Golaći

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Golaći
Razne vrste britanskih kopnenih puževa
Razne vrste britanskih kopnenih puževa
Arion sp., iz Vankuvera, BC
Arion sp., iz Vankuvera, BC
Naučna klasifikacijaEdit this classification
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Mollusca
Klasa: Gastropoda
Uključene grupe
Golać iz roda Ambigolimax

Golaći, ili puževi golaći, je zajednički naziv za kopnene gastropode (puževe) bez ljušture, ili sa redukovanom ljušturom.

Različite nesrodne taksonomske grupe kopnenih puževa se zovu golaćima. Površna sličnost u celokupnom izgledu tela ne kazuje o njihovoj evolucionoj srodnosti. Gubitak ljušture desio se više puta i nezavisno tokom evolutivne prošlosti, pa je klasifikaciona kategorija „golać“ polifiletska.

Golaći su hermafroditi, koji imaju i ženske i muške reproduktivne organe.[2] Kada golać pronađe partnera, obavijaju se jedan oko drugoga i spermatozoidi se razmenjuju kroz izbačene genitalije. Nekoliko dana kasnije, golaći polažu tridesetak jaja u rupu u tlu ili ispod odgovarajućeg zaklona.

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Od šest redova Pulmonata, dva - Onchidiacea i Soleolifera - samo se sastoje od puževa. Treća porodica, Sigmurethra, sadrži različite vrste puževa, polupuževa (tj. puževe čije su školjke premale da bi se u njih potpuno uvukle) i puževa.[1] Taksonomija ove grupe je u procesu revizije u svetlu sekvenciranja DNK.[3] Smatra se da su pulmonati parafiletski i bazalni u odnosu na Opisthobranchia, koji su krajnja grana stabla. Porodica Ellobiidae je takođe polifiletska.

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Lehmannia jede plod.

Navike u ishrani[uredi | uredi izvor]

Veliki puž u blizini Manalija, Indija

Golaći igraju važnu ulogu u ekosistemu uključujući se u različite trofičke nivoe. Većina vrsta golaća su generalisti, koji se hrane širokim spektrom organskih materija, uključujući lišće živih biljaka, lišaje, gljive, materijal u raspadu, pa čak i životinjske lešine.[4][5] Neke vrste su predatori, i hrane se drugim golaćima i puževima, kao i kišnim glistama.[6]

Puževi se mogu hraniti širokim spektrom povrća i bilja, uključujući cveće kao što su petunije, hrizanteme, glavočike, lobelije, ljiljani, narcisi, lincura, jagorčevina, gomoljaste begonije, slezovača, perunika, i voće kao što su jagode.[7] Takođe se hrane šargarepom, graškom, jabukama i kupusom koji se nude kao jedini izvor hrane.[5]

Puževi iz različitih porodica su fungivori. To je slučaj kod Philomycidae (e. g. Philomycus carolinianus i Phylomicus flexuolaris) i Ariolimacidae (Ariolimax californianus), koje se hrane sluzavim buđi (miksomicete) i pečurkama (basidiomicete).[5] Vrste gljiva koje proizvode pečurke koje puževi koriste kao izvor hrane uključuju mlečne kapice, Lactarius spp, ostrižnu pečurku, Pleurotus ostreatus i Boletus edulis. Druge vrste koje pripadaju različitim rodovima, kao što su Agaricus, Pleurocybella i Russula, takođe jedu puževi. Sluzave buđi koje puževi koriste kao izvor hrane uključuju Stemonitis axifera i Symphytocarpus flaccidus.[5] Neki puževi su selektivni prema određenim delovima ili razvojnim fazama gljiva koje jedu, iako je to veoma promenljivo. U zavisnosti od vrste i drugih faktora, puževi jedu samo gljive u određenim fazama razvoja. Štaviše, u drugim slučajevima, cele pečurke se mogu jesti, bez ikakve selekcije ili pristrasnosti prema ontogenetskim fazama.[5]

Kičmenjaci[uredi | uredi izvor]

Puževi su plen gotovo svake veće grupe kičmenjaka. Uz mnoge primere među gmizavcima, pticama, sisarima, vodozemcima i ribama, kičmenjaci mogu povremeno da se hrane puževima ili da budu specijalizovani grabežljivci za njih.[8] Ribe koje se hrane puževima uključuju potočnu pastrmku (Salmo trutta), koja se povremeno hrani sa Arion circumscriptus, arionidnim pužem.[8] Slično, kokopu kratke čeljusti (Galaxias postvectis) uključuje puževe u svoju ishranu.[9] Vodozemci kao što su žabe i krastače dugo su se smatrali važnim grabežljivcima puževa. Među njima su vrste iz rodova Bufo (npr. Bufo marinus) i Ceratophrys.[8]

