Pređi na sadržaj

Gistav Kajbot

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gistav Kajbot
Gistav Kajbot 1878. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1848-08-19)19. avgust 1848.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti21. februar 1894.(1894-02-21) (45 god.)
Mesto smrtiŽanvilije, Francuska
Umetnički rad
PravacImpresionizam
Realizam

Gistav Kajbot (fr. Gustave Caillebotte; Pariz, 19. avgust 1848 – Žanvilije, 21. februar 1894) bio je francuski slikar. Kajbot je bio član i pokrovitelj impresionista, iako je slikao realističnije od mnogih drugih u toj grupi. On je bio poznat po svom ranom interesovanju za fotografiju kao oblik umetnosti.[1]

Život i rad[uredi | uredi izvor]

Gistav Kajbot rođen je 19. avgusta 1848. u Parizu, u bogatoj porodici: otac Marcijal bio je industrijalac i sudija. Diplomirao je prava 1868. i položio advokatski ispit 1870, ali je ubrzo mobilisan u Nacionalnu gardu tokom Francusko-pruskog rata (1870—1871).[1]

Posle rata počeo je da se bavi slikarstvom: 1873. upisao se na Akademiju lepih umetnosti u Parizu (fr. Ecole des Beaux-Arts), ali je ubrzo prekinuo studije, pošto je već 1874. dobio bogato nasledstvo od oca i sprijateljio se sa slikarima koji su radili izvan zvanične Francuske Akademije, među kojima su bili Edgar Dega i Đuzepe de Niti.[1]

Posetio je prvu impresionističku izložbu (1874), a na drugoj (1876) je učestvovao sa osam svojih slika, među kojim je bilo i njegovo prvo remek-delo, Postavljači parketa (iz 1875), koje se istaklo realističnim prikazom radničke klase i bilo odbijeno na zvaničnoj izložbi Francuske Akademije (1875) - sa objašnjenjem da je tema suviše vulgarna za akademsko slikarstvo. Iako su po stilu njegove slike pripadale realizmu, bile su pod vidnim uticajem njegovih drugova impresionista. Slikao je porodične scene, enterijere i portrete, ali je ostao najpoznatiji po slikama pariskih ulica, kao što je Pariska ulica na kišni dan (iz 1877).[1]

On je kupio prvi rad Monea 1875. godine i bio je od posebne pomoći u karijeri i finansijskom opstanku umetnika.[2] Bio je precizan u izboru sponzorstava; nije mario da pomaže ili otkupljuje dela Žorža Sera i Pola Gogena, ili nekog od simbolista.[3] Godine 1890. odigrao je glavnu ulogu u pomoći Klodu Moneu u organizovanju javne pretplate i u ubeđivanju francuske države da kupi Olimpiju (1863) Eduara Manea.[3][4] Takođe je koristio svoje bogatstvo za finansiranje hobija za koje je bio prilično strastveno zainsteresovan: filatelija, uzgoj orhideja, izgradnju jahti pa čak i dizajn tekstila. Nakon smrti, uveden je u Roll of Distinguished Philatelists, a zbirka koju je formirao sa svojim bratom Marsijalom sada se nalazi u Britanskoj biblioteci.[5]

Uveren nakon smrti svog mlađeg brata Renea 1876. da će njegov život biti kratak, Kajbot je napisao testament u svojim dvadesetim.[2] U testamentu je zaveštao veliku kolekciju francuskoj vladi. Ova kolekcija je na kraju uključivala šezdeset osam slika Kamija Pisara (devetnaest), Kloda Monea (četrnaest), Pjera Ogista Renoara (deset), Alfreda Sislija (devet), Edgara Dega (sedam), Pola Sezana (pet) i Eduara Manea (četiri).[6]

Kajbot je 1881. stekao imanje u Žanviliju, na obali Sene u blizini Aržanteja, i tu se trajno preselio 1888.[7] Prestao je da izlaže svoje radove sa 34 godine i posvetio se baštovanstvu i izgradnji i trkama jahtama, a mnogo je vremena provodio sa svojim bratom Marsijalom i prijateljem Ogistom Renoarom. Renoar je često bio u gostima kod njema i imali su opsežne diskusije o umetnosti, politici, književnosti i filozofiji. Caillebotte je bio model za Renoarovu sliku iz 1881. Le Déjeuner des canotiers. Iako se nikada nije oženio, izgleda da je imao ozbiljnu vezu sa Šarlot Bertije, mlađom ženom iz niže klase, kojoj je ostavio znatan anuitet.[8]

Kajbotova slikarska karijera je dramatično usporila početkom 1890-ih kada je prestao da radi na velikim platnima. Umro je 1894. od otoka pluća, dok je radio u bašti, sa 45. godini.[6] Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu.

Pošto nikada nije morao da prodaje svoje slike kako bi se izdržavao, za života je bio poznatiji kao mecena i pokrovitelj umetnika, nego kao slikar. Njegova dela postala su poznata javnosti tek posle 1955, kada su njegovi naslednici počeli da rasprodaju njegovu zbirku.[1] Godine 1964. Umetnički institut u Čikagu je kupio Parisku ulicu na kišni dan, što je podstaklo interesovanje Amerikanaca za njegov opus.[9] Do 1970-ih, dela su mz ponovo izlagana i kritički revalorizovana.

