Vojni memorandum u Turskoj 1971.

Memorandum 12. marta (tur. 12 Mart Muhtırası) je dokumenat, odnosno ultimatum, koji je 12. marta 1971. godine general Memduh Tagmač, načelnik Generalštaba turske vojske poslao tadašnjem premijeru Sulejmanu Demirelu, u kome je zahtevao formiranje "nove i odgovorne vlade" i pretio da će u suprotnom "sama preuzeti vlast". Demirel je nakon tročasovnog sastanka u vladi prihvatio zahteve i podneo ostavku, te je parlament izabrao novu "nestranačku" i "tehnokratsku" vladu pod vodstvom Nihata Ermina. Do ultimatuma je došlo jedanaest godina nakon vojnog udara u kome je vojska privremeno preuzela vlast, a nakon koga su u Turskoj započete liberalne reforme; krajem 1960-ih i početkom 1970-ih su Tursku, međutim, počeli da parališu štrajkovi naglo ojačanih sindikata i teroristička aktivnost radikalne levice, a potom iste takve aktivnosti radikalne desnice (Sivi vukovi), islamista i kurdskih separatista. Dve vodeće stranke, Inenijeva opoziciona Republikanska narodna stranka (ČP) i vladajuća Demirelova Stranka pravde - su bile podeljene na frakcije i izgubile veliki deo autoriteta u narodu. Iako nije bilo nikakvog nasilja, a civilni demokratski poredak bio nominalno održan, memorandum je de fakto predstavljao državni udar. Veruje se kako su general Tagmač i njegove pristaše odbili da neposredno preuzmu vlast, bojeći se negativnih reakcija u svetskoj javnosti, pogotovo među NATO-vim saveznicima koji su već imali problema sa režimom pukovnika u susednoj Grčkoj. Erminova vlada je, međutim, brzo dala široke ovlasti bezbednosnim službama da započnu kampanju hapšenja, mučenja i zatvaranja, čije su žrtve uglavnom bili levičari. Erminova vlada je 1972. izgubila podršku u parlamentu, ali se politička nestabilnost i nasilje održalo tokom 1970-ih, a što je 1980. godine kulminisalo u novim vojnim udarom.