Gamla stan
Gamla stan („Stari grad“), do 1980. zvanično Staden mellan broarna („Grad između mostova“), je stari grad Stokholma, u Švedskoj. Gamla stan prvenstveno čini ostrvo Stadsholmen. Zvanično, ali ne kolokvijalno, Gamla stan uključuje okolna ostrva Ridarholmen, Helgeandsholmen i Stromsborg. Ima oko 3.000 stanovnika.
Značajne zgrade, koje se nalaze u starom gradu, uključuju, između ostalih, palatu Bonde, Kraljevsku palatu u Stokholmu, zgradu Stokholmske berze i palatu Tesin.
Pregled[uredi | uredi izvor]
Grad datira iz 13. veka i sastoji se od srednjovekovnih aleja, kaldrmisanih ulica i arhaične arhitekture. Severnonemačka arhitektura je imala snažan uticaj na izgradnju Starog grada.
Sturtorjet je naziv slikovitog velikog trga u centru Gamla Stana, koji je okružen starim trgovačkim kućama, uključujući zgradu Stokholmske berze. Trg je bio mesto Stokholmskog krvoprolića, gde je danski kralj Kristijan II masakrirao švedske plemiće u novembru 1520. Sledeća pobuna i građanski rat doveli su do raspada Kalmarske unije i kasnijeg izbora kralja Gustava I.
Pored toga što je dom Stokholmske katedrale, Nobelovog muzeja i crkve Ridarholm, Gamla stan se takođe može pohvaliti švedskom baroknom kraljevskom palatom (Kungliga slottet), izgrađenom u 18. veku nakon što je prethodna palata Tri krune (Tre Kronor) izgorela. Kuća plemstva (Riddarhuset) se nalazi na severozapadnom uglu Gamla stana.
Restoran Zlatni mir (Den gyldene freden) nalazi se u Esterlonggatanu. Posluje, neprekidno, od 1722. godine i prema Ginisovoj knjizi rekorda je restoran sa najdužim radom sa nepromenjenim okruženjem i jedan je od najstarijih restorana na svetu. Sada je u vlasništvu Švedske Nobelove akademije koja tamo svake nedelje organizuje „ručkove četvrtkom“. Statua Svetog Đorđa i Zmaja (izvajao Bernt Notke) može se naći u Stokholmskoj katedrali, dok je Ridarholmen crkva (Riddarholmskyrkan) - kraljevska grobna crkva. Bolhustapan, malo dvorište iza Finske crkve, južno od glavnog prilaza Kraljevskoj palati, dom je jedne od najmanjih statua u Švedskoj, malog dečaka od kovanog gvožđa. Ploča odmah ispod statue navodi njeno ime „Järnpojken“ („Gvozdeni dečak“). Napravio ga je Lis Eriksson 1967. godine.
Od sredine 19. veka do rane sredine 20. veka Gamla stan je smatran sirotinjskim kvartom, mnoge njegove istorijske zgrade su ostale u zapuštenom stanju, a neposredno posle Drugog svetskog rata, nekoliko blokova sa pet uličica je srušeno radi proširenja Riksdaga (Parlamenta Švedske). Od 1970-ih i 80-ih, međutim, postao je turistička atrakcija jer su kasnije generacije cenile šarm njegove srednjovekovne, renesansne arhitekture.
Dok je arheologija 370 imanja u Gamla stanu i dalje slabo dokumentovana, nedavni popisi koje su uradili volonteri pokazuju da mnoge zgrade koje su ranije datovane u 17. i 18. vek mogu biti i do 300 godina starije.[1]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Poreklo imena "Stokholm" i "Gamla Stan"[uredi | uredi izvor]
Naziv "Stokholm" prvobitno se odnosio samo na Gamla Stan, ali kako se grad širio, naziv se sada odnosi i na nekoliko prigradskih područja koja su uključena u oblast metroa. „Stokholm“ na švedskom znači „ostrvo balvana“. Prethodni glavni grad Švedske nalazio se u Sigtuni. Pre hiljadu godina Sigtuna je imala problema sa naoružanim bandama koje su napadale grad. Situacija je postala neodrživa i pojavila se potreba da se pronađe nova lokacija za prestonicu. Prema legendi, vođe u Sigtuni su uzeli balvan, izdubili ga, napunili zlatom i stavili na vodu. Nekoliko dana kasnije stigao je na ostrvo gde se danas nalazi Gamla Stan. Ovde su odlučili da osnuju novu prestonicu Švedske. Ostrvo Stokholm je imalo prednost što je bilo ostrvo koje se lako branilo od naoružanih bandi. Takođe je imalo prednost što se nalazilo na samom ulazu u jezero Melaren, što je bilo veoma važno u trgovini sa Baltikom. U Gradskoj kući nalazi se skulptura koja simbolizuje stari balvan.
