Vranjski običaji i verovanja

Vranjski običaji i verovanja su vezani za običaje gradskog i seoskog stanovništva u periodu pre i posle oslobođenja Vranjskog kraja od Otomanskog carstva. Većina tih običaja se vremenom menjala i gubila, a neki od njih su opstali i do danas. Praktikovali su ih svi slojevi društva, bez obzira na veroispovest i etničku pripadnost.

Postojali su običaji o rođenju, svadbeni običaji, kako kod gradskog tako i kod seoskog stanovništva vranjskog kraja. Kod seoskog stanovništva javljalo se i snohačenje, koje je do Drugog svetskog rata u potpunosti iskorenjeno. Postojao je niz običaja prilikom smrti neke osobe, kao i niz običaja prilikom sahrane i godišnjice smrti. Dosta običaja je bilo vezano i za praznike kao što su Đurđevdan, krsna slava i Božić. Postojao je i običaj po imenu pročka, koji je karakterističan za južnu Srbiju i današnju Makedoniju.

Za proučavanje običaja vranjskog kraja vrlo su bitni radovi Jovana Hadži-Vasiljevića i Borisava Stankovića. Radovi Jovana Hadži-Vasiljevića, koji su zasnovani na terenskim istraživanja, nezaobilazan su izvor prilikom proučavanja Srba od oslobođenja, pa sve do balkanskih ratova. Sadržina književnog dela Borisava Stankovića, u mnogim etnografskim i folklorističkim radovima identifikuje se kao neosporna Vranjska tradicija tj. realan opis života i običaja u Vranju. Sanja Zlatanović, istraživač saradnik Etnografskog instituta SANU, smatra da dela Borisava Stankovića igraju ključnu ulogu u tome kako Vranjanci konstruišu svoj identitet. Ona navodi: „Međutim, ono što u Borinim delima predstavlja umetničku transpoziciju stvarnosti doživljava se kao prava starina.“

Običaji o rođenju

Kod srpskih seljaka na vranjskom gravitacionom području postoji dosta verovanja i običaja o rođenju, novorođenčetu i porodilji. S jedne strane se praktikuju radi zaštite novorođenčeta i porodilje od zlih duhova i porođajnih demona, a s druge strane ti običaji i verovanja, treba da donesu dug život novorođenčetu i dobru sreću u životu.

Postojao je običaj kod seoskog društva, kada se rodi muško dete, novorođenče se odnosi u jasle, gde se položi, a zatim se odatle nosi kod porodilje. Ovo se činilo iz verovanja da će dete kada odraste postati dobar pastir ili ratar. Ako je u pitanju žensko dete, ono se stavljalo u razboj za tkanje, što se činilo iz verovanja, da će kada poraste postati dobra tkalja.

Nakon oslobođenja Vranja od Turaka, u varoška naselja sa dolaskom školovanih ljudi i opismenjavanja stanovništva, kod tadašnjih seljaka se stvorio utisak da posao činovnika donosi dobru zaradu uz vrlo malo napora. Tako su se umesto gore navedenih običaja počeli praktikovati drugi. Naime, kada je odojče vraćano sa krštenja u roditeljski dom, prvo je bilo odneto kod kućnog odžaka „da gleda kroz odžak“, što je imalo za cilj da ga čuva od „urokljivih očiju“. Zatim bi ga roditelji stavljali u ljuljku i u u ruke bi mu stavljali „plajvaz“ (pisaljku), a zatim bi uzimali knjigu i stavljali bi mu je u krilo i otvarali, kao da je dete čita. Ovo se činilo iz verovanja da bi dete kada odraste bio dobar đak, a zatim postao činovnik.

Svadbeni običaji kod gradskog stanovništva

Sklapanje brakova

U najviše slučajeva brak se sklapao prema sporazumu i želji roditelja, a u nekim slučajevima momak i devojka se nikada nisu ni videli. Prosidba se obavljala preko provodadžije (posrednika između momačkog i devojačkog domaćinstva). Kada devojkina porodica pristane na prosidbu, poručuje se momkovoj porodici da dođe na „pijenje.“ Veridba se obično zaključuje nedeljom ili za vreme nekog prazničkog dana, zatim ide „ispit“ pa svadba. Za proševinu i ispit, obavlja se međusobno darivanje. U Vranju je postojao stari običaj provodadžisanja momku za neku devojku. Provodadžija se slao mladoženji, sa podacima o devojci njenoj spremi i eventualnom nasleđu od rodovske kuće. Smatralo se da jedinac ima prednost za izbor devojke, kojom želi da se oženi. Nije se praktikovalo da mlađi brat preženi starijeg brata, a ako bi do toga došlo, obično je za to pristanak davao stariji brat.

Udovička svadba je bila uvek veoma skromna i u najviše slučajeva bez svirke i pesme. Dok se za mladoženju, koji se prvi put ženi nabavlja skupo krojeno odelo, udovac se obično venčava u svom prazničnom odelu. Kada se udovac ženi sa udovicom, obično se uzimaju ujutru pre crkvene službe. Da se star čovek, udovac, oženi smatralo se za sramotu, pogotovo ako ima odrasle sinove i kćeri. Muški celibat smatrao se ravno smrtnom slučaju, kao što se to može zaključiti iz dela Borisava Stankovića.

