Gama-fi hipoteza

Gama-fi hipoteza se smatra da je teoretski neispravna, jer zahteva konstantan limen za sve veličine stimulusa, i da iako može dati, u nekim slučajevima, dobro približno uklapanje psihometrijske krive, „treba misliti o njoj ne kao psihofizičkoj hipotezi već kao bilo kojoj drugoj empirijskoj jednačini koja se koristi za crtanje glatke krive kroz skup eksperimentalnih opservacija."

Za presude sa dve kategorije, psihometrijska kriva je pozitivno iskrivljena ako se apsolutni limen povećava sa stimulusom, a količina iskrivljenosti zavisi od grubosti procesa percepcije. "Fi-gama hipoteza se poriče ako se apsolutni limen povećava sa veličinom stimulusa čak i ako Veberov zakon nije tačno verifikovan." Aproksimacija uklapanja se, teoretski, povećava kako Veberov odnos postaje manji.

Formulacija Feliksa Urbana

Feliks Urban početkom 20. veka dolazi na ideju da se nepouzdanost indikatora osetljivosti uključi u psihofizičku relaciju zakonima teorije verovatnoće, kad se već ona ne može otkloniti. Kako se veličina praga menja usled nekontrolisanih uzročnika, to variranje mora da prati zakon slučaja, da se uzme u obzir primenjujući teoriju verovatnoće. Feliks Urban postavlja gama-fi hipotezu:

$p=\phi (y)$

p predstavlja proporciju doživljenih draženja, Fi je vrednost stimulacije, a y odstupanje od proseka u standardnoj meri. Grafik stimulusa i osećaja dobija oblike kumulirane Gausove krive. Osetljivost se sada ne prikazuje jednom cifrom, jednom tačkom u fi-skali, već kontinuiranom linijom osetljivosti.