Sve do sredine 19. veka Gamla Stan se nazivao själva staden („sam grad“), pošto su oblasti oko njega i dalje bile uglavnom ruralnog karaktera. O njima se govorilo kao o malmarna („grebeni“). Međutim, od sredine 19. veka pa nadalje počinje da se naziva staden mellan broarna („grad između mostova“) ili staden inom broarna („grad u mostovima“), naziv koji je ostao zvaničan do 1980. godine. Naziv Gamla stan verovatno potiče iz ranog 20. veka, kada se kolokvijalno koristio. „Gamla“ znači „(staro)“. Reč stan je jednostavno kontrakcija reči staden („sta'n“), što znači „grad“. Godine 1957. ovde je otvorena stanica metroa u Stokholmu pod nazivom Gamla stan. Iako je zvanično ime promenjeno u Gamla stan 1980. godine, savremeni Stokholm se povremeno naziva "Gradom između mostova".[2]
Praistorija[uredi | uredi izvor]
Stokholm svoje mitološko poreklo vodi iz mesta stanovanja zvanog Agnefit. Drugi element fit znači „vlažna livada“, a prvi element ovog imena, objašnjava istoričar Snori Sturluson (1178–1241), potiče od kralja Agne, verovatno mitološkog kralja koji se, u mračnoj i dalekoj prošlosti (oko 400. godine nove ere prema nekim istoričarima), ulogorio ovde nakon što je uspešno izvršio prepad na Finsku. Njegove namere su bile da se oženi Skjalfom, ćerkom poraženog finskog poglavice. Mlada žena ga je, međutim, prevarila da organizuje proslavu sa istaknutim gostima koja se na kraju pretvorila u zabavu sa pićem, i, dok je Agne spavao u pijanom stanju, Skjalf ga je obesila o njegovu zlatnu ogrlicu pre nego što je pobegla. Iako je pouzdanost ove priče i dalje sporna, dendrohronološka ispitivanja trupaca pronađenih na Helgeandsholmenu severno od Stadsholmena 1978–1980, zaključila su da je ovo drveće posečeno tokom perioda 970–1020, većina njih iz kasnijeg dela tog perioda, i ovi trupci su verovatno dali celom gradu današnje ime, Stok-holm, „Ostrvo trupaca (balvana)“.[3]
Srednji vek i Vasino doba[uredi | uredi izvor]
Prvobitni grad ograđen zidom obuhvatao je samo centralnu uzvišenu oblast sadašnjeg starog grada koja se nalazi između dve dugačke ulice; Vesterlonggatan i Esterlonggatan (tj. „Zapadna/Istočna duga ulica“); koja je prolazila između obala tog doba i istočnih i zapadnih gradskih zidina. Istočni zid je prolazio između dve odbrambene kule; severni deo onoga što je trebalo da postane zamak Tri krune, uništen u požaru 1697. godine, a za južni, o kome nisu pronađeni arheološki tragovi, se zna da je Dominikanskom redu dao kralj Magnus Erikson (1316–1377) 1336. godine i stoga se verovatno nalazio na lokaciji za manastir. Strme provalije koje formiraju periferiju prvobitnog grada i dalje su vidljive u naglašenoj razlici nivoa do 10 metara u današnjem urbanom pejzažu: dve dugačke ulice koje su se protezale odmah izvan gradskih zidina i ulice koje idu paralelno njima, neposredno unutar gradskih zidina.[3][4]
Centar srednjovekovnog grada je verovatno bio samo vašarište južno od gradske kuće i jedine crkve u selu. Pijaca, prvobitno manja od sadašnje i uvećana nakon požara početkom 15. veka, na kraju je bila okružena stalnim zgradama i evoluirala u sadašnji javni trg Sturtorjet („Veliki trg“), koji se još uvek nalazi južno od tzv. Berze i Katedrale. Srednjovekovne saobraćajnice vodile su od velikog trga u sva četiri glavna pravca.[4][5]
Kako su gradske kapije očigledno bile najslabija tačka u svim srednjovekovnim utvrđenjima, očigledno je pravilo bilo što manje, to bolje. U srednjovekovnom Stokholmu, verovatno su se tri ili četiri uske kapije otvarale u zidu. Unutar grada, arterijski putevi su bili predviđeni da budu široki osam lakata (jedva pet metara) kako bi se omogućilo prolaz konjskim vozilima, dok nikakva pravila nisu ograničavala širinu poprečnih ulica. Kako je grad u 14. veku počeo da postaje prenaseljen, na obalama van gradskih bedema grade se nove zgrade. Unutar starog gradskog jezgra, veći blokovi su podeljeni na manje, što je rezultiralo sa nekoliko uskih ulica.[4][6]
