Pređi na sadržaj

Гренландска фока

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Grenlandska foka
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Carnivora
Kladus: Pinnipedia
Porodica: Phocidae
Rod: Pagophilus
Gray, 1844
Vrsta:
P. groenlandicus
Binomno ime
Pagophilus groenlandicus
Erxleben, 1777
Sinonimi

Phoca groenlandica

Grenlandska foka (Pagophilus groenlandicus), poznata i kao foka harfista (engl. harp seal) ili sedlasta foka (engl. saddleback seal), je vrsta prave foke (ili bezuhe foke), poreklom iz najsevernijeg dela Atlantskog i Severnog ledenog okeana. Prvobitno u rodu Phoca s nizom drugih vrsta, prebačena je u monotipski rod Pagophilus 1844. Na latinskom, njeno naučno ime znači „ljubitelj leda sa Grenlanda“, a njen taksonomski sinonim, Phoca groenlandica u prevodu znači „grenlandska foka".[2]

Opis[uredi | uredi izvor]

Mladunče belog krzna.
Lobanja grenlandske foke.

Odrasla foka ima čisto crne oči. Ima srebrno sivo krzno koje prekriva telo, sa crnom mrljom oblika harfe ili jadca (spojene ključne kosti ptica, oblika latiničnog slova V.) na leđima. Odrasle foke narastu na 1,7 do 2,0 m i teže od 115 do 140 kg. [3] Štene grenlandske foke na rođenju često ima žuto-belu dlaku od amnionske tečnosti, ali nakon jednog do tri dana, dlaka postane bela i ostaje bela tokom 2-3 nedelje, sve do prvog linjanja. [2] Mlade foke imaju srebrno-sivo krzno posuto crnim pegama.

Fiziologija[uredi | uredi izvor]

Grenlandske foke smatraju se seksualno dimorfnim, jer su mužjaci nešto veći i ukrašeniji. Mužjaci teže u proseku 135 kg i dostižu dužinu do 1,9 m, dok ženke teže u proseku 120 kg i dostižu do 1,8 m. Mužjaci uglavnom imaju jasnije ograničenu leđnu oznaku u obliku harfe i tamniju glavu, dok neke ženke nikad ne razvijaju taj znak i ostaju pegave.[2]

Ronjenje[uredi | uredi izvor]

U poređenju sa drugim pravim fokama, grenlandska foka roni od plitkih do umereno velikih dubina.[2] Dubina uranjanja zavisi od sezone, doba dana i lokacije. U populaciji Grenlandskog mora prosečna stopa ronjenja je oko 8,3 zarona na sat, a ronjenje se kreće od dubine ispod 20 do preko 500 m. [4] Trajanje ronjenja kreće se od manje od 2 minuta do nešto više od 20 minuta. [4] Tokom proleća i leta kada foke traže hranu uz pakovani led na Grenlandskom moru, većina zarona je manja od 50 metara.[4] U kasnu jesen i zimu otkriveno je da se dubina ronjenja povećava, posebno u Danskom prolazu, gdje je ustanovljeno da je srednja dubina zarona za 141 m. [4]

Ženke koje doje provode oko 80% vremena u vodi i 20% vremena ležeći na brzom ledu ili u neposrednoj blizini svojih štenaca. Međutim, gotovo polovina vremena provedenog u vodi je na površini, što je znatno više nego dovoljno da se oporavi od zarona. [5] Ovakvim ponašanjem se omogućava da majka foka štedi energiju i izbegne teške uslove brzog leda, a da pritom ostane u neposrednoj blizini svog šteneta. Kao i kod većine fokida, majci je potrebna ogromna količina energije kako bi se osigurao dovoljan prenos mase na rastuću, nepokretnu štenad, ali one ipak ostaju u granicama aerobnog zarona za 99% zarona. [5]

Termoregulacija[uredi | uredi izvor]

Grenlandske foke kombinuju anatomske i bihejvioralne pristupe za upravljanje telesnom temperaturom, umesto da povećavaju brzinu metabolizma i potrebe za energijom. [6] Smatra se da je njihova niža kritična temperatura ispod -10 °C u vazduhu. [7] Salo izoluje trup grenlandske foke, ali ne i peraja, umesto toga peraja se oslanjaju na cirkulacione adaptacije kako bi se sprečio gubitak toplote. [8] Gusti sloj sala izoluje njihovo telo i daje energiju kada je hrane malo ili tokom posta. [9] Salo takođe oblikuje telo za efikasnije plivanje. Smeđa masnoća greje krv dok se vraća sa površine tela i pruža energiju, što je najvažnije za tek rođene štence. [2]

