Vojni sveštenici u srpskoj vojsci u Velikom ratu

Vojni sveštenici u srpskoj vojsci u Velikom ratu bili su jedan od oblika očuvanja pravoslavne vere i održavanja morala kod vojnika i starešina u Srbiji i kasnije u izgnanstvu. Organizovana je tako da omogući ostvarivanje verskih prava pripadnika srpske vojske koja se u na početku rata ispoljavala kroz proslavljanja ili makar obeležavanje, Krsne slave, Božića i Vaskras, a nastavila kasnije u adaptiranim objektima u crkvama i kroz ispoljavanje drugih verskih sadržaja, vernika i sveštenstva.

U ratu, koji je vodila Srbija, kao i u izganstvu u jedinicama, bolnicima i previjalištima, uz ranjene i one na samrti, od 28. jula 1914. godine do 11. novembra 1918, godine nalazila su se se 234 vojna sveštenika, od čega su dvojica bila vojni imami, jedan vojni rabin, a dvojica vojnih đakona.

Tako je tradicija očuvanja vere i verske službe koja je institucionalno počela 1839. godine u srpskoj vojsci sačuvana i u Prvom svetskom ratu u rovovima na poslednjoj liniji odbrane Kosova, u odstupnici preko Albanije i duž albanskog primorja na tlu Grčke i Severne Afrike, Francuske...sve do povratka u domovinu.

Značaj

Zbog vremenskog trajanja Prvog svetskog rata i činjenice da je srpska vojska veliki deo ratan provela van teritorije Srbije, uloga vojnih sveštenika imala je još veći značaj.

Bilo da su se nalazili u borbenim jedinicama ili u pozadini, vojni sveštenici imali su važnu ulogu u jačanj borbenog morala vojnika. Svojim angažovanjem znatno su doprineli očuvanju tradicionalnih nacionalnih i verskih vrednosti i očuvali visok moral vojnika u najtežim ratnim prilikama.

Istorija

Vojni sveštenici u srpskoj vojsci bili namenjeni za vršenje veroispovednih obreda u vojsci u miru i ratu i postavljani su na ove dužnosti u skladu sa Zakonom o ustrojstvu vojske Kraljevine Srbije od 9. februara 1901. godine, kao stalni, honorarni i počasni vojni sveštenici. Stalne vojne sveštenike postavljao je kralj svojim ukazom a mesto službovanja određivao im je ministar vojni svojom naredbom.

Izmenama i dopunama Zakona o ustrojstvu vojske od 13. aprila 1904. godine ukinute su sveštenička struka i položaj stalnog vojnog sveštenika. Smanjivanje finansijskih izdataka za vojsku bio je glavni razlog za usvajanje ovog zakona koji je direktno imao posledice po vojnosvešteničku struku. Tokom skupštinske rasprave ministar vojni Radomir Putnik je na kritiku poslanika odgovorio da je usvojeno da se angažuju honorarni sveštenici umesto „vojnih prota i svetenika, koji imaju velike plate”.

Negativne posledice ovog zakona posebno su došle do izražaja u Prvom svetskom ratu, pre svega zbog nepostojanja dovoljnog broja vojnih sveštenika obučenih za vojne dužnosti, kao i nepostojanja jasnih kriterijuma za selekciju prilikom njihovog prijema u vojsku.

Kategorij stalnih vojnih sveštenika pripadale su:

• vojne prote, koje su imali jednu klasu koja je odgovarala činu majora,
• vojni sveštenici, podeljeni na dve klase koje su odgovarale činu kapetana prve klase, odnosno kapetana druge klase,
• vojni đakoni, podeljeni na dve klase.

Sveštenici su za svoj rad bili su odgovorni referentu za veroispovedne poslove. Njegovo formacijsko mesto bilo je u Ađutantskom odseku Opštevojnog odeljenja Ministarstva vojnog. Mišljenje referenta za veroispovedne poslove bilo je presudno za postavljenja i promenu rasporeda vojnih sveštenika.

Prilikom postavljenja sveštenika na vojnu dužnost ili njegove prekomande, inicijativa je dolazila od komandanta jedinice ili načelnika ustanove, a konačnu odluku donosio je referent za veroispovedne poslove koji je imao uvid delatnost i lične sposobnosti svakog sveštenika na vojnoj dužnosti. Načelnu saglasnost za postavljenje davao je i srpski mitropolit Dimitrije posebno tokom 1914. i 1915 godine, dok za period od 1916. do 1918. postoji svega nekoliko dokumentovanih slučajeva da je njegova saglasnost uopšte i tražena.

