Pređi na sadržaj

Vilijam Edvard Bergart

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vilijam Edvard Bergart
Vilijam Edvard Bergart 1918. godine
Puno imeVilijam Edvard Bergart Du Bojs
Datum rođenja(1868-02-23)23. februar 1868.
Mesto rođenjaGrejt Barington, SAD
Datum smrti27. avgust 1963.(1963-08-27) (95 god.)
Mesto smrtiAkra, Gana
SupružnikNina Gomer Du Bois, Shirley Graham Du Bois

Vilijam Edvard Bergart Du Bojs (engl. William Edward Burghardt "W. E. B." Du Bois; Grejt Barington, 23. februar 1868 – 27. avgust 1963) bio je američki sociolog, istoričar, aktivista za građanska prava, pisac i urednik. Rođen je u Grejt Baringtonu u Masačusetsu. Odrastao je u tolerantnoj i integrisanoj zajednici. Nakon završetka studija na fakultetima Berlin i Harvard, gde je bio prvi Afroamerikanac koji je doktorirao, postao je profesor istorije, sociologije i ekonomije na univerzitetu u Atlanti. Bio je jedan od osnivača Nacionalne asocijacije za napredak obojenih 1909. godine.

Postao je nacionalno istaknut kao vođa Pokreta Nijagara, grupe afroameričkih aktivista koji su se borili za jednaka prava crnaca. Du Bojs i njegove pristalice su se suprotstavili Atlantskoj nagodbi – sporazumu izrađenom od strane Bukera T. Vašingtona koji je garantovao crncima osnovnu edukaciju i ekonomske mogućnosti pod uslovom da rade i trpe političku vladavinu belaca. On je insistirao na punom civilnom pravu i većem političkom predstavništvu, koje je nameravao da prepusti afroameričkoj intelektualnoj eliti koju je nazivao Talentovana desetka. Verovao je da je crncima bilo neophodno pružiti više obrazovanje kako bi imali šanse da razviju svoj pun potencijal.

Glavna tema njegovog polemisanja je bio rasizam i on je oštro protestovao protiv linčevanja, zakona Džima Kroua i diskriminacije u obrazovanju i prilikom zapošljavanja. Zalagao se za obojene u celom svetu, pogotovo u za one u afričkim i azijskim kolonijama. Bio je pristalica pokreta Panafrikanizma i učestvovao je u organizaciji nekoliko panafričkih kongresa kako bi podstakao afričke kolonije da se bore protiv evropske vlasti. Nekoliko puta je posetio Evropu, Afriku i Aziju. Nakon Prvog svetskog rata, u Francuskoj je ispitivao američke crnce koji su učestvovali u ratu i dokumentovao široko rasprostranjenu netrpeljivost koja je vladala u Vojsci SAD.

Bio je veoma plodan pisac. Njegova zbirka eseja, Duše crnaca, bila je prekretnica u afroameričkoj kulturi. Takođe, njegov veliki opus 1935. Crna rekonstrukcija u Americi osporio je preovladavajuće verovanje da su crnci odgovorni za neuspehe u Eri Rekonstrukcije. Napisao je svoju prvu naučnu tezu u oblasti sociologije i objavio je tri autobiografije koje sadrže pronicljive eseje koji se bave sociologijom, politikom i istorijom. Kao urednik NAZNO-ovog časopisa Kriza, objavio je mnoga uticajna dela. Verovao je da je kapitalizam glavni uzročnik rasizma i gajio je simpatije prema socijalističkim pokretima tokom života. Bio je vatreni aktivista mira i zalagao se za nuklearno razoružavanje. Godinu dana nakon njegove smrti usvojen je zakon o građanskim pravima koji je sadržao mnoge reforme koje je propagirao.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Kao dete, Du Bojs je išao u Kongregacijsku crkvu u Grejt Baringtonu, Masačusets. Članovi crkve su donirali novac za Du Bojsovo školovanje.[1]

Vilijam Edvard Bergart Du Bojs rođen je 23. februara 1868. godine u Grejt Baringtonu, u Masačustetsu, od oca Alfreda i majke Meri Silvine (rođeno Bergart) Du Bojs. Porodica Bergart bila je deo malobrojne slobodne crnačke populacije u Grejt Baringtonu i dugo je već bila zemljoposednik.[2] Meri Silvina je imala pretke Holandskog, Afričkog i Engleskog porekla.[3] Pra-pra-pradeda sa majčine strane je bio Tom Bergart, rob rođen u zapadnoj Africi oko 1730, koji je bio u posedstvu Holandskog koloniste Konrada Bergarta. Tom je kratko bio u službi kontinentalne armije tokom Američke revolucije i veruje se da se tako izborio za svoju slobodu.[4] Njegov sin Džek Bergart je bio otac Otela Bergarta, koji je bio otac Meri Silvine.[4]

Pra-pradeda sa očeve strane mu je bio Džejms Du Bojs iz Pokipsija, kod Njujorka. Poreklom francuski Amerikanac, imao je nekoliko dece sa različitim robinjama.[5] Jedno od ove dece bio je i Aleksandar, koji je radio u Haitiju gde je sa ljubavnicom dobio sina Alfreda. Aleksandar se vratio u Konektikat, ostavivši Alfreda sa majkom u Haitiju. Nešto pre 1860, Alfred Du Bojs je emigrirao u SAD, naselivši se u Masačustesu.[6]

Alfred se oženio Meri Silvinom 5. februara 1867. u Hjusatoniku.[6] Napustio ju je 1870, dve godine nakon što su dobili sina.[7] Meri se, sa sinom, vratila kod roditelja u Grejt Barington, gde je radila kako bi izdržavala svoju porodicu, dobijajući manju pomoć od brata i komšija. Umrla je 1885, nakon što je pretrpela moždani udar.[8][9]

Grejt Barington je većinom bio zajednica evropskih Amerikanaca koji su se dobro ophodili prema Vilijamu. Pohađao je lokalnu integrisanu javnu školu gde se družio i sa belom decom. Kada je odrastao, pisao je o rasizmu koji je osećao kao siroče i kao pripadnik manjina u rodnom gradu. Međutim, učitelji su prepoznali njegove talente i ohrabrivali ga da nastavi sa obrazovanjem, što ga je navelo da pomisli da to znanje može da iskoristi kako bi osnažio afroamerikance.[10] Kada je odlučio da stekne univerzitetsko obrazovanje, Prva Kongregacijska Crkva Grejt Baringtona, u koju je išao kao dete, je skupila novac za njegovo obrazovanje preko donacija komšija.[11]

Univerzitetsko obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Du Bojs se prvi put susreo sa segregacijom Džima Kroua kada je pohađao Univerzitet Fisk u Tenesiju.[12]

Oslanjajući se na sredstva koja je skupila crkva, Du Bojs je pohađao nastavu na Univerzitetu Fisk, tradicionalno crnom koledžu u Nešvilu, u Tenesiju, od 1885. do 1888.[13] Život na jugu ga je upoznao sa južnjačkim rasizmom, koji je tada bio predvođen zakonima Džima Kroua, sa netrpeljivošću, suzbijanjem crnačkog glasanja i sa linčevanjem.[14] Po završetku osnovnih studija, nastavio je svoje obrazovanje na Harvardu, koji nije prihvatao diplome sa Fiska, od 1888. do 1890. Na njega je ostavio veliki uticaj profesor Vilijam Džejms, istaknuti američki filozof.[15] Du Bojs je uspeo da finansira svoje trogodišnje školovanje na Harvardu zahvaljujući letnjim poslovima, nasledstvu, stipendijama i pozajmicama od prijatelja. 1890. dobio je diplomu za osnovne studije iz istorije, sa pohvalama.[16] 1891, dobio je stipendiju da pohađa sociologiju na Harvardu.[17]

Godine 1892, Du Bojs je dobio stipendiju fonda Džon F. Slejter kako bi nastavio postdiplomske studije na univerzitetu Berlin u Nemačkoj.[18] Tokom ovog perioda, mnogo je putovao po Evropi. Intelektualno je sazreo u Berlinu, studirajući sa nekim od najznačajnijih nemačkih sociologa poput Gustava fon Šmolera, Adolfa Vagnera i Hajnriha fon Trajčkea.[19] Po povratku iz Evrope, Du Bojs je završio postdiplomske studije i, 1895. godine, postao je prvi afroamerikanac koji je dobio doktorat od univerziteta Harvard.[20]

Vilberfors i univerzitet u Pensilvaniji[uredi | uredi izvor]

"Imeđu mene i ostatka sveta oduvek je postojalo neizgovoreno pitanje: ... Kakav je osećaj biti problem? ... Čovek oseća svoju podvojenost - Amerikanac, ali i crnac; dve duše, dve misli, dve neusaglašene težnje; dva zaraćena ideala u jednom crnom telu, čija je istrajna i izrazita snaga jedino što ga drži da se ne rastavi ... On ne bi afrikanizovao Ameriku jer Amerika ima toliko toga da nauči Afriku i ostatak sveta. On ne bi izbeleo svoju crnačku dušu u poplavi belog Amerikanizma, jer zna da i črnačka krv ima šta da poruči ostatku sveta. On prosto želi da omogući čoveku da bude i crnac i Amerikanac, a da mu njegovi sunarodnici ne pljuju u lice i da ga ne psuju, da mu se vrata mogućnosti ne zatvaraju u lice."

