Владимирка (slika)

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vladimirka
Vladimirka, Isak Levitan
UmetnikIsak Levitan
Godina1892.
Tehnikaulje na platnu
Dimenzije79 cm × 123 cm ×  cm
MestoTretjakovska galerija, Moskva

Vladimirka (rus. Владимирка), poznata i pod imenom Vladimirski put (rus. Владимирский тракт),[1] ulje je na platnu ruskog umetnika Isaka Levitana iz 1892. godine. Slika prikazuje Vladimirsku magistralu, zemljani put koji vodi od Moskve do Vladimira. Vladimirka je jedna od tri velike Levitanove slike završene u prvoj polovini 1890-ih. Zajedno sa slikama Na bazenu (1892) i Nad večnim mirom (1894) čini kolekciju koja se često naziva Levitanova „mračna trilogija”.

Isak je počeo da slika Vladimirku 1892. godine, za vreme boravka u Vladimirskoj guberniji Ruske Imperije, a završio ju je u Moskvi iste godine. Javnosti je prikazana na 21. izložbi „Društva za putujuće umetničke izložbe”, otvorenoj u Sankt Peterburgu, februara 1893. godine. Izložba je preseljena u Moskvu, marta iste godine. Isak je sliku poklonio Tretjakovskoj galeriji u martu 1894. godine, gde se i danas nalazi.[2]

Prema ruskom umetniku Mihailu Nesterovu, Vladimirka bi se „slobodno mogla nazvati ruskim istorijskim pejzažom, jer takvih ima veoma malo u našoj umetnosti”. Istoričar umetnosti Aleksej Fjodorov-Davidov okarakterisao je ovu sliku kao najbolje Isakovo delo; „univerzalno remek-delo”, u kojem je „duboki socijalni momenat na ovoj slici prikazan krajnje prirodno i direktno u oslikanom pejzažu”.

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Isak Levitan napustio je Moskvu 12. maja 1892. godine i u društvu umetnice Sofije Kuvšinjikove uputio se u Vladimirsku guberniju. Došli su u selo Gorodok, na reci Pekša. Danas je to mesto deo sela Pekša u Vladimirskoj oblasti. Isak je o svom novom domu pisao Pavelu Tretjakovu, ruskom preduzetniku i meceni umetnosti.[3] U pismu iz 13. maja, on navodi: „skućio sam se u veoma lepoj oblasti i razmišljam o tome da ovde nastavim svoj rad”.[4] U Gorodoku je provelo leto 1892. godine.[5] Kuća u kojoj je Levitan živeo pretvorena je kasnije u muzej, dok nije stradala u požaru 22. avgusta 1999. godine.[6]

Vladimirka u Tretjakovskoj galeriji

Sofija je pisala o izvoru inspiracije za Levitanovu Vladimirku. Jednom prilikom, dok su se vraćali iz lova, izašli su na Vladimirsku magistralu, neasfaltirani put koji je vodio istočno od Moskve i koji je često korišćen za prevoz zatvorenika u Sibir u progonstvo. Kuvšinjikova je sumirala njihova osećanja na sledeći način: „Pogled je imao divnu, tihu draž. Između drveća, dugačak, izbeljeni deo puta pružao se u daljinu. Urušeni stari golubarnik sa ikonom izbledelom od kiše i dva golubeca (krov iznad groba, bogoslužbeni krst),[7] koja su nagoveštavala davno zaboravljenu starinu. Sve je delovalo mirno i prijatno”. Isak se kasnije prisetio da je ovo ona ista Vladimirka kojom su okovani zatvorenici putovali ka Sibiru.[8][9][10]

Narednih dana Isak je dolazio nekoliko puta do magistrale kako bi napravio skicu za buduću sliku.[11][12] Skicu je završio iz nekoliko sesija. Ubrzo nakon toga, kako bi što pre završio sliku koju je zamislio, odlazi u Moskvu. Inspirisan pejzažom, vrlo brzo je završio rad na platnu.[10] Po završetku slikanja, umetnik je svom radu dodelio ime i u uglu slike napisao Volodimіrka (Vladimirka). Ovo je bio neobičan korak u Isakovom stvaralaštvu, budući da nikada ranije nije dodavao nazive slika na svojim delima.[13]

