Voz

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Voz
BNSF intermodalni teretni voz prolazi kroz Viskonsin, Sjedinjene Države

Voz je oblik železničkog saobraćaja koji se sastoji od kompozicije povezanih šinskih vagona koje vuče ili gura jedna ili više lokomotiva. Služi za prevoz putnika ili tereta.

Iako je kroz istoriju, para bila najdominantniji izvor snage vozova, danas se uglavnom koristi dizel ili električna struja za pogon (električne lokomotive). Pored toga, kao izvor energije se koriste i konji, konopci ili žice, gravitacija, pneumatika, baterije, i gasne turbine.

Pruge po kojima se kreću vozovi se obično sastoje od dve, tri ili četiri šine.[1]

Postoje razne vrste vozova koji su napravljeni i prilagođeni za određene namene. Stoga se voz može sastojati od kombinacije jedne ili više lokomotiva i vagona.

Putnički voz je voz koji sadrži vagone za putnike sa sedištima ili ležajima, a često može biti veoma dug i brz. S obzirom da vozovi prelaze sve veće distance, brzina vozova je veoma važan faktor. Da bi se postigla što veća brzina, inovativna tehnologija MAGLEV vozova se usavršavala godinama. Danas su dostigli brzine preko 500 km/h. Neke od zemalja koje su čuvene po velikoj brzini, ali i tačnosti i preciznosti u rasporedu vozova jesu prvenstveno Japan, potom Francuska, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo, Španija, ali i Italija, Sjedinjene Države i Švajcarska.

Teretni voz koristi teretne vagone za prevoz robe ili materijala, i kao takav ne prevozi putnike.

Sama reč voz je nastala od glagola voziti, a pre pojave današnje železnice je korišćena za povorku od nekoliko kola koja su povezana, a vuku ih volovi.

Uvođenjem železnice u Srbiju, većina novih pojmova je prevedena upotrebom postojećih srpskih reči, tako što im je značenje prošireno na novi pojam, osim vagona i lokomotive.

Podela prema načinu pogona[uredi | uredi izvor]

V43, mađarska električna lokomotiva koja se često koristi za putnički saobraćaj.

Prvi vozovi su bili vučeni konopcima, koristili su silu gravitacije ili su ih vukli konji, ali su ih početkom 19. veka zamenile parne lokomotive.

Od 1920-ih njih su počele da zamenjuju dizel i električne lokomotive, koje su zahtevale manje napora za upravljanje i bile su čistije, ali i složenije i skuplje.

Električna vuča pruža nižu cenu po pređenom kilometru, ali ima više početne troškove, koji se mogu opravdati samo na linijama sa velikom gustinom saobraćaja. Pošto je izgradnja električnog sistema potrebnog za rad električne lokomotive viša po pređenom kilometru, električna vuča je manje poželjna na dužim linijama, osim na sistemima kojima se putuje velikim brzinama.

Nedavna varijacija električnih lokomotiva je lokomotiva gorivih ćelija.[2] Lokomotive gorivnih ćelija kombinuju prednost odsustva instaliranih električnih sistema, sa prednostima bezemisionog rada. Međutim, postoji značajan početni trošak za takva vozila gorivnih ćelija.

Putnički vozovi[uredi | uredi izvor]

Unutrašnjost putničkih kola u vozu na velike udaljenosti u Finskoj
Putnici u salonskim kolima Amtrak voza u Kaliforniji, 2014

Putnički voz je onaj koji obuhvata kola koja prevoze putnike i koji često može da bude vrlo dugačak i brz. On može da bude višestruka jedinica sa samostalnim pogonom ili železnička kola, ili kombinacija sa jednom ili više lokomotiva i jednom ili više prikolica bez pogona poznatih kao putnička kola. Putnički vozovi putuju između stanica ili depoa, na kojima se putnici mogu ukrcati i iskrcati. U većini slučajeva, putnički vozovi rade na fiksnom redu vožnje i imaju superiorna prava korišćenja koloseka u odnosu na teretne vozove.

