Gojčajska bitka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gojčajska bitka

Plan bitke napisan na azerskom jeziku.
Vreme27. jun − 1. jul 1918.
Mesto
Gojčaj, Azerbejdžanska Demokratska Republika
Ishod Osmansko-Azerbejdžanska pobeda
Sukobljene strane
Centralne sile:
 Osmansko carstvo
Azerbejdžan
Gruzija volunteers

Boljševici:
Komunisti Bakua
Ruska SFSR

Antanta:
Jermenska revolucionarna federacija
Ujedinjeno Kraljevstvo Ujedinjeno Kraljevstvo

Bijeli pokret:
Rusija Kozaci
Komandanti i vođe
Osmansko carstvo Nuri Paša
Osmansko carstvo Ali Sabis
Osmansko carstvo Ćemil Tojdemir
Osmansko carstvo Ruštu Paša
Ali Aga Šihlinski
Habib Salimov
Ahmad Hamdi Beg		 Stepan Šaumjan
Grigorij Korganov
Grigorij Petrov
Hamazasp Srvandztjan
Rusija Lazar Bičerahov
Jačina
Osmansko carstvo Kavkaska Islamska armija
5,000
manje od 5,000		 30,000 (uključujući i Jermene)
Rusija 1,000
Ujedinjeno Kraljevstvo Nepoznat broj MI6 agenata
Žrtve i gubici
nepoznati nepoznati, ali veliki

Gojčajska bitka (azer. Göyçay döyüşü, rus. Геокчайский бой, tur. Göyçay/Gökçay Savaşı) ili Napad na Gojčaj (azer. Göyçay basqını, tur. Göyçay/Gökçay Baskını), obuhvata seriju sukoba od 27. juna do 1. jula 1918. godine, između Osmansko–Azerbejdžanskih koalicionih snaga pod komandom Nuri-paše i koalicije Sovjetske 11. armije i pripadnika Jermenske Revolucione Federacije. Glavna bitka završena je 30. juna, ali su se manji sukobi nastavili do 1. jula. Iako je brojnost bila šest prema jedan u korist sovjeta, Centralne sile su porazile Jermensko–Ruske snage pre dolaska u Gendži, tadašnjem sedištu Osmanske Kavkaske islamske armije. Osmansko–Azerbejdžanske snage su nakon bitke preuzele kontrolu nad područjem od Gojčaja do Šamahija i okončale su Jermensko-Sovjetsku vlast u regionu.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Šaumjan-vođa komunista u Bakuu, odlučio je da pokrene vojnu operaciju kako bi sprečili osmansku armiju da se oporavi u Gendži. Komandant Grigorij Korganov potpisao je 4. juna naredbu i zatražio od Crvene armije pomoć za zajedničku akciju. On je dao instrukcije jermensko-boljevičko-ruskim snagama da osvoje ravničarski deo oko Jevlaha i zauzmu most u Jevlahu. Jermeni i ruski boljševici su 6. juna krenuli iz Bakua za Kazi-Magomed (današnji Adžigabulj). Oni su opljačkali Kazi-Magomed i sela u okolini.

Snage Crvene armije, počele su da se okupljaju na stanici u Kazi-Magomedu, odakle su 10. juna krenule prema Gendži, tadašnjoj prestonici Azerbejdžanskoj Demokratskoj Republici. Postojala je mala vojna jedinica, sastavljena od Gruzijaca i Azera, koja se borila protiv Crvene armije. Rođeni Gruzijac Levan Makalov bio je komandant ove grupe.[1] Saveznička koalicija je 10. juna zauzela stanicu u Sigiru. Za to vreme, Šaumjan je saznao da osmanska vojska još uvek nije stigla u Gendži. Jermensko stanovništvo u Gendži se sukobilo sa osmansko–azerbejdžanskim snagama. Želeo je da iskoristi ovu situaciju, koja je išla u prilog Komesarijatu u Bakuu.[2] Zauzimanje stanice Sigir bilo je veoma ohrabrujuće za Šaumjana. U telegramu koji je poslao Vladimiru Lenjinu, on je napisao:

Vojska je 11. juna zauzele stanicu Sigir. Naša obaveštajna služba je trenutno pod snažnom vatrom na stanici Karar. Naše vojne snage napreduju.