Vladimirka (pod naslovom Vladimirka, veliki put (rus. Владимирка, большая дорога)) i još četiri Levitanova dela bili su izloženi na 21. izložbi „Društva za putujuće umetničke izložbe, koja je otvorena u Sankt Peterburgu u februaru 1893. pre nego što se preselila u Moskvu, u martu.[14][15] Slike pejzaža nisu privukle veliku pažnju kritičara iz Sankt Peterburga. Vladimirka se jedino pominje u 47. broju „Peterburške gazete” (rus. Петербургская Газета) iz 18. februara 1893. godine, gde je zabeleženo da je Vladimirka imala „najneatraktivnije sive motive” i autor je napomenuo: „Šta može biti dosadnije od Levitanove Vladimirke. Velikog puta?”.[16] Nakon nastavka izložbe u Moskvi, u štampi se pojavilo više recenzija o slici, od kojih su većina bile pozitivne. Posebno se izdvajaju pohvalne kritike koje su napisali Vladimir Sizov i Vladimir Gringmut u „Moskovskim novostima” (rus. Моско́вские ве́домости) i Mihaila Korelina u „Ruskoj misli” (rus. Ру́сская мысль).[17]

Uprkos pozitivnim kritikama u Moskvi, slika nije kupljena tokom izložbe. Levitan je sliku poklonio Tretjakovskoj galeriji godinu dana kasnije, u martu 1894. godine.[18] U pismu Pavlu Tretjakovu upućenom 11. marta 1894. Levitan je napisao: „Vladimirka će verovatno biti vraćena sa izložbe narednih dana, uzmi je i umiri i mene i nju (sliku)”.[19][20]

Slika[uredi | uredi izvor]

Opis[uredi | uredi izvor]

Termin „Vladimirka” je bio uobičajen naziv za Vladimirsku magistralu, ozloglašenu po tome što je bila put kojim su zatvorenici peške transportovani u Sibir. U periodu s kraja 19. veka, kada je ova slika nastala, zatvorenici su bili transportovani železnicom.[21]

Slika prikazuje prostrani ravničarski predeo, sa putem koji se proteže od prvog plana slike pa sve do sredine, prolazeći kroz šumu i polja, pre nego što nestane u plavoj izmaglici horizonta.[22] Delo karakteriše velika dubina polja, koja privlači pažnju posmatrača. Duž puta, sa obe strane, nalaze se uske staze. Zemljanu magistralu takođe i presecaju dve staze s obe strane. S desne strane nalazi se golubec ispred kojeg je žena koja se moli, sa prebačenom naprtnjačom preko ramena.[13] Prema Averilu Kingu, usamljena figura žene koja se moli ispred golubeca, oblačan pejzaž i pust put, stvaraju „sliku ispunjenu tugom i slutnjom”, koja ukazuje na „očaj okovanih muškaraca i žena koji su gazili ka istoku kroz ovu usamljenu pustaru”.[23] Jedini znaci nade na slici su svetla tačka na horizontu i bela crkva u daljini.[24][25][26]

Detail of Vladimirka focusing on the left part of the picture depicting a white church on a green plain surrounded by woods
Bela crkva na horizontu
Detail of Vladimirka focusing on the right part of the picture, depicting a praying woman dressed in black near a golubets
Žena se moli ispreda golubeca
Detail of Vladimirka focusing on the lower-right part of the picture, showing the signature of Levitan, signed "I. LEVITAN. 92" with "Vladimirka" written below it
Potpis Isaka Levitana

