Velika nagrada San Marina 1994.
| Velika nagrada San Marina 1994. | |||
|---|---|---|---|
| Trka 3 od 16 u sezoni 1994. | |||
 | |||
| Detalji o trci | |||
| Datum | 1. maj 1994. | ||
| Zvanični naziv | 14° Gran Premio di San Marino | ||
| Lokacija |
Autodrom Enco i Dino Ferari Imola, Emilija-Romanja, Italija | ||
| Staza | Stalni objekat za trke | ||
| Dužina staze | 5,040 km | ||
| Distanca | 58 krugova, 292,320 km | ||
| Planirana distanca | 61 krugova, 307,440 km | ||
| Vreme |
 sunčano | ||
| Pol pozicija | |||
| Vozač | Vilijams—Reno | ||
| Vreme | 1:21,548 | ||
| Najbrži krug | |||
| Vozač |
 Dejmon Hil | Vilijams—Reno | |
| Vreme | 1:24,335 (u 10 krugu) | ||
| Podijum | |||
| Pobednik | Beneton | ||
| Drugoplasirani | Ferari | ||
| Trećeplasirani | Maklaren | ||
Velika nagrada San Marina 1994. godine bila je trka u svetskom šampionatu Formule 1 održana 1. maja 1994. godine na automobilskoj stazi „Enco i Dino Ferari“ u italijanskom gradu Imoli. To je bila treća trka u svetskom šampionatu Formule 1 1994. godine, a prva koja je vožena u Evropi. Trkački vikend obeležile su tragične pogibije austrijskog vozača Rolanda Racenbergera i trostrukog svetskog šampiona, Brazilca Airtona Sene, kao i veliki broj incidenata i udesa na samoj stazi u kojima je povređeno više vozača. Sportski komentator televizije Bi-Bi-Si, Mari Voker, opisao je ovu trku rečima: „Koliko mene pamćenje služi, ovo je najcrnji i najtužniji dan u istoriji Velikih nagrada Formule 1.“[1]
Mihael Šumaher je pobedio u trci nakon ponovljenog starta. Na konferenciji za štampu održanoj po završetku, izjavio je da „ne može da se oseća zadovoljnim, a kamoli srećnim nakon pobede“, osvrćući se na tragične događaje tokom trkačkog vikenda. Nikola Larini je osvojio prve poene u svojoj karijeri zauzevši drugo mesto, a trećeplasirani vozač je bio Mika Hakinen.
Velika nagrada San Marina 1994. godine ostavila je značajan trag na mnogim aspektima razvoja automobilskog sporta. Njen tragični ishod doprineo je povećanju mera bezbednosti u sportu, kao i ponovnom formiranju Udruženja profesionalnih vozača Formule 1, koje nije funkcionisalo prethodnih 12 godina. Počevši od ove trke, a sve u cilju očuvanja maksimalne bezbednosti vozača, veliki broj staza i konstrukcija samih bolida su pretrpeli izmene. Zvaničnici Formule 1 usvojili su značajan broj novih pravila, a nove automobilske piste koje su naknadno dodate u kalendar takmičenja Formule 1 (na primer Međunarodna automobilska pista u Bahreinu) izgrađene su tako da pored staze imaju prostrane površine koje, u slučaju incidenta, usporavaju bolid pre nego što udari u zaštitni zid.
Airton Sena je sahranjen sa najvišim vojnim i državnim počastima Brazila. Više od 500.000 ljudi prisustvovalo je sahrani. Italijanski tužioci podigli su optužnicu za ubistvo iz nehata protiv jedanaest osoba za koje se sumnjalo da su bile umešane u Seninu nezgodu. Nakon jedanaestogodišnjeg sudskog postupka doneta je presuda po kojoj optuženi nisu krivi. Sudski postupak je ponovljen 2005. godine, ali je na njemu potvrđena prethodna presuda.