Peraja deluju kao izmenjivači toplote, zagrevajući ili hladeći foku po potrebi. Na ledu, foka može da pritisne prednja peraja uz telo i stražnja jedno uz drugo kako bi umanjio gubitak toplote. [2] Takođe mogu da preusmere protok krvi sa periferije kako bi umanjili gubitak toplote. [9]

Čula[uredi | uredi izvor]

Oči grenlandske foke velike su za tu veličinu tela i sadrže veliko sferno sočivo, što poboljšava njenu sposobnost fokusiranja. Njena zenica je pokretna da bi joj se pomoglo da se prilagodi intenzivnom sjaju arktičkog leda. Na njenoj mrežnjači dominiraju štapići i iza nje je reflektivni tapetum lucidum (kao kod mačke), pojačavajući njenu slabu osetljivost na svetlo. Konusi su najosetljiviji na plavo-zeleni spektar, dok štapići registruju intenzitet svjetla i mogu pružiti razlikovanje boja. Rožnjača je podmazana suznim žlezdama, kako bi se zaštitilo oko od oštećenja morskom vodom. Nedostatak suznih kanala za ispuštanje sekreta u nosne prolaze doprinose da se grenlandske foke formiraju "očne prstenove" na kopnu. Ovo može biti pokazatelj nivoa hidratacije foke. [2]

Foka koja pokazuje hidratantne prstenove oko očiju zbog lučenja suznih žlezda. (Napomena: životinja na slici je Halichoerus grypus, a ne Pagophilus groenlandicus.)

Na ledu, majka identifikuje svoje potomstvo po mirisu. Ovo čulo takođe može upozoriti na predatora koji se približava. Pod vodom foka zatvara nosnice i ništa ne miriše. [2]

Njeni brkovi, koje se nazivaju vibrissae, leže u vodoravnim redovima sa obe strane njuške. Obezbeđuju osećaj dodira sa označenim kodiranjem linija i pod vodom, takođe reaguju na vibracije niske frekvencije, kao što je kretanje. [2]

Dijeta[uredi | uredi izvor]

Slično kao kod većine foka, grenlandska foka ima mesoždersku ishranu. [10] Imaju raznoliku ishranu koja uključuje nekoliko desetina vrsta riba i beskičmenjaka. [11] Populacija Belog mora se leti seli na sever da bi se obilno hranila u Barencovom moru, gde uobičajeni plen uključuje kril, kapelin (Mallotus villosus), haringe (Clupea harengus), pljosnatice i bakalare. [12] Poznato je da grenlandske foke pokazuju određenu sklonost plenu, mada sastav njihove prehrane zavisi od dostupnosti (obilja) plena. [13] Analiza prehrane i dostupnosti plena za populaciju Svalbarda utvrdila je da se ova populacija hrani pretežno krilom, a usko ih prati polarni bakalar (Arctogladus glacialis). [12] Neke jedinke iz populacije Grenlandskog mora evidentirane su da se hrane u Barencovom moru zajedno sa subpopulacijom Belog mora tokom kasnog leta i jeseni. [4] U prehrani populacije Barecovog mora dominiraju haringe i polarni bakalar, ali ovi tuljani pokazuju negativnu sklonost prema krilu i amfipodima, za šta se smatra da je rezultat njihove sklonosti ka dubljim zaronima. [13] U zapadnom severnoatlantskom segmentu populacije, hranjenje se odvija u blizini Njufaundlenda i na njegovoj obali. Najpoželjniji plen uključuje arktički bakalar (Boreogadus saida), kapelin, grenlandski munjaš (Reinhardtius hippoglossoides) i američki mrak (Hippoglossoides platessoides). [14] Kao i kod ostalih populacija i područja za hranjenje, prehrana varira u zavisnosti od udaljenosti od obale. Arktički bakalar daje veći postotak prehrane u blizini obale, dok je kapelin izrazitiji dalje od obale. [14] Kapelin se, međutim, smatra omiljenim plenom na obe lokacije. [14]

Životni ciklus[uredi | uredi izvor]