U vranjskom kraju postojala su ograničenja u pogledu sklapanja brakova između mladenaca. To se ispoljavalo čak i u ograničavanju sklapanja bračnih veza mladenaca stanovnika pojedinih vranjskih mahala. Npr. stanovnici nekadašnje Kovač mahale nisu sklapali brak između sebe, ali su bračne veze između Kovač i nekadašnje Pogačar mahale bile opšte. Opšta pojava kod starih Vranjanaca je bilo dovođenje neveste sa sela u grad, ali nije bilo karakteristično da devojka iz grada ode u selo za seljaka. Taj stav je bio naročito zastupljen kod imućnijih vranjskih mahala.

Obično su varoške zanatlije sklapali brakove sa devojkama iz imućnijih seoskih porodica zbog bogatog miraza koje su one davale. Pojedini trgovački slojevi vranjskog društva su sklapali brakove sa seoskim devojkama, a poznanstvo je dolazilo preko trgovačkih veza. „Čorbadžijska“ (imućnija) porodica nije običavala da sklapa brak sa „kerpičima“ (seljacima) i „motikarima“ (varoškom sirotinjom i nadničarima). Ako je i dolazilo do tih brakova obično bi „motikarka“ dolazila u „čorbadžijsku“ kuću, dok su seoski mladićima mogla dopasti samo neka bogataška „izmećarka“ (sluškinja).

Izgled svadbe i običaji

Devojke su spremale za svadbu raznovrsne darove i „devojačku spremu“. Tu su posteljina, čaršavi, peškiri, jastučnice, maramice, učkure, ćilime, kao i razni darovi za svatove i srodnike obe familije. Za vreme prosidbe momkova rodbina daje jabuku devojci, u kojoj su zabodeni dukati, kao obeležje za sklopljenu prosidbu. Nakon ovoga devojka postaje verena. Po starom običaju, devojka se dva-tri dana posle prosidbe sklanja u komšiluk, kako bi bila pošteđena od susreta, čestitanja i zapitkivanja od strane radoznalih posetilaca i gostiju. Kada se isprosi devojka dolazi „pijenje“ kojim se proslavlja veridba. Posle pijenja dolazi večera, a nakon večere starešina među proscima (obično svekar) baca novac na sofru, koji je namenjen za „spremanje“ isprošenice. U subotu, uoči svadbe mlada odlazi na „banjanje“ sa svojim drugaricama, devojkama i mladim ženama iz komšiluka u gradski hamam. „Banjanje“ isprošenice ima svečan karakter, a samo kupanje prati čitav ritual obreda, uz narodne pesme koje pevaju devojke i mlade žene iz pratnje.

Uoči početka svadbe, nevestini darovi se slažu po doksatu, da bi ih svadbari mogli videti. Zatim darovi se stavljaju na kola, koja uz pratnju svirača odlaze mladoženjinoj kući. Devojačka kuća se bogato osvetli raznim fenjerima i svećama postavljenim u čirake, pa se postave dugačke sofre u kojima može sesti i po 30 svadbara. Prvo oro vodi majka isprošene devojke, noseći sito sa leblebijom i raznim bombonama, koja ona drugom rukom rasipa. Prema narodnom verovanju time se želi postići blagosloven i srećan život među mladencima. Pošto baci deo žita, ona oro vodi i van kuće u dvorište, a zatim izlazi nevestin otac koji odlazi u kuhinju da obiđe jela koje je ona spremila. Nakon toga hvali je i daje joj nešto novca za trud. Kada počnu dolaziti gosti on ih dočekuje i uvodi u kuću.

Poznata svadbena pesma u Vranju je bila „Hadži Gajka devojku udava.“ Ova pesma se pevala i prilikom izvođenje neveste iz roditeljske kuće. Na dan svadbe, u zoru, nevestu oblače u nevestino ruho, češljaju je i kite je njene drugarice, dok joj pevaju tužnu narodnu pesmu „Da li te je žalba tvoju majku“. Kada dođu svatovi po devojku, sa njima je i dever koji se uvodi kod neveste. On je uvek bogato odeven i nakićen. Sa nevestom se prvo opraštaju mati, zatim rođake i drugarice, tek onda dever izvodi nevestu iz kuće. Svadbena povorka prvo odlazi u crkvu na venčanje, a ispred mlade i devera idu čočeci i igraju. Iza mlade prvo idu žene, a zatim iza njih i muževi. U crkvi mladenci stoje ispred oltara i imaju preko ruku prebačene kumovske darove (tkaninu). Verovalo se da ako se ako darovi padnu na pod, brak će biti nesrećan.