Teme[uredi | uredi izvor]

Mladić na prozoru (1876), J. Paul Getty Museum

Slikao je brojne porodične scene, enterijere i portrete.Na mnogim slikama je prikazivao članove porodice. Prikazivao je scene ručavanja, kartanja, sviranja klavira, čitanja i šivanja, a sve to izvedeno na intiman, nenametljiv način koji prikazuje miran ritual života u zatvorenom prostoru više klase.[10]

Često je koristio meku impresionističku tehniku koja je podsećala na Renoara da bi preneo mirnu prirodu sela, u oštrom kontrastu sa ravnijim, glatkijim potezima na slikama koje prikazuju urbanu sredinu. Na Veslači sa cilindrom (1877), on efektivno upravlja perspektivom putnika u zadnjem delu čamca koji je okrenut prema svom saputniku i potoku ispred njega, na način mnogo realističniji i involviraniji od Manetove slike sa istim motivima.[11]

On je najpoznatiji po slikama urbanog Pariza. Slika Pariska ulica na kišni dan (fr. Rue de Paris; temps de pluie) je skoro jedinstvena među njegovim radovima zbog posebno ravnih boja i foto-realističkog efekta, koji daju slici prepoznatljiv i moderan izgled, skoro sličan američkim realistima kao što je Edvard Hoper.[12] Mnoge njegove urbane slike bile su prilično kontroverzne zbog svoje preuveličane, ponirene perspektive.[13] Na slici Čovek na balkonu (1880), on poziva gledaoca da podeli balkon sa svojim subjektom i pridruži se posmatranju scene grada koji seže u daljinu, opet koristeći neobičnu perspektivu.[14] Pokazujući malo odanosti bilo kom stilu, mnoge druge Kajbotove slike koje prikazuju gradski život, nastale u istom periodu, su znatno više impresionističke.[15]

Kajbotove mrtve prirode prikazuju prvenstveno hranu, nekada za stolom, spremnu za jelo, a nekada hranu u radnjama, kao što je na primer niz slika koje je napravio na kojima prikazuje meso u mesari.[16]

Naslikao je nekoliko aktova, koji, iako provokativani kroz realistički izraz, su ambivalente po pitanje prikazanog raspoloženja – nisu ni otvoreno erotične ni mitološki sugestivne, što su zjedničke teme zajedničke brojnim aktovima tokom tog umetničkog perioda.[17]

Iako je bio poznat po slikanju urbanih i scena okviru domaćinstva, on je takođe naslikao mnoge seoseke predele i scene, u okolini svoje kuće, u godinama pre smrti.[18]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Postavljači parketa (1875)
    Postavljači parketa (1875)
  • Pariska ulica na kišni dan (1877)
    Pariska ulica na kišni dan (1877)
  • Ženski akt na divanu (1873)
    Ženski akt na divanu (1873)
  • Balkon (1880)
    Balkon (1880)
  • U kafeu (1880)
    U kafeu (1880)
  • Autoportret (oko 1892)
    Autoportret (oko 1892)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d „Gustave Caillebotte Biography | Life, Paintings, Influence on Art | gustavcaillebotte.org”. www.gustavcaillebotte.org. Pristupljeno 2021-05-19. 
  2. ^ a b Kirk Varnedoe 1987, p. 4
  3. ^ a b Anne Distel, et al., 1995, p. 13
  4. ^ PBS.org CultureShock, Manet's Olympia
  5. ^ Anne Distel, et al., 1995, pp. 21–22
  6. ^ a b Anne Distel, et al., 1995, p. 23
  7. ^ Anne Distel, et al., 1995, p. 268
  8. ^ Anne Distel, et al., 1995, p. 184
  9. ^ Anne Distel, et al., 1995, p. 25
  10. ^ Anne Distel, et al., 1995, pp. 178–180
  11. ^ Anne Distel, et al., 1995, pp. 74–75
  12. ^ Anne Distel, et al., 1995, p. 116
  13. ^ Kirk Varnedoe 1987, p. 3
  14. ^ Anne Distel, et al., 1995, p. 143
  15. ^ Anne Distel, et al., 1995, p. 110
  16. ^ Anne Distel, et al., 1995, pp. 233–236
  17. ^ Anne Distel, et al., 1995, p. 214
  18. ^ „The Seine at Argenteuil”. www.clarkart.edu. Arhivirano iz originala 04. 12. 2022. g. Pristupljeno 2023-06-14. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Berhaut, Marie (1994). Gustave Caillebotte: Catalogue raisonné des peintures et pastels. Paris: Wildenstein Institute.
  • Norma Broude (Ed.) (2002). Gustave Caillebotte and the Fashioning of Identity in Impressionist Paris. New Brunswick, New Jersey: Rutgers University Press.
  • Distel, Anne (1996). Gustave Caillebotte: The Unknown Impressionist. London: The Royal Academy of Arts, London.
  • Distel, Anne; Druick, Douglas W.; Groom, Gloria & Rapetti, Rodolphe (1995). Gustave Caillebotte, Urban Impressionist. New York: Abbeville Publishing Group (Abbeville Press, Inc.) & The Art Institute of Chicago. (American catalogue for retrospective exhibition in Paris, Chicago, & Los Angeles, 1994–1995.)
  • Charles, Daniel; Fonsmark, Anne-Birgitte; Hansen, Dorothee; Hedin, Gry & Thomson, Richard (2008). "Gustave Caillebotte". Published by Hatje Cantz. (Exhibition catalogue for exhibition at Ordrupgaard, Copenhagen & Kunsthalle Bremen, 2008–2009)
  • Morton, Mary & Shackelford, George T.M. (2015). "Gustave Caillebotte: The Painter's Eye". Chicago: University of Chicago Press (Catalogue for retrospective exhibition in Washington, DC, and Fort Worth, Texas 2015–2016.)
  • Varnedoe, Kirk (1987). Gustave Caillebotte. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-03722-8
  • Wittmer, Pierre (1991). Caillebotte and His Garden at Yerres. New York: Harry N. Abrams, Inc.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гистав_Кајбот&oldid=27844380”