—Du Bojs, "Težnje crnog naroda", 1897[21]

U leto 1894, dobio je nekoliko poslovnih ponuda, uključujući i onu od prestižnog instituta Taskigi. Međutim, prihvatio je poziciju profesora na univerzitetu Vilberfors u Ohaju,[22] gde je na njega mnogo uticao Aleksandar Krumel, koji je verovao da su ideje i morali neophodan alat za socijalne promene.[23] Oženio se svojom učenicom Ninom Gormer 12. maja 1896.[24]

Nakon dve godine na Vilberforsu, u leto 1896, Du Bojs je prihvatio istraživački posao kao asistent sociologije na univezitetu Pensilvanija u trajanju od jedne godine.[25] Radio je terenska sociološka istraživanja u afroameričkim filadelfijskim naseljima, koja su kasnije poslužila kao osnova za njegovu najbitniju tezu, Filadelfijski Negro. Ova teza objavljena je dve godine kasnije, dok je predavao na Univerzitetu Atlanta. To je bila prva studija koja se bavila crnom zajednicom u SAD.[26]

Tokom učestvovanja u Negro akademiji, 1897, predstavio je rad u kojem je odbacio molbe Frederika Daglasa koje su pozivale crnce da se integrišu u belačko društvo. Napisao je: Mi smo crnci, pripadnici velike istorijske rase koja je od početka nastanka spavala, ali se napola budi u tamnim šumama svoje afričke otadžbine.[27] 1897, u avgustovskom izdanju mesečnika Atlantika, objavio je Aspiracije crnog naroda – prvi rad koji je bio namenjen široj javnosti, u kojem je potencirao svoju tezu da Afroamerikanci treba da prihvate svoje afričko nasleđe, doprinoseći američkom društvu.[28]

Univerzitet u Atlanti[uredi | uredi izvor]

U julu 1897, Du Bojs je napustio Filadelfiju i otišao da radi kao profesor istorije i ekonomije na tradicionalno crnačkom univerzitetu Atlanta u Džordžiji.[29] Njegov prvi veći akademski rad bila je knjiga Filadelfijski crnac (1899), detaljna i sveobuhvatna sociološka studija filadelfijskih afroamerikanaca, za čiji temelj je poslužilo dvogodišnje terensko istraživanje. Ovaj rad predstavljao je značajan proboj u nauci jer je to bila prva naučna sociološka u SAD, ali i prvi naučni rad o crnačkoj populaciji.[30] U svom radu, referisao je o nižoj klasi afroamerikanaca kao o potopljenim desetima, a kasnije je popularizovao i termin talentovani deseti koji se odnosio na elitu društva.[31] Ova terminologija je podržavala njegovo mišljenje da elita jedne nacije, kao bele, tako i crne boje kože bila ključna za postignuća u kulturi i za napredak.[31] Iako je u ovom periodu pisao o nižoj klasi na prezriv način, njihovu lenjost i nepouzdanost je pripisivao socijalnim problemima i ropstvu.[32]

Opus njegovog rada na univerzitetu Atlanta bio je izuzetno plodan uprkos ograničenim sredstvima – napisao je mnogobrojne radove na polju društvenih nauka. Pored toga, na godišnjem nivou je održavao Konferenciju Crnačkih problema na univerzitetu Atlanta.[33] Dobio je i donacije od američke vlade kako bi pripremio izveštaje o afroameričkoj kulturi i radnoj snazi.[34] Važio je za genijalnog, ali pomalo nastranog i strogog profesora.[35]

Prva Panafrička konferencija[uredi | uredi izvor]

23-25. jula 1900, održana je Prva Panafrička Konferencija u Londonu. Održana je samo par dana pre Pariske izložbe kako bi omogućila turistima afričkog porekla da prisustvuju na oba događaja.[36] Organizovali su je Haićani, Antenor Firmin i Benito Sivejn, kao i trinidadski advokat Henri Silvester Vilijams.[37] Du Bojs je igrao veoma bitnu ulogu, napisavši nacrt za pismo upućeno svim nacijama sveta[38] u kojem je apelovao na oslobađanje kolonija u Africi i Zapadnoj Indiji, borbu protiv rasizma, kao i na traženje političkih i ostalih prava za Afroamerikance[39] U to vreme, neke od južnih američkih zemalja već su donele zakone kojima se Afroamerikanci lišavaju građanskog prava. Ovo isključenje iz političkog sistema potrajaće sve do polovine 60-tih godina prošlog veka.

Na zaključivanju konferencije delegati su jednoglasno usvojili pismo i poslali ga šefovima različitih država gde su ljudi afričkog porekla živeli i bili pod opresijom[40]. Pismo je pozivalo zemlje SAD i imperijalne Evropske nacije da priznaju i zaštite prava ljudi afričkog porekla, kao i da poštuju integritet i nezavisnost slobodnih zemalja Abisinije, Liberije, Haitija, itd.[41] Pored Du Bojsa, potpisali su ga i biskup Aleksandar Valters (predsednik Panafričke asocijacije), Henri B. Braun (potpredsednik) i Vilijams (generalni sekretar).[42] Pismo je sadržalo i Di Bojsovu opasku da je problem 20. veka, problem boje-linije. Ovo je iskoristio u predgovoru knjige Duše crnaca.[43]

Buker T. Vašington i Atlantski kompromis[uredi | uredi izvor]

U prvoj dekadi 20. veka, Di Bojs postao je jedan od glavnih govornika u ime svoje rase, pored Bukera T. Vašingtona.[44] Vašington je bio direktor Taskigi instituta u Alabami, i postao je veoma uticajan, kako u afroameričkoj, tako i u beloj zajednici.[45] Vašington je bio tvorac Atlantskog kompromisa – nepisanog dogovora sa južnjačkim belim liderima koji su bili na čelu državnih vlada posle Ere rekonstrukcije. Suštinski, ugovor je garantovao crncima s juga, koji su pretežno živeli u ruralnim zajednicama, osnovno obrazovanje, manje ekonomske mogućnosti i pravedan odnos u zakonodavnom sistemu ukoliko pristanu na trenutnu diskriminaciju, podeljenost, netrpeljivost, negiranje građanskih prava i zabranu sindikalnog rada.[46][47][48]

Mnogi Afroamerikanci su se suprotstavljali Vašingtonovom planu poput: Du Bojsa, Arčibalda Grimkea, Kelija Milera, Džejmsa Veldona Džonsona i Pola Lorensa Danbara, koji su bili predstavnici obrazovanih crnaca, koje će Di Bojs kasnije nazvati Talentovanom desetkom'.[49][50] Du Bojs je verovao da Afroamerikanci treba da se bore za svoja prava, a ne da se predaju diskriminaciji i podeljenosti koje je garantovao Atlantski kompromis.[51]

Du Bojsa je dodatno isnpirisalo linčevanje Sema Hozea 1899. u blizini Atlante.[52] Hoze je stradao u mukama, spaljen je i, potom, obešen od strane rulje belaca.[52] Prilikom šetnje i razgovora o linčevanju sa Džoelom Čendlerom Harisom, naišao je na spaljene ostatke Hozeovih zglavaka, koji su bili izloženi da se javno vide.[52] Zbog toga je rešio da ne bude samo tihi, povučeni naučnik dok pripadnike njegove rase linčuju, ubijaju i izgladnjuju.[53] Du Bois realized that "the cure wasn't simply telling people the truth, it was inducing them to act on the truth."[54]

Du Bojs je 1901. napisao kritiku Vašingtonove knjige Ustanak iz ropstva [55] , koju je kasnije dopunio i objavio kao esej O gospodinu Bukeru T. Vašingtonu i drugima u zbirci Duše crnih.[56] Jedna od najvećih razlika između Du Bojsa i Vašingtona bio je stav prema obrazovanju – Vašington je verovao da afroameričke škole treba da se ograniče na podučavanje učenika veštinama neophodnim za rad u agrikulturi i mehanici, pripremajući ih tako za poslove koje su mogli da nađu u ruralnim sredinama, gde je većina njih i živela.[57] Du Bojs je verovao da škole treba da nude i akademske kurseve gde bi decu podučavali umetnosti, klasici i naukama jer je smatrao da su neophodni za razviće elitnog vođstva.[58]

Pokret Nijagara[uredi | uredi izvor]

Osnivači Pokreta Nijagara 1905. godine. Du Bojs je u srednjem redu sa belim šeširom.

1905. u Kanadi, blizu Nijagarinih vodopada, Du Bojs se susreo sa drugim aktivistima za civilna prava afroamerikanaca: Frederikom L. Megijem, Džesijem Maksom Barberom i Vilijamom Monroom Troterom.[59] Sastavili su deklaraciju osnovnih načela zbog kojih se suprotstavljaju Atlantskom kompromisu, koja je uključena u Pokret Nijagara 1906. godine.[60] Du Bojs i ostali pripadnici pokreta su želeli da privole širu javnost svojim idealima, ali je većina magazina namenjena crnoj populaciji pripadala Vašingtonovim pristalicama. Du Bojs je kupio štampariju i počeo da izdaje Mun Ilustrejted Vikli (Moon Illustrated Weekly) u decembru te godine.[60] To je bio prvi takav časopis namenjen crnoj populaciji i Du Bojs ga je koristio za napad na Vašingtona, međutim, izdavao se samo oko osam meseci.[61] Du Bojs je ubrzo našao drugo sredstvo za popularizaciju svojih stavova - žurnal Horizont koji je debitovao 1907.[62]

Pokret je u avgustu 1906. održao drugu konferenciju u čast stote godišnjice rođenja abolicioniste Džona Brauna, na mestu gde je Braun izvršio napad na gradić Harpers Feri.[61] Reverdi C. Ransom govorio je o Vašingtonovom primarnom cilju – da pripremi afroamerikance na rad u tadašnjem društvu: Danas dve klase crnih... stoje na račvnju puta. Jedna zagovara mirno čekanje i prihvatanje sadašnjeg ponižavanja i degradiranja... druga veruje da ne treba da se pokori ponižavanju i ugnjetavanju, da ne treba da bude inferiorna... ona ne veruje u razmenu svoje ljudskosti za matrijalni dobitak.[63]

Duše crnih[uredi | uredi izvor]

Naslovna stranica drugog izdanja Duša crnih

U pokušaju da prikaže inteligenciju i humanost crne rase, Du Bojs je izdao zbirku 14 eseja – Duše crnih (1903. godine).[64] Džejms Veldon Džonson je rekao da se uticaj ove knjige može uporediti sa uticajem koji je imala Ujka Tomova koliba.[65] Svako poglavlje počinje jednim epigrafom belog pesnika i jednim epigrafom crnčkog spiritualiste kako bi se prikazao paritet belačke i crnačke kulture.[66] Glavna tema ovog dela je dupla uloga Afroamerikanaca koji pripadaju crnoj rasi, ali su svejedno Amerikanci. Po Du Bojsu, ovaj dvojni identitet je možda bio hendikep u prošlosti, ali bi mogao da predstavlja prednost u budućnosti [67]

Džonatan S. Kan je dao pozitivne kritike knjizi, rekavši kako je to izuzetan primer pragmatičnog religioznog naturalizma, koji se nalazi i u delima Vilijama Džejmsa, Džordža Santajane i Džona Djuija, jer trži religiju bez metafizičke osnove. Du Bojsov anti-metafizički pogled ga svrstava u religiozni naturalizam po Vilijamu Džejmsu, ali i mnogim drugima.[68]