Kod mladoženjine kuće stoji svekrva. Snaha ljubi svekrvu u ruke, svekrva snahu u obraze i niko pre neveste ne sme ući u mladoženjino dvorište. Na pragu kuće se namesti korito sa vodom, koje po običaju nevesta ne sme da pređe, dok svekar ne baci u korito dar u novcu. Uz to on mora reći koji će deo imovine (njive, dućana ili kuća) kao poklon pripasti nevesti kao lična svojina. Pošto dade otkup, svekar pruža ruku snahi da ova prekorači korito s vodom i uđe u dvorište gde je svekar vodi do kuhinje i predaje ženama.

Prvu bračnu noć mladenci provode u svojoj ložnici, gde su prostrte na podu dve postelje. Običavalo se da mladenci prvu bračnu noć provedu u nevestinoj postelji. Drugog dana svadbenog veselja, nastaje „viđenje“ ili „čašćenje“. Toga dana dolaze žene iz rodbine i susedstva da vide mladu, među kojima mlada mora biti raspoložena i vesela. I drugog dana svadbe, nevesta se pojavljuje obučena u svoje nevestinske haljine. Bilo je slučajeva da svadba traje i po tri dana. No obično se završavala danom venčanja i „velikom večerom“. Običavalo se da se pri kraju svadbe igra „šareno oro“.

Svadbeni običaji kod seoskog stanovništva

U seoskoj sredini brak je sklapan posredovanjem, zavođenjem i grabenjem. Od pomenutih formi samo je grabenje bila otmica devojke i potom brak sklopljen putem otmice. Ovaj običaj je do oslobođenja Vranja bio u potpunosti iskorenjen, dok su se ostala dva oblika održala sve do Drugog svetskog rata. U seoskoj sredini mladenci se nisu uopšte pitali prilikom sklapanja braka. To su odlučivali njihovi roditelji i najbliži rođaci. Prilikom odabira gledalo se da devojka bude snažna i razvijena, da bi mogla da pomaže u kućnim i poljoprivrednim poslovima. Dakle glavna briga pri sklapanju braka bila je vezana za radnu snagu, moć i sposobnost devojke, koja će stupanjem u brak biti od najveće koristi u mladoženjinom domaćinstvu.

U sva godišnja doba, osim leta, svadbeno veselje se održavalo u ćerani (radionica u kojoj se priređivala konoplja). Ko nije imao ćeranu dobijao je na uslugu od seljaka iz svog sela, koji su imali ćerane. Mladenci su ponekad imali svoju „košaru“, a ako nisu imali „košaru“ mladenci su prvu bračnu noć u plemnji i štali kod stoke na krevetu, sklepanog od dasaka. Ko je imao ćeranu, mladenci bi tu ostali par meseca da provode bračni život. U toku zime mladenci su spavali u istoj odaji sa ostalim članovima domaćinstva, na posebnoj postelji, prostrtoj na podu, na rogoži i čergama. Dešavao se i razvod braka, a tom prilikom mladenci bi zajedno pored neke rečne obale ili potoka cepali „šamije“ (marama) ili „bošče“ (kecelja, pregača).

Kod sklapanja bračnih veza, imovinski i društveni odnosi imali su važnu ulogu. Naime, iz ekonomsko jakih sela nerado su devojke udavane za mladiće u brdovita seoska naselja, koja se ekonomski bila slabo razvijena. Na taj način, imućnija sela su bila upućena jedna na druge, isto je to važilo i za siromašna sela.

Svadbeni običaji kod seoskog stanovništva

U seoskoj sredini brak je sklapan posredovanjem, zavođenjem i grabenjem. Od pomenutih formi samo je grabenje bila otmica devojke i potom brak sklopljen pute otmice. Ovaj običaj je do oslobođenja bio u potpunosti iskorenjen, dok su se ostala dva oblika održala sve do Drugog svetskog rata. U seoskoj sredini mladenci se nisu uopšte pitali prilikom sklapanja braka. To su odlučivali njihovi roditelji i najbliži rođaci. Prilikom odabira gledalo se da devojka bude snažna i razvijena, da bi mogla da pomaže u kućnim i poljoprivrednim poslovima. Dakle glavna briga pri sklapanju braka bila je vezana za radnu snagu, moć i sposobnost devojke, koja će stupanjem u brak biti od najveće koristi u mladoženjinom domaćinstvu.

U sva godišnja doba, osim leta, svadbeno veselje se održavalo u ćerani (radionica u kojoj se priređivala konoplja). Ko nije imao ćeranu dobijao je na uslugu od seljaka iz svog sela, koji su imali ćerane. Mladenci su ponekad imali svoju „košaru“, a ako nisu imali „košaru“ mladenci su prvu bračnu noć u plemnji i štali kod stoke, na krevetu sklepanom od dasaka. Mladenci bi ostali u ćerani par meseca da provode bračni život. U toku zime mladenci su spavali u istoj odaji sa ostalim članovima domaćinstva, na posebnoj postelji, prostrtoj na podu, na rogoži i čergama. Dešavao se i razvod braka, a tom prilikom mladenci bi zajedno pored neke rečne obale ili potoka cepali „šamije“ (marama) ili „bošče“ (kecelja, pregača).

