Pređi na sadržaj

Vojislav Marinković

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Vojislav Marinković (višeznačna odrednica).
Vojislav D. Marinković
Vojislav Marinković
Lični podaci
Datum rođenja(1876-05-13)13. maj 1876.
Mesto rođenjaBeograd, Kneževina Srbija
Datum smrti18. septembar 1935.(1935-09-18) (59 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Jugoslavija
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Politička karijera
Politička
stranka		Srpska napredna stranka (Kraljevina Srbija),
Demokratska stranka (Jugoslavija)
Predsednik ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije
4. april — 2. jul 1932.
Ministar inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslavije
17. april 1927 — 2. jul 1932.
Ministar inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
27. jul — 6. novembar 1924.
Ministar unutrašnjih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
1921 — 1922.
PrethodnikSvetozar Pribićević
NaslednikKosta Kumanudi
Ministar narodne privrede Kraljevine Srbije
1914 — 1917.

Vojislav D. Marinković (Beograd, 13. maj 1876 — Beograd, 18. septembar 1935) bio je srpski ekonomista i političar. Sredinom dvadesetih godina Marinković i Kosta Kumanudi bili su vođe desnog krila Demokratskoj stranci koje je podržavalo autoritativnu vladavinu kralja Aleksandra.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Beogradu 13. maja 1876, gde je i umro 18. septembra 1935. godine. Doktorat prava iz oblasti ekonomije stekao je u Parizu. Višestruki je ministar u vladama Srbije (1914—1917) i Jugoslavije, i to u resorima narodne privrede, trgovine, unutrašnjih dela i, najduže, inostranih dela. Važio je za jednog od najboljih finansijskih stručnjaka Srbije početkom XX veka;[1] i jednog od najdarovitijih govornika na političkoj sceni Srbije i Jugoslavije.[2] Jedan od osnivača Demokratske stranke.

Bio je oženjen Anom Lozanić (1881—1973), slikarkom i ćerkom hemičara Sime Lozanića. Nisu imali dece.[3]

Otac Dimitrije, pravnik, političar, majka Velika, rođ. Klajn. Stariji brat Pavle bio je političar, ministar, diplomata, i jedan od osnivača dnevnog lista "Pravda". Mlađi brat Svetislav bio je vojni oficir.[4]

Osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu, a Pravni fakultet u Parizu. Diplomirao je 1898. i doktorirao 1901. na tezi O diskriminaciji prihoda.

Karijeru je započeo u Ministarstvu finansija, prvo kao poreznik, a zatim kao sekretar (1901–1906). Potom je postao direktor Opšte privredne banke, čiji je bio i osnivač. U Beogradsku berzu je stupio 1907, član njenog Finansijskog odbora postao je 1910, a Upravnog odbora 1920. Direktor Berze bio je od 1924. do smrti. Bio je inicijator za osnivanje Opšteg osiguravajućeg društva Jugoslavija (1913)

Izabran je za narodnog poslanika Požarevačkog okruga na skupštinskim izborima 1906. Od tada do 1931. stalno je biran za narodnog poslanika: do rata kao predstavnik naprednjaka, a kasnije kao član Demokratske stranke. Poslat je u Pariz 1913. kao zamenik ministra finansija na Konferenciju za finansijska pitanja Balkanskih ratova.

Bio je ministar narodne privrede u vladi N. Pašića od 1914. do 1917. Učestvovao je tokom 1917. u pregovorima o Krfskoj i Ženevskoj deklaraciji, kao predstavnik Napredne stranke. Na Međusavezničkoj konferenciji u Parizu 1916. zastupao je Kraljevinu Srbiju. Tokom rata postao je predsednik Napredne stranke (1915). Bio je jedan od srpskih političara koji je smatrao da bi Hrvatima trebalo da se omogući da donesu odluku o budućim odnosima sa Srbijom, odbacujući ideju nasilne inkorporacije u novu državu. Podneo je ostavku na ministarsku funkciju zbog izvršenja smrtne presude, izrečene trojici pripadnika organizacije "Ujedinjenje ili smrt" na Solunskom procesu 1917. godine.[5][6] Bio je jedan od osnivača Jugoslovenske demokratske lige 1918, a kasnije i Demokratske zajednice 1919 (Demokratske stranke).