Rasno nasilje[uredi | uredi izvor]

Dve nesreće su neprijatno iznenadile Afroamerikance u jesen 1906. godine. One su potpomogle da Du Bojs dobije veću podršku od Bukera T. Vašingtona. Predsednik Ruzvelt je nečastivo otustio iz službe 167 afroameričkih vojnika jer su bili optuženi za zločine tokom Braunvilske afere. Mnogi od vojnika su bili u službi 20 godina i bili su blizu penzije.[69] Pored ovoga, u septembru, izbili su neredi u Atlanti, zbog neosnovanih optužbi da crnci seksualno napastvuju belkinje. Ovo je bio katalizator tenzija nakupljenih zbog nedostatka posla i manipulacije poslodavaca.[70] 10.000 belaca je divljalo u Atlanti – premlativši svakog crnca na kojeg su naišli, pri čemu je bilo više od 25-oro mrtvih.[71] Nakon ovih događaja, Du Bojs je urgirao na Afroamerikance da prestanu da pružaju podršku republikanskoj partiji, kojoj su bili odani još iz vremena Abrahama Linkolna, smatrajući da oni ne uspevaju da adekvatno podrže inrese crnaca[72]

Litanija u Atlanti je esej koji je Du Vojs posvetio pobuni koja je pokazala da je Atlantski kompromis bio promašaj. Uprkos tome što su ispoštovali svoj deo nagodbe, crnci nisu dobili pravdu pred zakonom na jugu.[73] Po istoričaru Dejvidu Luisu, Kompromis je propao jer su stare belačke zemljoposednike zamenili agresivni biznismeni kojima nije bila strana manipulacija i zavada radnika.[73] Ova dva događaja pokazala su Afroamerikancima superiornost Du Bojsove vizije jednakih civilnih prava.[74]

Akademski rad[uredi | uredi izvor]

Pored pisanja editorijala, Du Bojs je nastavio sa naučnim radom na univerzitetu Atlanta. Obajvio je biografiju abolicioniste Džona Brauna 1909.[75] Knjiga je dobila negativne kritike od nedeljnika Nacija, u posedstvu Osvalda Vilarda koji je takođe pisao Braunovu biografiju.[76] Naučnici bele rase su većinom zanemarivali i ignorisali Du Bojsov rad.[76] Po objavljivanju članka u magazinu Kolijer u kojem je upozoravao na prestanak suprematije bele rase, susreo se sa problemom pronalaska novina koje bi objavile njegove članke. Svejedno je redovno objavljivao svoje kolumne u časopisu Horizont[77]

"Nekada davno nam je rečeno: Budite vredni toga i spremni i sa vrata će vam biti otvorena. Danas, napredak u vojsci, mornarici i civilnoj službi, kao i u poslovnom i profesionalnom životu, su potpuno nemogući za pripadnika crne rase, bez obzira na njegove kvalifikacije i spremnost, samo na osnovu bledog izgovora - njegoove boje kože i rase kojoj pripada."

—Du Bojs, Adresa na Četvrtoj konferenciji Pokreta Nijagara", 1908[78]

Du Bojs je bio prvi Afroamerikanac kojeg je Američko istorijsko društvo (AHA) pozvalo da predstavi rad na njihovoj godišnjoj konferenciji.[79] Šokirao je prisutne stavovima koje je izneo u tezi Rekonstrukcija i njene beneficije, jer su mnogo odstupali od ustaljenog mišljenja da je Era rekonstrukcije bila potpuna propast koju je uslovila lenjost i nesposobnost crnaca. Istakao je da je kratki period crnačke vladavine na jugu ostvario tri izuzetno važna cilja – demokratiju, slobodne javne škole i zakone o socijalnoj zaštiti.[80] Tvrdio je da je nesposobnost federalne vlade da upravlja Oslobođeničkim biroom, raspodeli zemlju i uspostavi obrazovni sistem, ono što je upropastilo izglede crnaca na jugu.[80] Kada je predao rad na izdavanje, tražio je da reč crnac bude velikim slovom, međutim izdavač je odbio.[81] Kasnije je ovu tezu proširio u knjigu Crna rekonstrukcija (1935).[79] AHA nije pozvala drugog Afroamerikanca sve do 1940.[82]

NAZNO era[uredi | uredi izvor]

Maja 1909. prisustvovao je Nacionalnoj konferenciji crnih u Njujorku.[83] Ovaj sastanak je doveo do nastanka Nacionalnog crnačkog komiteta, čiji je predsedavajući bio Osvald Vilard.[84] Glavni cilj komiteta bilo je promovisanje i borba za građanska prava, jednako pravo glasanja i jednake mogućnosti za obrazovanje. U proleće 1910, na drugoj Nacionalnoj konferenciji, stvorena je Nacionalna Asocijacija za Napredak Obojenih (NAZNO).[85] Reč obojeni je upotrebljena kako bi se uključili svi narodi sveta tamnije boje kože[86] Iako su i belci i crnci učestvovali u osnivanju, većina izvršnih funcionera bila bela, poput Meri Ovington, Čarlsa Edvarda Rasela, Vilijama Ingliša Valinga i Morfilda Storija, koji je postao prvi predsednik[87]

Kriza [uredi | uredi izvor]

Du Bojs, oko 1911. godine

Du Bojsu je bila ponuđena pozicija direktora za publicitet i istraživanje, koju je i prihvatio 1910, odselivši se u Njujork.[88] Glavna dužnost mu je bila uređivanje mesečnog časopisa organizacije, koji je nazvao Kriza.[89] Prva publikacija izdata je u novembru 1910, i glavni cilj časopisa bio je da pokaže kolika je opasnost predrasuda na osnovu rase.[90] Magazin je postao veliki uspeh i njegov tiraž je dostigao cifru od 100.000 primeraka 1920.[91]

U editorijalu iz 1911, Du Bojs je inicirao nacionalnu akciju da se zakonom zabrani linčevanje. Sarkastično je komentarisao jedno linčevanje u Pensilvaniji: Stvar je u tome što je on bio crn. Crnci moraju biti kažnjeni jer je imati crnu boju kože zločin nad zločinima. Stoga je neophodno, kao što svaki belački nitkov zna, ne ispustiti ni jednu priliku da se kazni ovakavo krivično delo. Naravno, ako je moguće, povod bi trebalo da bude neki užasni, zastrašujući zločin, koji će mašta novinara načiniti još strašnijim. U nedostatku toga, obično ubistvo, podvetanje požara, ili čak bezobrazluk će poslužiti.[92]

Kriza je sadržala editorijale koji su podržavali sindikalno organizovanje u radu, ali je osuđivao rasizam koji su praktikovale vođe sindikata, koji su sistematično isključivali crnce.[93] Podržavao je osnovne principe socijalističke partije (bio je i član u priodu 1910-1912), ali je osuđivao i rasizam koji su demonstrirali neki od socijalističkih vođa.[94] Frustriran neuspehom republikanskog predsednika Tafta da se suprotstavi linčevanju, Du Bojs je podržao Vudra Vilsona, demokratskog kandidata za predsedničke izbore 1912, u zamenu za Vilsonovo obećanje da će podržati ciljeve Afroamerikanaca.[95]

Du Bojs je generalno podržavao prava žena.[96], ali su lideri pokreta borbe za ženska prava odbili da javno podrže njegovu borbu protiv rasne nepravde[97] Pisanjem za Krizu dotakao se i međurasnog braka, koji je bio tabu u to vreme. Video je međurasne veze kao problem kojim bi trebalo da se bavi pokret prava žena, jer je belcima bilo zakonom zabranjeno da se ožene crnkinjama. Smatrao je da su zbog ovoga crnkinje prepuštene na milost i nemilost belcima i da su belkinje ovde u daleko boljem položaju jer ipak mogu da se udaju za crnca.[98]

Tokom 1915. i 1916, neki lideri iz NAZNO-a su hteli da smene Du Bojsa zbog toga što je u Krizi iznosio radikalne stavove. Du Bojs i njegovi sledbenici su prevagnuli i on je nastavio da bude urednik.[99] 1919, u kolumni Pravi braonski, objavio je da planira magazin za afroameričku decu i omladinu, koji bi se zvao Knjiga pravih braonskih.[100][101]

Istoričar i autor[uredi | uredi izvor]

1911. godine je prisustvovao Prvom Univerzalnom Kongresu rasa u Londonu.[102] Te godine je objavio i svoju prvu novelu Potraga za srebrnom vunom[103] Dve godine posle, Du Bojs je napisao, producirao i izrežirao paradu Zvezda Etiopije[104] 1915. izdao je prvu istoriju crnih Afrikanaca.[105] Knjiga je pobila tvrdnje o afričkoj inferiornosti i posle je poslužila kao osnova za Africi više nastrojenu istriografiju 20. veka[105] The Negro predicted unity and solidarity for colored people around the world, and it influenced many who supported the Pan-African movement.[105]

Mesečnik Atlantik Mantli je 1915. objavio Du Bojsov esej Afrički koreni rata koja je konsolidovala njegove ideje o odnosu kapitalizma i rasa.[106] U ovom eseju on je izneo stav da je potražnja za Afrikom bila jedan od glavnih razloga izbijanja Prvog svetskog rata. Predvideo je komunističku doktrinu govoreći o tome kako su kapitalisti smirili bele radnike tako što su im dali taman dovoljno bogatstva da ih spreči da se pobune i time što su im pretili da će uposliti crne radnike koje bi plaćali daleko manje[107]

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Kada je bilo jasno da će SAD da se priključi ratu 1917, Džoel Spingarn, Du Bojsov kolega je organizovao kamp u kojem je obučavao Afroamerikance kako da služe kao oficiri u vojsci.[108][109] Kamp je bio kontroverzan zbog toga što belci nisu smatrali crnce podesnim za oficire, a mnogi crnci nisu želeli da se mešaju u rat koji se vodi između belaca.[110] Du Bojs je podržavao Spingarna, međutim bio je razočaran kada je vojska nasilno penzionisala jednog od crnih oficira.[111] Vojska se složila da će obezbediti 1000 pozicija za crnce, ali je insistirala da 250 budu ljudi koji su navikli da primaju naređenja od belaca.[112] 700.000 crnaca koji su se prijavili na ove pozicije je već prvi dan bilo primorano da trpi diskriminaciju, zbog čega je Du Bojs protestovao[113]

Du Bojs je organizovao Tihu paradu u Njujorku, kako bi protestovao zbog Pobune u istočnom Sen Luisu.