Izveštaj[uredi | uredi izvor]
Kvalifikacije[uredi | uredi izvor]
Prvi zvanični trening[uredi | uredi izvor]
Tokom prvog zvaničnog treninga održanog u petak, 29. aprila 1994. godine[2], Rubens Barikelo, tadašnji vozač ekipe Džordan, udario je u ivičnjak pri brzini od 140 mph, odnosno 225 km/h, dok je izlazio iz krivine „Varijante Basa“ (ital. Variante Bassa), a njegov bolid poleteo je u vazduh[3]. Nakon što se nekoliko puta prevrnuo u vazduhu, bolid je pao na krov. Medicinske ekipe su odmah stigle na mesto nesreće i uspele su da izvuku Barikela iz potpuno slupanog bolida. Barikelo je zadobio tešku povredu ramena i slomljen nos, ali se već sutradan nakon udesa pojavio na trci, doduše, samo kao gledalac. Deset godina kasnije, Dejmon Hil, tadašnji vozač tima Vilijams—Reno, opisuje kako se osećao nakon Barikelovog udesa: „Svi smo odahnuli i nastavili sa kvalifikacijama, uvereni da su naši bolidi jaki kao tenkovi i da ćemo u slučaju incidenta na stazi biti samo malo ugruvani, ali ne i povređeni“[4].
Zvanične kvalifikacije[uredi | uredi izvor]
Dvadeset minuta nakon početka kvalifikacija, austrijski vozač Roland Racenberger je pri veoma velikoj brzini ušao u krivinu „Vilnev“ (ital. Villeneuve curva), izgubio kontrolu nad vozilom i udario u betonski zid sa suprotne strane. Od siline udara, Racenberger je zadobio tešku frakturu lobanje. Racenberger, kome je ovo bila tek treća trka u Formuli 1, samo dva kruga ranije imao je udes prilikom izlaska iz krivine „Akve minerali“ (ital. Acqua Minerali), kada se prevrnuo i prilično oštetio prednji deo svog bolida. Umesto da se vrati u pit–stop, kako bi mu auto-mehaničari zamenili deo na prednjoj strani bolida, Racenberger je nastavio da vozi i sledeći krug. Vozeći brzinom od 190 mph, odnosno 306 km/h, Racenbergerov bolid je u jednom trenutku potpuno otkazao, što je i dovelo do tragičnog ishoda.[5]
.svg)
Nakon Racenbergerovog udesa takmičenje je prekinuto, a preostalih 40 minuta zvaničnih kvalifikacija je otkazano.[4][3] Nešto kasnije, zvaničnici bolnice u koju je Racenberger prebačen nakon udesa objavili su da je Racenberger preminuo od posledica višestrukih teških povreda i obilnog unutrašnjeg krvarenja. Smrt Rolanda Racenbergera bila je prvi tragični ishod udesa u trci još od Velike nagrade Kanade 1982. godine, kada je poginuo italijanski vozač Rikardo Paleti. U tom momentu, svi su se setili i tragedije na stazi „Pol Rikard“, u francuskom gradu Marselju, u kojoj je poginuo Elio de Anđelis. Profesor Sid Votkins, direktor medicinskog tima koji se brinuo o zdravlju vozača, priseća se reakcije Airtona Sene pošto je primio vest o Racenbergerovoj smrti: „Airton je bio potpuno skrhan tom vešću i plakao je na mom ramenu.“[6] Votkins je pokušao da ubedi Senu da se ne takmiči u trci koja se održavala sledećeg dana, govoreći mu: „Zbog čega ti je to potrebno? Bio si svetski šampion tri puta, a očigledno je i da si najbrži vozač. Odustani od trke pa da idemo na pecanje“. Airton je, međutim, nepokolebljivo uzvratio: „Side, neke stvari ne možemo da kontrolišemo. Moram da završim trku, ne mogu sad da odustanem.“[6]
Sena je završio kvalifikacije na pol poziciji. Na drugom mestu našao se Mihael Šumaher, kao trećeplasirani kvalifikovao se Gerhard Berger, a Senin timski kolega Dejmon Hil, završio je kvalifikacije na četvrtom mestu. Vreme koje je Racenberger postavio pre tragičnog udesa takođe je bilo dovoljno da se kvalifikuje za sutrašnju trku i to sa poslednjeg, 26. mesta na startu.