Vojni sveštenici koji su po rasporedu učestvovali u balkanskim ratovima, u načelu, ostali su u istim jedinicama i kada je počeo Prvi svetski rat 1914. godine i na tim dužnostima su bili sve do oktobra 1915. godine

Prilikom postavljenja sveštenika u srpskim vojnim bolnicama tokom Prvog svetskog rata bilo je presudno mišljenje načelnika Sanitetskog odeljenja Vrhovne komande, dok je za postavljenje srpskih sveštenika u savezničkim bolnicama na Solunskom frontu bila potrebna saglasnost komandanta Istočne vojske. Sanitetsko odeljenje Vrhovne komande bilo je nadležno, a i po svom pozivu upućeno u rešavanje rasporeda vojnih sveštenika po bolnicama. Načelnik Sanitetskog odeljenja predložio je 13. aprila 1916. načelniku Ađutantskog odeljenja da se izvrši promena u rasporedu od 27. marta kojim su određena po tri vojna sveštenika za bolnice na ostrvima Vido i Lazaret.12

Nova popuna sveštenicima od 12. oktobra 1915.

Mitropolit Josif Cvijović obavljao je versku službu u Bolnici „Sion“

Vrhovna komanda srpske vojske uputila je 3. jula 1915. godine zahtev da Arhijerejski sinod Srpske crkve dostavi spiskove sveštenika koji se mogu upotrebiti u ratnim jedinicama. Na osnovu tog spiska 29. septembra 1915. godine izvršen je novi raspored vojnih sveštenika u srpskoj vojsci.

Rešenjem ministar vojnog od 12. oktobra 1915. godine izvršena je nova popuna jedinica vojnim sveštenicima. U skladu sa ovim rešenjem Ministarstvo vojno je 13. oktobra 1915. godine uputilo Vrhovnoj komandi spisak sa novim rasporedom vojnih sveštenika, uz napomenu da novopostavljene sveštenike treba odmah uputiti na dužnost, a dosadašnje odmah razrešiti od vojne dužnosti. U sladu sa ovim ređenjem na 404.020 vojnika, koliko je srpska vojska imala na dan početka neprijateljske ofanzive 6. oktobra 1915, srpska vojska je imala 92 sveštenika.

Nakon reorganizacije srpske vojske na Krfu došlo je do novog raspoređivanja sveštenika, pa je tako na osnovu Uredbe o rasporedu vojnih sveštenika od 27. marta 1916. godine, u jedinicama raspoređena 62 vojna sveštenika. U narednom periodu sveštenici su po potrebi službe raspoređivani i u druge jedinice

Sveštenici drugih konfesija na solunskom frontu

Pored pravoslavnih vojnih sveštenika, u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu bila su i:

• dvojica vojnih imama - Mehmed Hašimić, imam iz Šapca, bio je od početka Prvog svetskog rata do oktobra 1915. u 6. pešadijskom puku II poziva, zatim u Muhamedanskom bataljonu Drinske divizije II poziva, u Štabu Drinske divizije do dolaska na Krf kada je ponovo vraćen u 6. pešadijski puk. Ostao je vojni imam 2. pešadijskog puka Drinske divizije sve do 20. maja 1919. godine. Imam Abdul Baki bio je 1917. i 1918. godine vojnicima u Komandi mesta Solun.
• jedan vojni rabin-5 Šalom Ruso koji je naredbom načelnika Štaba Vrhovne komande od 27. decembra 1916. godine postavljen je za prvog vojnog rabina.
• rimokatolički sveštenici - na službi u francuskim jedinicama savezničke komande, koji su zbog zadovoljenja verskih potreba vojnika rimokatoličke vere obavljali službu i u srpskoj vojsci od 21. septembra 1918. godine.

Zadatak vojnih sveštenika

Zadatak vojnih sveštenika, koji je bio propisan još 9. juna 1876. godine u Propisu o dužnostima vojnih sveštenika pri Vrhovnoj komandi komandi divizija i komandi brigada, sve vreme Prvog svetskog rata bio je da:

• čitaju molitve,
• učestvuju rilikom polaganja zakletve vojnika,
• služenje opela i parastosa poginulim i umrlim vojnicima,
• učestvuju na proslavama državnih i verskih praznika, kao i prilikom obeležavanja slava pešadijskih i konjičkih pukova bez izuzetka svake ratne godine.
• ohrabruju vojnike,
• pričešćuju one koji su na samrti.
• sastavljaju program nastave za potrebe moralnog vaspitanja vojnika i drže predavanja dva puta nedeljno,

Ove aktivnosti usmeravao je i kontlisao je vojni vladika, odnosno glavni vojni sveštenik.

Dužnosti i prava vojnog sveštenika pri diviziji

Dužnosti i prava vojnog sveštenika pri diviziji bila su u okviru divizije ista kao i vojnog vladike u celoj vojsci. Sveštenik je u dogovoru sa komandantom divizije određivao dane i način održavanja ceremonija kao što su slavljenje narodnih praznika, slavljenje dobivenih bitaka, davanje parastosa poginulim vojnicima i druge slične prilike.

