Venerični limfogranulom

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Venerični limfogranulom
SinonimiLymphogranuloma venereum
Venerični limfogranulom kod mlade odrasle osobe u akutnoj fazi sa osetljivivim, uvećanim limfnim čvorovima u obe prepone

Venerični limfogranulom (lat. Lymphogranuloma venereum ili lymphogranuloma inguinale) Nikolas-Durand-Favreaova bolest, IV polno prenosiva bolest  jedna je od veneričnih bolesti, koja se prenosi kontaktom sa genitalnom sluzokožom, češće među muškom populacijom u tropskim i suptropskim područjima.Uzrokovana je mikroorganizmom hlamidija trihomatis (lat. Chlamydia trachomatis).[1] Dominantni klinički simptom koji počinje nekoliko nedelja nakon infekcije je „primarna lezija” u vidu čvorića ili gnojnih bubuljica. Zatim se javljaju uvećani i bolni limfni čvorovi u preponama iz kojih nastaju ulcerativne promene (čirevi). Kod uznapredovalog oblika bolesti nastaje anogenitalna elefantijaza (zadebljanje genitalija i suženje zadnjeg creva i anusa). Ako se ne leči, limfogranulom venereum može dovesti do genitalnih i analnih malformacija, a ponekad i smrtnog ishoda.[2][3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Venerični limfogranulom prvi je opisao Volas 1833. godine[4] i ponovo Durand Nikolas - Favr 1913. godine.[5][6][7] Od izbijanja epidemije u Holandiji 2004. godine prijavljeni su mnogi dodatni slučajevi, što je dovelo do većeg nadzora nad ovom infekcijom.[8] Ubrzo nakon prvobitnog holandskog izveštaja, nacionalne i međunarodne zdravstvene vlasti pokrenule su inicijative upozorenja i identifikovani su višestruki slučajevi limfogranuloma venerum u još nekoliko evropskih zemalja (Belgija, Francuska, Velika Britanija,[4] Nemačka, Švedska, Italija i Švajcarska) SAD i Kanadi . Svi slučajevi prijavljeni u Amsterdamu i Francuskoj i značajan procenat infekcija veneričnog limfogranuloma u Velikoj Britaniji i Nemačkoj uzrokovani su novootkrivenom varijantom hlamidije, L2b, poznatom kao Amsterdamska varijanta. Venerični limfogranulom L2b varijanta, koja se mogla pratiti unazad i izolovana je iz analnih briseva muškaraca koji su imali seks sa muškarcima nakon što su posetili gradsku kliniku za polno prenosive bolesti u San Francisku 1981. godine. Ovaj nalaz sugeriše da se nedavna epidemija veneričnog limfogranulom među muškaraca koji su imali seks sa muškarcima javila u industrijalizovanim zemljama sveta i da se polako i dalje razvija. Varijanta hlamidije, L2b je takođe identifikovan i u manjim epidemijama u Australiji.[9]

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Uzročnik bolesti su serotipovi mikroorganizma hlamidija trihomatis (lat. Chlamydia trachomatis L1, L2 i L3.[10] Infekcija se najčešće prenosi seksualnim putem među osobama starosti 20-40 godina.

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Nekarakteristične lezije, čirevi (ulceracije) ili erozije na muškom polnom udu koje brzo zarastaju.

Postoje tri faze tokom veneričnog limfogranuloma:

Prva faza venerični limfogranulom

Prvi znaci bolesti obično se javljaju nakon 10-30 dana inkubacionog perioda, na mestu inokulacije uzročnika, najčešće na muškim genitalijama ili u ženskom genitalnom traktu, u formi nekarakteristične lezije, čira (ulceracije) ili erozije koje brzo zarastaju.[11]

Druga faza

Druga faza veneričnog limfogululoma se javlja u roku od 2-6 nedelja nakon pojave primarnog fokusa i manifestuje se bolnim zapaljenjem ingvinalnih i / ili femoralnih limfnih čvorova. Bolni limfni čvorovi se nazivaju bubo, mogu se spojiti i otvoriti u trećini pacijenata. Iako se buboi leče bez komplikacija, neki mogu napredovati, formirajući hronične fistule.