Po okončanju rata postavljen je za ministra trgovine i industrije. Ministar unutrašnjih dela bio je od 1921. do 1922, kada je podneo ostavku. U vladi Lj. Davidovića 1924. kratko je bio ministar inostranih dela. Sredinom dvadesetih godina kraljevu produženu ruku su među demokratima činili Kosta Kumanudi i Vojislav Marinković.[7] Kralj Aleksandar je poverio mandat Velimiru Vukićeviću želeo da obrazuje vladu radikala i demokrata. Desno, konzervativno krilo demokrata, predvođeno Marinkovićem i Kumadunijem, je svoj ulazak u vladu uslovilo raspisivanjem novih izbora i izuzeće iz vlade Božidara Maksimovića i drugih radikala koji su žestoko napadali demokrate na prethodnim izborima. I grupa radikala oko Vukićevića i grupa radikala oko Ace Stanojevića je takođe tražila nove izbore nadajući se jačanjem svoje pozicije u skuptštini. Posle dobijanja obećanja da će ovi uslovi biti ispunjeni, Maksimović je dobio pristanak Ljube Davidovića da demokrate uđu u stranku. Međutim, Uzunovićevo i Maksimovićevo krilo radikala je još uvek bilo jako u skupštini i protivilo se izborima. Kada se pridružio i ministar vera Milan Srškić, kralj Aleksandar je raspustio skupštinu i raspisao nove izbore.[8][9][10][11] Kralj Aleksandar je poverio mandat za sastav nove vlade Marinkoviću, februara 1928, u cilju formiranja jake vlade demokrata, radikala i Hrvatske seljačke stranke, ali Marinković nije uspeo u toj misiji.[12]

Drugi put je postao ministar inostranih poslova 16. aprila 1927. i na toj dužnosti ostao je do povlačenja s vlasti 3. jula 1932. Pokazao je više samostalnosti prema kruni od svog prethodnika Momčila Ninčića.[13] Tokom njegovog mandata donet je Zakon o uređenju Ministarstva inostranih poslova i diplomatskih i konsularnih zastupništava Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu, 25. marta 1930, kojim je uvedena jedinstvena diplomatsko-konzularna služba u okviru jugoslovenskog Ministarstva inostranih poslova.[14] Kao ministar inostranih poslova učestvovao je na brojnim međunarodnim konferencijama. U zvaničnim posetama bio je u Francuskoj 1927, Rumuniji i Grčkoj 1930, u Poljskoj 1931. U Parizu je potpisao jugoslovensko-francuski ugovor o prijateljstvu i arbitraži, 1927. godine. Zbog neopravdanog pokušaja Elefteriosa Venizelosa da utiče na politiku jugoslovenske vlade u Makedoniji, bio je spreman da prekine zvaničnu posetu Atini, 1930. godine. Bio je izabran za člana Saveta Društva naroda, kao predstavnik Male antante. Zbog pregovora o produženju Rimskog pakta iz 1924, te nastavka pregovora sa Italijanima o regulisanju bilateralnih odnosa i očuvanju albanske nezavisnosti, podneo je Neptunske konvencije Narodnoj skupštini na ratifikaciju avgusta 1928, a Trgovinski ugovor iz 1924. podneo je novembra 1928. godine. Razvijajući plan za potencijalni vojni konflikt sa Italijom, Marinković je nastojao da oslabi međunarodne pozicije zapadnog suseda. Bio je jedan od glavnih zagovornika u jugoslovenskoj vladi bliske saradnje sa Velikom Britanijom i uzimanja međunarodnog zajma u Londonskom "Sitiju". Uspeo je da znatno poboljša jugoslovensko-britanske odnose, posebno posle formiranja kabineta Remzi Makdonalda maja 1929. koji je napustio dotadašnju politiku Ostina Čemberlena održavanja prijateljskih odnosa sa Benitom Musolinijem. Na kratko je prekinuo zvanične diplomatske odnose sa Albanijom 1927 zbog "Đuraškovićeve afere". Nastojao je da poboljša odnose sa Mađarskom i Bugarskom do 1931. godine. Postigao je jedino vidno poboljšanje jugoslovensko-grčkih odnosa.

Zastupao je Jugoslaviju na sastancima Male Antante u Ljubljani 1924, u Joahimovu i Ženevi 1927, u Ženevi i Bukureštu 1928, u Beogradu 1929, u Štrbskom Plesu 1930, u Bukureštu, Montreu i Beogradu 1931. Bio je potpisnik Organizacionog pakta Male Antante 1930. u Štrbskom Plesu. Prisustvovao je na tri Konferencije za reparacije (u Hagu 1929. i 1930, Parizu 1930, Lozani 1932).