Hronologija događaja na trci[uredi | uredi izvor]
Prvi start[uredi | uredi izvor]
.svg)
Na samom startu trke, J. J. Lehto, vozač ekipe Beneton, nije uspeo da pokrene svoj bolid, tako da je Pedro Lami, vozač ekipe Lotus, udario u zadnji deo Lehtoovog bolida. Ovaj sudar napravio je veoma veliku zbrku na stazi tako da je nekoliko vozača bilo primorano da odmah odustane od daljeg takmičenja. Delovi bolida leteli su direktno prema publici i devetoro ljudi bilo je lakše povređeno.[7] Nakon incidenta na startu trke, na stazu je izašlo bezbednosno vozilo (engl. safety car), a svi preostali takmičari bili su prinuđeni da zadrže svoje pozicije, kao i da se sporije kreću, što je bio uzrok pada temperature u pneumaticima. Na sastanku vozača pre samog početka trke Sena je, zajedno sa Gerhardom Bergerom izrazio zabrinutost zbog toga što se u tekućoj sezoni bezbednosno vozilo, kada god se nalazilo na stazi, kretalo znatno sporijom brzinom nego ranije, čime je vozačima onemogućavalo da postignu optimalnu temperaturu u pneumaticima na svojim bolidima.[7] Kada je staza bila potpuno očišćena od delova automobila koji su učestvovali u incidentu na početku trke, bezbednosno vozilo se povuklo sa staze, a trka je nastavljena ponovljenim startom. Dva kruga nakon ponovljenog starta, Airton Sena, koji je u tom trenutku vodio, izleteo je sa staze u krivini „Tamburelo“ (ital. Tamburello) i, usporavajući sa 190 mph (306 km/h) na 131 mph (211 km/h), udario u betonski zaštitni zid koji se nalazio odmah pored staze.
U dva časa i sedamnaest minuta posle podne, po lokalnom vremenu, zvanični sudija na trci istakao je crvenu zastavu koja je označila da se trka prekida, a Sid Votkins se, zajedno sa lekarskom ekipom, uputio prema Seninom automobilu. Isticanje crvene zastave na trci Formule 1 znači da se trka momentalno prekida, a vozila se upućuju u svoje pit–stopove ili na startne pozicije gde ostaju do daljeg obaveštenja. Ovo pravilo omogućava da zvaničnici trke i medicinske ekipe u slučaju incidenta lakše i brže stignu do povređenih na stazi. Međutim, mehaničari tima Larus su greškom[8] dozvolili jednom od svojih vozača, Eriku Komi, da napusti svoj pit–stop i da izađe na stazu. Zvaničnici trke su u panici na sve načine pokušavali da ga udalje sa staze ali to je bilo veoma teško s obzirom da se Koma približavao mestu nesreće veoma velikom brzinom.[9] Komentator televizije Eurosport opisao je ovaj incident sa Komom kao „najsmešniju situaciju koju je video u svom životu“.[9]
Koma je nekako uspeo da se zaustavi i da ne izazove novi incident na stazi. Snimak Airtona Sene kako leži na travi pored staze u besvesnom stanju bio je veoma nejasan, pa je televizijska mreža Bi-Bi-Si nastavila prenos koristeći svoje kamere koje su se nalazile odmah pored staze.[10] Pošto su Senu izvukli iz slupanog bolida, medicinske ekipe su ga helikopterom prebacile u bolnicu „Mađore“ (ital. Maggiore) nedaleko od Bolonje. Tokom leta, Seni je neprestano ukazivana dodatna medicinska pomoć. Trideset i sedam minuta nakon Seninog udesa, u dva časa i sedamnaest minuta posle podne po lokalnom vremenu, trka je nastavljena.
