Грашак
| Grašak | |
|---|---|
| |
| Grašak sadržan u mahuni. | |
| |
| Biljka graška: Pisum sativum | |
Naučna klasifikacija 
| |
| Carstvo: | Plantae |
| Kladus: | Tracheophytes |
| Kladus: | Angiospermae |
| Kladus: | Eudicotidae |
| Kladus: | Rosids |
| Red: | Fabales |
| Porodica: | Fabaceae |
| Rod: | Pisum |
| Vrsta: | P. sativum
|
| Binomno ime | |
| Pisum sativum | |
| Sinonimi[1] | |
| |
Grašak (lat. Pisum sativum) je jednogodišnja biljka iz porodice mahunarki, a kao povrtlarska kultura pripada zrnastim mahunarkama. Grašak je najčešće sitno sferično seme ili mahuna ploda Pisum sativum. Svaka mahuna sadrži nekoliko zrna graška, koja mogu biti zelena ili žuta. Botanički, mahune graška su voće,[2] jer sadrže seme i razvijaju se iz jajnika cveta (graška). Naziv se takođe koristi za opisivanje drugih jestivih semena iz familije Fabaceae, kao što su golublji grašak (Cajanus cajan), kravlji grašak (Vigna unguiculata) i seme nekoliko vrsta Lathyrus.
Grašak je jednogodišnja biljka, sa životnim ciklusom od jedne godine. On su usev u hladnoj sezoni koji se uzgaja u mnogim delovima sveta; sadnja se može odvijati od zime do ranog leta u zavisnosti od lokacije. Prosečan grašak teži između 0,1 i 0,36 grama.[3] Nezreli grašak (a kod snežnog graška i rascepni grašak) se koristi kao povrće, sveže, smrznuto ili konzervisano; varijeteti vrsta koje se obično nazivaju poljski grašak uzgajaju se da bi se proizveo suvi grašak kao što je grašak oljušten iz zrele mahune. Te forme graška su osnova kaše od graška i čorbe od graška, osnovnih namirnica srednjevekovne kuhinje; u Evropi, konzumiranje svežeg nezrelog zelenog graška bila je inovacija rane moderne kuhinje.
Opis biljke[uredi | uredi izvor]
| Tipovi hrane | Korišćenje zemljišta (m2 godišnje na 100 g proteina) |
|---|---|
| Jagnjetina i ovčetina | 185
|
| Govedina | 164
|
| Sir | 41
|
| Svinjetina | 11
|
| Piletina | 7,1
|
| Jaja | 5,7
|
| Uzgajana riba | 3,7
|
| Kikiriki | 3,5
|
| Grašak | 3,4
|
| Tofu | 2,2
|
Grašak je najčešće zeleno, povremeno zlatnožuto,[5] ili retko ljubičasto[6] povrće u obliku mahune, koje se široko uzgaja kao povrće u hladnoj sezoni. Seme se može saditi čim temperatura zemljišta dostigne 10 °C (50 °F), pri čemu biljke najbolje rastu na temperaturama od 13—18 °C (55—64 °F). Grašak ne uspeva na letnjim vrućinama toplije umerene i nizijske tropske klime, ali dobro raste u hladnijim tropskim predelima na velikim nadmorskim visinama. Mnoge sorte dostižu zrelost za oko 60 dana nakon sadnje.[7]
Grašak ima niskorastuće sorte i sorte poput vinove loze. Lozaste sorte razvijaju tanke vitice iz listova koje se omotavaju oko bilo koje raspoložive potpore i mogu se popeti do visine od 1 do 2 m. Tradicionalni pristup podržavanju graška penjača je da se pritke orezane sa drveća ili drugih drvenastih biljaka uspravno guraju u tlo, obezbeđujući rešetku da se grašak penje. Grane koje se koriste na ovaj način nazivaju se pritke za grašak[8] ili ponekad graščana rešetka. U istu svrhu koriste se metalne ograde, kanap ili mreža poduprta ramom. U gustim zasadima, grašak jedan drugom daje određenu meru međusobne podrške. Biljke graška mogu da se samooprašuju.[9]
Stablo je zeljasto, jednogodišnje, može i da se grana, ali i da bude negranato. Stablo je takođe i golo i uglasto. S obzirom da nema dovoljno mehaničkih elemenata, poleglo je ili se povija.
Listovi su perasto složeni, sa 1-3 para listića, a na vrhu se završavaju rašljikom.
Cvetovi su skupljeni u grozdaste cvasti, dvopolni su i zigomorfni. Leptirastog su izgleda sa zvonastom čašicom koja ima jajasto lancetaste zupce gde su gornji kraći od donjih. Krunicu čine zastavica, krilce i čunić. Zastavica je crvenkasta, ljubičasta ili bela sa tamnim nervima, široka je i obrnuto srcasta. Krila su tamnocrvena ili bela, a čunić roze boje ili je bledozelen. Od deset prašnika, devet ih je sraslo, a jedan je slobodan. Plodnik je skoro sedeći i sadrži više semenih zametaka.