Učestvovao je i u radu Društva naroda. Kao ministar inostranih poslova učestvovao je u radu skupština Društva naroda (1924, 1927, 1928, 1929, 1930. i 1931), kao i u Političkoj komisiji, za čijeg je predsednika izabran 1928. Učestvovao je i na većini zasedanja Saveta Društva naroda, a u maju 1930. na 59. zasedanju izabran je za predsednika Saveta sa mandatom od tri godine, kao polustalni predstavnik Male antante. Jedan je od inicijatora i osnivača Odbora za mir 1929. u Francuskoj, Čehoslovačkoj, Rumuniji i Jugoslaviji. Učestvovao je na sastancima Brijanovog komiteta za Evropsku federalnu uniju 1930. i 1931, i na Konferenciji za razoružanje u Ženevi 1932.[15][16][17][18][19][20][21][22]

Šestojanuarska diktatura i JRSD[uredi | uredi izvor]

Posle odluke kralja Aleksandra da zavede diktaturu, okončan je rascep u Jugoslovenskoj demokratskoj stranci, koji je bio vidljiv već tokom 1928. godine. Ljubomir Davidović je smatrao da je neophodno braniti parlamentarizam bez obzira na unutrašnju krizu, dok je Vojislav Marinković smatrao da se stranački principi moraju podrediti odbrani državnog jedinstva.[23] Među kraljevim pristalicama nije bilo jedinstvenih pogleda o diktaturi. Vojislav Marinković zalagao da se vanustavni period prevaziđe i apsolutizam zameni donošenjem ustava, dok je general Petar Živković bio za produženje diktature.[24] Donošenje oktroisanog Septembarskog ustava je sprovedeno tokom boravka Vojislava Marinkovića u Ženevi, na zasedanju Skupštine Društva naroda, jer se kralj Aleksandar odlučio da odbije njegove predloge zakona i ideju da se Anton Korošec vrati u vladu. Zbog toga je odugovlačio svoj povratak u Jugoslaviju, a u Beogradu su počele da kruže glasine da će Marinković podneti ostavku.[25] Grupa radikalskih (Nikola Uzunović, Milan Srškić i Božidar Maksimović) i demokratskih (Marinković, Kumanudi) političara bliskih dvoru su osnovali novu političku grupaciju - Jugoslovensku radikalnu seljačku demokratiju, koja je podržavala kralja Aleksandra. Petar Živković je bio primoran da se povuče zbog brojnih demonstracija u državi, pa je kralj Aleksandar je aprila 1932. postavio Marinkovića na dužnost predsednika Ministarskog saveta.[26] Sa vlasti se povukao jula iste godine. Kralj Aleksandar mu je ponovo ponudio mandat za sastav vlade, 1933, posle ostavke Milana Srškića, međutim Marinković je postavio tri uslova koji nisu prihvaćeni.[27]

Bio je kratko potpredsednik u vladi Nikole Uzunovića, sastavljene posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju, koja je podnela ostavku zbog sukoba Uzunovića i Marinkovića sa ministrom inostranih poslova Bogoljubom Jevtićem zbog njegovog držanja u Ženevi tokom procesa vođenog o mađarskoj odgovornosti za organizovanje i izvršenje atentata.

Odlikovan je lentom Legije časti od strane predsednika Francuske Republike i lentom Rumunske zvezde. Tokom zvanične posete Atini izabran je za počasnog doktora Atinskog univerziteta, te je bio tek drugi strani državnik kome je ukazana takva počast.[28]

Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.[29]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ (PDF) http://www.prafak.ni.ac.rs/files/master-radovi/15.-ZMR-Sara-Mitic.pdf.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  2. ^ Radojević, Mira (2019). Srpski narod i jugoslovenska kraljevina : 1918-1941. Tom 1, Od jugoslovenske ideje do jugoslovenske države. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 65. ISBN 978-86-379-1388-7. 
  3. ^ Snežana Bojović: Sima Lozanić 1847-1935, izd. Princip. . Београд. 1996. ISBN 978-86-82273-04-2. 
  4. ^ Pavlović, Kosta St. (1955). Vojislav Marinković i njegovo doba (1876-1935). London. str. 39, 40. 
  5. ^ Radojević, M. Srpski narod i jugoslovenska kraljevina 1918-1941, tom I. str. 151, 180. 
  6. ^ Radojević, Mira; Dimić, Ljubodrag (2014). Srbija u Velikom ratu 1914-1918: kratka istorija (2. izd.). Beograd: Srpska književna zadruga : Beogradski forum za svet ravnopravnih. str. 244. ISBN 978-86-379-1278-1. 
  7. ^ Petranović 1988, str. 133.
  8. ^ Gligorijević, Branislav (1970). Demokratska stranka i politički odnosi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. passim. 
  9. ^ Gligorijević, Branislav (1979). Parlament i političke stranke u Jugoslaviji (1919-1929). Beograd: Institut za savremenu istoriju : Narodna knjiga. str. passim. 
  10. ^ Gligorijević, Branislav (2010). Istorija demokratske stranke 1919–1928 (drugo izdanje izd.). Beograd: Službeni glasnik : Institut za savremenu istoriju. str. passim. ISBN 978-86-519-0605-6. 
  11. ^ Fogelquist 2011, str. 300.
  12. ^ Jovanović, Nadežda (1974). Politički sukobi u Jugoslaviji, 1925–1928. Beograd: Rad. str. 261, 262. 
  13. ^ Gligorijević, Branislav (2002). Kralj Aleksandar Karađorđević u evropskoj politici. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 5, 6. ISBN 86-17-10098-2. 
  14. ^ Mićić, Srđan (2018). Od birokratije do diplomatije. Istorija jugoslovenske diplomatske službe 1918-1939. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 108—113. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  15. ^ Vanku, Milan (1969). Mala antanta 1920-1938. Titovo Užice: "Dimitrije Tucović". 
  16. ^ Vinaver, Vuk (1985). Jugoslavija i Francuska između dva svetska rata : (da li je Jugoslavija bila francuski "satelit"). Beograd: Institut za savremenu istoriju. 
  17. ^ Hercigonja, Dunja (1987). Velika Britanija i spoljno-politički položaj Jugoslavije : 1929-1933. Britanska politika prema jugoslovensko-italijanskim sukobima u vreme svetske privredne krize. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 86-7403-020-3. 
  18. ^ Milak, Enes (1987). Italija i Jugoslavija 1931-1937. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 86-7403-017-3. 
  19. ^ Sretenović, Stanislav (2008). Francuska i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1918-1929. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-124-7. 
  20. ^ Mišić, Saša (2009). Albanija - prijatelj i protivnik. Jugoslovenska politika prema Albaniji 1924-1927. Beograd: Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-0074-0. 
  21. ^ Mićić, Srđan (2021). Santoro, Stefano, ur. „Vojislav Marinković and Italy, 1927-1932”. QUALESTORIA. Rivista di storia contemporanea. Istituto regionale per la storia del movimento di liberazione nel Friuli Venezia Giulia. N.ro 1, Giugno 2021. L’Italia e la Jugoslavia tra le due guerre: 187—206. ISSN 0393-6082. doi:10.13137/0393-6082/32194. 
  22. ^ eds. Mićić, Srđan; Čavoški, Jovan (2022). „Shifting in the Yugoslav Foreign Policy from Regional Alliance to Neutrality”. On the Fault Lines of European and World Politic: Yugoslavia between Alliances and Neutrality/Non-Alignment. Belgrade: Institute for Recent History of Serbia. str. 63. ISBN 978-86-7005-212-3. 
  23. ^ Milojević, Milan Đ. (1994). Balkanska ravnoteža. Sećanja kraljevog diplomate. Beograd: Signature. str. 226. 
  24. ^ Petranović 1988, str. 191.
  25. ^ Pavlović, Kosta St. (2020). Dnevnik 1930-1932. Beograd: Istorijski arhiv Beograda : Institut za noviju istoriju Srbije. str. 236, 238—240, 246, 247, 252. ISBN 978-86-80481-51-7. 
  26. ^ Petranović 1988, str. 203.
  27. ^ Pavlović, K. St. Dnevnik 1930-1932. str. 12. 
  28. ^ Pavlović, K. St. Dnevnik 1930-1932. str. 140, 141. 
  29. ^ Znameniti Jevreji Srbije - biografski leksikon (jezik: srpski)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војислав_Маринковић&oldid=27736237”