Grenlandske foke provode relativno malo vremena na kopnu u poređenju s vremenom na moru. To su društvene životinje i mogu biti prilično glasne u grupama. Oni formiraju velike kolonije, unutar kojih se veruje da se formiraju manje grupe sa sopstvenom hijerarhijom. [2] Grupe od nekoliko hiljada formiraju se tokom sezone rađanja i parenja. [15] Grenlandske foke mogu da žive preko 30 godina u divljini. [2]

Na ledu, mladunci dozivaju svoje majke „vikanjem“ i „mrmljanjem“ dok se igraju sa drugima. Odrasli "reže" i "trepere" kako bi oterali konkurente i grabljivice. [2] Pod vodom su zabeležene odrasle jedinke koje su koristile više od 19 vrsta vokalizacije tokom udvaranja i parenja. [2]

Reprodukcija i razvoj[uredi | uredi izvor]

Grenlandska foka se razmnožava na brzom ledu i veruje se da ima promiskuitetni sistem parenja. [16] Razmnožavanje se odvija između sredine februara i aprila. [15] Vrhunac udvaranja je sredinom marta i uključuje mužjake koji izvode podvodne prikaze, koristeći mehuriće, vokalizacije i pokrete šapa za udvaranje ženkama.[17] Ženke, koje ostanu na ledu, odupiru se kopulaciji osim ako nisu pod vodom. [17]

Ženke sazrevaju seksualno u dobi od pet do šest godina. [2] Nakon toga, one mogu da rode jedno štene godišnje, obično krajem februara. [2] Gestacijski period traje oko 11,5 meseci, sa fazom razvoja ploda od 8 meseci. [17] Zabeleženi su slučajevi rođenja blizanaca, ali jedinci su znatno češći.[18] Oplođeno jaje raste u embrion koji ostaje suspendovan u materici do tri meseca pre implantacije, da bi odložio rođenje dok se ne nađe dovoljno pakovanja leda. [2]

Porođaji grenlandske foke su brzi, sa zabeleženim dužinama u trajanju od samo 15 sekundi. [17] Da bi se izborilo sa šokom zbog brze promene temperature okoline i nerazvijenih slojeva sala, štene se oslanja na solarno grejanje i reakcije, poput drhtanja ili traženja toplote u senci ili čak u vodi. [17]

Novorođenčad u proseku teži 11 kilograma i dugačka je 80–85 cm. [2] Nakon rođenja, majka hrani samo sopstveno štene. Tokom približno 12-dnevnog perioda dojenja majka ne lovi i gubi do 3 kilograma dnevno. [2] Mleko grenlandske foke u početku sadrži 25% masti (taj broj se povećava do 40% do kraja dojenja dok majka posti), a mladi dobijaju preko 2,2 kilograma na dan dok sisaju, brzo zadebljavajući svoj sloj sala. [17] Za to vreme, pod belim krznom novorođenčadi raste sivo krzno mladih, a štene povećava težinu na 36 kg. Odvikavanje je naglo; majka se od dojenja okreče promiskuitetnom parenju, ostavljajući štenad na ledu. Dok udvaranje počinje na ledu, parenje se obično odvija u vodi.

Nakon napuštanja, u fazi nakon odvikavanja, štenad miruje da bi se sačuvala telesne masnoće. U roku od nekoliko dana, ona zbacuju svoj beli kaput stigavši do faze "udarača". [2] Ovo ime dolazi od zvuka koji rep mladunca pravi dok tuljan uči da pliva. [18] Mladi se počinju hraniti već sa 4 nedelje starosti, ali i dalje crpu iz unutrašnjih izvora, oslanjajući se najpre na uskladištenu energiju u telesnom jezgru, a ne na zaštitno salo. [17] Za to vreme led se počinje topiti ostavljajući ih ranjivim polarnim medvedima i drugim predatorima. Ovim postom može se smanjiti njihova težina do 50%. Čak 30% štenaca umre tokom svoje prve godine, delom zbog rane nepokretnosti na kopnu. [2]

Mlada grenlandska foka - "bedlamer".

