Гјо

Gjo
Srpsko izdanje prvog toma mange
ギョ
Žanr	Horor, natprirodno
Manga
Autor	Džundži Ito
Izdavač	Šogakukan (2001/2) Darkvud (2021)
Ciljna grupa	seinen
Časopis	Big Comic Spirits
Prvo izlaženje	12. novembar 2001. — 15. april 2002.
Tomovi	2
Originalna video animacija
Gyo: Tokyo Fish Attack
Režiser	Takajuki Hirao
Producent	Hikaru Kondo
Scenarista	Takajuki Hirao Akihiro Jošida
Kompozitor	Go Šina
Studio	Ufotable
Datum izdavanja	15. februar 2012.
Trajanje	75 minuta

Gjo (jap. ギョ — „riba”) jeste horor seinen manga koju je napisao i nacrtao Džundži Ito. Prvobitno se pojavljivala u sedmičnim nastavcima manga časopisa Big komiks spirits od 2001. do 2002. godine. Manga je 2002. godine i objedinjena u dva tankobona (toma) koja obuhvata dva bonus poglavlja istoga autora pod nazivom Tužna priča glavnog stuba i Misterija raseda Amigara. Darkvud je objavio prevod dva tankobona (uključujući i dodatna poglavlja) na srpski jezik 2021. godine. Originalna video animacija kuće „Ufotejbl” je izašla 15. februara 2012.

Priča se odvija oko para, momka Tadašija i devojke Kaori i njihovoj borbi za preživljavanje od misteriozne horde nemrtvih riba s metalnim nogama koje se kreću i ostavljaju za sobom nepodnošljiv „miris smrti”. Gjo i Ito su dobili odlične kritike, a posebno je pohvaljena kakvoća crteža.

Radnja

Priča

Na Okinavi, madić Tadaši i njegova devojka Kaori stižu na ostrvo kako bi uživali u odmoru idući na ronjenje. Tu nailaze na ribu s noga koja oslobađa jak miris. Kaori, koja inače ima preosetljivo čulo mirisa, postaje iritantna zbog toga i naređuje Tadašiju da se reši tog stvorenja. Tadaši ubaci ribu s nogama u kesu za đubre i odlazi do Kaori. Kada se ponovo vrati po kesu, vidi da nje nema. Sledećeg dana velika količina morskih bića koja su dobila noge izlazi na kopno i napada Okinavu, uključujući i veliku belu ajkulu koja preti protagonistima priče. Tadaši i Kaori uspevaju da se vrate u Tokio, a Kaori sada postaje paranoična tvrdeći da i dalje oseća miris ribe. Oboje ponovo nailaze na ribu u plastičnoj kesi, ali ovoga puta odnose je Tadašijevom ujaku, doktoru Kojanagiju.

Nedugo kasnije, Tadaši se vraća i pronalazi Kojanagija bez ruke. Dok je detaljno ispitivao ribu s nogama koju mu je Tadaši doneo, ustanovio je da je ona sastavljena iz dva dela: samog tela ribe i nekakve mašine koja ima šiljke i cevi kojima se kači za domaćina. Odvojivši ribu od te mašine, ona ponovo postaje slobodna i kači se za Kojanagijevu ruku, koju je kasnije morao da amputira. Mašina s nogama sada juri po sobi noseći Kojanagijevu ruku sa sobom umesto ribe. Kojanagi je fasciniran ovim otkrićem, a zatim otkriva da je riba s nogama rezultat istraživanja virusa od strane japanske carske vojske u Drugom svetskom ratu koji uzrokuje da njen domaćin proizvodi smrtonosni i odbojni smrad. Taj eksperiment su uradili očajničkom pokušaju da preokrenu tok rata. Kojangijev otac, a Tadašijev deda je razvio „mašinu za hodanje”, koja radi tako što upumpava virus u domaćina i uzrokuje da domaćin docnije oslobađa gas koji pokreće kretanje nogu putem pneumatike. Te noge su napravljene kako bi nosile domaćine dalje kako bi razbolele neprijateljske trupe.

