Georg Zimel

Georg Zimel
Georg Zimel
Lični podaci
Datum rođenja	(1858-03-01)1. mart 1858.
Mesto rođenja	Berlin,
Datum smrti	28. septembar 1918.(1918-09-28) (60 god.)
Mesto smrti	Strazbur,

Georg Zimel (nem. Georg Simmel; Berlin, 1. mart 1858 — Strazbur, 28. septembar 1918) je bio nemački filozof i jedan od prvih nemačkih sociologa. Jedan je od najvažnijih klasičnih teoretičara društva uopšte, a posebno je uticao na razvoj rane američke sociološke tradicije. Poznat je po svom atipičnom stilu, a interesovao se za mnoge i različite segmente društva.

Biografija

Rođen je u Berlinu kao najmlađi od sedmoro dece, u porodici s kompleksnom konfesionalnom pozadinom. Naime, i majka i otac su najpre bili Jevreji, ali je otac kasnije prešao na katolicizam, a majka na luteranstvo. Zbog svojih jevrejskih korena i „izraelitske“ fizionomije kasnije je imao problema zbog sve izraženijeg antisemitističkog okruženja.

Studirao je različite predmete na Univerzitetu u Berlinu, da bi 1881. odbranio doktorat iz filozofije. Ostao je na univerzitetu na položaju neplaćenog nastavnika koji zavisi od studentskih uplata, ali je zbog odličnih predavačkih sposobnosti ipak dobro prošao, privukavši veliki broj studenata. Zbog vrhunskih predavanja, na koja su dolazili ne samo studenti i koja su postala javni događaji, Zimel je širio svoj akademski uticaj u Nemačkoj, a 1900. godine je dobio i službeno priznanje — naslovno zvanje na berlinskom univerzitetu. Redovni akademski položaj je stekao tek 1914. godine na manje važnom Univerzitetu u Strazburu. Odvojen od svoje publike, berlinskih intelektualaca i studenata koji su ga simpatisali, osećao se otuđeno, izolovano i depresivno. Iste godine je počeo Prvi svetski rat: studenti su otišli na bojišta, slušaonice su preuređene u bolnice, a Zimel je ostao marginalan lik na akademskoj sceni, te se može reći da nikada nije imao normalnu akademsku karijeru, jer je neposredno pre završetka rata umro od raka jetre.

Uprkos tome, njegov uticaj na razvoj sociologije je ogroman, a najvidljiviji je u razvoju rane američke sociološke misli, posebno u čikaškoj školi, gde je najpre bio najprevođeniji i najcitiraniji nemački sociolog (dok su Karl Marks i Maks Veber još dugo godina ostali ignorisani).

Pojam sociologije

Zimelova sociološka gledišta nije moguće razumeti bez uvida u njegova filozofska gledišta. On je težio da Kantovu teoriju saznanja na osnovu kategorija apriori primeni na društvo. Isticao je veliku povezanost filozofije sa sociologijom, a pošto je društvo smatrao nečim što je za čoveka apriorno, tvrdio je da suštinu društva može spoznati samo filozofija.

Oštro je kritikovao istorijski materijalizam, tvrdeći da naše shvatanje istorije ne može biti objektivno. Materijalistička teorija o istoriji je metafizička i subjektivistička, te se svodi na ekonomski faktor. Iako je uvažavao realnost tog fenomena, Zimel je rekao da je istorijska stvarnost isprepletena raznovrsnim interesima i nagonima, te da za uvid u pravu sliku istorije moramo imati uvide u sve faktore. Iako je za istorijski materijalizam rekao da uzima pretpostavku kao objašnjenje kojim ništa ne objašnjava, priznavao je njegov značaj u vidu otkrivanja novih uzročnih veza među događajima i dokaza o povezanosti svih istorijskih činilaca.