Kod sklapanje bračnih veza, imovinski i društveni odnosi imali su važnu ulogu. Naime, iz ekonomsko jakih sela nerado su devojke udavane za mladiće u brdovita seoska naselja, koja se ekonomski bila slabo razvijena. Na taj način, imućnija sela su bila upućena jedna na druge, kao što je sličan slučaj kod sklapanja brakova u planinskim siromašnijim selima.

Srodnički brakovi

Pre oslobođenja od Turaka u Vranjskim selima, a i na celom jugu Srbije praktikovali su se brakovi između srodnika, kako po muškoj - tako i po ženskoj liniji i među srodnicima po tazbini. Takođe bio je bio i prisutan i brak između ritualnog srodstva - kumstva. Ti brakovi su zabeleženi u selima: Beliševo, Vlasina, Graovo, Žitorađe, Jastrebac, Koraćevac, Kunovo, Masurica, Mačkatica, Novo Selo i Topli Do.

Preovlađivali su i brakovi sklopljenih u istim naseljima, što govori u većini slučajeva da nije postojalo „teritorijalno srodstvo“. To je sasvim razumljivo, kada se uzme u obzir prethodno izlaganje da je postojalo u izvesnoj meri sklapanje srodničkih brakova. Tako od 123 sela, vranjskog područja, u 62 sela sklapani su brakovi između supružnika iz istog sela. Tu se naročito ističu sela planinske regije, kao što su: Bujkovac, Vlasina, Jastrebac, Kunovo, Ravna Reka i Topli Do.

Brakovi među maloletnicima

Običaj sklapanja brakova među maloletnicima, očuvao se i kod seoskog i kod gradskog stanovništva, sve do oslobođenja od Turaka 1878. Često se brak sklapao između muškaraca maloletnika i odrasle devojke. Tako u prepisci crkvenih vlasti vranjskog područja sa skopskim mitropolitom Pajsijem iz 1860. godine, navode se primeri ženidbe maloletnih dečaka sa odraslim devojkama i to u selima kao što su: Beliševo, Korbevac i druga. Na tom običaju se zasnivala i pojava „snohačenja“ koja ima poseban odeljak. Sa oslobođenjem 1878, vlasti su stale na put maloletnim brakovim nizom zakonskih odredba, čime je i zaustavljena pojava snohačenja.

Ženidba maloletnika sa odraslim i zrelim devojkama najviše je praktikovana iz ekonomskih razloga, radi dobijanje radne snage ili poljoprivrednog radnika. Ovaj običaj je našao odraza i u narodnoj poeziji stanovništva juga Srbije. U pesmi „Marko sedi na visoku kulu“ se ide toliko daleko, da za odojče u kolevci dovodi snažna devojka, poljoprivredni radnik. Izvršena je demokratizacija običaja, jer devojku za sina u kolevci dovodi Marko po savetu svoje ljube.

„

Marko sedi na visoku kulu

Marko sedi na visoku kulu,

I on gleda na gore, na dole.

Spazija je dole u livade,

Spazija je gizdavu devojku,

Jedan otkos, dva otkosa tera:

Prvi otkos trava detelina,

Drugi otkos taj beli bosiljak,

Pa govori na njegovo ljube:
„Što si nemam brata pomaloga,

Što si nemam sina postaroga,

Da si uznem gizdavu devojku“.

Pa govori na njegovo ljube:
„Ti si imaš sina u pelene,

U pelene u šarene ljuljke“.

Pa otide Marko, devojku dovede.

Odma se je dete rasplakalo.

Majka teši ne mož'da ga uteši, Tatko teši ne mož'da ga uteši.

Ufati ga gizdava devojka,

Ufati ga za desno obrašče,

Odma se je dete ućutalo.

”

—Narodna pesma sa juga Srbije

Kod vranjskih seljaka se za vreme turske vladavine običavalo udavanje maloletnih devojčica do 12 godina uzrasta. Ovo je najviše bilo zastupljeno u čitlučkim selima, zbog „grabenja“ i „turčenja“ koje su vršili Turci i Arbanasi.

Snohačenje

Snohačenje, kao zaostavština običaja Južnih Slovena, je postojalo za vreme turske feudalne uprave sve do 1878. godine odnosno do 1912. godine kada se Otomansko carstvo konačno povuklo sa Balkana. Snohačenje ili snohačestvo je zabranjen seksualni odnos između svekra odnosno pater familijasa i snaje, koji se javlja zbog seksualne nezrelosti ili odsutnosti sina.

Običaj je bio rasprostranjen, kako u selima nizinske regije - Pomoravlja, tako i u brdovitim predelima, gde je bilo razvijeno pečalbarstvo. U Pomoravlju, običaj se utemeljio ženidbom maloletnog dečaka, još uvek nesposobnog za seksualne odnose, sa odraslom devojkom. U brdovitim pečalbarskim regijama, odsutnost muškaraca pečalbara, dovodila je do pojave snohačenja. Snohačenje se u vranjskom području običavalo u starini, s kolena na koleno. I niko snohačenje nije smatrao za uvredu ili greh, pa čak ni kasnije kada sinovi odrastu, jer se običaj obnavljao i primenjivao kod novih generacija.