Nakon Pobune u istočnom Sen Luisu (1917. godine), Du Bojs je otputovao da izveštava o protestima.[114] Između 40 i 250 afroamerikanaca je ubijeno jer su ih fabrike zaposlile da zamene belce koji su štrajkovali. Du Bojs je objavio svoj deteljan izveštaj u Krizi sa fotografijama i intervjuima.[115] Istoričar Djevid Levering Luis ga je optužio da je preuveličao nasilje kako bi članak imao veću propagandnu vrednost.[116] Da bi pokazao koliko je crnačka zajednica pogođena masakrom, organizovao je Tihu paradu – marš oko 9000 Afroamerikanaca kroz Petu njujoršku aveniju[117]

Pobuna u Hjustonu, koja se desila 1917 je unazadila mogućnosti afro-Amerikanaca da postanu vojni oficiri. Hjustonska policija je uhapsila i ubila dva crna vojnika i stoga je više od 100 drugih izašlo na ulice i usmrtilo 16 belaca. 17 vojnika je obešeno, a 67 odvedno u zatvor.[118] Uprkos pobuni, Du Bojs je ubedio vojsku da prihvati vojnike iz Spingarnovog kampa, čime se preko 600 crnih oficira priključilo armiji u oktobru 1917.[119]

Federalna vlada je pokušala da zastraši NAZNO istragama, jer im nije odgovaralo kakve je stavove gajila.[120] 1918, članovi organizacije su predvideli da će se rat završiti povoljno po obojene u Kini, Indiji, a pogotovo u Americi.[120] Džoel Spingarn je ubedio Du Bojsa da napiše editorijal u kojem je naklonjen ratu kako bi bio primljen u redove vojske.[121][122] Mnoge crne vojskovođe koje su u ratu učestvovale samo zbog borbe za prava crnačke zajednice su ga kritikovali[123] , dok su se južnjački generali protivili njegovom prisustvu, zbog čega je poziv poništen[124]

Posleratni period[uredi | uredi izvor]

Kada se rat završio, Du Bojs je otputovao 1919. za Evropu, kako bi prisutvovao prvom Pan-afričkom Kongresu i kako bi intervjuisao afroamerikance koji su se borili u ratu.[125] Otkrio je da je velika većina crnih vojnika samo korišćena kao radna snaga[126]. Samo neke jedinice su bile naoružane i poznato je da je jedino 92. jedinica, vojnici iz Bufala, učestvovala u borbama[127] Du Bojs je objavio da je rasizam široko rasprostranjen u američkoj vojsci i da vojna komanda ne podstiče afro-Amerikance da pristupe u vojnu službu, kao i da nije priznavala njihova dostignuća u vojsci[128]

Du Bojs je dokumentovao nerede tokom Crvenog leta 1919. godine. Porodica se evakuiše nakon što im je kuća demolirana tokom nereda u Čikagu.

Po povratku iz Evrope, Du Bojs je bio odlučniji nego ikad da izbori jednaka prava za afroamerikance.[129] Crni vojnici, ohrabreni ratnim uspesima preselili su se u severne gradove u potrazi za poslom.[129] Ovo je uzrokovalo novu seriju pobuna u leto 1919. kada je preko 300 crnaca izgubilo živote u preko 30 gradova.[130] Najbrutalniji incident bio je napad na Elejn u Arkanzasu, gde je ubijeno gotovo 200 crnaca.[131] Izveštavači sa juga su krivili crnce, navodeći da su kovali zaveru da preuzmu vladu. Du Bojs je stoga objavio pismo u Njujorškom svetu u kome kaže da je jedini greh koji su počinili to što su bili dovoljno smeli da unajme advokata da istraži nepravilnosti u ugovoru.[132] Preko 60 preživelih afroamerikanaca je uhapšeno i suđeno im je za konspiraciju. Slučaj je poznat pod imenom Mur protiv Dempsija.[133] Du Bojs je urgirao da ostali Afroamerikanci skupe sredstva za pravnu odbranu što je, šest godina kasnije, rezultiralo pozitivnim ishodom za osuđene.[104] Iako je pobeda imala malo značaja za crnačku zajednicu u tom trenutku, to je bio prvi slučaj gde je država ispoštovala obećanje dato u 14. amandmanu – da će prikladno reagovati protiv organizovanog nasilja u velikim grupama[134]

Godine 1920, Du Bojs je objavio prvu od tri autobiografije – Darkvater: Glasovi koji dopiru ispod vela.[135] U njoj je nameravao da pokaže belim čitaocima koliko je život drugačiji za one iza vela i koliko veo krivi sliku onima koji gledaju kroz njega na obe strane.[136] Knjiga je saržala i Du Bojsov feministički esej Anatema žena, koji je uzdizao sve žene, ali najpre crnkinje.[137] Pored ovoga, 1920. je počeo da izlazi i njegov časopis namenjen deci, koji je trebalo da im pokaže veličinu i dostignuća kulture kojoj pripadaju - Knjiga braonskih[138]

Socijalizam[uredi | uredi izvor]

"I ovde leži tragedija našeg doba: ne radi se o tome da su ljudi siromašni, svi znaju ponešto o siromaštvu; niti o tome da su zli i opaki - ko je dobar? Nije reč ni o tome da su ljudi neupućeni ili neznalice - šta je istina? Nije ništa od toga, nego je tragedija što ljudi znaju tako malo o ljudima."

—Du Bojs, "O Aleksandru Krumelu", u Dušama crnih, 1903[139]

Devet godina nakon Oktobarske revolucije, Du Bojs je posetio Sovjetski Savez.[140] Bio je zapanjen siromaštvom i lošom organizacijom cele države, ali ga je impresionirao odnos prema radnicima.[140] Tada mu se učinilo da bi socijalizam možda bio bolji put ka jednakosti rasa nego kapitalizam.[141]

Iako se Du Bojs generalno slagao sa socijalističkim idejama, njegova politika je bila pragmatična: 1929. podržao je Džimija Vokera u izborima za gradonačelnika Njujorka, uprkos tome što se lično slagao više sa principima socijaliste Normana Tomasa, verujući da će se Voker više založiti za prava crnaca.[142] Tokom 20-tih godina prošlog veka, Du Bojs i NAZNO su menjali strane između republikanaca i demokrata privučeni obećanjima da će partije i njihovi kandidati zabraniti linčevanje, popraviti uslove rada, boriti se za biračko pravo na jugu SAD. Nijedan kandidat ili partija nisu održali data obećanja.[143]

Godine 1931, pojavio se rivalitet NAZNO-a i komunističke partije, kada su se komunisti založili za slučaj devet afro-američkih mladića uhapšenih zbog navodnog silovanja.[144] Du Bojs i NAZNO su zaključili da slučaj ne bi bio od značaja za njihov cilj i dozvolili su komunističkoj partiji da se pobrine za odbranu.[145] Zbog sredstava i publiciteta koje je komunistička partija obezbedila, Du Bojs je posumnjao da komunisti nameravaju da se predstave kao bolja opcija za afroamerikance.[146] U odgovor na provokacije komunističke partije, Du Bojs je napisao članke koji su osuđivali komuniste i govorili o tome kako su neosnovano napali NAZNO.[147] Komunisti su zatim optužili rukovodstvo NAZNO-a da je izolovana elita koja nema nikakvog dodira sa crnom radničkom klasom za koju se toliko bori[147].

Povratak u Atlantu[uredi | uredi izvor]

Du Bojs i Valter Frensis Vajt, predsednik NAZNO-a od 1931, nisu bili u dobrim odnosima.[148] Ovaj konflikt, zajedno sa finansijskim problemima nastalim zbog Velike finansijske krize prourokovali su borbu za vlast nad Krizom.[149] Plašeći se da će izgubiti posao urednika, Du Bojs je dao ostavku i prihvatio posao na poziciji predavača na univerzitetu Atlanta.[150] Rascep sa NAZNO-om se dodatno proširio kada je Du Bojs promenio svoj stav o segregaciji – govoreći da je odvojeni, ali jednaki sasvim prihvatljiv cilj za Afro-Amerikance.[151] Rukovodstvo NAZNO-a je bilo šokirano i zatražilo od Du Bojsa da povuče izjavu, ali on je odbio i spor je doveo do potpunog raskola sa NAZNO-om.[152]

Tokom rada na univerzitetu, Du Bojs je napisao niz članaka koji su podržavali ideju marksizma. Nije bio zagovornik sindikalnog udruživanja radnika, ali je verovao da je Marksovo naučno objašnjenje zajednice i ekonomije značajno za objašnjenje položaja afroamerikanaca u SAD.[153] Marksov ateizam je takođe ostavio velikog utiska na Du Bojsa. U svojim spisima iz 1933, Du Bojs prihvata socijalizam, ali naglašava da rad obojenih nema zajedničkih tačaka sa radom belaca.[154] In his 1933 writings, Du Bois embraced socialism, but asserted that "[c]olored labor has no common ground with white labor", a controversial position that was rooted in Du Bois's dislike of American labor unions, which had systematically excluded blacks for decades.[155] Ovakav kontroverzni stav poticao je od Du Bojsovog zaziranja od američkih sindikata, koji su sitematski isključivali crnce decenijama pre. On nije podržavao komunističku partiju SAD i nije glasao za njihovog kandidata, uprkos njegovom afroameričkom poreklu.[156]

Crna rekonstrukcija u Americi[uredi | uredi izvor]

Ponovo u akademskom svetu, Du Bojs je dobio priliku da se ponovo posveti svojoj studiji o periodu Rekonstrukcije, o kojem je 1910. godine izlagao na kongresu Američke istorijske asocijacije.[157] 1935, objavio je svoj veliki opus – Crna rekonstrukcija u Americi.[158][159] U knjizi je predstavio tezu da je crnačka zajednica, kada je konačno primljena u društvo pokazala izuzetnu inteligenciju i divljenja vrednu volju, ali i neznanje i lenjost koji potiču od trovekovnog robovanja.[160] Dokumentovao je značaj afroamerikanaca u Civilnom ratu i Rekonstrukciji i pokazao kako su sklapali saveze sa političarima. Pružio je dokaze o tome kako su koalicione crnačke vlade omogućile javno obrazovanje i mnoge neophodne programe socijalne službe na jugu. Knjiga je prikazivala i kako je emancipacija crne rase promovisala radiklane promene u američkoj zajednici, kao i zašto je vlada prestala da podržava borbu afroamerikanaca za civilna prava nakon perioda Rekonstrukcije.[161]