Kada je reč o samoj sociologiji, isticao je da njen predmet mora biti samo društvo, posmatrano kao jedna jedinstvena celina svih bitnih crta, a ne delimično kao u nekim drugim naukama. Društvo je definisao kao međudelovanje pojedinaca; određen broj ljudi čini društvo tek kada određeni životni sadržaj dobije oblik uzajamnog uticaja, kad postoji delovanje jednog na drugo ili posredstvom trećeg. Pravi predmet sociologije jeste da utvrdi postojanje čistih oblika, da objasni njihovu psihičku osnovu i da izloži njihov istorijski razvoj. Na taj način se sociologija razlikuje od ostalih društvenih nauka koje proučavaju sadržaje društvenih oblika. Sociologiju ne odlikuje njen predmet, već način na koji ona posmatra svoj predmet, naročito apstrahovanje koje ona vrši. Posebnu pažnju sociologija mora obratiti na interakciju pojedinaca, jer upravo su oni ti koji čine veće društvene tvorevine.

Veličina društvenih skupina

Zimel je proučavao brojnost skupina kao činilac određenih društvenih oblika. Od broja članova određene društvene skupine umnogome zavisi oblik koji će ona dobiti, kao i način na koji se dati oblik ostvaruje. Zimel raspravlja o masi, shvatajući je kao brojnu skupinu, i o razlikama između nje i manjih skupina. Najzanimljivija su razmatranja o malim, dvočlanim i tročlanim skupinama (dijade i trijade) i o položaju pojedinaca u njima.

Dvojna skupina je toliko vezana za članove da se ne može uzdići iznad njih kao nešto strano. Odnosi između članova su vrlo prisni, jer su određeni nezamenljivim osobinama članova kao ličnosti. U dvočlanoj skupini se razvija jaka solidarnost, jer su oba člana svesna da samo od njega i njegovog partnera zavisi opstanak skupine.

Nasuprot dvočlanoj, tročlana skupina podrazumeva prelaz ka uzdizanju skupine iznad članova. Ona može imati tri tipična oblika, zavisno od položaja jednog od tri člana prema drugoj dvojici. Treći član može imati: (1) položaj posrednika koji smiruje sukobe druge dvojice ili (2) položaj koji iskorišćava suprotnosti druge dvojice da bi osigurao svoj interes ili (3) položaj onoga koji sam podstiče sukobe druge dvojice kako bi sebi osigurao povlašćeni položaj.

Dakle, broj predstavlja značajan činilac oblika društvenih skupina, ali je teško reći nešto više o opštim zakonitostima pojedinih oblika, jer one zavise od konkretnih okolnosti i od osobina članova.

Konflikt i autoritet

Mnogo prostora u svom radu Zimel je posvetio pojmu sukoba, a njegova shvatanja društvenog konflikta su prilično uticala na kasniji razvoj konfliktnih teorija. Isticao je da nema društva bez sukoba i borbi, isto kao što nema društva bez saradnje i mira. Trudio se da dokaže da je i borba oblik udruživanja, a ne prosto društvena pojava ili oblik. Kao specifičan vid borbe on je naveo utakmicu, koja se razlikuje od borbe po tome što učesnici ne teže da jedan drugog unište, već nastoje da dođu do istog predmeta vrednosti. Zimel je takođe raspravljao o načinima završetka borbe, odnosno o sklapanju mira i kompromisu, za koji kaže da je moguć samo kod kulturno razvijenih ljudi, jer zahteva sposobnost apstraktnog mišljenja.

Kada je reč o konfliktu, govorio je i o kategorijama podređenosti i nadređenosti koje se zasnivaju na autoritetu. Nosioci nadređenosti mogu biti trojaki: nadređenost pojedinca, skupine i objektivne snage. Raspravljao je o modernoj pojavi vladanja većine i rekao je da razlozi za njeno priznanje mogu biti: njena nadmoć ili sposobnost većine da zajedničku volju predstavlja bolje nego manjina. Takođe je raspravljao o pitanju da li je bolja vladavina jednog čoveka ili bezličnog načela, te je došao do zaključka da je ovo drugo bolje jer je objektivnije, izražava interes skupine i posle nekog vremena postaje sastavni deo skupine i pojedinca.