Ono je našlo mesta i u jednom delu romana „Nečista krv“ Borisava Stankovića. Priča se kako je u prdelu Pčinje poznati čifčija deda Velja sa svim svojim snahama snohačio. Među tim stanovništvom dešavalo se „silno rađanje dece,“ mada su muževi većeg dela vremena provodila u pečalbi. Stanković dalje piše: „Svi iz jednoga sela kao da su od jednog oca, matere, jedne kuće, a ne iz čitavog kraja.“

Tragovi ritualnog društveno-kolektivnog seksa

Prastari običaj kolektivnog društvenog seksa, obavljan u određenim prilikama i zbivanjima kao ritual. Javljao se kod starih balkanskih naroda, kao i kod Slovena. U vranjskom kraju se javljao kod Srba u seoskim skupinama vranjskog područja. Praktikovao se u patrijarhalnim seoskim skupinama vranjske Pčinje. Ono u sebi nosi elemente ritualnog seksa nasleđenog u opsegu sirvivala tračkih plemena i navika slovenskih etičkih skupina, plemena i naroda iz drevne starine. U vreme svadbenog veselja, dok se u potpunosti nije oblikovao svadbeni ritual, u svadbenoj ekstazi i ritualu, nije se vodilo računa ko je s kime seksualno opštio. To su u stvari bile svadbene bahanalije, u kojima se tražila ljubavna vlast od strane muškaraca, sa najmlađim devojkama.

Posmrtni običaji

Kod varoškog društva se poklanjala velika pažnja kultu predaka i mrtvih uopšte. Bolesnicima se posvećivala posebna nega, naročito u ishrani. Prijatelji i susedi su pokazivali naročitu pažnju bolesnome, kako posetama i razgovorima, tako i u „ponudama“ u piću, voću i poslasticama. Odeća za sahranu se čuvala još za života.

Staro vranjsko groblje se nalazilo do same varoši i bilo je ograđeno zidovima. Na sredini groblja nalazila se oronula grobljanska crkva i klisarnica, gde su se ljudi sklanjali u slučaju lošeg vremena. Pored starovremskih grobova bilo je i bogataških grobova gde su uvek gorila kandila. Iznad groba se nalazio krst isklesan od kamena ili načinjen od drveta. Do krsta se nalazila testija vode u čije se grlo stavljao bosiljak.

Prekopavanje groba se obavljalo posle nekoliko godina od smrti čoveka i njegove sahrane. To se radilo s namerom da se u isti grob sahrani leš drugog umrlog. Kosti bi se iz groblja pokupile i stavile u torbu, načinjenu od čistog platna. Pošto bi kosti sveštenik „prepojao,“ one bi bile stavljene pored sanduka novog leša u isti taj grob.

Kada bi umro, pokojniku bi se spremala topla voda kako bi se on okupao. Pokojnika bi obično okupao neko od njegove rodbine ili neki prijatelj. Posle kupanja, mrtvaca oblače u novo odelo, ispruže ga i polože ga na odar, zavežu mu vilice, a na usta mu stave zelen list da mu ne bi išla pena na usta. Odar se postavlja ispred kućne ikone. Kada se položi na odar, mrtvak se celiva u čelo, a zatim prisutni posedaju oko njega. Iznad pokojnikove glave gori sveća. Dok je mrtvac u kući kandilo i sveća ne smeju da se ugase, već moraju neprestano da gore.

Ožalošćene žene bi se obično zabrađivale crnim maramama. Žene bi naricale na odru pokojnikovom, kada se nalazi u kući. To bi radile tako što bi zbacile maramu prislonile svoj obraz uz obraz pokojnika, pa bi tako naricale tj. plakale na sav glas. Svaka pominje svoje mrtve, imenom ih zovu, nariču ih i oplakuju. Nije se običavalo da mlada žena oplakuje umrlog muža. U takvom slučaju ona bi oplakivala nekog iz svog roda. Kod mlade udovice mati bi dolazila svake subote prazničnim danom da prenoći kod nje.

U osnovi, prema narodnom verovanju, koje je prožeto hrišćanskim učenjem, ne dolikuje veliki plač za umrlima. U posmrtnom ritualu, kao obavezno se smatra da se pokojnik opoji i da mu se udeli za pokoj duše, a da se nakon hodočašća na groblju, vraća sa groblja pogruženo i mirno. Prilikom posete grobu, ožalošćena rodbina prvo celiva krstaču, zatim se zapale sveće, a onda tek nastaje plač na grobu. Pored plača i naricanja, na groblju se uvek mnogo i jede. Obavezno se, pored sveća i tamjana, nosi i cveće. Ono se može nameniti i poslati kao pozdrav mrtvima.

Posle sahrane, daje se „upokojena večera.“ A nakon toga, svakog jutra u narednih nedelju dana groblje se posećivalo i nosila se hrana i piće, koje se delilo prosjacima i sirotinji. Takođe narednih 40 dana u kuću bi dolazili prosjaci i siromasi gde bi bili nahranjeni i napojeni za pokoj duše umrloga.