Oko 13-14 meseci, štene se ponovo ljinja i postaje „bedamer“. [18] Mladi se linjaju nekoliko puta, dobijajući "pegavu harfu" na leđima, pre nego što se krzno odraslih grenlandskih foka sa harfom na leđima u potpunosti pojavi posle više godina (ili uopšte ne kod ženki). [2]

Tuljani se svake godine okupljaju na ledu da bi se linjali, porađali i parili pre seobe na letnja hranilišta. Njihov životni vek može biti preko 30 godina. [2]

Distribucija[uredi | uredi izvor]

Ukupna globalna populacija grenlandskih foka procenjuje se na oko 2,25 do 3 miliona jedinki, sa 3 različita uzgojna područja: 500.000–800.000 jedinki u severoistočnom Atlantiku, 100.000–150.000 u Grenlandskom moru i 1–1,57 miliona u severozapadnom Atlantiku. [17] Procenjuje se da najveća populacija u severozapadnom Atlantiku godišnje proizvede 250.000–400.000 mladih. [17] Zbog njihove zavisnosti od pakovanja leda za uzgoj, raspon grenlanskih foka je ograničen na područja gde se pakovani led sezonski formira. [2] Zapadna severnoatlantska populacija, koja je najveća, nalazi se uz obalu istočne Kanade. [18] Ova populacija je dalje podeljena u dva odvojena krda na osnovu mesta uzgoja. Prednje krdo se razmnožava uz obalu Labradora i Njufaundlenda, a Zalivsko krdo u blizini Magdalenskih ostrva usred zaliva Sent Lorens. Druga populacija se razmnožava na "Zapadnom ledu" kraj istočnog Grenlanda. Treća populacija se razmnožava na „Istočnom ledu“ u Belom moru, koji je uz severnu obalu Rusije ispod Barencovog mora. Razmnožavanje se odvija između sredine februara i aprila i varira donekle za svaku populaciju. [15] Tri su populacije alopatrične i ne mešaju se. [19]

Postoje dve priznate podvrste: [19]

Migracije i lutanje[uredi | uredi izvor]

Grenlandske foke su izrazito nomadske. Populacija severozapada redovno se kreće do 4.000 kilometara severoistočno van sezone razmnožavanja; [20] jedna jedinka bila je nađena uz severnu norvešku obalu, 4.640 kilometara istočno-severoistočno od mesta gde je obeležena.[21] Njihova navigaciona sposobnost je velika, a dobar vid važan faktor.[20][22] Povremeno se nalaze kao lutalice, južno od svog uobičajenog raspona. U Velikoj Britaniji zabeleženo je ukupno 31 skitnica (zalutala foka) između 1800. i 1988. [23]

Nedavno, ove foke su stigle do Lindisfarna u Nortamberlendu u septembru 1995. godine, [24] i Šetlandskih ostrva 1987. Ovo poslednje je povezano sa masovnim kretanjem grenlandskih foka u norveške vode; do sredine februara 1987. godine 24.000 prijavljeno je utopljeno u ribarskim mrežama i možda je 30.000 (oko 10% svetske populacije) stiglo u fjordove na jug čak do Osla. Životinje su bile izmršavele, verovatno zbog toga što su se takmičile sa ljudima za svoj plen.[25]

Grenlandske foke mogu se nasukati na obalama Atlantika, često u toplijim mesecima, zbog dehidracije i opterećenja parazitima. [26] Ove foke često jedu sneg da bi ostale hidrirane, ali u blagim zimama nema dovoljno snega na raspolaganju. Nekoliko centara je aktivno u spašavanju i rehabilitaciji tuljana, uključujući IFAV (engl. International Fund for Animal Welfare), NOAA (engl. National Oceanic and Atmospheric Administration) i New England Aquarium. Grenlandske foke zaštićene su Zakonom o zaštiti morskih sisara (engl. Marine Mammal Protection Act) u Sjedinjenim Državama.

Lov na tuljane[uredi | uredi izvor]

Sve 3 populacije se komercijalno love, uglavnom Kanada, Norveška, Rusija i Grenland. [27]

U Kanadi je sezona komercijalnog lova od 15. novembra do 15. maja. Većina lova događa se krajem marta u zalivu Sent Lorens i tokom prve ili druge nedelje aprila u Njufaundlendu, na području poznatom kao "Front". Ovaj vrhunski prolećni period se generalno naziva "kanadskim lovom na tuljane". Lov na kanadske bele kapute (mladunce) zabranjen je od 1987. Od 2000. godine, foke koje su ciljane tokom lova često su stare manje od godinu dana, poznati kao "udarači".[a] [28] 2006. godine lov u Sent Lorensu zvanično je počeo 25. marta zbog tankog leda prouzrokovanog blažim temperaturama u godini. Inuiti koji žive u regionu love uglavnom za hranu i u manjoj meri za trgovinu. [27]

U 2003. godini, trogodišnja kvota koju je odobrilo Ministarstvo za ribarstvo i okeane (engl. Department of Fisheries and Oceans) povećana je na 975.000, sa maksimalno 350.000 u bilo koje dve uzastopne godine. U 2006. godini ubijeno je 325.000 grenlandskih foka, kao i 10.000 foka s kapuljačom i 10.400 sivih foka. Dodatnih 10.000 životinja dodeljeno je lovcima Prvih Nacija.