Vladimirka je naslikana tehnikom širokih poteza u sivo-plavim i pepeljastim tonovima.[23] Prigušene boje koje se koriste za prikazivanje sivog i tmurnog dana određuju tonalitet boja pejzaža. Svetlije boje bele crkve i žuta traka raži koja sazreva blizu horizonta ne ističu se u ovoj kolorističkoj shemi. Uprkos korišćenju prigušene palete, slikar je uspeo da zadrži dubinu i raznolikost boja, zadržavajući sve nijanse koje se nalaze u prirodi i harmonično ih ugrađujući u pejzaž, time mu dajući jedinstven ton. Isak je to postigao mešanjem različitih boja i praveći delikatne prelaze između tonova.[27]

Zbog načina na koji su prikazani pejzaž i priroda, slike Vladimirka, Na bazenu i Nad večnim mirom, ponekad se nazivaju Levitanova „mračna trilogija”.[28]

Skice i replike[uredi | uredi izvor]

Skica Vladimirke iz 1892, u privatnoj kolekciji

Skica Vladimirke urađena kao ulje na kartonu, veličine 10 sa 16,5 centimetara, nalazi se u kolekciji moskovskog kolekcionara A. M. Koludarova. Prethodno je bila u kolekcijama Nikolaja Mešerina i N. J. Kislicina. Levitan je poklonio još jednu skicu slike Mihailu Čehovu, mlađem bratu Antona Pavloviča, uz posvetu „Budućem tužiocu Mihailu Pavloviču Čehovu, I. Levitan.” Umetnik je budućeg pisca i kritičara u šali nazvao „tužiocem”, budući da je Mihailo nekoliko godina studirao na Pravnom fakultetu Moskovskog univerziteta.[29][30] Čehov je kasnije dao skicu piscu Ivanu Belusovu. Ivan je zabeležio da se Mihailu skica prvobitno dopala, ali da je kasnije napisanu posvetu shvatio kao svojevrsnu prozivku i nagoveštaj da će on, kao budući tužilac, svoje osuđenike slati ovim putem na odsluživanje kazne. Videvši da se skica dopala Ivanu, Mihailo ju je ponudio piscu na poklon, navodeći da ne želi da bude u vezi sa takvom posvetom. Skica je kasnije izgubljena prilikom Ivanove „selidbe iz jednog stana u drugi” i njena trenutna lokacija je nepoznata.[31][32]

Poznata je i jedna replika Levitanove slike napravljene 1890-ih u veličini 50,5 sa 80,2 centimetra, koja se prvo nalazila u kolekciji Z. Z. Rabinoviča. Prvobitno rađena po narudžbini lekara i kolekcionara Ivana Trojanovskog, ova replika postala je deo kolekcije A. N. Ljapunova 1917. godine, zatim je prešla u posed Jevgenija Opočinina, a od 1922. i kasnije njen vlasnik postaje I. I. Iljin-Goldman.[2]

Prijem[uredi | uredi izvor]

U svojoj knjizi „Dugi dani”, Mihail Nesterov priseća se koliko se divio Levitanovoj Vladimirki. Navodi da „bi neko mogao bez ustezanja da nazove ovo delo — ruski istorijski pejzaž, jer takvih ima veoma malo u našoj umetnosti”.[33] Nesterov je istakao u pismu poslatom istočaru umetnosti Vladimiru Kemenovu, 10. oktobra 1938. godine, da Vladimirka uspešno kombinuje „istorijsku fikciju sa kompletnom, završnom izradom”, a to predstavlja „jedno od najzrelijih dela” ovog autora.[34]

Istoričar umetnosti Aleksej Fjodorov-Davidov u svojoj monografiji o Isaku, navodi Vladimirku kao jednu od Levitanovih najboljih slika i njegovo „opšte prepoznatljivo remek-delo”. Aleksej je istakao da je „duboki socijalni momenat na ovoj slici prikazan krajnje prirodno i direktno u oslikanom pejzažu”. Fjodorov-Davidov navodi da Levitan na ovoj slici prikazuje prirodu na konvencionalan način, otkrivajući bogatu unutrašnju sadržinu čak i najprostijih predmeta kroz „najjednostavniji i najobičniji motiv ravnice sa putem koji nestaje na horizontu”.[35] Prema njegovim rečima, put koji čini osnovu motiva slike uspešno uvlači posmatrača u kompleksnost pejzaža i progresivno otkriva njegov unutrašnji smisao.[13]