Nakon smrti člana porodice i njegove sahrane, odaja u kojoj je on za života boravio, neprestano se provetrava. Pokojnikova odeća, posteljina, jorgan i dušek u kojima je umro, ispere se i stavlja se u dvorištu da se suši. Groblje se za četrdeset dana posle sahrane posećuje svake subote, gde se pale sveće i kandilo i deli hrana i piće. Od parastosa, naročito se ističe četrdesetdnevnica, pola godina i godinu dana - godišnjica smrti.

U starije vreme verovalo se da se duša pokojnikova, na onom svetu prvo susretne sa umrlom rodbinom, a potom ide pred Boga. Tom prilikom mrtvi među sobom razgovaraju i raspituju za žive rođake. Naporedo sa tim, veruje se da samoubici na drugom svetu ne bi dali da se sa svojom rodbinom vidi, kao i da samoubice na onom svetu podležu izvesnoj torturi.

Bio je i običaj da se prvi plodovi voća krušaka, jabuka, grožđa i slično, kao prvi cvet ubere i odnese pokojniku na grob. Voće se takođe delilo van groba za pokoj duše pokojnika. Vino koje se dobije od izmuljanog grožđa nosi se na groblje da se prelije pokojnikov grob.

Zadušnice

Praznovale su se dve zadušnice: jedne zimi i jedne leti, pred svetog Nikolu. Za ovu drugu se smatralo da je naročito značajna, jer se verovalo da tada mrtvi, koji su do tada bili zatvoreni na nebu, tada spuštaju u svoje grobove i čekaju da im toga dana živi rođaci dođu na grob, prepoju grobove, okade i zakite grob cvećem. Uz to da im se iznesu jela i piće. Ovo žrtvovanje hrane činilo se u izobilju, jer se verovalo da će ta hrana mrtvima služiti celo leto. Na samu zadušnicu, kada se hodočastilo na groblje, varoška čaršija se zatvarala.

Prosjaci i uopšte božiji ljudi, uvek su boravili na vranjskom groblju. Njima se u izobilju delila hrana i piće za vreme zadušnice. Za vreme zadušnice, groblje uglavnom posećuju žene, a ređe muškarci. Spremalo se kuvano žito, koje se ujutru davalo kokoškama da one prve okuse, a zatim neko iz kuće raznosi po komšiluku. „Zadušnica“ se sastoji od kuvanog žita, oraha, kestenja, trešanja, koje se stavlja u čanak. Uz „zadušnicu“ se takođe mesi i nosi poskurica, koja se deli i komšiluku.

Kod starih Vranjanaca obed familije za vreme zadušnice je imao kolektivni ritualni karakter. Postavljala se velika bakarna tepsija. Prvo se na tepsiju stavljaju poskurice, zatim se služi rakija, pa se donose jela, najviše kuvana pšenica izmešana sa orasima i šećerom. Obeduje se prstima, a sedi se pored sinije prekrštenih nogu. Sve što ostane posle ručka od pića i hrane, podeli se prosjacima u spomen mrtvih. Ovo se činilo iz verovanja da kada se davalo prosjaku, kao da se davalo mrtvima, kao da su se oni digli iz grobova i sami jeli i pili.

Božićni običaji

Postojali su niz običaja u starome Vranju, kako kod Srba, tako i kod Cincara, Vlaha i Grka. Pred Božić, kuća se prala, brisala, čistila, a posuđe (naročito bakarno) se obavezno pralo. Održavanje Božićnog posta, koji je trajao pet nedelja, bio je obavezan za sve slojeve socijalne pripadnosti i uzrasta pripadnika pravoslavne veroispovesti. Ritualno pričešćenje, na sam Božić, vršilo se sa osušenim vrapcima, koji su se za te svrhe lovili i sušili zakačeni za lance na kućnom ognjištu. Na sam dan Božića, po kućama su paljene sveće i kandila, a uz to kuće su i kađene tamnjanom. Ujutru na Božić, kumovi odlaze u posetu kod svojih „kumašina“ i pritom donose na dar pomorandže.

Na Božić je kućna kapija širom otvorena. Obavezno je da neki član iz svakog domaćinstva ujutru na Božić hodočasti u crkvu, gde prisustvuje crkvenoj službi i uzima naforu za svoju porodicu da bi je podelio na povratku iz crkve. Nakon povratka iz crkve, hodočasnika ukućani ljube, a ako je u pitanju starija osoba, ljube mu takođe i ruku.

Pre ručka, na dan Božića, pred kućnom ikonom se čita molitva. Za Božić se spremaju jaka i mrsna jela i svi članovi porodice moraju da okuse nešto od svakog spremljenog jela.

Osim posete posete između kumova, na dan Božića nisu običaj međusobne posete. Međutim, posete se čine drugog dana Božića. Tokom posete, cipele se izuvaju prilikom ulaska u gostinske odaje. Žene u grupama idu u posete rođacima i znancima. Gostima se služi piće, meze i slatkiši. Ukoliko su gosti posedali stavivši ruke na kolenima, to je bio znak da se neće mnogo zadržavati u poseti.

