Vlada Vladana Đorđevića

Ministarski savet
Datum osnivanja	23. oktobar 1897.
Prethodne administracije	Druga vlada Đorđa Simića;
Rasformirano	25. jul 1900.
Zamenjena sa administracijom	Prva vlada Alekse Jovanovića;
Sedište	Kraljevina Srbija
Predsednik Ministarskog saveta	Vladan Đorđević;

Vlada Vladana Đorđevića je bila vlada Kraljevine Srbije od 11/23. oktobra 1897. do 12/25. jula 1900.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Hastojanja kralja Aleksandra Obrenovića 1896. i 1897. godine da u vlade uključi sve tri partije nisu uspela. Podsticaj za promenu vlade našao je u sve većem uticaju radikala od koga se i sam plašio. Zato se za sastav vlade obratio doktoru Vladanu Đorđeviću, tadašnjem poslaniku u Carigradu. U vladu su ušli i umereni pripadnici radikala i naprednjaka. Dvojica članova vlade, predsednik i ministar vojni, bili su neutralci. Kao i nekada Simić, i Đorđević je verovao u svoju „specijalnu misiju“ da spase Srbiju. Program mu se svodio u sledećim tačkama: 1) oporavak državnih finansija i pokretanje privrede putem stranog kapitala; 2) snaženje vojne moći Srbije; 3) reorganizacija državne administracije i eliminacija korupcije. Radikali su se distancirali od nove vlade, i na to pozivali i naprednjake i liberale, ali se ovi nisu odazvali. Ipak, predvodnik opozicionara bio je Stojan Novaković, naprednjak. Novaković preko „Pogleda“ napada vladu ništa slabije nego radikalski „Odjek“, te je sklonjen iz Beograda (u Carigrad). Naprednjaci su se tada priklonili režimu. Liberali, na čelu sa Jovanom Ristićem, takođe prilaze vladi. Pašić je radio na razbijanju saveza. Verovali se da će na budućim izborima za Skupštinu liberali odneti pobedu i da će kralj morati žrtvovati Đorđevića, kao 1895. godine Nikolu Hristića. Kralj je želeo formirati i novu, neutralnu stranku, sastavljenu od umerenih predstavnika sve tri partije, koja bi obezbedila podršku režimu, ali mu pokušaj nije uspeo zbog nemogućnosti da se članovi različitih stranaka spoje u jednu. Vlada je obezbedila većinu u Skupštini. Izbori su bili pravi poraz za radikale koji su imali svega jednog poslanika u Skupštini. Opozicija faktički nije ni postojala. Uloga partija je anulirana, a vlada je postala kraljev organ u izvršenju vlasti. Kralj je svojim govorom na otvaranju Skupštine u Nišu otvoreno provocirao radikale govoreći da su partijske borbe nanele velika zla Srbiji. Izmenama Zakona o štampi pojačana je cenzura. Zatvoren je list „Pogled“. Ristić je 12. oktobra doneo odluku da Liberalna stranka stupi u opoziciju. Kralj se koristio Zakonom o zborovima da zabrani stranačke aktivnosti Liberalne stranke, a privlačio je na svoju stranu i Ristićeve neistomišljenike koji nisu pripadali Glavnom odboru. Opozicionari napadaju režim preko stranih glasila (Zastava, Sloboda i dr).

Ivanjdanski atentat[uredi | uredi izvor]

Vlada Vladana Đorđevića bila je neefikasna. Tokom njenog mandata zamalo je izbegnuto bankrotstvo zemlje. Kralj je malo popustio svoju krutu politiku. Pašić je izašao iz zatvora juna 1899. godine. Radikali su pokrenuli glasilo „Novi Odjek“. Od kralja se odaljio Stojan Novaković. Ivanjdanski atentat omogućio je kralju da se obračuna sa radikalima. Do atentata je došlo 6. jula 1899. godine u Knez-Mihailovoj ulici, u blizini Kalemegdana. Na kralja Milana, tada komandanta Aktivne komande vojske, pokušao je atentat bivši vatrogasac Đura Knežević. Metak je lako ranio Milana, a njegovog ađutanta teže. Milan je smatrao da su atentat organizovali Rusi ili karađorđevci, ali za to nije imao dokaza. Đura Knežević je uhapšen na licu mesta. Sudskom presudom određena je smrtna kazna streljanjem. Radikali su zaista i najviše želeli da Milan ode iz zemlje, a u listovima van zemlje najviše su ga oni napadali. Do ivanjdanskog atentata, „Odjek“ je zabranjivan 35 puta zbog uvreda Milana. Istraga je pokazala brojne propuste u radu državnih organa i policije. Utvrđeni su neki od glavnih kanala sa karađorđevićevcima preko kojih je propagandni materijal uvožen u Srbiju.