Međutim, neprijateljski avioni su potopili brod koji je nosio prototipove mašina za hodanje. Ubrzo, Kaori i Tadaši otkrivaju da su horde morskih bića s nogama u procesu osvajanja Tokija, postepeno napavši region Kanto. Zaražena gasom, Kaori postaje depresivna jer je izložena simptomima svoje bolesti, te pokušava da izvrši samoubistvo. Tadaši je vodi kod Kojanagija u pokušaju da je spase. Kojanagi mu govori da će se on pobrinuti za nju, a da Tadaši ode da se pobrine za svoje roditelje. Na putu do roditelja, Tadašija presreće džinovska lignja s nogama te ga baca u kanal u kom on gubi svest nakon napada mnogih malih riba s nogama. Probudivši se mesec dana docnije, on otkriva da ju je Kojanagi stavio na mašinu za godanje po njenoj meri. Nakon uključivanja mašine, Kojanagi biva smrtno ranjen od nje, a Kaori brzo beži s mašinom.

Naslovna korica drugoga tankobona (Gjo: Naslednici) srpskoga izdanja

Lutajući pustim gradskim ulicama, Tadaši otkriva da je većina riba s nogama istrulila do kostiju i da mašine za hodanje sada nose zaražene ljude. On zatim nailazi na cirkus u kojem od vođe cirkusa saznaje da ima sumnje da je gas živ i da taj gas ima oblik ljudskih duša. On to dokazuje time što zapali taj gas, a sam plamen ocrtava oblik gasa koji ima ljudsko naličje. Tadaši nailazi na Kaori u crikusu koja služi kao atrakcija. Ona beži iz crkusa, a Tadaši kreće za njom i stiže je. Kada ju je odveo u Kojanagijevu laboratoriju, gospođica Jošijama, ujakova pomoćnica, otkriva da je Kojanagi preminuo od zadobijenih rana prilikom Kaorinoga bekstva iz njegove rezidencije. Jošijama pokuša da ukloni mašinu za godanje iz Kaori, ali nema srca jer će time definitivno okončati život kaori. Tadaši i ona čuju šum iz pomoćne Kojanagijeve laboratorije u kojoj zatiču Kojanagija zaraženog virusom koji je prikačen za hodajuću mašinu koju je sam napravio na koju je nakalemio improvizovani cepelin koji mu omogućava da leti. U međuvremenu, čini se kao da Kaori se vraća svest i kao da opaža Tadašija i gospođicu Jošijamu i pomišlja da su u romantičnoj vezi. Jošijama beži napolje, a tamo je dočekuje Kojanagi i prikopčava je za svoju mašinu, te je vuče u vazduh.

Kaori napadaju ostala stvorenja s nogama jer se njene noge — koje je takođe Kojanagi dizajnirao — razlikuju od ostalih mašina. U trenutku stampeda preko Kaori, izgleda kao da mu ona pruža ruku. Tadaši počinje potragu za njom, ali se on sam izgubio. U potrazi primećuje raniju crikusku trupu kako napada Kojanagijevu mašinu u obliku cepelina. Oni buše cepelin, ali mašina tada razvija krila i leti dalje. Tadaši docnije nailazi na grupu studenata s Univerziteta Kjoto koji mu objašnjavaju da su oni imuni i da je virus stvorio mašine za hodanje nakon što ih je sintetizovao iz brodoloma tokom Drugoga svetskog rata. On se pridružuje studentima u njihovom istraživanju kako bi pobedili virus i spasili čovečanstvo. Dok grupa hodi zajedno, Tadaši nailazi na Kaorine ugljenisane ostatke i primećuje da se napokon oslobodila neprijatnoga mirisa.