Ponovljeni start[uredi | uredi izvor]
Prema pravilima Formule 1 koja su bila na snazi u toj sezoni, ukoliko se trka koja je prekinuta nastavi ponovljenim startom, ukupni rezultat svakog vozača koji završi trku dobija se kao zbir rezultata koje je postigao nakon prvog i nakon drugog, tj. ponovljenog starta. Nakon ponovljenog starta Gerhard Berger je odmah preuzeo lidersku poziciju, ali je sveukupni lider i dalje bio Mihael Šumaher, zbog boljeg rezultata u trci nakon prvog starta. Šumaher je ponovo preuzeo vođstvo u 12. krugu, a četiri kruga kasnije Berger je morao da odustane zbog problema sa volanom. Larini je na trenutak preuzeo vođstvo dok je Šumaher bio u pit-stopu, ali je to trajalo samo nekoliko krugova, odnosno do trenutka kada je i Larini morao da se zaustavi u svom pit-stopu kako bi dolio gorivo i zamenio pneumatike.[11]
Deset krugova pre kraja trke dogodio se još jedan incident na stazi. Prilikom izlaska iz pit-stopa, italijanskom vozaču Mikeleu Alboretu otpao je desni prednji pneumatik i veoma velikom brzinom je uleteo u mehaničarske ekipe Lotusa i Ferarija. Mehaničarima je morala da se ukaže medicinska pomoć.[12]
Nakon 58 krugova, Mihael Šumaher je stigao prvi na cilj, ispred Nikole Larinija i Mike Hakinena i tako osvojio maksimalnih 30 bodova iz tri trke u svetskom šampionatu Formule 1 1994. godine. Ovo je bila jedina trka u karijeri Nikole Larinija u kojoj je uspeo da osvoji neko od prva tri mesta, kao i jedna od samo dve trke u kojoj je uspeo da osvoji bodove. Na ceremoniji proglašenja pobednika nije dodeljivan pobednički šampanjac za prvu trojicu u trci, iz poštovanja prema tragično nastradalim vozačima, Rolandu Racenbergeru i Airtonu Seni.
Nakon trke[uredi | uredi izvor]
Dva sata i dvadeset minuta posle završetka trke, dr Marija Tereza Fijandri saopštila je da je Airton Sena preminuo. Zvanično vreme smrti bilo je dva časa i sedamnaest minuta posle podne po lokalnom vremenu, što znači da je Sena poginuo na licu mesta.[13] Autopsija je pokazala da je zvanični uzrok smrti fraktura lobanje izazvana delovima slupanog bolida koji su probili zaštitnu kacigu i „zarili se“ u lobanju Airtona Sene.[14]
Automobilska staza na kojoj se vozila trka za Veliku nagradu San Marina 1994. godine, a koja je u takvom obliku i konstrukciji bila korišćena još od 1981. godine[15], više se nikad nije koristila u svetskom šampionatu Formule 1. Konstrukcija staze je značajno modifikovana, a najveću promenu pretrpela je krivina „Tamburelo“ koja je postala mnogo bezbednija. Godine 1995. Svetska automobilska organizacija donela je potpuno nova pravila koja su se odnosila na dizajn i konstrukciju bolida po kojima su svi timovi morali da konstruišu potpuno nova vozila.[16] Na sledećoj trci u svetskom šampionatu Formule 1 1994. godine, održanoj na ulicama Monte Karla, došlo je do ponovnog formiranja Udruženja profesionalnih vozača Formule 1. Ovo udruženje, prvi put osnovano još 1961. godine, rasformirano je 1982. godine. Razlog za njegovo ponovno osnivanje bila je veoma velika zabrinutost svih vozača za bezbednost na stazi, kao i želja da se uz pomoć savremenih tehnologija automobilski sport učini atraktivnijim za gledaoce, ali i bezbednijim za same vozače. Na Velikoj nagradi Monaka 1994. godine, trci koja je usledila nakon tragičnih dešavanja u Imoli, prva dva startna mesta na stazi nosila su boje zastava Austrije i Brazila u znak sećanja na Racenbergera i Senu. Trka je počela minutom ćutanja.