Pročka

U starom Vranju, uoči velikog posta, održavao se ritual „pročke“. Običavalo se da cela porodica odlazi kod najstarijeg ili najuglednije člana familije ili bratstva, gde traži oproštaj, celivajući se uzajamno.

Lazarice

Prastari običaj lazarica, održavao se u starom Vranju u retkoj svežini. U petak cvetne nedelje, lazarice, grupa mladih devojčica, uvek neparnog broja obučenih u svečanu odeću, sa jednom koja je igrala „Lazara“, sa duvakom na licu, obilazila je sve kuće u gradu pevajući određene lazaričke pesme, i pri tom igrajući u ritualnom oru. Lazarice su imale čitav repetoar lirskih pesama, koje su se u horu pevale.</ref>

Uskršnji običaji

Praznovanje uskrsa, takođe prate određeni običaji. Za ovaj praznik mladima se šila nova odeća. Pored hodočašća u crkvu, na Uskrs se obavljaju posete rođacima, prijateljima i znancima u toku celog dana. Tom prilikom se obavlja međusobno darivanje južnim voćem (limuni, pomanarandže) i uskršnjim jajima i kolačima, koja se naročito daruje deci.

Prosjacima se za vreme Uskrsa ukazivala posebna počast. Oni se pozivaju na obed, gde ih razvrstavaju po polu i smešćuju u različitim odajama. Ženske prosjakinje, opslužuju samo žene, a isto važi i za muškarce. Pored ručka njima se daruje i odeća, kultni hlebovi zvani „tutre,“ kao i uskršnja jaja i voće.

Kod seoskog stanovništva u Vranjskom kraju, postojao je običaj kod pravoslavaca, da se seoski pastiri pričešćuju jedino na Uskrs. Oni su toga dana bili slobodni, jer su se o stadima ovaca starali njihovi vlasnici.

Đurđevdan

U vreme oslobođenja Turaka u Vranju su postojali dosta običaja vezani za praznik Đurđevdan. U ranu zoru Đurđevdana obavljalo se ritualno kupanje. U vodu za kupanje, stavljalo se crveno uskršnje jaje, zdravac, dren i druge trave koje imaju funkciju u magiji. Tom vodom se obavljalo ritualno kupanje. Isto tako se odlazilo na kupanje u vranjske vodenice i valjavice, gde se kupanje obavljalo pored vodeničnog kola. Verovalo se da će onaj koji se okupa na Đurđevdan, rano pre sunca, u toku cele godine biti zdrav. Kuće i druge zgrade su se kitile zelenom vrbom. Dućani i trgovačke radnje, kitili su se iznad ulaznih vrata.Ovaj ovičaj se održao u Vranjskom kraju do današnjeg dana.

Uz to, običavao se običaj „mantafe.“ Naime, u čanak bi se sipala voda, a u nju stavilo crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, pa bi se sve to stavilo pod bokor ružinog grma. Na dan Đurđevdana, svaka devojka bi oprala noge svežom vodom i obrisala ih. Donosila bi se zdela ispod ružinog grma, pa se jedna devojka pokrije velom preko glave i daje joj se ogledalo, te ona iz čanka vadi kite cveća. Istovremeno mantafa se izgovara na turskom jeziku, u stihovima kratkih sadržina. Ona devojka koja izvadi kitu iz čanka, dok se u prevodu kazuje mantafa. Svaka devojka ovo ponavlja sve dok se ne završi mantafa. Kada se mantafa završi ona devojka koja je poslednja izvukla kitu cveća, vadi je iz čanka, a zatim tom vodom počinje da prske devojke. Veruje se da će ona devojka koja bude isprskana tom vodom biti završena i da će je udati, zbog toga ostale devojke beže od nje, kako ne bi bile pokvašene.

Krsna slava

Pripreme za krsnu slavu vršene su mesecima, da bi uoči slave bilo sve spremno za taj svečani dan. Uoči slave, pred veče odlazi neki muškarac iz kuće kod rođaka i prijatelja, i poziva ih na slavu tj. na slavsku večeru. Poziv čini sa „pangurom“ rakije i jabukom. Kada su u pitanju srodnici, na slavu dolazi cela pozvana porodica.

Uoči slave, uveče, zapale se dva fenjera, koja se obese u kućnim kapijama, da bi se videlo da ta kuća slavi. Domaćin goste dočekuje gologlav. U gostinskoj sobi postavlja se dugačka trpeza (sofra). Za sofrom se seda po starešinstvu: stariji u čelo, a do njih starije žene. Mlađe žene ne sedaju za sofru. Sofra se prvo prekrije čaršafom, pa se preko toga postavlja jelo i piće. U čelu sofre je veliki slavski kolač, na njemu su tri kao na krst postavljene voštane sveće, čaša vina, a zatim se poređaju celi hlebovi, a oko njih se postave čanci i kašike. Slavska večera je svečana. Ukoliko je krsna slava u zimsko doba, za vreme večere se služi voće: jabuke, kruške, grožđe iz turšije i orasi.