— Stepan Šaumjan, [3]

Kurdamir[uredi | uredi izvor]

Jedan deo Crvene armije zauzeo je prugu Baku – Hadžikabul, koja je vodila do stanice Mususlu, dok je drugi deo prošao kroz Hadžikabul i stigao do Kurdamira. Snage Crvene armije u regionu okupile su se ovde i napale Kurdamir. Otpor policijskih snaga sastavljenih od Azera koji su pokušali da brane grad nisu dali nikakve rezultate. Crvena armija je preuzela kontrolu nad stanicom, pored samog grada.[4]

Okupacija Kurdamira od strane boljševično-jermenskih snaga donela je veliku nervozu koalicionim snagama u Gendži. To je bila ozbiljna prepreka za napredovanje Kavkaske islamske armije.

Šamahi, Ahsu i Ismaili[uredi | uredi izvor]

Treći ogranak Crvene armije takođe se preselio sa severa Baku. Krećući se autoputem Baku – Gendže na severozapadu, ušli su u Marazu i Šamahi. Boljševičko-jermenske snage napale su selo Bijo,[5] što je rezultiralo krvavom borbom između seoskog stanovništva i 400 jermenskih vojnika. Bitka je završena azerbejdžanskom pobedom.[6] Doživevši neočekivani teški poraz, boljševici su pokrenuli veću invaziju na selo.[7] Nakon toga stanovnici sela su bili prisiljeni da se povuku u Ahsu a zatim u Gojčaj. Nakon što su spalili selo Bijo, jermensko-boljševičke snage su zauzele Ahsu. Prva i treća divizija 11. ruske armije zauzele su Ismailiju i okolna naselja na severu Garamarama. U jutro 16. juna 11. ruska armija je napala azerske, dagestanske i gruzinske položaje u regionu. Na kraju krvave bitke, koja je trajala više od sedam sati, koalicione snage su bile primorane da se povuku iz Gojčaja. 11. ruska armija je počela da dobija veću podršku od jermenskih i ruskih sela u regionu.[8]

Poređenje snaga[uredi | uredi izvor]

Sovjetski istoričari tvrde da je Osmanska vojska imala brojnu prednost nad boljševicima, ali Mustafa Goruriljmaz napominje da je u stvarnosti bilo suprotno. On je napisao da je "na početku bitke broj turskih vojnih snaga koje su pristigle u Azerbejdžan bio manji od 5 hiljada. Dok je broj snaga Crvene armije premašio 30 hiljada sa dolaskom jermenskih grupa".[9] Broj azerbejdžanskih vojnika u bici je nepoznat, ali mora da je bio manji od 5,000, jer njihova prva vojna organizacija pod komandom Ali Age Šihlinskog, koja je osnovana 26. juna, brojala je manje od 5,000 vojnika. Osim toga, nepoznati broj dobrovoljaca iz Ahdaša, Ahstafe, Ahse, Barde, Gendža, Gojčaja, Šake, Jevlaha, Zagatale pridružio se osmansko-azerbejdžanskim koalicionim snagama.[10][11][12]

Šaumjanove i crvenoarmijske snage nisu bile sastavljene od vojnika azerskog porekla. To su bili bivši vojnici ruske imperatorske armije, koja se raspala nakon Oktobarske revolucije. Iako je većina vojnika Jermenske revolucione federacije bio iz Zapadne Jermenije, znatan broj je dolazio iz Demokratske Republike Jermenije i Azerbejdžanske Demokratske Republike.[13]

Šaumjan, u telegrafu poslatom Lenjinu kaže da su: "Boljševičko-jermenske snage pokazale izuzetnu hrabrost u Gojčajskoj bici, ali komandanti koji su vodili vojsku donosili su izuzetno kukavičke odluke". Pored toga, on je naveo da su antikomunističke propagande koje su sprovodili članovi britanske MI6 takođe imale veliki uticaj na poraz.[13]