Samoodržanje društvenih skupina

Među činiocima koji doprinose održanju skupine Zimel je naveo prostornu vezu, krvnu vezu i duhovnu vezu. Pod duhovnom vezom je podrazumevao funkcionalnu vezu, tj. onda kada se skupina posvećuje određenoj radnji koja jača odnose unutar skupine. Dalji činioci održanja skupine su simboli, a poseban značaj se pridaje časti koju imaju njeni članovi kao pripadnici te skupine. Čast je razlikovao od morala i prava: pravo postiže spoljašnje ciljeve spoljašnjim sredstvima, moral — unutrašnje ciljeve unutrašnjim sredstvima, a čast — spoljašnje ciljeve unutrašnjim sredstvima. Između časti s jedne strane, prava i morala s druge strane, sukobi su česti.

Razvijene skupine obrazuju posebne organe radi održanja skupine. Oni su efikasniji jer se lakše stavljaju u pogon od celog društva, lakše donose odluke, stručniji su u poslovima koje vrše i bolje vide interes društva, pošto se mogu izdići iz njega. Postoji mogućnost da takvi organi počnu da rade samo na svojim interesima, a ne na interesu društva. Zimel je smatrao da se društvene skupine održavaju pomoću jednog od dva načina: (1) konzervativnošću ili (2) revolucionarnošću. Primena jednog od ova dva načina zavisi od prilike u kojoj se društvo nalazi.

Individualnost

Individualnost se više razvija ukoliko se skupina širi. U široj skupini se vrši jača diferencijacija ličnosti usled podele rada i zato se jasnije izdvaja individualnost i pojedinac ima više slobode. Kao što smo pre spomenuli, pojedinac je član više skupina koje iskorišćava da bi osigurao sebi slobodu. Uža skupina steže, ali je originalna, dok je šira slobodnija, ali manje originalna. Čovek je najprivrženiji najužoj ili najširoj skupini.

U ovom kontekstu Zimel govori i o slobodi. Za njega je sloboda oslobađanje od društvene stege i razvijanje ličnosti koje se može razviti samo u razvijenoj društvenoj skupini. Ova rasprava se odlikuje time što se raspravlja o uticaju jednog društvenog oblika na razvoj ličnosti.

Filozofija novca

U delu Filozofija novca Zimel postavlja dva osnovna sociološka pitanja u vezi sa novcem: kakav je uticaj društva na novac i kakve posledice u društvu novac izaziva. Zimel je vrlo lepo pokazao da novac menja svoju društvenu funkciju. U početku je imao supstancijalnu vrednost i bio je sredstvo za ostvarenje cilja, a kasnije je dobio funkcionalnu vrednost, tj. postao je cilj sam za sebe.

Novac vrši ogroman uticaj na društvo i na čoveka, menja stil života, ne mimoilazi nijednu, pa čak ni najintimniju sferu života. Novac povećava slobodu ličnosti, što se ogleda u tome što se svako pojedinačno izvršenje određene radnje može zameniti plaćanjem određenog novčanog iznosa. Na taj način osoba prestaje da bude vezana za svog partnera, čije mesto zauzima novac. To dovodi do depersonalizacije ljudskih odnosa — odnosi postaju odnosi između tipskih pojedinaca, koji vrše određene tipske radnje, na koje više ne utiče njihova ličnost. Na taj način se omogućava stupanje u odnose sa sasvim nepoznatim i udaljenim ljudima, a da prema njima nema nikakvih moralnih ili osećajnih obzira.

Sledeća posledica koju novac izaziva je jačanje podele rada. Pojedinac može stupati u odnose sa drugima posredstvom novca, koristiti se njihovim uslugama ili im izvršavati određene usluge, a da istovremeno ne stupi u lične odnose i da ne potpadne pod njihovu vlast. Vlast nad osobama zamenjuje se vlašću nad novcem. Novac menja i mentalni sklop ličnosti. Više ne preovladava iracionalni, već racionalni faktor. Računanje postaje osnovni element pogleda na svet. Na taj način dobijamo društvo sastavljeno od slobodnih pojedinaca koji se među sobom povezuju u skupine bezličnog karaktera, s određenim ciljevima u kojima se sve zasniva na racionalnom proračunu i novcu. Zimel se još pozabavio i konkretnim pitanjima promene društvenih ustanova pod uticajem novca; pretvaranje krvne osvete u novčanu kaznu, na promene u braku i vrednost žene, na prostituciju. Tako je na svoj način izrazio otuđenost kulture u savremenom društvu.