U proseku, srednjovekovne ulice nalaze se oko tri metra ispod današnjih. Arheološka iskopavanja su pokazala da su najstarije ulice bile prekrivene drvetom, a najstarije sa tri sloja drvenih popločanih ploča pronađenih ispod severnog kraja Vesterlonggatana od oko 1250-1300. Tokom kasnijeg dela 14. veka, ulice su počele da se popločavaju kamenom. Otpad i đubre često su jednostavno izlivani u uličice, povremeno kroz otvore koji su korišćeni isključivo za tu svrhu. Iako je pronađeno nekoliko pretpostavljenih srednjovekovnih podzemnih drvenih cevi i zasvođenih podzemnih odaja, u Stokholmu je ostalo relativno malo tragova vrste sofisticiranog sistema kanalizacije pronađenog na primer u Visbiju i Bergenu, tako da su najverovatnije kosine uličice jednostavno morale da urade posao. Mnoga javna obaveštenja su uzalud bila posvećena suzbijanju navike zasipanja okolnih voda i ograničavanju broja životinja koje se drže unutar gradskih zidina, a tek pred kraj srednjeg veka naređeno je čišćenje uličnih odvodnih kanala dva puta nedeljno. Fekalije su bile sakupljane na centralnim lokacijama poznatim kao flugmöten („sastanci muva“) gde je broj insekata zatamnjivao nebo sve do 19. veka.[4]
Sadašnje uličice daju samo nejasan uvid u izgled srednjovekovnog grada gde su zabati zgrade bili okrenuti ka ulicama i sadržavali prozore za prodaju robe; gde su prljavština, neravni pločnici i ručno vučena vozila otežavali hodanje; i gde su se mešali mirisi balege, hrane, ribe, kože, peći i sezonskih začina. Tokom noći (a svakako tokom dugih zima) grad je bio potpuno mračan, osim izuzetnih čuvara vatre i noćnih lutalica koji su koristili baklje da bi se snašli. Nije bilo uličnih znakova, jer nijedna ulica nije zvanično imenovana, već se nazivala „prometnica koja ide od spoljne južne kapije pa do krsta i kapele“ ili se stalno preimenovala po najistaknutijoj ličnosti koja se tu nastanila. Zaista, istorijski zapisi sadrže mnogo primera nejasnih referenci na lokacije u gradu, koje je gotovo nemoguće utvrditi jer su neke ulice preimenovane na desetine puta, često noseći isto ili slično ime kao i druge ulice pre nego što su fizički prestale da postoje.[4]
17. vek[uredi | uredi izvor]
U švedskoj istoriji prva polovina 17. veka bila je period buđenja koji je prethodio takozvanom Švedskom carstvu. Nakon smrti Gustafa II Adolfa (1594–1632), nacija je bila rešena da više nikada ne ponovi sramotu koju je doživela kada je Stokholm, još uvek srednjevekovnog karaktera, pokazivao oklevanje da li da pozove strane državnike iz straha da bi bedan izgled mogao da potkopa autoritet nacije.[7]
Na istočnoj strani ostrva, zastareli srednjovekovni zid je postepeno rušen, a pred kraj veka u potpunosti zamenjen nizom privatnih palata. U kojoj meri je ovaj projekat planirao i inicirao sam kralj Gustaf II Adolf ostaje nedokumentovano, ali nesumnjivo je on morao odigrati važnu ulogu. Projekti uređenja su, ipak, bili praćeni sličnim ambicijama za Ridarholmen, gde će na kraju biti izgrađeno nekoliko novih palata, i za grebene oko grada, gde je kancelar Aksel Oksensšerna srednjovekovni sirotinjski grad zamenio reprezentativnijim baroknim gradom.[7]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Per Luthander (2005-05-11). „Hus i Gamla stan 300 år äldre än man trott” (na jeziku: švedski). Dagens Nyheter. Arhivirano iz originala 2007-10-01. g. Pristupljeno 2007-04-02.
- ^ „Innerstaden: Gamla stan”. Stockholms gatunamn (2nd izd.). Stockholm: Kommittén för Stockholmsforskning. 1992. str. 48—49. ISBN 91-7031-042-4.
- ^ a b Kerstin Söderlund (2004). „Stockholm heter det som sprack av - Söderström i äldsta tid”. Slussen vid Söderström. Stockholm: Samfundet S:t Erik. str. 11—21. ISBN 91-85267-21-X.
- ^ a b v g d Jonas Ferenius (2002). „Gator och gränder i Gamla stan under medeltiden”. Upptaget - Sankt Eriks årsbok 2002 (na jeziku: švedski). Stockholm: Samfundet S:t Erik, Stockholm City Museum, Museum of Medieval Stockholm. str. 63—74. ISBN 91-974091-1-1.
- ^ Béatrice Glase, Gösta Glase (1988). „Västra Stadsholmen”. Gamla stan med Slottet och Riddarholmen (na jeziku: švedski) (3rd izd.). Stockholm: Bokfrölaget Trevi. str. 76. ISBN 91-7160-823-0.
- ^ Rune Lindgren (1992). „Hur och när bildades Stockholm?”. Gamla stan förr och nu (na jeziku: švedski). Stockholm: Rabén & Sjögren. str. 6, 17. ISBN 91-29-61671-9.
- ^ a b Hall, Thomas (1999). Huvudstad i omvandling - Stockholms planering och utbyggnad under 700 år (na jeziku: švedski). Stockholm: Sveriges Radios förlag. str. 60—63. ISBN 91-522-1810-4.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