Ruski kozački odred u Persiji, predvodio je Lazar Bičerahov. Iako je bio deo Belog pokreta, Bičerahov je pregovarao sa komunistima u Bakuu. U pokušaju da spase situaciju, boljševici su prihvatili njegovu pomoć protiv osmansko-azerbejdžanskih koalicionih snaga. Njegov odred je stigao u Alat na Kaspijskom moru iz luke Anzali. 7. jula je krenuo u Kurdamir ali je pretrpeo teške gubitke na frontu.[14] Sam Bičerahov je bio imenovan za komandanta boljševičko-jermensko-kozačkih snaga pod opštim nadzorom Grigorija Korganova. Međutim, Lazar Bičerahov nije se u potpunosti slagao sa odredom Grigorija Petrova, što je izazvalo konfuziju između boljševika, Jermena i Kozaka. 30. jula, Bičerahov, napušten od boljševičkih i jermenskih jedinica, shvatio je uzaludnost vojnih operacija protiv osmansko-azerbejdžanskih trupa, i pobegao je u Dagestan sa svojim odredom, ostavljajući nebranjenim severni deo fronta.[15] "Odbio sam komandu nad vojskom dezertera i kukavica", napisao je svom bratu Georgiju Bičerahovu. Ukupno, tokom perioda borbe, prema samom Bičerahovu, njegova jedinica je izgubila više od 100 vojnika.[16]

Prvi napad[uredi | uredi izvor]

Osmanski oficir na službi u Azerbejdžanu, oko 1918.

Sedište KAvkaske islamske armije nalazilo se u Gendžu, tadašnjem Jelizavetpolju. Pripadnici vojske u Gendžu su došli do zaključka da između njih i železničke pruge nema fizičke barijere, te da bi ta situacija predstavljala veliku pretnju glavnom gradu. Nuri Paša je proračunao da prava pretnja Gendžu dolazi od snaga Crvene armije u blizini Gojčaja. Sukobi u regionu Gojčaja bili su prekretnica za povlačenje Crvene armije iz Azerbejdžana i nezavisnost nacije.[17]

Svi vojnici petog Kavkaskog pešadijskog puka još uvek nisu pristigli u Gendži. Deseti Kavkaski pešadijski puk je prešao put Vanadzor–Dilidžan i stigao je u Agstafu. Oni su stigli do Gojčaja 15. juna. Nazim Beg i njegovi vojnici su poslati na front u Kurdamiru. Deseti Kavkaski pešadijski puk, pod komandom Osman Bega, bio je poslat na frontu u Garamaramu. Nakon nekoliko dana, osmanske snage su porazile jermenske trupešto je uzrokovalo povlačenje jermenskih trupa u selo Galakar.[17][18]

Načelnik štaba Kavkaske islamske armije Nazim Beg, naložio je Osman Begu da izvede obaveštajni napad na jermensko-sovjetske snage. Prema naredbi Osmana Bega, 28. bataljon je 17. juna izveo akciju protiv jermensko-boljševičkih snaga na zapadu Garamarama. Nastavljajući operaciju na putu, 28. bataljon je upao u sovjetsku zasedu. Nakon krvave borbe, osmanske snage su se povukle u selo Vesali.[19]

Videvši da je situacija postala opasna, Osman Beg je premestio svoj 30. bataljon kako bi zaštitio 28. bataljon sa svih strana. Međutim, te bataljone su napali boljševičke snage u području izuzetno strmih dolina i brda. 29. bataljon, koji je napadnut sa obe strane, mogao je jedino da se preseli u selo Vesali nakon veoma krvave borbe.[20]

Ova prva bitna bitka Kavkaske islamske armije u regionu završila se neuspehom u blizini Garamarama. Moral boljševika, posebno treća divizija i moralno raspoloženje njenog lidera Hamazaspa Srvandztjana dramatično su porasli. Tako ohrabreni, nastavili su sa uspesima u okupiranom Garamaramu i zauzeli su neke važne položaje kako bi napali Gojčaj.