Za razliku od teretnih vozova, putnički vozovi moraju da snabdevaju svaka kola sa strujom niskog napona radi osvetljenja i grejanja, između ostalog. Ova struja može da dolazi direktno od lokomotive koja je glavni pokretač (iz generatora modifikovanog za tu svrhu), ili iz zasebnog dizel generatora u lokomotivi. Za usluge putničkog saobraćaja na daljinskim rutama, gde lokomotiva sa odgovarajućom opremom nije uvek dostupna, može se koristiti zasebni generator.[3][4]

Nadzor putničkog voza je u nadležnosti konduktera. Njima obično pomažu drugi članovi posade, kao što su serviseri ili porteri. Tokom perioda putne vožnje Severno Američkom železnicom, vozovi na daljinu su nosili dva konduktera: gore pomenutog konduktera voza i Pulmanovog konduktera,[5] koji je bio zadužen za osoblje spavaćih kola.[6][7]

Mnogi putnički vozovi koji pružaju prestižne transportne usluge su dobili specifična imena, neka od kojih su postala poznata u literaturi i fikciji.[8] U proteklim godinama, željezari su često pominjali putničke vozove kao „lak“, aludirajući na prohujale dane drvetom opremljenih kola sa njihovim sjajnom spoljašnjom obradom i luksuznom dekoracijom. „Blokiranje laka“ (engl. Blocking the varnish) značilo je da spori teretni voz sprečava prolaz brzog putničkog voza, uzrokujući kašnjenje.

Neki putnički vozovi, na dugim i kratkim relacijama, koriste kola na dva deka da bi mogli da prevezu više putnika po vozu.[9][10] Dizajn kola i njihova opšta bezbednost za putnike su drastično evoluirali tokom vremena, što čini prevoz vozom relativno bezbednim.

Vozovi na daljinu[uredi | uredi izvor]

Vozovi na daljinu putuju između mnogih gradova i/ili regiona neke zemlje, a ponekad prolaze i kroz nekoliko zemalja. Oni često imaju kola za ručavanje ili restoranska kola da bi se omogućilo putnicima da imaju obrok tokom putovanja. Vozovi koji putuju preko noći takođe mogu da imaju spavaća kola. Trenutno veliki deo putovanja na rastojanjima od preko 500 mi (800 km) se obavlja vazduhom u mnogim zemljama, dok su u ostalima takva putovanja železnicom popularna, ili su jedini jeftini način putovanja na velike razdaljine.

Železnica velike brzine[uredi | uredi izvor]

Japanski voz Šinkansen serije 500
Glavni članak: Voz velike brzine

Jedna primetna i rastuća kategorija vozova na duga rastojanja je železnica velike brzine. Generalno, železnica velike brzine se kreće brzinama iznad 200 km/h (120 mph) i često funkcioniše na namenskom koloseku koji je dizajniran i opremljen da prihvati vozove velike brzine. Japanski Šinkansen koji je popularno poznat kao „voz-metak” je počeo sa radom 1964. godine, i bio je prvi uspešan primer putničkog železničkog sistema velike brzine.

Najbrži voz na točkovima koji kreće po šinama je francuski TŽV (Train à Grande Vitesse, doslovno „voz velike brzine”), koji je dostizao brzinu od 574,8 km/h (357,2 mph), dvostruku brzinu poletanja aviona Boing 727, pod uslovima testiranja 2007. godine. Najveća brzina koja je trenutno dostiže pri planiranom modu vožnje je 350 km/h (220 mph) na sistemima međugradske željeznice Peking–Tjencin i vozu velike brzine Vuhan–Guangdžou u Kini. TŽV se kreće maksimalnom komercijalnom brzinom od 300—320 km/h (190—200 mph), kao što čine i nemački Intersiti ekspres i španski AVE (Alta Velocidad Española).

U većini slučajeva, putovanje vozom velike brzine je vremenski i troškovno konkurentno sa vazdušnim saobraćajem kada rastojanja ne prelaze 500—600 km (310—370 mi), jer aerodromske procedure čekiranja i ukrcavanja mogu da dodaju nekoliko sati na samo vreme tranzita.[11] Isto tako, troškovi rada železnice na ovim razdaljinama mogu biti niži kada se uzmu u obzir količina goriva koje konzumira putnički avion tokom poletanja i uspona. Kako se pređeno rastojanje putovanja povećava, ovi troškovi postaju manje izraženi, i vazdušno putovanje postaje konkurentnije.