Glavna teza knjige se suprotstavljala sa popularnim tumačenjem perioda Rekonstrukcije i bila je potpuno ingorisana od strane ostalih istoričara sve do 60-tih godina prošlog veka.[162] Nakon toga, pokrenula je revizionistički trend u istoriografiji perioda Rekonstrukcije koji je potencirao na težnji crne rase ka slobodi.[163][164][165]

U poslednjem poglavlju knjige Propaganda istorije, Du Bojs evocira svoje napore da napiše članak za Enciklopediju Britaniku o istoriji afroamerikanaca. Nakon što su urednici izbacili sve što je imalo veze sa Rekonstrukcijom, tražio je da se napiše da je napor i istrajanje afroamerikanaca ono što je vratilo jug SAD, uspostavilo demokratiju i obezbedilo javno obrazovanje. Urednici su odbili i Du Bojs je povukao svoj članak.[166]

Planirana enciklopedija[uredi | uredi izvor]

1932, Du Bojs je izabran od strane različitih organizacija – uključujući i Felps-Stoks Fond, Karnegi korporaciju i Generalni odbor za obrazovanje – da bude glavni urednik Enciklopedije crne rase, što je on sam planirao već 30 godina.[167] Nakon nekoliko godina planiranja, projekat je otkazan jer su neki članovi odbora verovali da je Du Bojs previše subjektivan da napiše objektivnu enciklopediju.[168]

Put oko sveta[uredi | uredi izvor]

1936, Du Bojs je otišao na put oko sveta, koji je uključivao i Japan, Kinu i Nacističku Nemačku.[169] Rekao je da su se u Nemačkoj lepo poneli prema njemu i da su bili gostoprimljivi.[169][170] Zapanjilo ga je koliko su nacisti poboljšali nemačku ekonomiju, ali je bio zgrožen odnosom prema Jevrejima i Nirnberškim zakonima. Rekao je: ... To je napad na civilizaciju, koji se može uporediti sa užasima kao što su španska inkvizicija i trgovina afričkim robovima.[171]

Nakon pobede Japana nad Rusima u Japansko-Ruskom ratu, počeo je da ga zanima sve veći napredak imperijalnog Japana. Smatrao je pobedu Japana nad Carskom Rusijom pravim primerom kako obojeni mogu da pobede belce.[172] 1936. godine japanski ambasador je omogućio Du Bojsu i maloj grupi akademika da posete Japan.[173]

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Du Bojs se protivio intervencijama vojske SAD, pogotovo na Pacifiku, jer je verovao da će to unazaditi pokušaje Kine i Japana da se otrgnu belim imperijalistima. Smatrao je da je ratovanje s Japanom jedan od načina na koji belci mogu da povrate svoj uticaj u Aziji.[174] Kao i u Prvom svetskom ratu, veoma malom broju crnaca bilo je dozvoljeno da zapravo učestvuje na frontovima, ali kada su zapretili da će podržati političkog oponenta predsednika Frenklina D. Ruzvelta, on je oslobodio nekoliko bitnijih pozicija za afroamerikance u vojsci.[175][176]

Svitanje sumraka, njegova druga autobiografija, objavljena je 1940.[177] Naslov knjige simbolizuje Du Bojsovu nadu da afroamerikanci pređu iz mračnog perioda rasizma u eru jednakosti.[178] Delo je jednim delom autobiografija, drugim istorija i trećim rasprava.[179] Sam Du Bojs ga je opisao: Ovo je autobiografija koncepta rase... osvetljena, uveličana i bez sumnje izobličena mojim mislima i delima... Tako je za sva vremena moj život značajan za živote ljudi.[180]

U 76-oj godini, Du Bojs je na prečac otpušten sa pozicije predavača na univerzitetu Atlanta 1943.[181] Ovo je inicirao predsednik koledža Rufus Klement. Mnogi studenti su urgirali da dobije doživotnu penziju i titulu profesora emeritusa.[182] Odbio je ponude za poslove od Fiska i Haurada i vratio se u NAZNO kao direktor odeljenja za Specijalna istraživanja.[183] Tokom 10 godina Du Bojsovog odsustva, prihod NAZUO-a se četvorostruko uvećao, a broj članova je skočio na 325 hiljada.[184]

Kasniji život[uredi | uredi izvor]

Du Bojs 1946. godine, fotografisao ga je Karl fon Vehten

Ujedinjene nacije[uredi | uredi izvor]

Du Bojs je bio deo tročlane delegacije NAZNO-a koja je prisustvovala konferenciji u San Francisku 1945, na kojoj su nastale Ujedinjene nacije.[185] NAZNO je želeo da UN podstaknu rasnu jednakost i da dovedu do kraja kolonijalne ere.[186] Kako bi to izveo, Du Bojs je skicirao predlog koji je govorio o nedemokratičnosti i socijalnoj opasnosti kolonijalnih vlada, čak ih je identifikovao i kao glavni izvor ratova.[186] Predlog su prihvatile Kina, Rusija i Indija, ali je većinom bio ignorisan od velikih sila, tako da nije uključen u Povelju Ujedinjenih nacija.[187] Nakon konferencije Du Bojs je objavio knjigu Boja i demokratija: Kolonije i mir. Okarakterisana je kao veoma eksplozivna u svom napadanju kolonijalnih imperija.[188]

U drugoj polovini 1945, Du Bojs je prisustvovao petom i poslednjem kongresu Pan-afrikanista, u Mančesteru u Engleskoj.[189] Ovo je bio najproduktivniji kongres i na njemu je Du Bojs Kvamea Nkrumaha, budućeg prvog predsednika Gane, koji će ga kasnije i pozvati u posetu Gani[189].

Du Bojs je takođe pomogao da se UN-u podnesu peticije protiv diskriminacije afroamerikanaca. Ovo je rezultovalo peticijom Mi osuđujemo genocid koja optužuje SAD za sistematično ubijanje i povređivanje afroamerikanaca tj. za genocid.[190]

Hladni rat[uredi | uredi izvor]

Kada je sredinom 40-tih godina počeo Hladni rat, NAZNO se distancirala od komunista da njeni prihodi i reputacija ne bi ispaštali.[191] Kada je Artur Šlezinger u časopisu Lajf obajvio članak o uticaju komunista na ovu organizaciju, NAZNO je udvostručila svoje napore da se odvoji.[192] Odupirući se željama NAZNO-a, Du Bojs je nastavio da održava odnose sa nekim komunistima – Polom Robesonom, Hauradom Fastom i Širli Grejem (koja će mu kasnije biti i druga supruga).[193] 1946, Du Bojs je objavio članke u kojima je izneo kritiku komunizma i njegovog diktatorstva, međutim, i dalje je krivio kapitalizam za pojavu siromaštva i rasizma i smatrao da je odgovarajuće društveno uređenje socijalizam.[192][192] Sovjeti su jasno odbacivali bilo kakve klasne i rasne razlike, što je Du Bojsa navelo na zaključak da je SSSR država koja ima najsvetliju budućnost.[194] Du Bojsovi prisni odnosi sa nekim komunistima doveli bi NAZNO u nepriliku, pogotovo jer je FBI počeo da istražuje simpatizere komunista, tako da je Du Bojs, po zajedničkom dogovoru, otišao iz organizacije 1948, po drugi put.[195] Po odlasku iz NAZNO-a, Du Bojs je počeo da redovno piše za levičarki nedeljnik Nešnl Gardijan, što će trajti sve do 1961.[196]

Aktivizam za mir[uredi | uredi izvor]

Du Bojs je tokom celog svog života bio aktivista za mir, ali su njegovi napori postali još izraženiji nakon Drugog svetskog rata.[197] 1949, govorio je na Naučnoj i Kulturnoj konferenciji za Svetski Mir u Njujorku gde je naglasio da je crni svet spreman na promene i da traži autonomiju, slobodu i jednakost.[198] U proleće 1949, govorio je na Svetskom Kongresu Partizana Mira u Parizu gde je rekao kako neokolonijalizam potiče iz njegove zemnje i od njegove nacije i kako žudeći za moči, oni vode svet u propast ropstva koja nas je nekad gotovo uništila.[199] Du Bojs se povezao sa levičarkom organizacijom Nacionalnim Savetom za Umetnost, Nauku i Profesije, i putovao je u Moskvu kao njihov predstavnik da govori na Svesovjetskoj mirovnoj konferenciji u 1949.[200]

Makartizam[uredi | uredi izvor]

Tokom 50-tih, Du Bojs je bio na meti pokreta američke vlade protiv komunizma - makartizma, zbog svojih socijalističkih stavova.[201] Najagresivniji napad na Du Bojsa desio se u prvoj polovini 50-tih jer se Du Bojs javno protivio nuklearnom oružju.[202] 1950. godine, postao je predsednik novoformiranog Informacionog centra mira (ICM), koji je imao za cilj da proširi Stokholmski mirovni apel po SAD. Ovaj apel je trebalo da skupi potpise za peticiju da se zabrane nuklearna oružja u svetu.[203]

Američko ministarstvo pravde je zahtevalo od ICM-a da se registruje kod savezne vlade jer se ponašalo kao agent strane države, ali su odbili, pa je podignuta optužnica.[197][204] Nakon optužnice, neki od saradnika su se distancirali od Du Bojsa, a NAZNO je odbio da da izjavu podrške, ali su ga mnogi levisti, poput Lengstona Hjuza, i zaštitnici rada podržali.[205]

Nakon suđenja 51. godine, zahvaljujući braniocu Vitu Markantoniju, optžba je odbačena.[206] Iako nije osuđen, vlada je oduzela Du Bojsov pasoš i zadržala ga 8 godina.[207]

Komunizam[uredi | uredi izvor]

Du Bojs je bio veoma razočaran što ga mnoge njegove kolege, pogotovo NAZNO, nisu podržali tokom suđenja, dok radnička klasa – i belci i crnci – jesu.[208][209] Nakon suđenja, živeo je na Menhetnu i posvetio se pisanju i zastupanju svetskog mira, kao i pozivanju na prestanak vojnih akcija, primarno rata u Koreji, koje je video kao pokušaj belih imperijalista da obojene i dalje zadrže pokorenim.[208][210] 1950, kada je imao 82 godine, pokušao je da postane senator preko Američke radničke partije, ali je osvojio samo 4% svih glasova.[211]