Gmizavci koji se hrane puževima uključuju uglavnom zmije i guštere.[8] Neke kolubidne zmije su poznati predatori puževa. Obalske populacije zmije podvezice, Thamnophis elegans, imaju specijalizovanu ishranu koja se sastoji od puževa, kao što je Ariolimax, dok unutrašnje populacije imaju opštu ishranu.[10] Jedna od njenih srodnica, severozapadna zmija podvezica (Thamnophis ordinoides), nije specijalizovani grabežljivac puževa, ali se povremeno hrani njima. Crvenotrbušasta zmija (Storeria occipitomaculata) i smeđa zmija (Storeria dekayi) hrane se uglavnom, ali ne samo puževima, dok su neke vrste iz roda Dipsas/Sibynomorphus (e.g. Sibynomorphus neuwiedi) i obična pužejeduća zmija (Duberria lutrix) isključivo hrane puževa.[8][11] Nekoliko guštera uključuje puževe u svoju ishranu. To je slučaj kod sporog crva (Anguis fragilis), guštera bobtela (Tiliqua rugosa), hrastove kože (Cyclodomorphus casuarinae) i običnog guštera (Zootoca vivipara).[8][12][13]

Sisari koji jedu puževe uključuju lisice, jazavce i ježeve.[14][15]

Relevantnost za ljude[uredi | uredi izvor]

Velika većina vrsta puževa je bezopasna za ljude i njihove interese, ali mali broj vrsta su ozbiljne štetočine poljoprivrede i hortikulture. Oni mogu uništiti lišće brže nego što biljke mogu da rastu, ubijajući tako čak i prilično velike biljke. Takođe se hrane voćem i povrćem pre berbe, praveći rupe u usevu, što može učiniti pojedinačne artikle neprikladnim za prodaju iz estetskih razloga i može učiniti usev podložnijim truleži i bolestima.[16] Utvrđeno je da prekomerno nakupljanje puževa u nekim postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda sa neadekvatnim skriningom uzrokuje probleme u procesu koji rezultiraju povećanom upotrebom energije i hemikalija.[17]

Kao mere kontrole, mamci su norma i u poljoprivredi i u bašti. Poslednjih godina su se pojavili mamci sa gvožđe fosfatom koji su preferirani u odnosu na toksičnije metaldehide, posebno zato što domaće ili divlje životinje mogu biti izložene mamcu. Pokazalo se da je ekološki bezbedniji gvožđe fosfat bar podjednako efikasan kao mamac.[18] Metiokarb mamci više nisu u širokoj upotrebi. Parazitske nematode (Phasmarhabditis hermaphrodita) su komercijalno dostupna biološka metoda kontrole koja je efikasna protiv širokog spektra običnih vrsta puževa. Nematode se primenjuju u vodi i aktivno traže puževe u zemljištu i inficiraju ih, što dovodi do smrti puža. Ova metoda kontrole je pogodna za upotrebu u sistemima organskog uzgoja. Druge metode kontrole puževa su generalno neefikasne u velikim razmerama, ali mogu biti donekle korisne u malim baštama. To uključuje pivske zamke,[19][20] dijatomejsku zemlju, zdrobljenu ljusku jaja, talog kafe i bakar. Naučno je interesantno da so ubija puževe tako što dovodi do toga da voda napusti telo usled osmoze,[21] ali se to ne koristi za kontrolu poljoprivrede, jer je slanost zemljišta štetna za useve. Konzervativna obrada zemljišta pogoršava infestaciju puževa. Hamond et al su ustanovili 1999. godine da su kukuruz i soja u SAD teže pogođeni plitkim oranjem, jer se time povećava organska materija, čime se obezbeđuje hrana i sklonište.[22]