Neka oprema železnice visoke brzine primenjuje tehnologiju nagibanja radi poboljšanja stabilnosti na zavojima. Primeri takve opreme su Napredni putnički voz (APT), Pendolino, Šinkansen serije N700, Amtrakova Acela Ekspres i Talgo. Nagibanje je dinamična forma superelevacije, koja omogućava saobraćaju pri niskim i velikim brzinama da koristi isti kolosek (iako ne istovremeno), kao i stvaranje udobnije vožnje za putnike.

Međugradska železnica[uredi | uredi izvor]

Elektronski naginjući voz, najbrži voz u Australiji, putuje između Brizbena i Rokhemptona u Kvinslend, na rastojanju od 615 km.
Glavni članak: Međugradska železnica

Vozovi se mogu podeliti u tri glavne grupe:

  • Međugradski vozovi: povezivanje gradova u najkraćem vremenu, zaobilazeći sve središnje stanice
  • Ekspresni vozovi: zaustavljanje na većim središnjim stanicama između gradova, usluživanje velikih urbanih zajednica
  • Regionalni vozovi: zaustavljanje na svim središnjim stanicama između gradova, usluživanje svih zajednica duž linije

Razlika između tipova može biti mala ili čak i da ne postoji. Vozovi mogu funkcionisati kao međugradske linije između velikih gradova, a zatim preći na brz ili čak regionalni mod pružanja usluga radi usluživanja zajednica na ekstremitetima linija. Ova praksa omogućava zadržavanje pružanja usluga marginalnim zajednicama uz uštedu novca na račun dužeg vremena putovanja za one koji žele da putuju do krajnje stanice.

Regionalna železnica[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Regionalna železnica

Regionalni vozovi obično povezuju gradove i varoši, umesto da čisto povezuju glavne populacione centre kao što čine međugradski vozovi, i služe lokalnom saobraćaju u relativno ruralnim područjima.

Željeznica povišene brzine[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Željeznica povišene brzine

Željeznica povišene brzine je specijalna kategorija vozova. Vozovi na rutama željeznice povišene brzine mogu da operišu sa maksimalnim brzinama koje su više od konvencionalnih međugradskih vozova, mada te brzine nisu jednako visoke kao i one kod vozova na linijama visoke brzine. Ove linije su omogućene poboljšanjima konvencionalne železničke infrastrukture radi omogućavanja korišćenja vozova koji bezbedno mogu da funkcionišu na višim brzinama.

Vozovi na kratke razdaljine[uredi | uredi izvor]

Prigradski vozovi[uredi | uredi izvor]

Mumbajski prigradski vozovi prevoze 7,24 putnika dnevno.[12]
Ručica kočnice za slučaj opasnosti (Šarganska osmica)

Za kraća rastojanja mnogi gradovi imaju mrežu prigradskih vozova koji opslužuju grad i predgrađa. Vozovi su veoma efikasan mod transporta za zadovoljavanje velikih transportnih zahteva metropola. U poređenju sa drumskim saobraćajem, mnoštvo ljudi se prenosi koristeći znatno manju površinu zemljišta i sa malo zagađenja vazduha. Prigradska železnica isto tako ima duže opsege u poređenju sa brzim tranzitnim sistemima. Usled relativno manje frekvencije oni mogu deliti koloseke sa drugim vozovima.[13]

Neki vagoni mogu biti postavljeni tako da imaju više mesta za stajanje nego sedišta, ili da olakšaju nošenje kolica za decu, biciklova ili invalidskih kolica. Neke zemlje imaju dvospratne putničke vozove za upotrebu u gusto naseljenim područjima. Razni operateri prigradskih vozova (npr. Sidnejski vozovi, Nju Džerzi tranzit, Pariz RER) koriste dvospratne vozove. Dvospratni vozovi pružaju povećan kapacitet čak i kad je red vožnje ređi.[14] Dvospratna kola velike brzine i spavaća kola postaju sve zastupljenija u kontinentalnoj Evropi.

Ponekad ekstremna zagušenja putničkih vozova postaju problem. Na primer, oko 3,5 miliona putnika se svakodnevno vozi na Jamanot liniji u Tokiju, Japan, sa njenih 29 stanica. U poređenju s tim Njujorški metro prevozi 5,7 miliona putnika dnevno na 25 linija koje opslužuju 472 stanica. Da bi se izborili sa velikim saobraćajem, specijalni kola u kojima su klupe sedišta podignute bi se obezbedilo više prostora za stajanje samo tokom jutarnjih časovima vožnje (do 10 ujutro), posluju u Tokiju (E231 serija voza). U prošlosti ovaj voz je imao dvoje kola sa šest vrata na svakoj strani da bi se skratilo vreme tokom koga putnici ulaze i izlaze u stanici.