Dužnosti i prava vojnog sveštenika pri brigadama

Vojni sveštenici pri brigadama imali su dužnost da:

• na maršu iskoriste svaku priliku da iznemogle i klonule vojnike podstaknu da podnesu napor,
• u uslovima logorskog života ohrabruju vojnike kako bi podnosili nemaštinu i druge teškoće,
• pre borbe ukažu vojnicima da će s verom u Boga pobediti
• u boju budu kod previjališta kako bi ranjenicima pružali duhovnu utehu i
• pričešćivali vojnike koji su na samrti.

Dužnosti i prava vojnog sveštenika pri bolnicama

Prema pravilu još od 9. juna 1876. godine svaka bolesnička soba morala je da ima kadionicu i sveću. Služenje parastosa, četrdesetodnevog i godišnjeg, poginulim i umrlim vojnicima bilo je predviđeno Pravilima službe i bilo je deo dužnosti koje su obavljali vojni sveštenici.

Najveći broj ranjenih srpskih vojnika bio je smešten u vojnim bolnicama na ostrvu Vido, u savezničkim bolnicama u Govinu, Moraitici, Ahileonu, Vodeni, Veriji, Soroviću, Sedesu, Samli, Karaburunu. U svim ovim bolnicama nalazio se po jedan vojni sveštenik srpske vojske.

Ranjeni i bolesni srpski vojnici bili su smešte i u britanskim, francuskim i ruskim vojnim bolnicama u kojima je bio raspoređen po jedan srpski vojni sveštenik.

Jačanje borbenog morala

Vojni sveštenici su tokom rata dobili i zadatak da u svakom trenutku budu duhovnici koji će svojim molitvama i kroz moralne pouke doprineti jačanju borbenog morala srpske vojske.

Nastava iz veronauke

Vojni sveštenici su sve vreme rata držali i časovi veronauke u skladu sa ratnim prilikama. Tako je npr. prema rasporedu rada 20. pešadijskog puka od 29. jula do 13. avgusta 1915. godine svaki bataljon u puku imao je, pored drugih časova, i po tri časa veronauke.

Vojni sveštenici u savezničkim bolnicama

1. rezervnoj bolnici u Sedesu koja je u svom sastavu imala sveštenika

Na osnovu sačuvanih podataka, srpskih vojnih sveštenika u savezničkim bolnicama bilo je 27, i to u:

• 1. rezervnoj bolnici u Sedesu,
• 7. francuskoj privremenoj bolnici,
• 3. francuskoj bolnici na Zejtinliku,
• Francuskoj bolnici u Samli,
• 1. britansko‐srpskoj bolnici u Vodenu,
• 2. britansko‐srpskoj bolnici u Soroviću,
• 3. britanskoj vojnoj bolnici u Soroviću,
• 36. britanskoj bolnici u Vertekopu (danas Skidra),
• 37. britanskoj vojnoj bolnici u Vertekopu,
• 38. britanskoj bolnici u Mikri,
• 41. britanskoj bolnici u Šamli,
• Bolnica škotskih žena u Solunu,
• Bolnici u Karaburunu,
• Bolnici Druge ruske divizije,
• Ruskoj poljskoj bolnici u Veriji,
• Britanskoj bolnici Govino,
• Rezervnoj vojnoj bolnici br. 3 u Mikri,
• Francuskoj bolnici u zamku Ahileon (nedaleko od grada Krfa),
• Britansko‐srpskoj bolnici u Svetom Stefanu na Krfu,
• Bolnici u Moraitiki,
• Bolnici u Nici,
• Bolnici u Tulonu,
• Bolnicama u Kap Matifu, u Alžiru,
• Bolnici u Bonu, Alžir,
• Bolnici u Bizerti,
• Bolnici u Tunisu,
• Bolnici u Sidi Abdalahu.

Verska literatura koršićena u Prvom svetskom ratu

U cilju jačanja borbenog morala, kod srpskih vojni dokom Prvog svetskog rata korišćena je i verska literatura,

• „Molitvu za pobedu našega oružja”, koju je sastavio Mitropolita Dimitrije 1916. godine,
• „Molitva srpskiharatnika objavljena u a prilu 1916. godine u Srpskim novinama na na Krfu.

Vojnim sveštenicima je 12. maja 1916. godine dostavljeno 330 komada molitvi radi čitanja za pobedu srpskog i savezničkog oružja.

Vidi još

• Verska služba u srpskoj vojsci u Severnoj Africi

Spoljašnje veze

• „Sveštenici u Velikom ratu Srbije“ u organizaciji Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918. njihovih potomaka i poštovalaca i Medija centra „Odbrana“.