2005. godine, Nezavisna radna grupa za veterinarstvo (engl. Independent Veterinarians' Working Group) preporučila je postupak u tri koraka za lovce da ubiju tuljane uz malo ili nikakvu bol za tuljane, sve dok se proces brzo okonča. [28] Proces je sledeći:

  1. Omamite foku udarcem po glavi pomoću alata, poput puške ili palice, da biste životinju odmah ubili ili naterali da trajno izgubi svest.
  2. Uverite se da je korak 1 pravilno izveden i da je lobanja nepovratno oštećena.
  3. Prerežite aksilarne arterije duž oba pazuha i presecite trbuh da biste sprečili da krv dospe do mozga, potvrđujući njenu smrt.

2009. godine ovaj postupak je uključen u „Uslove dozvole“ za Kanadski lov, kao i kanadske uredbe o morskim sisarima.[28]

Kanadski lov na tuljane nadgleda kanadska vlada. Iako se oko 70% lova odvija na "Frontu", većina privatnih posmatrača usredsređena je na lov na Sent Lorensu, zbog pogodnijeg položaja.

Oko 70.000–90.000 životinja ulovljeno je iz populacije uz obalu Grenlanda. [27]

Ukupni dozvoljeni ulov (TAC) za Zapadni led iz 2004. godine iznosio je 15.000, što je skoro duplo više od održivog ulova od 8.200. Stvarni ulov bio je 9.895 u 2004. godini i 5.808 u 2005. godini. [27] TAC Belog mora 2004. godine bio je 45.000. Ulov je bio 22.474. [27]

Kretanje populacije[uredi | uredi izvor]