Putnički vozovi obično imaju ručke kočnica za slučaj opasnosti (ili „komunikacioni kabl”) koji javnost može koristi. Zloupotreba se kažnjava velikom kaznom.

Unutar gradova[uredi | uredi izvor]

Brzi tranzit[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Metro
Voz metroa u Londonu

Veliki gradovi obično imaju sistem metroa, koji se takođe naziva podzemnom železnicom. Vozovi se električno napajaju, obično putem treće šine, i njihovi koloseci su zasebni od drugog saobraćaja, obično bez prelaza u istom nivou. Ovi vozovi se često kreću kroz tunele u gradskom centru, a ponekad na podignutim strukturama u spoljašnjim delovima grada. Oni mogu da ubrzaju i uspore brže od težih vozova za duga rastojanja.

Termin brzi tranzit se koristi za vidove javnog transporta kao što su prigradski vozovi, metro i laka železnica. Doduše, linije na podzemnoj železnici u Njujork Sitiju se nazivaju „vozovima”.

Tramvaj[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Tramvaj
Alstom Citadis 100 artikulisani tramvaj u Bitomu, Poljska

U Ujedinjenom Kraljevstvu, razlika između tramvaja i železnice je precizna i definisana je zakonom. U SAD i Kanadi, takva ulična železnica se uvek naziva tramvajem ili uličnim kolima. Ključna fizička razlika između železnice i tramvajskog sistema je da se kasniji prvenstveno kreće po javnim ulicama, dok vozovi imaju koloseke koji su odvojeni od javnih ulica. Često se međugradski i moderni laki šinski sistem američkog stila poistovećuju sa tramvajskim sistemom, pošto ti sistemi isto tako mogu da se kreću po ulicama na kratkim i srednje dugim sekcijama. U nekim jezicima, reč tram se takođe odnosi na mreže međugradskog i lako šinskog stila, što je posebno slučaj sa holandskim jezikom.

Dužina tramvaja može da bude određena nacionalnim propisima. Nemačka ima takozvani Bo-Strab standard, kojim se ograničava dužina tramvaja na 75 m, dok u SAD dužina vozila je normalno ograničena propisima koje definišu lokalne vlasti, čime se obično dozvoljava samo jedan tip vozila da operiše u mreži.

Laki šinski sistem[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Laki šinski sistem

Termin laka šinska železnica je ponekad koristi za moderni tramvajski sistem, uprkos toga što su koloseci lakog šinskog sistema najvećim delom odvojeni, te su sličniji teškoj železnici i u manjoj meri nalikuju na tramvajski sistem. Ovaj termin se takođe može odnositi na srednji oblik između tramvaja i voza, slično metrou, izuzev što može da ima prelaze istog nivoa. Prelazi su obično zaštićeni sa rampama. U terminologiji Sjedinjenih Država ovi sistemi se obično odnose na međugradsku železnicu, jer oni povezuju veće urbane oblasti u blizini većeg grada sa tim gradom. Moderni laki šinski sistemi obično koriste napuštene koloseke teške železnice s ciljem revitalizacije lišenih područja i ponovnog razvoja lokacija u i oko velikih aglomeracija.

Jednokolosečna železnica[uredi | uredi izvor]

Tokijski Monorejl
Glavni članak: Jednokolosečna železnica

Jednokolosečne železnice su razvijene kako bi se zadovoljile saobraćajne potrebe urbanog tranzita, sastoje se od voza koji se kreće na jednoj šini, tipično podignutoj iznad nivoa ulica. Jednokolosečna železnica predstavlja relativno mali deo sveukupnog željezničkog sistema. Skoro svi jednokolosečni vozovi koriste linearne indukcione motore.[15]

MAGLEV voz[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: MAGLEV voz

Da bi se ostvario mnogo brži saobraćaj na preko 500 km/h (310 mph), inovativna maglev tehnologija je istraživana od početka 20. veka. Tehnologija koristi magnete za levitaciju voza iznad koloseka, čime se smanjuje trenje i omogućavaju veće brzine. Prvi prototip bio je prikazan 1913. godine, a prvi komercijalni maglevski voz bio je aerodromski voz uveden 1984. godine.