Posle atentata donet je Zakon o vanrednom stanju u Podunavskom okrugu (10. jul). Obrazovana je Tajna policija koja je bila na veoma amaterskom nivou. Milan se ponašao kao šef tajne službe: izdavao naređenja i pravio raspored traganja, odnosno lično je vodio istragu. Iz državne kase su za nju izdvojeni veliki novci. Prve žrtve bili su radikali. Savi Grujiću zabranjen je povratak u zemlju. Mnogi radikali su pohapšeni. Aleksandar i Milan su odlučili da neće izricati smrtne kazne. Ipak, Preki sud doneo je stroge kazne. Šesnaestorica radikala su oslobođeni, a dvadesetosmorica osuđena. Na smrt je osuđen jedino Knežević, dok su ostali osuđeni na robiju. Pašić je pomilovan i u znak zahvalnosti pisao je kralju pismo u kome slavi njegovu milost. Molio je kralja i Milana da mu oproste prošlost. Ostali radikali pomilovani su 1900. godine, na proslavi kraljeve ženidbe i rođendana kraljice Drage. Od intelektualaca koji su pisali protiv režima ističe se Radoje Domanović koji „Dangom“ napada kraljev režim, „Vođom“ Nikolu Pašića, a „Stradijom“ Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin.

Spoljna politika Đorđevićeve vlade[uredi | uredi izvor]

Povratak kralja Milana u Srbiju 1897. godine zadao je ozbiljan udarac srpsko-ruskim odnosima. Austro-Ugarska je bila zadovoljna Đorđevićevom vladom. Milan je ojačao srpsku vojsku. Nabavljena je moderna artiljerija i naoružanje, uvećan je oficirski kadar i podoficirska struktura, broj redovnih vojnika je udvostručen (oko 300.000 ljudi). Davanje komande nad vojskom Milanu uznemirilo je Rusiju. Petrograd je preneo na Bugare sve blagodeti ruskog uticaja na Porti. Beograd je pokušavao da umiri Rusiju, što je i uspelo. Rusija je odustala od diplomatskog štrajka (povlačenja svog predstavnika iz Beograda) nakon pola godine. Austro-Ugarska je koristila ovo zahlađenje odnosa da pojača svoj uticaj na Srbiju. Zajmom je spasla zemlju od bankrotstva. Ivanjdanski atentat još je više zahladnio srpsko-ruske odnose. Ivanjdanski atentat bio je još jedan ispit za srpsko-ruske odnose. Istragom je utvrđeno da je Knežević boravio u Bukureštu i to u kući koja je bila sedište Ohrane, ruske tajne policije za Balkan. Dragoman ruskog poslanstva, Mamulov, vrbovao je pojedine ličnosti za atentat. Dokazi da je Mamulov to radio po odobrenju Budziloviča, šefa ruske tajne policije, nisu pronađeni. Kralj i vlada nisu imali čvrste dokaze u umešanost Rusije. Beograd se povukao bez reči, pogotovo nakon ruske pretnje da se incident može izroditi u mnogo ozbiljnije probleme. Normalizacija odnosa otpočela je oktobra 1899. godine.

Povodom sve intenzivnijeg pritiska Albanaca na hrišćane u Makedoniji, obnovljeni su pregovori između Beograda, Cetinja i Sofije. Tri države zajednički su intervenisale na Porti. Pod uticajem Rusije, Porta je izdala berate o naimenovanju trojice bugarskih vladika u Strumici, Bitolju i Debru, što je bio jak udarac na srpsko-bugarske odnose. Rusi su smatrali da je srpska interesna sfera samo Stara Srbija. Položaj Srba u Turskoj se od 1897. do 1899. godine sve više pogoršavao. Zlodela Albanaca nisu praćena nikakvim sankcijama od strane turskih vlasti. Na intervenciju Rusije, sazvana je u Hagu konferencija velikih sila 18. maja 1899. godine sa zadatkom da reše pitanje razoružanja. Pretio je rat Srbije i Turske. Turci su koncentrisali velike snage na granicama, a Srbi podigli sistem utvrđenja na oko 4 km. Rusi su pretili Srbima da prekinu sa ratobornim akcijama. Nemoćni da na konferenciji izdejstvuju bolji status za Srbe u Turskoj, kralj i vlada su im tajnim kanalima dopremali oružje. Odnosi sa Bugarima nisu bili dobri, jer je bugarski predstavnik u Beogradu Georgijev bio u kontaktima sa radikalskom opozicijom. Kralj je pristajao da unapredi srpsko-bugarske odnose pod uslovom da njeni ljudi prestanu da čine zverstva u Makedoniji. Odnosi se popravljaju od februara 1899. godine kada je Milan otputovao u Sofiju na sahranu kneginje Lujze. Istovremeno, srpski kralj pregovara i sa Grčkom u cilju suzbijanja bugarskog uticaja u Makedoniji. Aleksandru je bila potrebna podrška zvanične Atine na Vaseljenskoj patrijaršiji, kako bi Srbi dobili samostalnu crkvu u okviru Turske. Aleksandar je čak bio spreman da se odrekne konzulata u Solunu, ali je dogovor propao.