Lov je imao značajan uticaj na veličinu populacije grenlandskih foka. U proteklih 150 godina, broj grenlandskih foka kolebao se sa preko 9 miliona na samo jedan milion. [29] Od 2016. godine trenutna populacija se procenjuje na 7,4 miliona.[30] Sada su na snazi ograničenja lova za ove životinje. [31] Otkriveno je da je populacija severozapadnog Atlantika smanjena za najmanje 50 procenata u periodu od 1952. do 1970. godine.[32] Populacije se takođe menjaju u pogledu distribucije i otkriveno je da su zahvatile područja kao što je Severna Norveška. [33] Invazije grenlandskih foka štete ribarstvu tog područja.[34]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pošto udaraju repom o led dok uče da plivaju.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kovacs, K.M. (2015). „Pusa groenlandicus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 12. 5. 2020.  „Pagophilus groenlandicus: Kovacs, K.M.”. 2015. doi:10.2305/IUCN.UK.2015-4.RLTS.T41671A45231087.en. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć Encyclopedia of marine mammals. Perrin, William F., Würsig, Bernd G., Thewissen, J. G. M. (2nd izd.). Amsterdam: Elsevier/Academic Press. 2009. ISBN 9780123735539. OCLC 316226747. 
  3. ^ Kovacs, K.M. 2015. Pagophilus groenlandicus. The IUCN Red List of Threatened Species 2015: e.T41671A45231087. „Pagophilus groenlandicus: Kovacs, K.M.”. 2015. doi:10.2305/IUCN.UK.2015-4.RLTS.T41671A45231087.en. . Downloaded on 03 April 2018.
  4. ^ a b v g d Folkow, L.P.; Nordøy, E.S. (2004). „Distribution and diving behaviour of harp seals (Pagophilus groenlandicus) from the Greenland Sea stock”. Polar Biology. 27 (5): 281—298. S2CID 27841378. doi:10.1007/s00300-004-0591-7. 
  5. ^ a b Lydersen, Christian; Kovacs, Kit M. (1993). „Diving behaviour of lactating harp seal, Phoca groenlandica, females from the Gulf of St Lawrence, Canada”. Animal Behaviour. 46 (6): 1213—1221. S2CID 53203432. doi:10.1006/anbe.1993.1312. 
  6. ^ Lavigne, D.; Innes, S.; Worthy, G.; Kovacs, K.; Schmitz, O.; Hickie, J. (1986). „Metabolic rates of seals and whales”. Canadian Journal of Zoology. 64 (2): 279—284. doi:10.1139/z86-047. 
  7. ^ Boily, Patrice; Lavigne, David M. (1996). „Thermoregulation of juvenile grey seals, Halichoerus grypus, in air”. Canadian Journal of Zoology. 74 (2): 201—208. ISSN 0008-4301. doi:10.1139/z96-025. 
  8. ^ Kvadsheim, P. H.; Folkow, L. P. (1997). „Blubber and flipper heat transfer in harp seals”. Acta Physiologica Scandinavica. 161 (3): 385—395. ISSN 0001-6772. PMID 9401592. doi:10.1046/j.1365-201x.1997.00235.x. 
  9. ^ a b „Adaptation of the Harp Seal”. bioweb.uwlax.edu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 4. 2018. 
  10. ^ „Harp Seal | National Geographic”. 10. 3. 2011. Pristupljeno 10. 4. 2018. 
  11. ^ „Harp Seal”. Oceana (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 4. 2018. 
  12. ^ a b Lindstrøm, Ulf; Nilssen, Kjell (2013). „Harp seal foraging behaviour during summer around Svalbard in the northern Barents Sea: diet composition and the selection of prey”. Polar Biology. 36 (3): 305—320. S2CID 253815036. doi:10.1007/s00300-012-1260-x. 
  13. ^ a b Lindstrøm, U.; Harbitz, A.; Haug, T.; Nilssen, K. T. (1998). „Do harp seals Phoca groenlandica exhibit particular prey preferences?”. ICES Journal of Marine Science. 55 (5): 941—953. doi:10.1006/jmsc.1998.0367 Slobodan pristup. 
  14. ^ a b v John, Lawson; Anderson, John (1998). „Selective foraging by harp seals Phoca groenlandica in nearshore and offshore waters of Newfoundland, 1993 and 1994”. Marine Ecology Progress Series. 163: 1—10. doi:10.3354/meps163001 Slobodan pristup. 
  15. ^ a b v Fisheries, NOAA. „Harp Seal (Pagophilus groenlandicus) :: NOAA Fisheries”. www.nmfs.noaa.gov (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 25. 6. 2018. g. Pristupljeno 3. 4. 2018. 
  16. ^ Miller, Edward H.; Burton, Lauren E. (2001). „It's all relative: allometry and variation in the baculum (os penis) of the harp seal, Pagophilus groenlandicus (Carnivora: Phocidae)”. Biological Journal of the Linnean Society. 72 (3): 345—355. doi:10.1111/j.1095-8312.2001.tb01322.x Slobodan pristup. 
  17. ^ a b v g d đ e ž z Ronald, K.; Dougan, J. L. (1982). „The Ice Lover: Biology of the Harp Seal (Phoca groenlandica)”. Science. 215 (4535): 928—933. JSTOR 1688319. PMID 17821351. S2CID 23015146. doi:10.1126/science.215.4535.928. 
  18. ^ a b v g „Harp seal | mammal”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 4. 2018. 