Plod je mahuna, uglavnom prava i na krajevima zašiljena, 4-11 cm dugačka.
Istorija gajenja[uredi | uredi izvor]
Čovek za hranu nije koristio divlji samonikli grašak, iako se najstarija nalazišta graška javljaju u neolitu. Grašak je pronađen u starogrčkim grobovima 6.000 godina pre Hrista, a u južnoj Rusiji u 5.000 godina starim arheološkim slojevima. U Evropu je grašak stigao početkom srednjeg veka sa Istoka u vreme velikih seoba naroda. Evropljani su u 17. veku rado pripremali svoja jela od graška.
Gajenje[uredi | uredi izvor]
Grašak se danas uzgaja u celom svetu, a najviše u Rusiji, Kini, Indiji i SAD, što upućuje da grašak dobro uspeva u krajevima s prohladnom i vlažnom klimom. To je biljka koja je jako ekonomična budući da daje relativno visoke prinose, a plodovi se mogu jednostavno konzervirati i tako koristi tokom cele godine.
Energetska vrednost[uredi | uredi izvor]
S obzirom da spada u mahunarke, grašak je povrće sa bogatom hranljivom vrednošću. U 100 grama sadrži 81 kcal/339 кЈ. Bogat je izvor ugljenih hidrata (14,46%) i vlakana oblika galaktana, glukorozne kiseline, fruktoze i drugih jedinjenja. Visok sadržaj proteina (5,42%) ima zahvaljujući čvorićima u korenu u kojima se nalaze bakterije azotofiksatori (Bacterium radicicola) koje vežu azot iz vazduha i pretvaraju ga u vredne aminokiseline, a tako i u proteine. Uz proteine i ugljene hidrate, treba pomenuti i masti i lecitin, koji su prilično važni za nervni sistem.
Za vreme klijanja graška stvaraju se vitamini C i E. Plod je odličan izvor vitamina C (50% preporučenog dnevnog unosa), ali ga u osušenim plodovima ima samo u tragovima. Vitamin E se sadrži u maloj količini, ali je postojan tokom kuvanja. Vitamina A ima u tragovima. Grašak je i odličan izvor tiamina (vitamin B1) u suvim plodovima, a dobar izvor riboflavina (vitamin B2), i niacina koji ima ulogu u metabolizmu ugljenih hidrata, proteina i masti.
Moderna kulinarska upotreba[uredi | uredi izvor]
U moderno doba grašak se obično kuva ili pari, što razbija ćelijske zidove i čini ukus slađim, a hranljive materije biodostupnijim. Zajedno sa pasuljem i sočivom, grašak je činio važan deo ishrane većine ljudi na Bliskom istoku, u severnoj Africi i Evropi tokom srednjeg veka.[10] Do 17. i 18. veka postalo je popularno da se grašak jede „zelen“, odnosno dok je nezreo i odmah nakon što se ubere.[11] U to vreme Englezi su razvili nove sorte graška, koje su postale poznate kao „vrtni“ ili „engleski“ grašak. Popularnost zelenog graška proširila se na Severnu Ameriku. Tomas Džeferson je na svom imanju uzgajao više od 30 sorti graška.[12]
Svež grašak se često jede kuvan i začinjen puterom i/ili mentom kao prilog povrću. So i biber se takođe obično dodaju grašku kada se služi. Svež grašak se takođe koristi u pitama, salatama i musaki. Mahune graška (snežni grašak i pucajući grašak) se koriste u prženim jelima, posebno u američkoj kineskoj kuhinji.[13] Mahune graška se ne održavaju dobro kada se uberu, a ako se ne koriste brzo, najbolje se čuvaju sušenjem, konzerviranjem ili zamrzavanjem u roku od nekoliko sati nakon berbe.[14]
U Indiji se svež grašak koristi u raznim jelima kao što su alu matar (kari krompir sa graškom) ili matar panir (panir sir sa graškom), mada se može zameniti i smrznutim graškom. Grašak se takođe jede sirov, jer je sladak kada je svež sa žbuna. Zeleni grašak poznat kao hasiru batani u Kanadi se koristi za pravljenje karija i gasija.[15]
Supa od graška se jede u mnogim drugim delovima sveta, uključujući Severnu Evropu, delove Srednje Evrope, Rusiju, Iran, Irak i Indiju.[16]
U Mađarskoj i Srbiji se supa od graška često služi sa knedlama i začinjena ljutom paprikom.[17][18][19]
U Ujedinjenom Kraljevstvu, sušeni, rehidrirani i zgnječeni masnosržni grašak, ili kuvani zeleni grašak, poznat kao kašasti grašak, popularan je, prvobitno na severu Engleske, ali sada sveprisutno, a posebno kao prilog uz ribu i pomfrit ili pite od mesa, posebno u prodavnicama ribe i pomfrita. Ponekad se dodaje natrijum bikarbonat da omekša grašak. Godine 2005, anketa na 2.000 ljudi otkrila je da je grašak sedmo omiljeno britansko kulinarsko povrće.[20]
Prerađeni grašak je zreo grašak koji je osušen, natopljen i zatim termički tretiran (obrađen) da bi se sprečilo kvarenje – na isti način kao i pasterizacija. Kuvani grašak se ponekad prodaje osušen i premazan vasabijem, solju ili drugim začinima.[21]
U Severnoj Americi mleko od graška se proizvodi i prodaje kao alternativa kravljem mleku iz raznih razloga.[22]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „The Plant List: A Working List of All Plant Species”. Pristupljeno 7. 3. 2015.