U nekoliko retkih slučajeva, ljudi su razvili meningitis izazvan Angiostrongylus cantonensis usled konzumiranja sirovih puževa.[23] Živi puževi koji se slučajno pojedu sa nepropisno očišćenim povrćem (kao što je zelena salata) ili nepravilno kuvani puževi (za upotrebu u receptima koji zahtevaju veće puževe kao što su banana puževi), mogu delovati kao vektor parazitske infekcije kod ljudi.[24][25]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „How to be sluggish”, Tuatara, 25 (2): 48—63 
  2. ^ „Perverted cannibalistic hermaphrodites haunt the Pacific Northwest! " The Oyster's Garter”. Theoystersgarter.com. 24. 3. 2008. Arhivirano iz originala 13. 4. 2008. g. Pristupljeno 15. 8. 2016. 
  3. ^ White, T. R.; Conrad, M. M.; Tseng, R.; Balayan, S.; Golding, R.; de Frias Martins, A. M.; Dayrat, B. A. (2011). „Ten new complete mitochondrial genomes of pulmonates (Mollusca: Gastropoda) and their impact on phylogenetic relationships”. BMC Evolutionary Biology. 11 (1): 295. PMC 3198971 Slobodan pristup. PMID 21985526. doi:10.1186/1471-2148-11-295. 
  4. ^ „What Do Slugs Eat?”. animals.mom.me. Pristupljeno 15. 8. 2016. 
  5. ^ a b v g d Keller, H. W.; Snell, K. L. (2002). „Feeding activities of slugs on Myxomycetes and macrofungi”. Mycologia. 94 (5): 757—760. JSTOR 3761690. PMID 21156549. doi:10.2307/3761690. Pristupljeno 15. 8. 2016. 
  6. ^ „Worm-eating slug found in garden (video)”. BBC News. 10. 7. 2008. Pristupljeno 15. 8. 2016. 
  7. ^ Sandy; Misner, L; Balog. „Arion lusitanicus”. Animal Diversity Web. University of Michigan Museum of Zoology. Pristupljeno 14. 12. 2012. 
  8. ^ a b v g d đ South, A. (1992). Terrestrial Slugs: Biology, ecology and control. Boundary Row, London, UK: Chapman & Hall. str. 428 pp. ISBN 978-0412368103. 
  9. ^ McDowall, R. M.; Main, M. R.; West, D. W.; Lyon, G. L. (1996). „Terrestrial and benthic foods in the diet of the shortjawed kokopu, Galaxias postvectis Clarke (Teleostei: Galaxiidae)”. New Zealand Journal of Marine and Freshwater Research. 30 (2): 257—269. doi:10.1080/00288330.1996.9516713 Slobodan pristup. 
  10. ^ Britt, E. J.; Hicks, J. W.; Bennett, A. F. (2006). „The energetic consequences of dietary specialization in populations of the garter snake, Thamnophis elegans”. Journal of Experimental Biology. 209 (16): 3164—3169. PMID 16888064. doi:10.1242/jeb.02366 Slobodan pristup. 
  11. ^ Maia, T; Dorigo, T. A.; Gomes, S. R.; Santos, S. B.; Rocha, C. F. D. (2012). „Sibynomorphus neuwiedi (Ihering, 1911) (Serpentes; Dipsadidae) and Potamojanuarius lamellatus (Semper, 1885) (Gastropoda; Veronicellidae): a trophic relationship revealed”. Biotemas. 25 (1): 211—213. ISSN 2175-7925. doi:10.5007/2175-7925.2012v25n1p211 Slobodan pristup. 
  12. ^ Avery, R. A. (1966). „Food and feeding habits of the Common lizard (Lacerta vivipara) in the west of England”. Journal of Zoology. 149 (2): 115—121. doi:10.1111/j.1469-7998.1966.tb03886.x. 
  13. ^ Hewer, A. M. (1948). „Tazmanian lizards” (PDF). Tazmanian Naturalist. 1 (3): 8—11. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 4. 2013. g. 
  14. ^ „Slug Control”. Cardiff.ac.uk. Arhivirano iz originala 2. 4. 2013. g. Pristupljeno 15. 8. 2016. 
  15. ^ „Ecological Benefits of Slugs”. thenest.com. Pristupljeno 15. 8. 2016. 
  16. ^ „SlugClear Ultra: Highly efficient protection against slugs and snails | Gardening tips and advice”. LoveTheGarden.com. Arhivirano iz originala 21. 06. 2015. g. Pristupljeno 19. 11. 2012. 
  17. ^ Thompson, M. (2018) 'Evaluating Opportunities and Barriers to Improving the Energy Efficiency of Small Nebraska Wastewater Treatment Plants', pp.83
  18. ^ „Less toxic iron phosphate slug bait proves effective”. Extension.oregonstate.edu. 25. 2. 2008. Pristupljeno 2. 3. 2014. 
  19. ^ „~ Slug Traps ~ Death by Beer Offers and Reviews”. Gardening-guru.co.uk. Arhivirano iz originala 18. 11. 2012. g. Pristupljeno 16. 11. 2012. 
  20. ^ „How to Get Rid of Slugs and Snails”. asthegardenturns.com. Pristupljeno 8. 8. 2016. 
  21. ^ „Slugs and Osmosis”. Newton.dep.anl.gov. Arhivirano iz originala 26. 02. 2015. g. Pristupljeno 2. 3. 2014. 
  22. ^ Capinera, John (2020). Handbook of vegetable pests (2 izd.). London, San Diego, CA, USA: Academic Press. ISBN 978-0-12-814488-6. OCLC 1152284558.  ISBN 9780128144893.
  23. ^ „Health and Medicals News – Man's brain infected by eating slugs”. Australian Broadcasting Corporation. Pristupljeno 15. 3. 2006. 
  24. ^ Pryor, Don S.; Konecny, Pam; Senanayake, Sanjaya N.; Walker, John (20. 10. 2003). „First report of human angiostrongyliasis acquired in Sydney”. Medical Journal of Australia. 179 (8): 430—431. PMID 14558868. S2CID 27285797. doi:10.5694/j.1326-5377.2003.tb05623.x. .
  25. ^ Anna Salleh (20. 10. 2003). „Man's brain infected by eating slugs”. Australian Broadcasting Corporation. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Golaći na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Голаћи&oldid=27676447”