Likovi

• Tadaši (忠): Mladić koji uživa u ronjenju. Ima devojku po imenu Kaori i ujaka po imenu Kojanagi. Na kraju se pridružuje grupi univerzitetskih studenata, koji su imuni na „miris smrti”, kako bi stvorili cepivo za zaštitu od bolesti. U animeu, umesto Kaori, Tadaši se zaražava, te je prikačen za mašinu za hodanje koju je napravio Kojanagi. Mašina se kasnije okreće protiv Kojanagija i ubija ga pre nego što pobegne.
• Kaori (華織): Tadašijeva devojka. Ona ima izuzetno osetljiv nos i postaje veoma ljubomorna kada je Tadaši u blizini drugih žena. Zbog svog preosetljivog nosa, čini se da može da oseti miris stvorenja kada su u blizini. Međutim, kasnije se inficira, zbog čega joj telo otiče i smrdljivi gas izlazi iz njenog tela. Zbog toga je počela da misli da je odvratna, da je Tadaši ne bi voleo jer nije lepa. To je, zajedno sa užasnim smradom, učinilo da ona pokuša da izvrši samoubistvo. Tadaši je tada odmah odnese u laboratoriju svog strica Kojanagija radi pomoći, međutim Kojanagi je namesti na prilagođenu mašinu za hodanje i na kraju postaje kao ostala hodajuća mrtva stvorenja. Ona je na kraju uništena od strane horde drugih mašina za hodanje koje smatraju da je njen prilagođeni hodač pretnja njihovom opstanku. U anime adaptaciji, Kaori je zamenjena sa Tadašijem kao glavnim protagonistom. Ona takođe poseduje neobjašnjivi imunitet na otrove zaraženih stvorenja umesto Tadašija.
• Doktor Kojinagi (小柳教授): Tadašijev ujak i pronalazač. Otkriva da je njegov otac, koji je umro od srčanog udara u fabrici tokom vrelog leta, odgovoran za stvaranje mehaničkih nogu. Dok secira ribu s nogama, te noge se onda stežu na njegovu ruku. On odseče ruku kako bi sprečio da se infekcija proširi na ostatak tela. Fasciniran je mašinom, ne mareći što je zbog nje izgubio ruku. Zatim kreira sopstvenu verziju mašine za hodanje i stavlja inficiranu Kaori na nju. Smrtno je ranjen kada ga ubode Kaorina mašina za hodanje. Zatim odlazi u laboratoriju broj dva gde mu je otac prvobitno umro i postavlja se na drugu mašinu za hodanje koja može da leti. Kada primeti Tadašija i gospođu Jošijamu u interakciji, napada ih oboje i hvata je. U anime verziji, Kojanagi je prikazan kao antagonista koji je poludeo i povezao zaraženog Tadašija sa prilagođenim Vokerom.
• Gospođica Jošijama (芳山): Pomoćnica doktora Kojanagija, koja brine o njemu i Tadašiju. Kada ju je Kaori videla sa Tadašijem, Kaori je pokušala da je napadne. Gospođa Jošijama je zatim istrčala napolje gde ju je uhvatio Mehanički Kojanagi. Ona se ne pojavljuje u anime adaptaciji.
• Cirkus „Citrus”: Cirkuska trupa koja se osniva u Tokiju nakon rastuće pandemije „mirisa smrti”. Dok je većina trupe i njenih životinja zaražena bolešću, naizgled imuni vođa kolone koristi zaražene i njihove mašine za hodanje kako bi izvodili akrobatske predstave, i izgleda da je poludeo kao rezultat saznanja o pravoj prirodi „mirisa smrti”. Ubrzo nakon što se aktivira Kojanagijeva leteća mašina, Cirkus „Citrus” pokušava da upotrebi top da obori mašinu, ali bezuspešno.
• Studenti: Predstavljeni na samom kraju priče, Tadaši ih je sreo nakon što je Cirkus „Citrus” pokušao da napadne leteću mašinu doktora Kojanagija. Nakon što su objasnili njihov imunitet, grupa je otkrila da virus odgovoran za „miris smrti” konstruiše mašine za hodanje od brodoloma bogatih gvožđem, te da istražuju vakcinu koja bi mogla da zaustavi rastuću pandemiju. Tadaši odlučuje da se pridruži studentima nakon ovog otkrića.
• Cujoši Širakava (白河剛): Snimatelj, pojavljuje se samo u anime adaptaciji. Kaori ga srela u avionu u Tokiju. Prati Kaori samo da bi došao do lokacije doktora Kojanagija da bi dobio podatke o njegovom istraživanju. Zarazio se na kraju animea pre nego što je Kaori poslao grupi preživelih.
• Aki (アキ): Kaorijev prijatelj, pojavljuje se samo u anime adaptaciji. Ona je krotka i malo gojazna i oseća se neprivlačno, izgleda da je Erika maltretira. Pretvorena u šetača na kraju animea.
• Erika (エリカ): Kaorijeva prijateljica, pojavljuje se samo u anime adaptaciji, otvorena i privlačna devojka kojoj nije teško da privuče druge muškarce i čini se da se sve vreme zadirkuje u Aki. Rano se zarazi ribom koja hoda. Tokom tuče, Aki ju je nasmrt pretukla pepeljarom, ali izgleda da je kasnije ponovo živa.

Bonus poglavlja

Dve nepovezane priče (1) Tužna priča glavnog stuba i (2) Misterija raseda Amigara su uključene kao bonus poglavlja, postavljene na kraju priče kako bi zaključale ceo Gjo. Iako su obe potpuno različite i nepovezane priče (i međusobno i sa Gjoom), one su spojene na kraju drugoga tankobona. Prva je kraća priča, koja se sastoji od četiri stranice, a druga broji 31.