Kavkaska islamska armija izgubila je oko 200 vojnika, broj ranjenih je iznosio 156. Jermensko-sovjetske snage zaplenile su nekoliko osmanskih topova i municiju.[21]

Drugi napad[uredi | uredi izvor]

Nakon ovog poraza, Nuri-paša, komandant azerbejdžanskih snaga Ali Aga Šihlinski i komandant Pete pešadijske divizije Kavkaske islamske armije Ruštu Beg, napustili su Gendže i stigli su na stanicu u Musuliju 18. juna. Tu su se sastali sa nečelnikom štaba Kavkaske islamske armije Nazimom Begom, i komandantima 29. puka iz Vesalija, gde su razgovarali o daljim ratnim dešavanjima. Nuri-paša i još nekoliko visokih generala otišli su za Gojčaj, gde su se sastali sa komandantom 10. Kavkaskog pešadijskog puka Osmanom Begom, i razgovarali su o ratnim akcijama Caucasian Infantry Battalion Lieutenant Colonel Osman Bey and again discussed the state of war.[22][23]

Prema izveštajima, pripadnici boljševičke Crvene armije spalili su više od 50 sela na putu od Bakua do Garamarama. Ubijeno je puno azerskog stanovništva u tim selima, a oni koji su uspeli pobeći utočište su pronašli u Gojčaju i okolnim naseljima. Broj izbeglica iz Šamahija, Ismailija i okolnih naselja narastao je na oko 400 hiljada.[4] Snage Crvene armije su regrutovale Jermene i Ruse iz okolnih sela i okupili su vojsku od 30 hiljada ljudi. Nuri-paša je mislio da će se hiljade Azera pridružiti Kavkaskoj islamskoj armiji nakon formiranja, ali njegova očekivanja su bila pogrešna. Nekoliko hiljada vojnika koji su se priključili vojsci nisu dali pomoć koju je Nuri-paša tražio. Otišao je do Gojčaja i izrazio svoje razočarenje u javnosti govorom u centru grada. U svom govoru, on je objasnio da je "Osmansko carstvo, poslao vojnike na Kavkaz iz svoje domovine da oslobodi svoju azerbejdžansku braću i druge Turke koji žive u regionu od neprijateljskog ugnjetavanja" i da je velika važnost "svih koji se dobrovoljno priključe vojsci i služe s velikim duhom ". On je takođe rekao:

Mnogi naši vojnici koji su se borili na ovoj žestokoj vrućini umrli su od dehidracije. Pošto ne pristupate vojsci, morate barem da pomognete tako što ćete nositi hranu i vodu za ove vojnike.

— Nuri-paša, [24]

Nuri-paša je poslao dva važna izveštaja u Istanbul. Prvi je poslat 27. juna, a drugi 1. jula. Prema ovim izveštajima, boljševici su sticali nadmoć na Kavkazu, a Azeri nisu mogli da čine glavnu silu vojske. Zaključuje da 5-a Kavkaska pešadijska divizija ne može da funkcioniše u regionu.[22] U izveštajima, Nuri-paša je izjavio da Kavkaska islamska armija ne može da postigne uspeh u svojim aktivnostima. "Očekivali smo da će se armiji pridružiti najmanje 30 hiljada Azera. Međutim broj regruta je iznosio oko 3,700. U ovakvim okolnostima, da bi se rešilo pitanje Bakua, dolazak druge divizije bio bi neophodan. Muslimani (Azeri) ovde puno govore a malo rade. Oni su proždrljivi i pohlepni ljudi. Od njih imamo malo ili nimalo koristi. Kako bi se osiguralo oslobođenje Bakua i Azerbejdžana pod ovakvim okolnostima, neophodno je da Osmansko carstvo pruži podršku svojim ljudima. 5-oj diviziji je potrebna hitna pomoć. U suprotnom, naša situacija uopšte ne bi bila dobra".[25]