Prema istoričarki umetnosti, Fajini Malcevoj, značaj Vladimirke u ruskom realizmu 1890-ih ne može nikako biti precenjen.[27] Malceva je smatrala da je Levitan u svojim delima uspevao da prikaže tugu i žal građanstva, a sve to, pritom „ne potkopavajući lepotu ruske prirode, i ne umanjujući poetsku lepotu i veličinu svoje slike”.[36] Istoričar umetnosti Vladimir Petrov, primetio je da je Vladimirka retka instanca polifonog istorijskog pejzaža.[37]

Pesnik Kornej Čukovski je nakon posete Levitanovoj izložbi zabeležio: „divim se njegovoj Vladimirki. Kakva pohlepna distanca, kakva mahnitost njegovog opusa! Inspirativno, opojno, primamljivo i široko…”. Praveći paralelu sa zloglasnom Vladimirskom magistralom, Čukovski se zapitao da li ona može predstavljati celokupno stvaralaštvo velikog umetnika, sa njegovom tihom i pomirenom svešću o beznadežnosti svih faustovskih poriva ljudskog duha.[38]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ King 2004, str. 8.
  2. ^ a b Levitan 1966, str. 31.
  3. ^ Levitan 1966, str. 45–46.
  4. ^ Malьceva 2002, str. 52–53.
  5. ^ Malьceva 2002, str. 26.
  6. ^ Sergeev 2004, str. 316.
  7. ^ „Zašto su Rusi pravili grobove sa „krovom“ iznad krsta?”. rs.rbth.com. Russia Beyond. Pristupljeno 20. 6. 2023. 
  8. ^ Turkov 1974, str. 74.
  9. ^ Prыtkov 1960, str. 7–8.
  10. ^ a b Šer 1966, str. 378.
  11. ^ King 2004, str. 67.
  12. ^ Turkov 1974, str. 74–75.
  13. ^ a b v Fёdorov-Davыdov 1966, str. 163.
  14. ^ Levitan 1966, str. 46.
  15. ^ Fёdorov-Davыdov 1966, str. 374.
  16. ^ Fёdorov-Davыdov 1966, str. 169, 374.
  17. ^ Fёdorov-Davыdov 1966, str. 169.
  18. ^ Fёdorov-Davыdov 1966, str. 48.
  19. ^ Prorokova 1960, str. 134.
  20. ^ Levitan 1956, str. 44.
  21. ^ Petrov 1992, str. 81.
  22. ^ Chester & Forrester 1996, str. 76.
  23. ^ a b King 2004, str. 69.
  24. ^ Malьceva 2002, str. 26–27.
  25. ^ Petrov 2000, str. 59.
  26. ^ Stewart 2015, str. 267.
  27. ^ a b Malьceva 2002, str. 27.
  28. ^ „U omuta, 1892 , 1892”. isaak-levitan.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 16. 8. 2022. 
  29. ^ Fёdorov-Davыdov 1966, str. 166.
  30. ^ Malьceva 2002, str. 53.
  31. ^ Levitan 1966, str. 106.
  32. ^ Prorokova 1960, str. 134–135.
  33. ^ Nesterov 1986, str. 409.
  34. ^ Malьceva 2002, str. 27, 53.
  35. ^ Fёdorov-Davыdov 1966, str. 162.
  36. ^ Malьceva 2002, str. 28.
  37. ^ Petrov 1992, str. 84.
  38. ^ Čukovskiй, Korneй. „Korneй Čukovskiй. Vospominaniя o vыstavke Levitana, 1903”. isaak-levitan.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 16. 8. 2022. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владимирка_(слика)&oldid=26843359”