Airton Sena je sahranjen po najvišim vojnim i državnim počastima Brazila, u Sao Paolu, 5. maja 1994. godine. Više od 500.000 ljudi prisustvovalo je sahrani.[1] Jedan od Seninih najvećih suparnika u Formuli 1, Alen Prost, bio je jedan od onih koji su nosili kovčeg.[17] Najveći deo zvaničnika Formule 1 prisustvovao je sahrani; međutim, predsednik odbora za sportska pitanja Međunarodne automobilske organizacije, Maks Mozli, prisustvovao je sahrani Rolanda Racenbergera, koja je održana 7. maja 1994. godine u Salcburgu.[18] Mozli je deset godina kasnije na jednoj konferenciji za štampu izjavio: „Otišao sam na Racenbergerovu sahranu jer su svi ostali prisustvovali Seninoj sahrani. Mislio sam da je važno da neko od zvaničnika Međunarodne automobilske organizacije prisustvuje Recenbergerovoj sahrani.“[19]
U oktobru 1996. godine Svetska automobilska organizacija je u saradnji sa timom Maklarena prionula na izradu specijalno konstruisanog sistema za zaštitu glave i vrata vozača prilikom incidenta na stazi. Ovaj sistem je dobio ime HANS (engl. Head and Neck Support), a svoj prvi uspešan test imao je na Velikoj nagradi San Marina 2000. godine. Sistem je i zvanično prvi put upotrebljen u trci Formule 1 2001. godine.[20]
Sudski proces[uredi | uredi izvor]
Italijansko tužilaštvo je podiglo optužnicu za ubistvo iz nehata protiv šestoro ljudi za koje se sumnjalo da su bili povezani sa Seninom smrću. Optuženi su[21]:
- Frenk Vilijams, osnivač i direktor tima Vilijams
- Patrik Hed, glavni inženjer tima Vilijams
- Adrijan Njui, tehnički direktor tima Vilijams
- Federiko Bendineli, jedan od vlasnika automobilske staze „Enco i Dino Ferari“
- Đorđo Pođi, direktor automobilske staze „Enco i Dino Ferari“
- Roland Brajnserard, direktor trke za Veliku nagradu San Marina 1994. godine
Sudsko veće je donelo presudu 16. decembra 1997. godine, po kojoj su sva šestorica optuženih oslobođeni krivice.[22] U obrazloženju presude navedeno je da je glavni uzrok Senine smrti kvar na upravljačkom sistemu njegovog bolida. Upravljački sistem je modifikovan po specifičnim Seninim zahtevima kako bi se Sena osećao udobnije u svom bolidu.
Nakon ove sudske presude, italijanski državni tužilac uložio je žalbu i zatražio je da se obnovi istraga protiv Heda i Njuija. Sudsko veće je 22. novembra 1999. godine oslobodilo Njuija i Heda bilo kakve krivice sa obrazloženjem da novi dokazi koji su u vezi sa ovim slučajem nisu izašli na videlo (iako su, usled veoma velikog oštećenja bolida, nedostajali podaci iz uređaja koji je snimao ceo Senin razgovor sa članovim tima do momenta udesa). Veoma sumnjivo je izgledao i podatak da je nedostajao jedan deo video-snimka sa kamere koja se nalazila na Seninom bolidu, jer je reditelj direktnog televizijskog prenosa trke samo nekoliko trenutaka pre Seninog udesa obustavio sliku koja je dobijena tom kamerom. Tako je sudsko veće, na osnovu člana 530. italijanskog krivičnog zakonika, ponovo oslobodilo osumnjičene krivice sa obrazloženjem da događaj za koji se osumnjičeni terete da su krivi „uopšte nije ni postojao“.[23] Nakon ove presude tužilaštvo je ponovo uložilo žalbu koja ja konačno usvojena u januaru 2003. godine, tako što je Vrhovni sud Italije proglasio član 530. italijanskog krivičnog zakonika nedovoljno dobro protumačenim u kontekstu konkretnog Seninog slučaja.[24] Treći sudski proces je započeo 27. maja 2005. godine, ali su Njuvi i Hed ponovo oslobođeni krivice.[25]