- ^ Rogers, Speed (2007). Man and the Biological World Read Books. pp. 169–170. ISBN 978-1-4067-3304-4. Retrieved on 2009-04-15.
- ^ „Pea”. Purdue.edu. Pristupljeno 2017-08-21.
- ^ Nemecek, T.; Poore, J. (2018-06-01). „Reducing food's environmental impacts through producers and consumers”. Science. 360 (6392): 987—992. Bibcode:2018Sci...360..987P. ISSN 0036-8075. PMID 29853680. doi:10.1126/science.aaq0216
.
- ^ „Pea Golden Podded - The Diggers Club”. Arhivirano iz originala 2012-01-26. g. Pristupljeno 2018-07-24.
- ^ „Purple podded peas”. Glallotments.co.uk. Arhivirano iz originala 18. 3. 2011. g. Pristupljeno 21. 8. 2017.
- ^ Crop Plant Anatomy. CABI. 21. 8. 2017. ISBN 9781780640198. Pristupljeno 21. 8. 2017 — preko Google Books.
- ^ „How to grow peas”. Royal Horticultural Society. Pristupljeno 21. 2. 2021.
- ^ „Dry Field Pea”. Purdue.edu. Pristupljeno 2017-08-21.
- ^ Bianchini, F.; Corbetta, F. (1976), The Complete Book of Fruits and Vegetables, New York: Crown, str. 40, ISBN 978-0-517-52033-8
- ^ Hedrick, U.P. (1919), „Sturtevant's Notes on Edible Plants”, Report of the New York Agricultural Experiment Station for the Year 1919 II, Albany: J.B Lyon Company, State Printers, Arhivirano iz originala 18. 7. 2011. g., Pristupljeno 26. 2. 2010
- ^ Kafka, B. (2005), Vegetable Love
, New York: Artisan, str. 297, ISBN 978-1-57965-168-8
- ^ „Product how-to guides”. PCC Natural Markets.
- ^ „Peas”. Glossary: BBC Good Food. BBC. Pristupljeno 2019-07-25.
- ^ „Batani Gasi Recipe”. 19. 5. 2014. Pristupljeno 2. 5. 2020.
- ^ „lansbladet.se” (PDF). 29. 12. 2016. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 12. 2016. g. Pristupljeno 21. 8. 2017.
- ^ hungarianpaprika.net, Vida László -. „Green Pea Soup, Hungarian - Soups - Recipes - hungarianpaprika.net”. hungarianpaprika.net. Pristupljeno 11. 12. 2019.
- ^ „Hungarian Pea Soup – Borsóleves”. Hungarian Tidbits. 15. 9. 2013. Pristupljeno 11. 12. 2019.
- ^ „Hungarian Pea Soup with Nokedli | Just a Taste”. Just a Taste. 21. 1. 2009. Pristupljeno 11. 12. 2019.
- ^ Wainwright, Martin (2005-05-23). „Onions come top for British palates”. The Guardian. London.
- ^ Enders, Missy (2016-10-03). „Are Wasabi Peas Good For You”. The Healthy & Smart Choice Advocates. HESCA. Arhivirano iz originala 06. 08. 2020. g. Pristupljeno 24. 6. 2018.
- ^ Vrabel, Jeff (2016-07-10). „If You Like Almond Milk, You'll Love...Pea Milk?”. Pristupljeno 2016-07-13.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Petković, B. Marin, P. & Boža, P. 1995. Praktikum iz sistematike viših biljaka. Nauka. Beograd.
- European Association for Grain Legume Research (AEP). Pea. https://web.archive.org/web/20061017214408/http://www.grainlegumes.com/default.asp?id_biblio=52 .
- Hernández Bermejo, J. E. & León, J., (1992). Neglected crops: 1492 from a different perspective, Food and Agricultural Organization of the United Nations (FAO) Contents Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. novembar 2018)
- Muehlbauer, F. J. and Tullu, A., (1997). Pisum sativum L. Purdue University. Pea
- Oelke, E. A., Oplinger E. S., et al. (1991). Dry Field Pea. University of Wisconsin.Dry Field Pea