Pored sofre domaćin stoji gologlav i poslužuje goste. Svaki gost ima preko kolena prebačen ubrus za brisanje ruku. Uveče obično dolazi sveštenik, da preseče slavski kolač. Za vreme sečenja kolača, svi stoje, a muškarci su uz to i gologlavi. Kada pop preseče kolač počinje slava i tada počnu zdravice za slavsku večeru, a zatim sledi i sama večera. Tokom trajanja večere svi ćute, a posle večere se diže opet zdravica. Ko prvi tada zapeva, smatra se da je „otvorio“ slavu. Nakon večere u gostinsku sobu ulaze mlade žene i devojke, a ona koja prva uđe kaže: „Na zdravlje i slatka vam večera.“ Slavari koji svetkuju svetog Nikolu, za večeru obavezno spremaju ribu. Sva rodbina za vreme krsne slave, posle bogosluženja u crkvi odlazi kod najstarijeg rođaka slavara, gde zasedne i po tri dana slaveći slavu. Kod starog vranjskog društva slavile su se dve slave: jedna letnja i jedna zimska.

Prvine

Prva voda iz novog iskopanog bunara, zahvatala se i njome punila staklenica („šiše“), pa se bacala preko kuće. Ukoliko se staklenica ne bi razbila pri padu uzimala se, a ako jeste, onda komadi od razbijene staklenice, a zatim se stavljalo na kućno sleme. Ovo se praktikovalo u starom Vranju kod svih društvenih slojeva i stanovništva svih etničkih pripadnosti.

Žrtvovanje žitarica pticama o novoj žetvi, običavalo se i kod seoskog i kod varoškog stanovništva. Naime, nakon svake nove žetve prilikom vršidbe žita, na stožer se stavljao snop žita. Za vreme žetve kukuruza na jesen, na stožer se stavljao po neki klip kukuruza i tikva. Tikva bi se stavljala za stožer, a kukuruzni klipovi bi se privezali za stožer „kao dar Božji“ pticama.

Krvna osveta

Kod starog vranjskog društva, kako seoskog tako i gradskog javljala se institucija krvne osvete kao odraz za nekakvu nanetu sramotu, pre svega za delikte nanete sramote kući, rodu, familiji, ličnosti ili preljube, odnosno bluda. Takođe se javljala i za javnu uvredu.

Vidi još

• Srpski narodni običaji
• Vranje
• Grad Vranje
• Pčinjski okrug

Literatura

• Vukanović, Tatomir (1978). Vranje - etnička istorija i kulturna baština vranjskog gravitacionog područja u doba oslobođenja od Turaka 1878. 
• Stojančević, Vladimir (1978). Vranjsko-grdelička naselja. 
• Đorđević, Tihomir R. (1931). Razvod braka - naš narodni život knj. 4. 
• M. Filipović i P. Tomić (1955). Gornja Pčinja. 
• Vukanović, Tatomir (1955). Selo kao društvena zajednica kod Srba. 
• Vukanović, Tatomir. Etnografija i folklor u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića. 
• Jovan Hadži-Vasiljević. Južna Stara Srbija, knj 2. 
• Stojančević, V. (1978). Vranjsko-grdelička naselja. str. 83—84. 
• M. Filipović;P. Tomić (1955). Gornja Pčinja. str. 76—83. 
• Stojančević, V. Leskovački zbornik, knj. 7. str. 144,150. 
• Nikolić, R. Krajište i Vlasina. Beograd. str. 265—266. 
• Tih. R. Đorđević (1931). Razvod braka - naš narodni život knj. 4. Beograd. str. 47—60. 
• Jovan Hadži-Vasiljević. Južna Stara Srbija, knj 2. str. 250—251. 
• Stanković, Borisav. Nečista krv. str. 213—215,218—219. 
• Vukanović, T. P. Etnografija i folklor u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića. str. 145—146. 
• Stanković, Borisav. Gazda Mladen. str. 53. 
• Stanković, B. Đurđevdan, Uvela Ruža i U noći. 
• Nikolić, V. Vranjsko-grdelička naselja. str. 82—83. 
• Jovanović, V. (1970). Oj devojko Bujanovke. Bujanovac. str. 28. 
• Vukanović, T. P. Etnografija i folklor u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića. str. 145. 
• Stanković, Borisav. Nečista krv. str. 211—213, 219. 
• Vukanović, T. P. (1970). Studije iz Balkanskog folklora II. Sušni i olujni idoli u folkloru balkanskih naroda. (VII izd.). Vranjski glasnik. str. 224—226. 
• M. Filipović - P. Tomić (1955). Gornja Pčinja. Beograd. str. 92—93. 
• Hadživasiljević, Jovan (1890). Lazarice, srpski narodni običaj (u Vranju i vranjskom okrugu). Bratstvo, Beograd. str. 66—94. 
• M. Filipović-P. Tomić. Gornja Pčinja. Vranjski glasnik. str. 95—97. 
• Vukanović, Tatomir. Etnografija i folklor u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića. str. 221. 

Spoljašnje veze

• Srpski verski običaji