Poredak[uredi | uredi izvor]
Zvanične kvalifikacije[uredi | uredi izvor]
| * | * | |
|---|---|---|
_______1_______ Airton SenaVilijams 1:21,548 |
||
_______2_______ Mihael ŠumaherBeneton 1:21,885 (+0,337) | ||
_______3_______ Gerhard BergerFerari 1:22,113 (+0,565) |
||
| _______4_______ Dejmon Hil Vilijams 1:22,168 (+0,620) | ||
_______5_______ J. J. LehtoBeneton 1:22,717 (+1,169) |
||
_______6_______ Nikola LariniFerari 1:22,841 (+1,293) | ||
| _______7_______ Hajnc-Harald Frencen Zauber 1:23,119 (+1,571) |
||
| _______8_______ Mika Hakinen Maklaren 1:23,140 (+1,592) | ||
_______9_______ Ukio KatajamaTirel 1:23,322 (+1,774) |
||
| _______10_______ Karl Vendlinger Zauber 1:23,347 (+1,799) | ||
| _______11_______ Đani Morbideli Futvork 1:23,663 (+2,115) |
||
| _______12_______ Mark Blandel Tirel 1:23,703 (+2,155) | ||
| _______13_______ Martin Brandl Maklaren 1:23,858 (+2,310) |
||
| _______14_______ Pjerluiđi Martini Minardi 1:24,078 (+2,530) | ||
| _______15_______ Mikele Alboreto Minardi 1:24,276 (+2,728) |
||
| _______16_______ Kristijan Fitipaldi Futvork 1:24,472 (+2,924) | ||
_______17_______ Erik BernarLižije 1:24,678 (+3,130) |
||
| _______18_______ Erik Koma Larus 1:24,852 (+3,304) | ||
| _______19_______ Olivje Panis Ližije 1:24,996 (+3,448) |
||
| _______20_______ Džoni Herbert Lotus 1:25,114 (+3,566) | ||
| _______21_______ Andrea de Čezaris Džordan 1:25,234 (+3,686) |
||
_______22_______ Pedro LamiLotus 1:25,295 (+3,747) | ||
_______23_______ Olivije BeretaLarus 1:25,991 (+4,443) |
||
_______24_______ Dejvid BrabamSimtek 1:26,817 (+5,269) | ||
_______25_______ Bertran GašoPasifik 1:27,143 (+5,595) |
||
| _______26_______ Roland Racenberger Simtek 1:27,584 (+6,036) | ||
| Pol Belmondo Pasifik 1:27,881 (+6,333) | ||
| Rubens Barikelo Džordan ---- |
- Napomena: Rubens Barikelo i Pol Belmondo izdvojeni su posebnom bojom pozadine iz sledećih razloga: Belmondo je uspeo da završi kvalifikacije, ali je naknadno diskvalifikovan, a Barikelo nije uspeo da završi kvalifikacije.
Trka[uredi | uredi izvor]
Svi rezultati koji su ovde navedeni preuzeti su sa službenih internet stranica Formule 1.[26]
| Plasman | Br. | Vozač | Bolid | Br. krugova | Vreme | +/- | Kvalifikacije | Poeni | Najbrži krug |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1 | 5 | Mihael Šumaher
|
58 |  1
|
2 | 10 | 1:24.438 | ||
| 2 | 27 | Nikola Larini
|
58 | 4
|
6 | 6 | 1:25.825 (9.) | ||
| 3 | 7 | Mika Hakinen
|
58 | 5
|
8 | 4 | 1:25.737 (7.) | ||
| 4 | 29 | Karl Vendlinger
|
58 | 6
|
10 | 3 | 1:25.727 (6.) | ||
| 5 | 3 | Ukio Katajama
|
57 | 4
|
9 | 2 | 1:26.176 (11.) | ||
| 6 | 0 | Dejmon Hil
|
57 |  2
|
4 | 1 | 1:24.335 | ||
| 7 | 30 | Hajnc-Harald Frencen
|
57 |  0
|
7 | 1:25.307 (4.) | |||
| 8 | 8 | Martin Brandl
|
57 | 5
|
13 | 1:25.774 (8.) | |||
| 9 | 4 | Mark Blandel
|
56 | 3
|
12 | 1:26.259 (12.) | |||