Du Bojs je i dalje krivio kapitalizam za potčinjenost obojenih u celom svetu i zato je, iako je prepoznavao greške Sovjetskog Saveza, smatrao da je komunizam najbolje rešenje ovog problema.[212] Slične nedoumice je imao i prema Staljinu.[213] 1940, je pisao prezrivo o njegovom diktatorstvu, dok je 1953, u posmrtnom govoru o Staljinu rekao kako je bio jednostavan, smiren i hrabar čovek koji je postavio Rusiju na put ka pobedi nad rasnim predrasudama i koji je samo pokušao da napravi jednu naciju od 140 različith grupa, ne uništavajući njihovu individualnost.[214]

Američka vlada sprečila ga je da prisustvuje na konferenciji u Bangdungu, u Indoneziji 1955. godine.[215] Ova konferencija predstavljala je sve za šta se Du Bojs borio 40 godina – 29 zemalja Afrike i Azije su se sastale kako bi slavile svoju, većinom novostečenu, nezavisnost.[215] 1958, kada je konačno povratio pasoš, putovao je sa svojom drugom ženom Širli Grejem, oko sveta.[216] Posetili su Kinu i Rusiju i u obe zemlje su toplo dočekani.[216] Priredili su im ture gde su hvalaili najbolje aspekte komunizma. Kad se vratio, pisao je o pozitivnim iskustvima u obe zemlje.[217]

Godine 1961, kada su mekartijisti doneli zakon o popisivanju svih komunista na teritoriji SAD, učlanio se u komunističku partiju, u 93-oj godini.[218]

Smrt u Africi[uredi | uredi izvor]

Gana je pozvala Du Bojsa da učestvuje na njihovoj proslavi nezavisnosti 1957, ali nije mogao jer mu je pasoš konfiskovan još 1951.[219] Do 1960. ili Godine Afrike, uspeo je da dobije pasoš natrag i da otputuje da proslavi Dan nezavisnosti Republike Gane.[219] Du Bojs se vratio u Afriku kasne 1960. godine, kako bi prisustvovao inauguraciji Namdi Azikive, prvog afričkog vođe Nigerije.[220]

Tokom posete Gani 1960, dogovarao se sa njenim predsednikom o izdavanju enciklopedije o nastanku afričke dijaspore – Enciklopediji Afrikani.[219] 1961, Gana je skupila sredstva za enciklopediju i Du Bojs je otputovao kako bi vodio projekat.[221] U prvoj polovini 1963, SAD su odbile da mu obnove pasoš, pa je simbolično postao državljanin Gane.[222] Iako je nameravao da prekine državljanstvo u SAD, tokom dve godine u Gani, njegovo zdravlje se pogoršalo i umro je 27. avgusta 1963, u Akri, glavnom gradu Gane.[222] Sahranjen je blizu svoje kuće i kompleks je sada nazvan Memorijanli centar Du Bojs.[223] Godinu dana nakon njegove smrti usvojen je zakon o pravima građana koji je sadržao mnoge reforme za koje se Du Bojs tokom života borio.[224]

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Bio je izuzetno disciplinovan: svako jutro je ustajao u 7:15, radio do 5, večerao i čitao novine do 7, a onda se družio ili čitao pre odlaska na spavanje u 10.[225] Vrlo često je planirao i ispisivao svoje rasporede i ciljeve na velikim papirima.[226] Insistirao je da ga poznanici oslovljavaju sa dr. Du Bojs, ali je i pored povučenosti imao nekoliko bliskih prijateljstava.[227] Neki od bliskih saradnika su mu bili Čarls Jang, Pol Lorenc Danbar, Džon Houp i Meri Ovington.[228] Iako mu je najbliži prijatelj bio Džoel Spingarn, nikada nije prihvatio Spingarnov predlog da se oslovljavaju poimenice.[229] Vodio je računa o svom izgledu – održavao je svoju bradicu i brkove, oblačio se formalno i uvek je sa sobom imo štap za hodanje.[230] Bio je visok 166 cm i odisao je dostojanstvenošću[231] Voleo je da peva i da igra tenis.[232]

Ženio se dva puta. Bio je oženjen Ninom Gormer od 1896 do njene smrti 1950 i sa njom je imao sina Bergarta, koji je umro u detinjstvu, i kćerku Jolandu koja se posle udala za Kauntija Kulena. Kao udovac oženio se spisateljicom i aktivistkinjom Širli Grejem 1951, sa kojom je bio sve do svoje smrti. Ona je iz prethodnog braka imala sina Dejvida Grejema koji je bio vrlo blizak sa Du Bojsom. Uzeo je njegovo prezime i borio se za prava crnaca sa očuhom.[233]

Religija[uredi | uredi izvor]

Iako je išao u Kongegacijsku crkvu u Novoj Engleskoj kao mali, napustio je religiju tokom studija.[234] Opisivao je sebe kao agnostika, uprkos tome što su mnogi pokušali da ga svrstaju u ateiste ili da pronađu religioznost u njegovim delima.[235] Kada bi ga pitali da predvodi grupne molitve, odbio bi.[236] Smatrao je da je jedna od najboljih tekovina komunističke Rusije zabrana učenja religije u školama jer su američke crkve vrlo diskriminišuće prirode.[237][238]

Iako nije bio religiozan, kroz svoja dela je provlačio mnogo religioznih motiva, zbog čega su ga neki smatrali za proroka.[239] Prozna poema Verujem iz 1904, koja je postigla izuzetno veliki uspeh, napisana je u stilu veroispovesti.[240] Takođe, vrlo često je pravio analogije između linčevanja i razapeća Hrista.[241] Međutim, u periodu od 1920. do 1940, prestao je da otvoreno upotrebljava religiozne metafore i simbole.[242]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Du Bojs je, sa Meri Vajt Ovington nagrađen medaljom Dodatna milja.
  • 1929. NAZNO je nagradio Du Bojsa Spingarn medaljom.[243]
  • 1959. SSSR ga je nagradio Internacionalnom Lenjinovom nagradom za mir.[244]
  • 1976. lokalitet kuće u kojoj je odrastao u Grejt Baringtonu je proglašen je za znamenitost nacionalnog i istorijskog značaja[245]
  • 1992. Pošta SAD je uvela poštansku markicu s njegovim likom.[246]
  • Od 1994. glavna biblioteka Univerziteta Amerherst u Masačusetsu nosi njegovo ime.[247]
  • Na Univerzitetu Severne Arizone postoji centar Du Bojs u njegovu čast.
  • Spavaonica u kojoj je obavljao terenska istraživanja za studiju Filadelfijski crnac je nazvana po njemu.[248]
  • I spavaonica na Univerzitetu Hempton je nazvana po njemu.
  • Du Bojs je inspirisao urednike Enciklopedije Afrikane Kvamea Entonija Apija i Henrija Luisa Gejtsa mlađeg, pa mu je zato i posvećena.[249]
  • Univerzitet Humbolt u Berlinu održava seriju predavanja u Du Bojsovu čast.[250]
  • Molefi Kete Asante ga je uvrstio u 100 najvećih Afroamerikanaca.[251]
  • 2005. odlikovan je medaljonom Dodatna milja. za značajne američke dobrovoljce.[252]
  • Episkopalna crkva SAD obeležava 3. avgust sećanjem na Du Bojsa.[traži se izvor]
  • 2002. postao je profesor emeritus na Univerzitetu Pensilvanija.[253]