Linija fronta između Kavkaske islamske armije i Crvene armije bila je u pat poziciji. Nuri-paša je bio u strahu od predstojećeg poraza a znao je da će Antanta pokrenuti još napade na Osmansko carstvo, što će rezultirati time da vojska neće slati dodatne ljude na Kavkaz.[22] On je poslao pismo komandantu 5. kavkaske pešadijske divizije Murselu Begu. U tom pismu, Nuri-paša je izjavio da će se trupe preseliti na linije fronta 23. i 24. juna, a očekuje se da će napad početi 27. i 28. juna.[26]

Tokom priprema, boljševički špijuni su prenosili ključne informacije Crvenoj armiji. Boljševici su 27. juna pokrenuli napad sa tri bataljona. Neki od njih su se preselili na sever i napali su 10. kavkaski pešadijski puk sa leđa.[27] Osmanske snage uspele su u žestokim borbama da se odbrane od boljševičkog napada.[28]

10-ti kavkaski pešadijski puk uspeo je, nakon odbijenog napada, da krene u kontra napad na Crvenu armiju i naterao je na povlačenje od 3 km u odnosu na prethodnu poziciju.[29] 29. juna, 5. kavkaska pešadijska divizija pripremala se za prvu kombinovanu operaciju u Azerbejdžanu. Početni napad je trebalo da se izvrši sa 10. i 13. kavkaskim pešačkim pukovima, dok bi 2. konjički puk napao boljševike sa njihove leve strane. Tokom ovih delovanja, osmanska voda, hrana i municija bili su u veoma oskudnom stanju.[28][30]

Zbog izuzetno vrućeg vremena, obe strane nisu mogle krenuti u puni napad. Osmanska voda je dolazila iz Gojčaja. Zbog problema snabdevanja, obe strane su se borile sa bajonetima. Na kraju dana osmanske snage su u potpunosti kontrolisali zapadne delove Garamarama, dok su u severoistočnim delovima uspostavili delimičnu kontrolu. Zapadni delovi Garamariama bili su u ravnici. Putevi za povlačenje boljševika bili su drastično suženi, a na istoku, u okolini Ahsua je preovladavalo brdovito područje. Boljševičke snage su odlučile da napuste Garamaram što je brže moguće.[31]

Crvena armija je 30. juna pokrenula iznenadni napad na 1. kavkaski pešadijski puk, ali nije uspela postići nikakav uspeh. Tokom bitke za Garamaram azerbejdžanske dobrovoljne konjičke snage predvodio je Habib Beg Salimov.[10]

Snage Crvene armije pokrenule su noćni napad na 5. kavkasku pešadijsku diviziju u Gojčaju sa levog boka uz pomoć lokalnih jermenskih i ruskih sela.[32] Snage Crvene armije u tom napadu brojile su oko hiljdu vojnika, dva topa i dva mitraljeza. Boljševičke snage predvodio je Emirov, etnički Jermen, koji je pokrenuo napade na sela Pazavand i Kirdadut. Civilno stanovništvo Gojčaja pobeglo je u Udžar. U gradu nije bilo redovnih vojnika. Te noći, nova dobrovoljačka konjica, pod komandom general-majora Ahmada Hamdija stigla je u Gendžu iz Gazaha. Odmah su krenuli za Gojčaj. U pomoć Gojčaju krenuli su i 25. kavkaski pešadijski puk i vojska generala Ali Sabisa.[33] Azerbejdžanska konjica pod vođstvom Ahmada Hamdija pokušala je da protera boljševičke snage, ali ali je potpuno poražena do 7 sati ujutru.[10][12]