  19. ^ a b Berta, Annalisa; Churchill, Morgan (1. 7. 2012). „Pinniped taxonomy: review of currently recognized species and subspecies, and evidence used for their description”. Mammal Review (na jeziku: engleski). 42 (3): 207—234. ISSN 1365-2907. doi:10.1111/j.1365-2907.2011.00193.x. 
  20. ^ a b Ronald, K., & Healey, P. J. (1981). Harp Seal. Chapter 3 in Ridgeway, S. H., & Harrison, R. J., eds. Handbook of Marine Mammals, vol. 2 Seals. Academic Press, London.
  21. ^ Sergeant, D.E. (1973). „Transatlantic migration of a Harp Seal, Pagophilus groenlandicus”. Journal of the Fisheries Research Board of Canada. 30: 124—125. doi:10.1139/f73-020. 
  22. ^ King, J. E. (2015). Seals of the World, 2nd. ed. British Museum, London.
  23. ^ Corbet, G. B., & Harris, S., eds. (1991). The Handbook of British Mammals. 3rd ed. Blackwell, Oxford.
  24. ^ Frankis, M. P.; Davey, P. R.; Anderson, G. Q. A. (1997). „Harp Seal: a new mammal for the Northumberland fauna”. Trans. Nat. Hist. Soc. Northumbria. 57 (4): 239—241.  Nepoznati parametar |name-list-style= ignorisan (pomoć)
  25. ^ Anon (1987). „Harp Seals, Brunnich's Guillemots and White-billed Divers”. Twitching. 1 (3): 58. 
  26. ^ „Rounds Notes | National Marine Life Center”. nmlc.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 4. 2018. 
  27. ^ a b v g d Lavigne, David M. (2009). Perrin, William F.; Wursig, Bernd; Thewissen, J.G.M., ur. Encyclopedia of Marine Mammals (2nd izd.). 30 Corporate Drive, Burlington Ma. 01803: Academic Press. ISBN 978-0-12-373553-9. Arhivirano iz originala 9. 11. 2009. g. Pristupljeno 26. 1. 2010. 
  28. ^ a b v Daoust, P-Y; Caraguel, C (1. 11. 2012). „The Canadian harp seal hunt: observations on the effectiveness of procedures to avoid poor animal welfare outcomes”. Animal Welfare (na jeziku: engleski). 21 (4): 445—455. ISSN 0962-7286. S2CID 72487796. doi:10.7120/09627286.21.4.445. 
  29. ^ „CURRENT STATUS OF NORTHWEST ATLANTIC HARP SEALS, (Pagophilus groenlandicus)” (PDF). Fisheries and Oceans Canada. 2011. Arhivirano iz originala (PDF) 1. 5. 2019. g. Pristupljeno 1. 5. 2019. 
  30. ^ Government of Canada, Fisheries and Oceans Canada (25. 11. 2016). „Harp seal”. www.dfo-mpo.gc.ca. Pristupljeno 1. 5. 2019. 
  31. ^ Sergeant, D.E. (1. 9. 1976). „History and present status of populations of harp and hooded seals”. Biological Conservation (na jeziku: engleski). 10 (2): 95—118. ISSN 0006-3207. doi:10.1016/0006-3207(76)90055-0. 
  32. ^ Bowen, W. Don; Capstick, Charles K.; Sergeant, David E. (1981). „Temporal Changes in the Reproductive Potential of Female Harp Seals (Pagophilus groenlandicus)”. Canadian Journal of Fisheries and Aquatic Sciences. 38 (5): 495—503. doi:10.1139/f81-071. 
  33. ^ Haug, T.; Krøyer, A. B.; Nilssen, K. T.; Ugland, K. I.; Aspholm, P. E. (1991). „Harp seal (Phoca groenlandica) invasions in Norwegian coastal waters: age composition and feeding habits”. ICES Journal of Marine Science (na jeziku: engleski). 48 (3): 363—371. ISSN 1054-3139. doi:10.1093/icesjms/48.3.363. 
  34. ^ Huag, Tore; Nilssen, Kjell Tormod (1995). „Ecological implications of harp seal Phoca groenlandica invasions in northern Norway”. Developments in Marine Biology (na jeziku: engleski). 4: 545—556. ISBN 9780444820709. ISSN 0163-6995. doi:10.1016/S0163-6995(06)80053-3. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Paro, medicinski robot-ljubimac zasnovan na grenlanskoj foki.

Severozapadna populacija:

Populacija u Belom Moru i na Zapadnom ledu:

  • Hamre, J (1994). „Biodiversity and exploitation of the main fish stocks in the Norwegian- Barents Sea ecosystem”. Biodiversity and Conservation. 3 (6): 473—492. S2CID 498496. doi:10.1007/bf00115154. 
  • Haug, T.; Kroeyer, A.B.; Nilssen, K.T.; Ugland, K.I.; Aspholm, P.E. (1991). „Harp seal (Phoca groenlandica ) invasions in Norwegian coastal waters: Age composition and feeding habits”. ICES Journal of Marine Science. 48 (3): 363—371. doi:10.1093/icesjms/48.3.363. 
  • ICES 2001. Report of the Joint ICES/NAFO Working Group on Harp and Hooded Seals, ICES Headquarters, 2–6 October 2000. ICES CM, 2001, ACFM:8, 40 pp.
  • Nilssen, K.T.; Pedersen, O.-P.; Folkow, L.P.; Haug, T. (2000). „Food consumption estimates of Barents Sea harp seals”. NAMMCO Sci. Publ. 2: 9—28. doi:10.7557/3.2968. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Grenlandska foka na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Grenlandska foka.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гренландска_фока&oldid=27676733”