Približno jedna trećina pacijenata ima "znak brazde", što proizlazi iz povećanja ingvinalnih i femoralnih limfnih čvorova koje se nalaze iznad i ispod ingvinalnog ligamenta.

Inguinalna limfadenopatija se javlja kod 20% žena sa veneričnim limfogranulomom. Kod žena, primarne povrede rektuma, vagine, grlića maternice ili posteriorne uretrte uz uključivanje dubokih iliaklnih ili periorektalnih limfnih čvorova.

Potom limfne žlezde omekšaju i dolazi do pražnjenja obilan gnojnog sadržaja kroz nekoliko otvora na koži (nakon čijeg zarastanja na koži ostaju intenzivni ožiljci).

Treća faza

U narednom stadijumu genito-ano-rektalna ulcerativna elefantijaza, poznata i kao treći stadijum bolesti ili esthiomene (Džersildov sindrom ili "genitoanorektalni sindrom",), u kojoj se može javiti genitalna elefantijaza sa striktura (suženjem) rektuma.

Otečeni limfni čvorovi u preponama sa jedne ili obe strane; kao i otečeni limfni čvorovi oko rektuma mogu se javiti kod ljudi koji su upražnjavaju analni seks.[12]

Ostali simptomi su opšta slabost, gubitak apetita, obilno znojenje, groznica, bol u mišićima i zglobovima, pojava krv ili gnoja iz rektuma (krv u stolici) itd.[12]

Kasni simptomi

Karakteristični su i kasni simptomi koji se manifestuju u vidu hiperplazije tkiva, induracije, striktura, stenoza, fistula sa komunikacijom između bešike, rektuma i okoline, a mogući su i recidivi hroničnih ulceracija.

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Dijagnoza bolesti postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, mikrobiološke dijagnostike.

Najsigurniji način za dijagnozu je izvođenje Frelove reakcije, antigenom iz kulture uzročnika. koji se u dozi od 0,1 ml daje intradermalno, a zatim očitava reakcija nakon 48 sati. Ako je reakcija pozitivna, na mestu ubrizgavanja antigena pojavljuje se eritematozna papula prečnika 5 mm.[12]

Terapija[uredi | uredi izvor]

Leči se antibioticima širokog spektra.[12]

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Prognoza je veoma varijabilna. Spontana remisija je česta. Potpuno izlečenje se može postići odgovarajućim antibiotskim tretmanima za uništavanje bakterija uzročnika bolesti, kao što su tetraciklin, doksiciklin ili eritromicin.

Prognoza je povoljnija što se ranije započne sa lečenjem.

Bakterijske superinfekcije mogu komplikovati tok lečenja, kao npr. folikularni konjunktivitisa usled autoinokulacije infektivnog iscedka.

Smrt može nastupiti kao posledica opstrukcije ili perforacije creva,

Dugotrajne komplikacije[uredi | uredi izvor]