Draga Mašin[uredi | uredi izvor]

Ženidba kralja Aleksandra bilo je važno pitanje za Obrenoviće i Kraljevinu. Ona je trebalo da obezbedi naslednika i eliminiše pretnju pretendenata na srpski presto. Rusi su upućivali namesnike na crnogorske i grčke vladarske porodice . Pre Drage Mašin, bilo je kombinacija da se Aleksandar oženi grčkom princezom Marijom. Dragu Mašin Aleksandar je upoznao 1893. godine kada se sa majkom susreo u Kladovu. Kraljeva prva iskustva sa ženama padaju u 1894. godinu. Pročulo se da je izgubio nevinost sa mladom ženskom osobom, žerkom nekoga iz dvorske posluge. Prilikom boravka Natalije u Beogradu, Draga Mašin je bila sa njom. Kada je 1895. godine Natalija napustila Beograd, povela je i svoju dvorsku damu. Draga je čak spasla život Aleksandru 31. avgusta 1895. godine sprečivši da se udavi u moru. Majka je pokušavala da sina oženi crnogorskom princezom Anom, ali su planovi propali. Kraljica je 1897. godine dopustila Dragi otpust iz službe i odlazak u Beograd. Kralj je na ideju o ženidbi došao 1899. godine, ali je planove presekao Ivanjdanski atentat. Ministri su molili Nataliju da se izmiri sa Milanom kako bi se spasao ugled dinastije. Aleksandar je iskoristio put svoga oca u Beč (gde je Milan pokušavao da izdejstvuje brak svog sina i jedne nemačke princeze) da se veri Dragom Mašin. Kada se saznala vest da će se kralj oženiti dvorskom damom svoje majke, ministri su mu pretili ostavkom, a on njima abdikacijom i samoubistvom. Mitropolit Inoćentije dao je blagoslov za sklapanje braka kada je čuo da je sa takvom kraljevom odlukom saglasna i Rusija. Aleksandar je 24. jula pozvao u dvor oficire Beogradskog garnizona i saopštio im svoju odluku. Vojska ga je podržala. Cela kraljeva svita pozdravila je Dragu i čestitala joj udaju. Milan nije krio svoje nezadovoljstvo. Postojala je njegova namera da pobuni vojsku protiv sina. Aleksandar je naredio da se Milan uhapsi na granici, odnosno da se upotrebi sila ukoliko se otac ne povinuje naredbi sina i prihvati Dragu. Milan je čak tražio pomoć od Franje Josifa koji je austrougarskom poslaniku u Beogradu naložio da ode kod Aleksandra i predoči mu štetne posledice takvog braka. Natalija je otvorenim pismima koja je slala u Srbiju vređala i Dragu i Aleksandra. Otpor u javnom mnjenju je postojao, ali je trajao kratko, jer Srbima nije bila po volji ni strankinja za kraljicu. Kum na venčanju Dragi i Aleksandru bio je sam ruski car Nikolaj II Romanov.

Kralj je morao uvažiti ostavku Vladana Đorđevića 20. jula. Četiri dana kasnije, novi predsednik vlade postao je Aleksa Jovanović, predsednik Apelacionog suda. U novu vladu kralj nije uspeo da uvede istaknutije političke ličnosti. Predsedniku vlade otvoreno je rečeno da će vlada biti na dužnosti do venčanja. Tako je vlada Alekse Jovanovića poznata kao „Svadbeno ministarstvo“.

Članovi vlade[uredi | uredi izvor]

**Ministarski savet, 11/23.10. 1897 - 12/25.7. 1900.**
Funkcija	Ime i prezime	Detalji
Predsednik Ministarskog saveta i ministar inostranih dela	Vladan Đorđević
Ministar unutrašnjih dela	Jevrem Andonović	do 30.7/11.8. 1899.
Ministar unutrašnjih dela	Đorđe Genčić
Ministar pravde	Kosta N. Hristić	do 24.5/5.6. 1899.
Ministar pravde	Đorđe Stefanović
Ministar finansija	Stevan D. Popović	do 26.11/8.12. 1898.
Ministar finansija	Vukašin Petrović
Ministar prosvete i crkvenih dela	Andra Đorđević
Ministar vojni	Dragomir Vučković	do 10/22.12. 1899.
Ministar vojni	Jovan Atanacković	zastupnik, stalno od 20.12.1899/1.1.1900
Ministar građevina	Jovan Atanacković	do 21.1/2.2. 1899.
	Dimitrije Stojanović	do 24.5/5.6. 1899.
	Jovan Atanacković	do 20.12.1899/1.1.1900
	Borivoje Nešić
Ministar narodne privrede	Sima Lozanić	do 30.7/11.8. 1899.
	Vukašin Petrović	zastupnik, do 4/16.8. 1899.
	Živan Živanović