25. pešadijski bataljon i neke policijske snage sa fronta Garamarama stigli su do Gojčaja. Nuri-paša, videvši da je Gojčaj na ivici okupacije i da postoji opasnost od opkoljavanja, poslao je neke od snaga koje su služile u Garamaramu i Agdašu da pomognu napadnutima u Gojčaju. 9. kavkaski puk, koji je bio stacioniran u Poluju, pod komandom Ćemila Tojdemira, i policajcima iz Šakija i Zagatale, na čelu sa Jusifom begom Tahirovim, naređeno je da se presele u Gojčaj. Uz primenu artiljerijske i vatrene podrške, 25. pešadijski bataljon i lokalna policija uspešno su opkolili boljševičke snage. Boljševici su pretrpeli masovne gubitke. Ostatak boljševičkih snaga, sada poraženih, morao je da pobegne u Garamaram, iako ih je napala 13. kavkaska pešadija. Potom su te boljševičke snage napale 5. kavkasku pešadijsku diviziju, ali u tom napadu imali su veće gubitke. Stacionirani u Garamaramu, boljševičke snage su ponovo napadnute od osmanskih snaga. Zbog toga su pobegli na istok, u Baku.[10][12]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Veliki količina oružja i municije zaplenjena je od Crvene armije. Manji jermenski i ruski ustanci u Agdašu, Gojčaju i Ismaiili bili su ugušeni. Koalicione snage su takođe zaplenile njihovo oružje. Većina osmanskih ranjenika i povređenog stanovništva poslata je u Gendži. Pali turski vojnici su sahranjeni u Hanlaru i Goranboju.[34]

Enver-paša bio je zauzet sastavljanjem izveštaja o bici. Nemci nisu želeli da osmanske snage uđu u Baku, dok ih je Enver-paša pokušavao ubediti u suprotno. Sledi naredba koju je Enver-paša poslao komandantima Istočne armijske grupe 26. juna:

Kako će pokretanje trupa za Baku stvoriti pretnju da će boljševici uništiti rezerve nafte u Bakuu, moramo izbeći da to učinimo po svaku cenu zbog opšteg vojnog dobra i administracije. Iz tog razloga, naređujem da 5. kavkaska pešadijska divizija ne može napasti Baku bez mog odobrenja. Molim vas, ne šaljite dodatne snage Nuri Paši bez mog odobrenja i povucite dodatne snage koje su već poslate njegovoj komandi. Kao što je ranije rečeno, Nuri Paša će koncentrisati svoje snage i biće ograničen da zaustavi napredak boljševika.

— Enver-paša, [35]

Ovo je deo iz naređenja koje je Enver-paša poslao svom bratu Nuri-paši.

Nije pametno poslati vam pomoć. Vaš cilj nije bio da krenete za Baku. Ponavljam da morate koncentrisati svoje snage i zaustaviti boljševički pokret na Gendže.

— Enver-paša, [36]

Enver-paša obavestio je komandante istočnoarmijske grupe o tome da "šalje 38. pešadijsku diviziju i jedan brdski artiljerijski bataljon da pomognu Nuri-paši preko Gazahske magistrale" u tajnom nalogu. Enver-paša je pokušavao da ubedi Nemce da osmanska vojska neće napasti Baku, ali je takođe potajno naredio Nuri-paši da osvoji naftom bogat grad što je brže moguće. Enver-paša je 2. jula poslao lično pismo Mehmetu Bulkatu, gde mu je naredio da ne govori o tajnim nalozima s Otom fon Feldmanom koji je bio u Batumu kako bi ugovarali ratne uslove. Ovo je iz naređenja koje je Enver-paša poslao komandantima istočnoarmijske grupe:

Ukratko, ja vas molim da usmerite prioritete na pojačanje Nuri-pašinih snaga sa dostupnim dodatnim vojnicima, oružjem i municijom bez gubljenja vremena pre nego što se situacija pogorša dolaskom Feldmana, i obavestite Nuri-pašu o mojim ličnim i tajnim pismima poslatih vama, i nedozvolite da Nemci saznaju za ovaj nemoralni način komunikacije.