Genitalna elefantijaza ili estiomen, je dramatični i krajnji rezultat limfne opstrukcije, koja može nastati zbog samih striktura ili fistula. Ovo se obično vidi kod žena, može ulcerisati i često se javlja 1-20 godina nakon primarne infekcije. Fistule, ali ne ograničavajući se na, penis, uretru, vaginu, matericu ili rektum. Takođe, često se javlja okolni edem. Rektalne ili druge strikture i ožiljci. Može doći do sistemskog širenja, mogući rezultati su artritis, pneumonitis, hepatitis ili perihepatitis.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ward, Helen; Martin, Iona; Macdonald, Neil; Alexander, Sarah; Simms, Ian; Fenton, Kevin; French, Patrick; Dean, Gillian; Ison, Catherine (2007). „Lymphogranuloma Venereum in the United Kingdom”. Clinical Infectious Diseases (na jeziku: engleski). 44 (1): 26—32. ISSN 1058-4838. doi:10.1086/509922. 
  2. ^ Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1. 
  3. ^ Ward, Helen; Martin, Iona; Macdonald, Neil; Alexander, Sarah; Simms, Ian; Fenton, Kevin; French, Patrick; Dean, Gillian; Ison, Catherine (2007). „Lymphogranuloma Venereum in the United Kingdom”. Clinical Infectious Diseases. 44 (1): 26—32. ISSN 1058-4838. doi:10.1086/509922. 
  4. ^ a b Jebbari, H.; Alexander, S.; Ward, H.; Evans, B.; Solomou, M.; Thornton, A.; Dean, G.; White, J.; French, P.; Ison, C.; UK LGV Incident Group (2007). „Update on lymphogranuloma venereum in the United Kingdom”. Sexually Transmitted Infections. 83 (4): 324—326. PMC 2598681 Slobodan pristup. PMID 17591663. doi:10.1136/sti.2007.026740. .
  5. ^ „Durand-Nicolas-Favre disease”. www.whonamedit.com. Pristupljeno 2022-06-28. 
  6. ^ Rodocanachi, E. (1913). „Un épisode de la grande querelle des médecins et des apothicaires”. Bulletin de la Société d'histoire de la pharmacie. 1 (6): 86—87. ISSN 0995-838X. doi:10.3406/pharm.1913.1235. 
  7. ^ Durand N.J.; Nicolas J.; Favre M. (January 1913). "Lymphogranulomatose inguinale subaiguë d'origine génitale probable, peut-être vénérienne". Bulletin de la Société des Médecins des Hôpitaux de Paris. 35: 274–288.
  8. ^ Kivi, M.; Koedijk, F. D.H.; Van Der Sande, M.; Van De Laar, M J W. (2008). „Evaluation prompting transition from enhanced to routine surveillance of lymphogranuloma venereum (LGV) in the Netherlands”. Eurosurveillance. 13 (14): 7—8. PMID 18445453. doi:10.2807/ese.13.14.08087-en. .
  9. ^ Stark, D.; Van Hal, S.; Hillman, R.; Harkness, J.; Marriott, D. (2007). „Lymphogranuloma Venereum in Australia: Anorectal Chlamydia trachomatis Serovar L2b in Men Who Have Sex with Men”. Journal of Clinical Microbiology. 45 (3): 1029—1031. PMC 1829134 Slobodan pristup. PMID 17251405. doi:10.1128/JCM.02389-06. .
  10. ^ Stark, D.; Van Hal, S.; Hillman, R.; Harkness, J.; Marriott, D. (2007). „Lymphogranuloma Venereum in Australia: Anorectal Chlamydia trachomatis Serovar L2b in Men Who Have Sex with Men”. Journal of Clinical Microbiology. 45 (3): 1029—1031. PMC 1829134 Slobodan pristup. PMID 17251405. doi:10.1128/JCM.02389-06. .
  11. ^ de Vries, Henry J.C.; van der Bij, Akke K.; Fennema, Johan S.A.; Smit, Colette; de Wolf, Frank; Prins, Maria; Coutinho, Roel A.; MorrÉ, Servaas A. (2008). „Lymphogranuloma Venereum Proctitis in Men Who Have Sex With Men Is Associated With Anal Enema Use and High-Risk Behavior”. Sexually Transmitted Diseases. 35 (2): 203—208. ISSN 0148-5717. doi:10.1097/olq.0b013e31815abb08. 
  12. ^ a b v g „Symptoms U: Lymphogranuloma venereum: MedlinePlus Medical Encyclopedia”. medlineplus.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-06-28. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Венерични_лимфогранулом&oldid=27678169”