Dela[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Horne 2009, str. 7.
  2. ^ Lewis 2009, str. 11.
  3. ^ Lewis 2009, str. 14–15.
  4. ^ a b Lewis 2009, str. 13
  5. ^ Lewis 2009, str. 17
  6. ^ a b Lewis 2009, str. 18
  7. ^ Lewis, str. 21 Du Bois suggested that Mary's family drove Alfred away.
  8. ^ Rabaka 2007, str. 165.
  9. ^ Lewis 2009, str. 29–30.
  10. ^ Lewis 2009, str. 27–44.
  11. ^ Cebula, Tim, "Great Barrington", in Young. str. 91.
    Horne, str. 7
    Lewis 2009, str. 39–40
  12. ^ Lomotey, Kofi (2009), Encyclopedia of African American Education, Volume 1, SAGE. str. 230.
  13. ^ Lewis, Catharine, "Fisk University", in Young. str. 81.
  14. ^ Lewis 2009, str. 56–57.
  15. ^ Lewis 2009, str. 72–78.
  16. ^ Lewis, str. 69–80 (degree). str. 69 (funding). str. 82 (inheritance). Du Bois was the sixth African American to be admitted to Harvard.
  17. ^ Lewis 2009, str. 82.
  18. ^ Lewis 2009, str. 90.
  19. ^ Lewis 2009, str. 98–103.
  20. ^ Williams, Yvonne, "Harvard", in Young. str. 99.
    His dissertation was The Suppression of the African Slave Trade to the United States of America, 1638–1870.
  21. ^ Quoted by Lewis. str. 143–145.
  22. ^ Gibson, Todd, "University of Pennsylvania", in Young. str. 210.
    Lewis 2009, str. 111
  23. ^ Lewis 2009, str. 118, 120.
  24. ^ Lewis, str. 126 Nina Gomer Du Bois did not play a significant role in Du Bois's activism or career (see Lewis. str. 135, 152–154, 232, 287–290 296–301, 404–406, 522–525, 628–630).
  25. ^ Lewis, str. 128–129. Du Bois resented never receiving an offer for a teaching position at Penn.
  26. ^ Horne 2009, str. 23–24.
  27. ^ Lewis, str. 123 The paper he presented was titled The Conservation of Races.
  28. ^ Lewis 2009, str. 143–144.
  29. ^ Horne, str. 26
    Lewis 2009, str. 143, 155
  30. ^ Donaldson, Shawn, "The Philadelphia Negro", in Young. str. 165.
  31. ^ a b Lewis 2009, str. 148
  32. ^ Lewis, str. 140, 148 (underclass), 141 (slavery).
  33. ^ Lewis 2009, str. 158–160.
  34. ^ Lewis, str. 161, 235 (Department of Labor). str. 141 (Bureau of Labor Statistics).
  35. ^ Lewis 2009, str. 157.
  36. ^ Ramla Bandele, "Pan-African Conference in 1900" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. septembar 2013), Article #461, Origins of the movement for global black unity, Global Mappings.
  37. ^ "A history of Pan-Africanism", New Internationalist, 326, August 2000.
  38. ^ "(1900) W. E. B. Du Bois, 'To the Nations of the World'", BlackPast.org
  39. ^ "The First Pan African Conference of 1900". Arhivirano 2013-08-02 na sajtu Archive.today Global Pan African Movement.
  40. ^ Sivagurunathan 2007, str. 259–60
  41. ^ The Pan-African Congresses, 1900–1945 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. avgust 2013), BlackPast.org.
  42. ^ 1900 Pan-African Conference Resolution Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016). Source: Ayodele Langley, Ideologies of Liberation in Black Africa, London : Rex Collings. (1979). pp. 738-739.
  43. ^ Edward 2009, str. 33.
  44. ^ Lewis 2009, str. 161.
  45. ^ Lewis 2009, str. 179–180, 189.
  46. ^ Harlan, Louis R. . "A Black Leader in the Age of Jim Crow", in The Racial Politics of Booker T. Washington, Donald Cunnigen, Rutledge M. Dennis, Myrtle Gonza Glascoe (Eds.), Emerald Group Publishing. str. 26.
  47. ^ Lewis 2009, str. 180–181.
  48. ^ Logan 1997, str. 275–313
  49. ^ Harlan 1986, str. 71–120
  50. ^ Croce, Paul, "Accommodation versus Struggle", in Young. str. 1–3. Du Bois popularized the term "talented tenth" in a 1903 essay, but he was not the first to use it.
  51. ^ Croce, Paul, "Accommodation versus Struggle", in Young. str. 1–3.
  52. ^ a b v Lewis 2009, str. 162
  53. ^ Lewis, str. 163, Du Bois quoted by Lewis.
  54. ^ Lewis, str. 162, Du Bois quoted by Lewis.
  55. ^ Lewis 2009, str. 184.
  56. ^ Lewis 2009, str. 199–200.
  57. ^ Lomotey, str. 354–355.
  58. ^ Lomotey, str. 355–356.
  59. ^ Lewis 2009, str. 215–216.
  60. ^ a b Lewis 2009, str. 218–219
  61. ^ a b Lewis 2009, str. 220
  62. ^ Lewis, str. 227–228. The Horizon lasted until 1910, when he developed The Crisis for publication as an instrument of the NAACP.
  63. ^ Ransom quoted by Lewis. str. 222.
  64. ^ Gibson, Todd, "The Souls of Black Folk", in Young. str. 198.
    Lewis 2009, str. 191
  65. ^ Lewis 2009, str. 191.
  66. ^ Gibson, Todd, "The Souls of Black Folk", in Young. str. 198.
  67. ^ Lewis 2009, str. 194–195.
  68. ^ Kahn 2011, str. 13.
  69. ^ Lewis 2009, str. 223.
  70. ^ Lewis 2009, str. 224.
  71. ^ Lewis 2009, str. 224–225.
  72. ^ Lewis 2009, str. 229.
  73. ^ a b Lewis 2009, str. 226
  74. ^ Lewis 2009, str. 223–224, 230.
  75. ^ Lewis, str. 238
    VendeCreek, Drew, "John Brown", in Young. str. 32–33.
  76. ^ a b Lewis 2009, str. 240
  77. ^ Lewis, str. 244 (Colliers).
    Lewis, str. 249 (Horizon).
  78. ^ Quoted by Lewis. str. 230. Konferencija je održana u Oberlinu, u Ohaju.
  79. ^ a b Lewis 2009, str. 250
  80. ^ a b Lewis 2009, str. 251
  81. ^ Lewis 2009, str. 252.
  82. ^ Lewis, David Levering, "Beyond Exclusivity: Writing Race, Class, Gender into U.S. History", date unknown, New York University, Silver Dialogues series.
  83. ^ Lewis 2009, str. 256–258.
  84. ^ Lewis 2009, str. 258.
  85. ^ Lewis 2009, str. 263–264.
  86. ^ Lewis 2009, str. 264.
  87. ^ Lewis, str. 253 (whites), 264 (president).
  88. ^ Lewis 2009, str. 252, 265.
  89. ^ Bowles, Amy, "NAACP", in Young. str. 141–144.
  90. ^ Lewis 2009, str. 268–269.
  91. ^ Lewis, str. 270 (success), 384 (circulation).
  92. ^ Lewis, str. 279–280.
    Quote from "Triumph", The Crisis, 2 (September ). 1911. str. 195.
  93. ^ Lewis 2009, str. 274.
  94. ^ Hancock, Ange-Marie, "Socialism/Communism", in Young. str. 196 (member).
    Lewis, str. 275 (denounced).
  95. ^ Lewis, str. 278 Wilson promised "to see justice done in every matter".
  96. ^ Lewis, str. 43, 259, 522, 608.
    Donaldson, Shawn, "Women's Rights", in Young. str. 219–221.
  97. ^ Lewis 2009, str. 272–273.
  98. ^ Lewis, str. 275
    Du Bois quoted in Lubin, Alex (2005), Romance and Rights: The Politics of Interracial Intimacy, 1945–1954, University Press of Mississippi. str. 71–72.
  99. ^ Lewis 2009, str. 312–324.
  100. ^ Kory, Fern (2001). „Once upon a time in Aframaerica: The "peculiar" significance of fairies in the Brownies' Book”. Ur.: Lennox Keyser, Elizabeth; Pfeiffer, Julie. Children's Literature. Twayne's United States authors series. 29. Yale University Press. str. 91—112. ISBN 978-0-300-08891-5. ISSN 0092-8208. 
  101. ^ Kommers Czarniecki, Kristin (2004). „Brownies' Book, The”. Ur.: Wintz, Cary D.; Finkelman, Paul. Encyclopedia of the Harlem Renaissance. 1 (A-J). Routledge. ISBN 978-1-57958-389-7. LCCN 2004016353. 
  102. ^ Lewis 2009, str. 290–291.
  103. ^ Lewis 2009, str. 293–296.
  104. ^ a b Lewis 2009, str. 301
  105. ^ a b v Lewis 2009, str. 303
  106. ^ Brown, Nikki, "World War I", in Young. str. 224–226.
  107. ^ Lewis 2009, str. 327–328.
  108. ^ Lewis 2009, str. 346.
  109. ^ Wolters 2003, str. 115–116.
  110. ^ Lewis 2009, str. 346–347.
  111. ^ Lewis 2009, str. 348.
  112. ^ Lewis 2009, str. 349.
  113. ^ Lewis, str. 348 (draft), 349 (racism).
  114. ^ Lewis 2009, str. 350.
  115. ^ Lewis 2009, str. 352.
  116. ^ Lewis 2009, str. 353.
  117. ^ King, William, "Silent Protest Against Lynching", in Young. str. 191.
    Lewis, str. 352
    The first was picketing against The Birth of a Nation.
  118. ^ Lewis 2009, str. 354.
  119. ^ Lewis, str. 355; pp. 384: About 1,000 black officers served during World War I.
  120. ^ a b Lewis 2009, str. 359
  121. ^ Lewis 2009, str. 362.
  122. ^ Lewis, str. 363 The offer was for a role in Military Intelligence.
  123. ^ Lewis 2009, str. 363–364.
  124. ^ Lewis, str. 366 The commission was withdrawn before Du Bois could begin actual military service.
  125. ^ Lewis, str. 367–368. The book, The Black Man and the Wounded World, was never published. Other authors covered the topic, such as Emmett Scott's Official History of the American Negro in the World War (1920).
  126. ^ Lewis 2009, str. 368.
  127. ^ Lewis 2009, str. 369.
  128. ^ Lewis 2009, str. 376.
  129. ^ a b Lewis 2009, str. 381
  130. ^ Lewis 2009, str. 383.
  131. ^ Lewis 2009, str. 389.
  132. ^ Lewis, str. 389
    The sharecroppers were working with the Progressive Farmers and Household Union of America.
  133. ^ Lewis 2009, str. 389–390.
  134. ^ Lewis 2009, str. 391.
  135. ^ Lewis, str. 391 The other two would be Dusk of Dawn and The Autobiography of W. E. Burghardt Du Bois.
  136. ^ Lewis 2009, str. 394.
  137. ^ Lewis, str. 392 (characterizes as "feminist").
  138. ^ Lewis, str. 405–406.
    The publication lasted two years, from Jan 1920 to Dec 1921
    Online at Library of Congress (retrieved November 20, 2011).
  139. ^ Quoted by Lewis. str. 119.
  140. ^ a b Lewis 2009, str. 486
  141. ^ Lewis 2009, str. 487.
  142. ^ Lewis 2009, str. 498–499.
  143. ^ Lewis 2009, str. 498–507.
  144. ^ Balaji, Murali (2007). The Professor and the Pupil: The Politics and Friendship of W.E.B. Du Bois and Paul Robeson. Nation Books. str. 70–71. ISBN 9781568583556. 
  145. ^ Lewis 2009, str. 513.
  146. ^ Lewis 2009, str. 514.
  147. ^ a b Lewis 2009, str. 517
  148. ^ Horne, str. 143–144.
    Lewis 2009, str. 535, 547
