeha.[14] Kao ministar prosvete, Velibor Jonić je početkom 1942. pokrenuo izdavanje predratnog Prosvetnog glasnika, koji je trebalo da okupi sve prosvetne radnike i spreči da škola bude rasadnik „internacionalnih shvatanja“.[15] Polovinom 1942. Jonić je pokrenuo izdavanje političkog nedeljnika Srpski narod, čiji je on bi glavni i odgovorni urednik. List se zalagao za obnovu Srbije na „zdravim seljačkim nogama“ i njen preporod u novoj Evropi pod nemačkim vođstvom.[16] Takođe je od od 1941. do 1942. bio i saradnik zboraške Naše borbe 1941–1942.[17]

Ministarstvo prosvete je najdalje otišlo u sprovođenju nacionalsocijalističkih ideja.[11] Bio je organizator Zavoda za prinudno vaspitanje omladine, logora za prokomunističku omladinu u Smederevskoj Palanci. Ministarstvo je u sprovođenju svoje politike postalo najagilnije krajem 1943. i početkom 1944, u vreme kada su ostale kolaboracionističke aktivnosti polako posustajale.[11] Ono je krajem 1943. objavilo “200 velikih srpskih poslova” u koje je potrebno trebalo uraditi, među kojima su uređivanje “srpskog životnog prostora”, kolonizacija na “srpskom životnom prostoru”, izvrši zaštita srpske “krvi”, osnuje Centar za ispitivanje bioloških i antropoloških odlika stanovništva srpskih zemalja, formira Centar za istraživanje etničkih tipova srpskog stanovništva i da se izradi “rasna karta” srpskih oblasti.[11]

U poslednjoj godini okupacije Jonić je imao ulogu u saradnji Nedićeve vlade sa četnicima Dragoljuba Mihailovića. U proleće 1944. održao je sastanak sa kapetanom Predragom Rakoviću i predlagao mu saradnju četnika sa Vladom narodnog spasa. Krajem aprila 1944. godine na Velibora Jonića je izvršen neuspešan atentat čiji počinitelji nisu otkriveni.

Od početka savezničkog bombardovanja i bitke za Srbiju Nedićeva vlada je funkcionisala otežano, ali je Jonić i tada bio među njenim najrevnosnijim delatnicima. Nedić je 28. avgusta 1944. postavio Jonića da rukovodi evakuacijom kvislinške vlade u Nemačku.[18] Jonić je 2. septembra održao sastanak sa predstavnikom beogradske organizacije JVuO Ivanom Pavlovićem, predstavnikom Specijalne policije Boškom Bećarevićem, komandantom SDK Kostom Mušickim, komandantom SDS Borivojem Jonićem (tj. rođenim bratom) i generalom Stevanom Radovanovićem koji je zastupao Nedića. Na sastanku je dogovoran način kako da se zajednički spreči da partizani i Crvena armije zauzmu Beograd ili u slučaju neuspeha kako se povlače pred njima.[19][18]

Jonić je predložio da se srpski intelektualci koji su izrazili podršku nemačkoj okupaciji sakriju u manastirima SPC ili da se prebace u Nemačku zajedno sa članovima vlade.[18] 26. septembra, Velibor Jonić je održao govor preko Radio-Beograda, u kome se obratio kralju Petru II s molbom da zaštiti srpske političare koji su sarađivali sa okupatorom.[18]

Vlada narodnog spasa je prestala da postoji 3. oktobra kako su se Beogradu približavale jedinice Crvene armije i partizana. Jonić je pobegao iz Jugoslavije. On i drugi srpski izbegli kvislinzi su odvedeni u Beč, pa u Kicbil. Jonić je podržavao neuspešne Nojbaherove planove da uključi patrijarha Gavrila Dožića i vladiku Nikolaja Velimirovića u rad kolaboracionističkih organa u egzilu.[20]

Posle rata Jonića su Britanci izručili novim jugoslovenskim vlastima. Optužen je za saradnju sa Nemcima i suđeno mu je u Beogradu na istom procesu sa Mihailovićem, Mušickim i Jovanovićem. Osuđen je za kolaboraciju i streljan u Beogradu 17. jula 1946.[21]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Stojanović 2012, str. 56.
  2. ^ Stojanović 2012, str. 57.
  3. ^ "Politika", 11. okt. 1923
  4. ^ a b Stefanović 1984, str. 13.
  5. ^ Stefanović 1984, str. 25.
  6. ^ Milosavljević 2010, str. 179.
  7. ^ Stefanović 1984, str. 63.
  8. ^ Stefanović 1984, str. 54–55.
  9. ^ a b Stojanović 2012, str. 59.
  10. ^ a b Tomasevich 2002, str. 179.
  11. ^ a b v g Milosavljević 2006, str. 36.
  12. ^ Stojanović 2012, str. 60–61.
  13. ^ Borković 1979a, str. 376.
  14. ^ Byford 2006, str. 492.
  15. ^ Petranović 1992, str. 428.
  16. ^ Petranović 1992, str. 429.
  17. ^ Milosavljević 2006, str. 56.
  18. ^ a b v g Borković 1979b, str. 343.
  19. ^ Stojanović 2012, str. 61.
  20. ^ Borković 1979b, str. 368.
  21. ^ Tomasevich 1975, str. 461–462.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велибор_Јонић&oldid=27556680”