| 10 | 12 | Džoni Herbert
|
56 | 10
|
20 | 1:28.032 (17.) | |||
| 11 | 26 | Olivje Panis
|
56 | 8
|
19 | 1:27.908 (15.) | |||
| 12 | 25 | Erik Bernar
|
55 | 5
|
17 | 1:28.091 (18.) | |||
| 13 | 9 | Kristijan Fitipaldi
|
54 | 3
|
16 | 1:25.954 (10.) | |||
| Plasman | Br. | Odustali | Bolid | Br. krugova | Uzrok | +/- | Kvalifikacije | Poeni | Najbrži krug |
| Odustao | 15 | Andrea de Čezaris
|
49 |  10
|
21 | 1:27.627 (14.) | |||
| Odustao | 24 | Mikele Alboreto
|
44 | 14
|
15 | 1:27.995 (16.) | |||
| Odustao | 10 | Đani Morbideli
|
40 | 7
|
11 | 1:25.652 (5.) | |||
| Odustao | 23 | Pjerluiđi Martini
|
37 | 13
|
14 | 1:27.221 (13.) | |||
| Odustao | 31 | Dejvid Brabam
|
27 | 16
|
24 | 1:28.613 (19.) | |||
| Odustao | 34 | Bertran Gašo
|
23 | 18
|
25 | 1:29.094 (21.) | |||
| Odustao | 19 | Olivije Bereta
|
17 | 16
|
23 | 1:28.891 (20.) | |||
| Odustao | 28 | Gerhard Berger
|
16 | 1
|
3 | 1:25.040 | |||
| Odustao | 2 | Airton Sena
|
5 | 1
|
1 | 1:44.068 (22.) | |||
| Odustao | 20 | Erik Koma
|
5 | 17
|
18 | 1:58.505 (23.) | |||
| Odustao | 6 | J. J. Lehto
|
0 | 5
|
5 | ||||
| Odustao | 11 | Pedro Lami
|
0 | 22
|
22 | ||||
| Plasman | Br. | Nije startovao | Bolid | Br. krugova | Uzrok | +/- | Kvalifikacije | Poeni | Najbrži krug |
| NS | 32 | Roland Racenberger
|
26 | ||||||
| NKV | 14 | Rubens Barikelo
|
|||||||
| NKV | 33 | Pol Belmondo
|
- Napomena 1: U prvoj koloni su zelenom bojom označeni vozači koji su pored trojice prvoplasiranih takođe osvojili bodove. Plavom bojom su označeni vozači koji su završili trku, ali nisu osvojili bodove. Ljubičastom bojom su označeni vozači koji so odustali, sivom bojom označen je vozač koji nije startovao na trci, a crvenom bojom su označeni vozači koji se nisu kvalifikovali za trku.
- Napomena 2: U sedmoj koloni zelenim simbolom je označeno koliko su pozicija vozači napredovali u odnosu na poziciju koju su ostvarili u kvalifikacijama. Crvenim simbolom u obliku strelice okrenutom nadole je označeno koliko su pozicija vozači nazadovali u odnosu na poziciju koju su ostvarili u kvalifikacijama. Crvenim simbolom u obliku slova H označen je broj kruga u kome su vozači odustali.
Poredak u šampionatu nakon trke[uredi | uredi izvor]
Vozači[uredi | uredi izvor]
|
Konstruktori[uredi | uredi izvor]
|
Države[uredi | uredi izvor]
|
- Napomena: Samo pet prvoplasiranih prikazani su u sve tri kategorije.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Race ace Senna killed in car crash.”. BBC News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 10. 2006.
- ^ Longmore, Andrew (31 October 1994). „Ayrton Senna: The Last Hours.”. Приступљено 30. 6. 2009. The Times . (jezik: engleski)
- ^ a b Hamilton 2009, str. 6
- ^ a b Hill, Damon (17 April 2004). „Had Ayrton foreseen his death?”. Приступљено 30. 6. 2009.The Times,News International . (jezik: engleski)
- ^ Spurgeon, Brad (30 April 1999). „5 Years After Senna's Crash, Racing Is Safer Some Say Too Safe: Imola Still Haunts Formula One .”. Архивирано из оригинала 12. 09. 2007. г. Приступљено 1. 5. 2007. International Herald Tribune . (jezik: engleski)
- ^ a b Hamilton 2009, str. 234.