— Enver-paša, [37]

Beleške[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

Citati[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Suleymanov 1999, str. 189–190.
  2. ^ Rüştü & Istanbul, str. 37–38.
  3. ^ Suleymanov 1999, str. 191.
  4. ^ a b Birinci Dünya hərbində Türk hərbi, Qafqaz cəbhəsi, III ordu hərəkatı (II c izd.). str. 557. 
  5. ^ AMEA-nın 1990-cı il "Tarix-Fəlsəfə-Hüquq" seriyası. ANAS. 1990. 
  6. ^ Ganiyev 2003, str. 22.
  7. ^ „Qafqaz İslam Ordusu”. "Azerbaijan" newspaper (№67 (6342)). 2. 4. 2013. str. 4. 
  8. ^ Rüştü & Istanbul, str. 38.
  9. ^ Görüryılmaz 2015, str. 179.
  10. ^ a b v g Birinci Dünya hərbində Türk hərbi, Qafqaz cəbhəsi, III ordu hərəkatı (II c izd.). str. 561. 
  11. ^ Rüştü & Istanbul, str. 48.
  12. ^ a b v Rüştü & Istanbul, str. 70–72.
  13. ^ a b Suleymanov 1999, str. 246.
  14. ^ Kadyshev, A. B. (1960). Intervenciя i graždanskaя voйna v Zakavkazьe (na jeziku: ruski). Moscow. str. 118. 
  15. ^ Allen; Muratov, Pavel (2017). Bitvы za Kavkaz. Istoriя voйn na turecko-kavkazskom fronte. 1828–1921 (na jeziku: ruski). Litres. str. 717. ISBN 9785040181384. 
  16. ^ Ganin, A. V. „Bičerahovы”. Ur.: Osipov, Yury. Great Russian Encyclopedia. Arhivirano iz originala 23. 12. 2016. g. Pristupljeno 27. 05. 2019. 
  17. ^ a b Birinci Dünya hərbində Türk hərbi, Qafqaz cəbhəsi, III ordu hərəkatı (II c izd.). str. 558. 
  18. ^ Rüştü & Istanbul, str. 33–38.
  19. ^ Rüştü & Istanbul, str. 44–45.
  20. ^ Rüştü & Istanbul, str. 45.
  21. ^ Rüştü & Istanbul, str. 46.
  22. ^ a b v Birinci Dünya hərbində Türk hərbi, Qafqaz cəbhəsi, III ordu hərəkatı (II c izd.). str. 559. 
  23. ^ Rüştü & Istanbul, str. 46–47.
  24. ^ Rüştü & Istanbul, str. 47.
  25. ^ Görüryılmaz 2015, str. 138.
  26. ^ Rüştü & Istanbul, str. 53–54.
  27. ^ Rüştü & Istanbul, str. 59.
  28. ^ a b Birinci Dünya hərbində Türk hərbi, Qafqaz cəbhəsi, III ordu hərəkatı (II c izd.). str. 560. 
  29. ^ Rüştü & Istanbul, str. 59–60.
  30. ^ Rüştü & Istanbul, str. 62.
  31. ^ Rüştü & Istanbul, str. 64.
  32. ^ Rüştü & Istanbul, str. 68.
  33. ^ Rüştü & Istanbul, str. 69.
  34. ^ Rüştü & Istanbul, str. 73–79.
  35. ^ Görüryılmaz 2015, str. 172–173.
  36. ^ Görüryılmaz 2015, str. 173.
  37. ^ Birinci Dünya hərbində Türk hərbi, Qafqaz cəbhəsi, III ordu hərəkatı (II c izd.). str. 564. 

Izvori[uredi | uredi izvor]

  • Süleymanov, Mehman (1999). Qafqaz İslam Ordusu və Azərbaycan. Baku: Hərbi nəşriyyat. 
  • Qəniyev, Seyfəddin (2003). 1918-ci il Şamaxı soyqırımı, I kitab. Baku: "Nurlar" nəşriyyatı. str. 152. 
  • Görüryılmaz, Mustafa (2015). Türk İslam Kafkas Ordusu ve Ermeniler (1918). Istanbul: Babıali Kültür Yayıncılığı. str. 616. 
  • Rüştü. Büyük harpda Bakü yollarında. 5-ci Kafkasya piyade firkası. Istanbul. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гојчајска_битка&oldid=26856406”