  149. ^ Lewis 2009, str. 544.
  150. ^ Lewis 2009, str. 545.
  151. ^ Lewis 2009, str. 569–570.
  152. ^ Lewis 2009, str. 573.
  153. ^ Lewis 2009, str. 549.
  154. ^ Lewis, str. 549–550. Lewis states that Du Bois sometimes praised African-American spirituality, but not clergy or churches.
  155. ^ King, Richard H. . Race, Culture, and the Intellectuals, 1940–1970, Woodrow Wilson Center Press. pp. 43-44.
    Lewis 2009, str. 551
  156. ^ Lewis 2004, str. 553 The person on the ticket was James W. Ford, running for vice president.
  157. ^ Lemert, Charles C. (2002). Dark thoughts: race and the eclipse of society, Psychology Press. pp. 227-229.
  158. ^ Lewis 2009, str. 576–583.
  159. ^ Aptheker, Herbert (1989), The literary legacy of W.E.B. Du Bois, Kraus International Publications. str. 211 (Du Bois called the work his "magnum opus").
  160. ^ Lewis 2009, str. 586.
  161. ^ Lewis 2009, str. 583–586.
  162. ^ Lewis, str. 585–590 (thorough). str. 583, 593 (ignored).
  163. ^ Foner, Eric (1. 12. 1982). [[[JSTOR]] 2701820 „Reconstruction Revisited”] Proverite vrednost parametra |url= (pomoć). Reviews in American History. 10 (4): 82–100[83]. ISSN 0048-7511. JSTOR 2701820. doi:10.2307/2701820. Pristupljeno 25. 2. 2012. 
  164. ^ "During the civil rights era, however, it became apparent that Du Bois's scholarship, despite some limitations, had been ahead of its time." Campbell, James M.; Fraser, Rebecca J.; Mancall, Peter C. (11. 10. 2008). Reconstruction: People and Perspectives. ABC-CLIO. str. xx. ISBN 978-1-59884-021-6. 
  165. ^ "W. E. B. Du Bois's (1935/1998) Black Reconstruction in America, 1860–1880 is commonly regarded as the foundational text of revisionist African American historiography." Bilbija, Marina (1. 9. 2011). „Democracy's New Song”. The Annals of the American Academy of Political and Social Science. 637 (1): 64—77. ISSN 0002-7162. S2CID 143636000. doi:10.1177/0002716211407153. Pristupljeno 25. 2. 2012. 
  166. ^ Du Bois 1935, str. 713
  167. ^ Lewis, str. 611, 618 (30 years).
  168. ^ Braley, Mark, "Encyclopedia Projects", in Young. str. 73–78. Braley summarizes Du Bois's lifelong quest to create an encyclopedia.
  169. ^ a b Lewis 2009, str. 600.
  170. ^ Zacharasiewicz, Waldemar (2007). Images of Germany in American literature. University of Iowa Press. str. 120. 
  171. ^ Jefferson, Alphine, "Antisemitism", in Young. (2007). str. 10. Du Bois quoted by Lewis, David (1995), W. E. B. Du Bois: A Reader. str. 81. Original Du Bois source: Pittsburgh Courier, 19 December 1936.
  172. ^ Lewis 2009, str. 597.
  173. ^ Gallicchio, Marc S. (18. 9. 2000), The African American Encounter with Japan and China: Black Internationalism in Asia, 1895–1945, University of North Carolina Press, str. 104, ISBN 978-0-8078-2559-4, OCLC 43334134 
  174. ^ Lewis 2009, str. 631–632.
  175. ^ Lewis, str. 633
    The military later changed its policy, and units such as the Tuskegee Airmen saw combat.
  176. ^ Lewis 2009, str. 634.
  177. ^ Horne 2009, str. 144.
  178. ^ Lewis 2009, str. 637.
  179. ^ Mostern, Kenneth, "Dusk of Dawn", in Young. str. 65–66.
  180. ^ Du Bois quoted by Lewis. str. 637.
  181. ^ Lewis 2009, str. 643–644.
  182. ^ Lewis 2009, str. 644.
  183. ^ Lewis 2009, str. 648.
  184. ^ Lewis 2009, str. 647.
  185. ^ Lewis 2009, str. 654.
  186. ^ a b Lewis 2009, str. 656
  187. ^ Lewis 2009, str. 655, 657.
  188. ^ Overstreet, H. A., Saturday Review, quoted in Lewis. str. 657.
  189. ^ a b Lewis 2009, str. 661
  190. ^ Martin, Charles H. (1997). „Internationalizing "The American Dilemma": The Civil Rights Congress and the 1951 Genocide Petition to the United Nations”. Journal of American Ethnic History. 16 (4): 35—61. JSTOR 27502217. 
  191. ^ Lewis 2009, str. 663.
  192. ^ a b v Lewis 2009, str. 669
  193. ^ Lewis 2009, str. 670
  194. ^ Lewis, str. 669 Du Bois quoted by Lewis.
  195. ^ Lewis 2009, str. 681–682.
  196. ^ Lewis 2009, str. 683.
  197. ^ a b Schneider, Paul, "Peace Movement", in Young. str. 163. In his college days, Du Bois vowed to never take up arms.
  198. ^ Lewis 2009, str. 685.
  199. ^ Lewis 2009, str. 685–687.
  200. ^ Lewis 2009, str. 687.
  201. ^ Marable, p. xx.
  202. ^ Lewis 2009, str. 688.
  203. ^ Lewis 2009, str. 689.
  204. ^ Horne, str. 168–169.
    Lieberman, Robbie . The Strangest Dream: Communism, Anticommunism, and the U.S. Peace Movement, 1945–1963, Syracuse University Press. pp. 92-93.
    Gabbidon 2000, str. 54.: The government felt that the PIC was an agent of the USSR, although that country was never specifically identified.
  205. ^ Lewis, str. 692 (associates). str. 693 (NAACP). str. 693–694 (support).
  206. ^ Lewis, str. 690
    Du Bois's memoir of the trial is In Battle for Peace.
    The trial occurred in 1951, but the case was dismissed in 1952 before the jury rendered a verdict.
  207. ^ Lewis, str. 696, 707. Du Bois refused to sign a non-Communist affidavit that would enable him to regain his passport.
  208. ^ a b Lewis 2009, str. 696
  209. ^ Hancock, Ange-Marie, "Socialism/Communism", in Young. str. 197. The NAACP had a Legal Defense Fund for cases like Du Bois's, but they chose not to support Du Bois.
  210. ^ Lewis 2009, str. 697.
  211. ^ Lewis 2009, str. 690, 694, 695.
  212. ^ Lewis 2009, str. 698
  213. ^ Porter, Eric (2012). The Problem of the Future World: W.E.B. Du Bois and the Race Concept at Midcentury. Duke University Press. str. 10, 71. 
  214. ^ Du Bois, W. E. B. 1953. "On Stalin", National Guardian, March 16, 1953.
  215. ^ a b Mostern, Kenneth (2001), "Bandung Conference", in Young. str. 23–24.
  216. ^ a b Lewis 2009, str. 701–706
  217. ^ Lewis 2009, str. 705–706
  218. ^ Lewis 2009, str. 709
  219. ^ a b v Lewis 2009, str. 696, 707
  220. ^ Lewis 2009, str. 708.
  221. ^ Lewis 2009, str. 709–711.
  222. ^ a b Lewis 2009, str. 712
  223. ^ Bass, Amy (2009), Those About Him Remained Silent: The Battle over W.E.B. Du Bois, University of Minnesota Press, p. xiii.
  224. ^ Horne, p. xii.
  225. ^ Horne, str. 11
    Lewis 2009, str. 74, 231–232, 613
  226. ^ Lewis 2009, str. 231.
  227. ^ Lewis, str. 54, 156 (aloof). str. 3 (address).
  228. ^ Lewis, str. 54 (gregarious). str. 124 (Young and Dunbar). str. 177 (Hope). str. 213, 234 (Ovington).
  229. ^ Lewis, str. 316–324, 360–368 (Spingarn). str. 316 (best friend). str. 557 (first name basis).
  230. ^ Lewis 2009, str. 54, 156, 638.
  231. ^ Lewis, str. 54 (height).
  232. ^ Wolters, str. 14 (sing), 37 (tennis).
  233. ^ De Luca, Laura, "David Graham Du Bois", in Young. str. 55–56.
  234. ^ Lewis 2009, str. 55.
  235. ^ Rabaka, str. 127 (freethinker).
    Lewis, str. 550 (agnostic, atheist).
    Johnson, passim (agnostic).
  236. ^ Lewis, str. 157
    Johnson, str. 55
  237. ^ Autobiography. str. 181. Quoted in Rabaka. str. 127.
  238. ^ Horne, Malika, "Religion", in Young. str. 181.
  239. ^ Blum, Edward J. . The Souls of W. E. B. Du Bois: New Essays and Reflections, Mercer University Press. pp. iii–xxi.
    For additional analysis of Du Bois and religion, see Blum, Edward J., , W. E. B. Du Bois, American Prophet, University of Pennsylvania Press; and Kahn, Jonathon S. (2011), . Divine Discontent: The Religious Imagination of W. E. B. Du Bois. Oxford University Press. 2007. 
  240. ^ Lewis. "Credo" was reprinted in Du Bois's first autobiography Darkwater (1920) (text available here).
  241. ^ Michelle Kuhl, "Resurrecting Black Manhood: W. E. B. Du Bois' Martyr Tales", in Blum & Young (eds) The Souls of W. E. B. Du Bois: New Essays and Reflections (Mercer University Press, ). (2009). str. 161. Blum, Edward J.; Young, Jason R. (2009). The Souls of W.E.B. Du Bois: New Essays and Reflections. Mercer University Press. str. 212—213. ISBN 978-0-88146-136-7. 
  242. ^ Marta Brunner, "The Most Hopeless of Deaths ... Is the Death of Faith: Messianic Faith in the Racial Politics of W. E. B. Du Bois", in Keller & Fontenot. 2007. str. 189.
  243. ^ Lewis 2009, str. 398.
  244. ^ Lewis 2009, str. 3.
  245. ^ Savage 1994, str. 277.
  246. ^ Sama, Dominic, "New U.S. Issue Honors W.E.B. Du Bois", Chicago Tribune, February 2, 1992. Pristupljeno November 20, 2011.
  247. ^ Han, John J. (2007). „W. E. B. Du Bois”. Encyclopedia of American Race Riots. Greenwood Publishing Group. str. 181. 
  248. ^ "The History of W.E.B. Du Bois College House" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. januar 2012), University of Pennsylvania. Pristupljeno November 20, 2011.
  249. ^ Bloom 2001, str. 244.
  250. ^ "W. E. B. Du Bois Lectures" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. februar 2014), Humboldt University. Pristupljeno November 20, 2011.
  251. ^ Asante 2002, str. 114–116
  252. ^ "Noteworthy", The Crisis, November/December. 2005. str. 64.
  253. ^ "Dr. William Edward Burghardt Du Bois: Honorary Emeritus Professorship of Sociology and Africana Studies", The University of Pennsylvania Almanac, February 7, 2012,
    "W.E.B. Du Bois receives honorary emeritus professorship", The Daily Pennsylvanian, February 19, 2012.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Knjige

.

Dokumentarci
  • Massiah, Louis (producer and director), W. E. B. Du Bois: A Biography in Four Voices, documentary movie, 1996, California Newsreel

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилијам_Едвард_Бергарт&oldid=27754700”