Šangajski magle voz, otvoren 2003. godine, najbrži je komercijalni železnički sistem. On funkcioniše na brzinama do 430 km/h (270 mph). Maglev je korišten na rutama međugradskog javnog prevoza.

Bombardijer Talentova artikulisana regionalna železnička kola.

Šinska kola[uredi | uredi izvor]

Šinska kola (engl. Railcar) u britanskom i australijskom engleskom su samohodna železnička vozila dizajnirana za transport putnika. Termin „šinska kola” se obično koristi u smislu voza koji se sastoji od pojedinačnog vagona (kočije, auta), sa vozačkom kabinom na jednom ili oba kraja. Neke železnice, npr., Velika zapadna železnica, koriste termin železnički motor. Ako kola imaju sposobnost povlačenja celog voza, ona se nazivaju motornim vozom ili motornim kolima.[16] Ovaj termin se ponekad koristi kao alternativno ime za male tipove višestrukih jedinica koji se sastoje od više od jednih kola.

Galerija[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Magnetic Levitation Trains”. Los Alamos National Laboratory. Los Alamos National Laboratory. Arhivirano iz originala 08. 02. 2015. g. Pristupljeno 17. 9. 2014. „The electrodynamic suspension (EDS) levitates the train by repulsive forces from the induced currents in the conductive guideways.” 
  2. ^ Kantola, Hydro Kevin. „I Hear the Hydrogen Train a Comin', It's Rolling Round the Bend – Hydrogen Cars Now”. Hydrogen Cars Now. Arhivirano iz originala 02. 03. 2010. g. Pristupljeno 09. 09. 2017. 
  3. ^ Johnson, Bob (1. 5. 2006). „Head-end power”. ABCs of Railroading. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  4. ^ „HEP Trainline Configurations in North America”. Northwest Rail. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  5. ^ User, Super. „South Shore Journal - Marktown: Clayton Mark’s Planned Worker Community in Northwest Indiana”. Arhivirano iz originala 13. 9. 2012. g. Pristupljeno 9. 9. 2017. 
  6. ^ Bedingfield, Robert E. (23. 11. 1968). „Rails Taking Over Sleeping Car Runs; Pullmans Moving Into Rails' Hands”. New York Times. str. 71,77. Pristupljeno 24. 2. 2015. 
  7. ^ Drury, George H. (5. 6. 2006), „Who built the streamliners: Historical profiles of North American passenger-car builders”, TRAINS magazine, Pristupljeno 24. 11. 2010 
  8. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 14. 5. 2008. g. Pristupljeno 21. 1. 2008.  Houston Railroad Museum, restoration photos of cars lettered for the Texas Special
  9. ^ „How green are our trains? We don't know, AMT says”. The Montreal Gazette. 10. 1. 2011. Arhivirano iz originala 14. 1. 2011. g. Pristupljeno 11. 1. 2011. 
  10. ^ „Via Rail begins experiment with Amtrak bi-level train”. The Phoenix. 21. 9. 1984. Pristupljeno 11. 1. 2011. 
  11. ^ Railway 2006, str. 16
  12. ^ „Overview Of the existing Mumbai Suburban Railway”. Official webpage of Mumbai Railway Vikas Corporation. Arhivirano iz originala 20. 6. 2008. g. Pristupljeno 11. 12. 2008. 
  13. ^ Sangeeta (24. 6. 2013). „Difference between Metro and Local Train”. www.differencebetween.info. Pristupljeno 9. 2. 2018. 
  14. ^ „Single-decker v double-decker trains: Barry O'Farrell's claim doubtful”. ABC News (na jeziku: engleski). 11. 4. 2014. Pristupljeno 29. 3. 2018. 
  15. ^ Ltd., Hitachi. „Linear Motor Driven System : Hitachi-Rail.com”. www.hitachi-rail.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 30. 09. 2018. g. Pristupljeno 26. 9. 2018. 
  16. ^ „Light Railcars and Railbuses”. Arhivirano iz originala 06. 01. 2009. g. Pristupljeno 9. 6. 2008. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Railway, Central Japan (2006). Central Japan Railway Data Book 2006. str. 16. 
  • Glancey, Jonathan (2005). „The Train”. Carlton Publishing Group. ISBN 978-1-84442-345-3. , 256 pp.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Воз&oldid=27726289”