- ^ a b (19 April 2004)„A tragic weekend”. Приступљено 28. 10. 2006..The Times ,News International . (jezik: engleski)
- ^ (5 May 1994). Tragic weekend in San Marino. Autosport. (jezik: engleski)
- ^ a b Watson, John (1994). Eurosport Live Grand Prix. Eurosport. (jezik: engleski)
- ^ Horton, Roger (2000). „There's Something about Murray .”. Архивирано из оригинала 04. 11. 2015. г. Приступљено 28. 10. 2006. Autosport. (jezik: engleski)
- ^ „Grand Prix Results: San Marino GP, 1994.”. Приступљено 28. 10. 2006. www.grandprix.com. (jezik: engleski)
- ^ Rider, Steve (1994). San Marino Grand Prix. BBC. (jezik: engleski)
- ^ (18 March 1997) „Secrets of Senna's black box.”. Приступљено 28. 10. 2006. www.ayrton-senna.com. (jezik: engleski)
- ^ Thomsen, Ian (11 February 1995). „Williams Says Italy May Cite Steering In Senna's Death .”. Архивирано из оригинала 25. 10. 2005. г. Приступљено 28. 10. 2006. International Herald Tribune . (jezik: engleski)
- ^ „Autodromo Enzo e Dino Ferrari - Imola.”. Архивирано из оригинала 29. 08. 2008. г. Приступљено 30. 6. 2009. www.trackpedia.com. (jezik: engleski)
- ^ Wright, Peter (1995). „Preview of 1996 Formula1 Cars .”. Архивирано из оригинала 28. 11. 2008. г. Приступљено 30. 6. 2009. www.grandprix.com . (jezik: engleski)
- ^ „Ayrton Senna by Alain Prost.”. Приступљено 30. 6. 2009. prostfan.com. (jezik: engleski)
- ^ Tremayne David, Skewis Mark, Williams Stuart, Fearnley Paul (5 April 1994). Track Topics.Motoring News.News Publications Ltd. (jezik: engleski)
- ^ (23 April 2004). „Max went to Roland's funeral .”. Архивирано из оригинала 17. 02. 2005. г. Приступљено 28. 10. 2006. www.f1racing.net . (jezik: engleski)
- ^ Stonefeld ,Ross (21 February 2001). Helping Hans. Haymarket. (jezik: engleski)
- ^ Hamilton 2009, str. 276.
- ^ (16 December 1997). „All six cleared in Senna trial.”. Архивирано из оригинала 10. 10. 2006. г. Приступљено 28. 10. 2006. www.ayrton-senna.com. (jezik: engleski)
- ^ „Appeal absolves Head and Newey.”. Приступљено 28. 10. 2006. www.ayrton-senna.com. (jezik: engleski)
- ^ (28 January 2003). „Senna death case back in court .”. Приступљено 28. 10. 2006. BBC Sport . (jezik: engleski)
- ^ (27 May 2005). „Top designers acquitted on Senna .”. Приступљено 28. 10. 2006. BBC Sport . (jezik: engleski)
- ^ Službena internet stranica Fromule 1
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Hamilton, Maurice (2009). Frank Williams. Macmillan. ISBN 978-0-333-71716-5.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Video snimak Seninog sudara korišćen tokom sudskog procesa
- Trke Formule 1 kojih ćemo se uvek sećati
- Amaterski snimak najzanimljivijih detalja trke sa vizuelnim komentarima
- Intervju Marija Vokera sa Senom i Šumaherom dan pre trke
Velika nagrada San Marina 
|
|---|
| 1981 · 1982 · 1983 · 1984 · 1985 · 1986 · 1987 · 1988 · 1989 · 1990 · 1991 · 1992 · 1993 |
| 1994 · 1995 · 1996 · 1997 · 1998 · 1999 · 2000 · 2001 · 2002 · 2003 · 2004 · 2005 · 2006 |