Tužna priča glavnog stuba

Priča počinje s porodicom koja slavi useljenje u novi dom. Nakon što je primetila da joj nema oca, kćer ga čuje kako on vrišti od bola i vodi majku i brata u podrum kako bi ga potražili. U užasu njih troje otkrivaju oca koji se nekako zaglavio ispod ogromnog stuba, jednog od nekoliko koji podupiru kuću, tako da mu lome telo. Majka ulzalud pokušava da spase svoga muža, ali on upozorava da je stub koji je iznad njega ustvari noseći stub kuće; ako se taj stub sruši, zgrada će se obrušiti. On kaže svojoj porodici da nema načina da ga spasu, te da ga ostave da umre. Oni ispoštuju njegovu žrtvu i on te večeri podleže povredama i umire, a njegova porodica postavlja svetilište na stub. Vreme ide dalje, ali njegov skelet je i dalje zarobljen ispod stuba. Ostaje i dalje misterija kako se tu našao.

Misterija raseda Amigara

Snažan zemljotres je pogodio neimenovanu japansku prefekturu, ostavljajući rased koji otkrivaju ljudi na planini Amigara (samo ime Amigara znači „prazna školjka”). Ljudi iz celoga Japana, uključujući i naučnike, stižu na planinu da ličo vide čudan prizor.

Dva planinara, mladić Ovaki i devojka Jošida, susreću se tokom planinarnja s istom namerom — da vide pukotinu. Sama pukotina je obavijena velom misterije; ima oblik rupa u obliku čoveka formiranih na jednoj strani planine. To je izazvalo interesovanje širom zemlje, a nekoliko pokušaja da se ispita dubina pukotina su se završila uzaludno. Ljudi su raspravljali o poreklu raseda, napominjući da rupe definitivno nisu prirodne i da su sigurno iskopane iz unutrašnjosti planine, ali postavlja se pitanje zašto su rupe napravljene ili ko bi imao takvu tehnologiju.

Ovaki primećuje da Jošida traži nešto, na šta mu ona odgovara da traži rupu koja je oblikovana kao ona. Ovaki kategorički odbacuje tu teoriju, tvrdeći da je smešna. Tada nailazi drugi planinar Nakagaki koji je čuo njihov razgovor i staje na stranu Jošide, ističući da je i on došao da nađe rupu njegove veličine. On skida odeću sa sebe i ulazu rupu. Ovaki pokuša da ga zaustavi, ali Nakagaki nestaje. Naučnici ne mogu pronaći nikakav trag Nakagakija unutar rupe, a spasilačka ekipa koja je dovoljno sićušna da se ugura u rupu mora da se povuče nakon što je jedva dostigla pet metara u Nakagakijevu rupu. Kasnije te noći Ovaki ima košmar o Nakagakiju zarobljenom unutar rupe.

On se budi i presreće Jošidu koja tvrdi da je pronašla sopstvenu rupu, koja se nalazi blizu podnožja raseda. U međuvremenu, Nakagaki još uvek nije pronađen. Drugi čovek tvrdi da je napravljena rupa i za njega i ulazi panično u nju, što pokreće talas ulazaka ljudi koji hrle u rupe, na opšti užas naučnika. Iste noći, Jošida oseća da rupa zove njeno ime i da je mami, a ako ode tamo, zna da će biti zarobljena. Ovaki pokušava da je smiri tako što zatrpava rupu kamenjem. Kasnije oni noće u istom šatoru i nazire se njihova emotivna veza.

Ovaki ima još jednu noćnu moru. Sanjao je da u dalekoj prošlosti počinio strašan zločin i da ga je zbog toga pleme osudilo da uđe u rupu u planini koja tačno odgovara njegovom telu. Ušavši, on je prinuđen da hoda sve dublje u unutrašnjost planine koja se sve više sužava. Ovaki nakon nekog vremena oseća kako mu se vrat i udovi mučno istežu i izobličuju, ali ostaje živ i muči se. On se budi vrišteći i saznaje da je Jošida razbacala kamenje na njenoj rupi i da je nestala u njoj. Dok žalosno sedi ispred Jošidine rupe, on ispušta svoju baterijsku lampu i otkriva sopstvenu rupu. Na njegov užas, ta rupa se nalazi blizu Jošidine. Opčinjen time, svlači se i ulazi u svoju rupu.Nekoliko meseci docnije, naučnici su obavešteni o još jednom rasedu na drugoj strani planine koji je nastao tokom istog zemljotresa kao i na prednjoj strani, ali za razliku od nje nije bio odmah otkriven. I ovaj rascep ima rupe u sebi, ali one nisu ljudskog oblika nego su oblici dugi i izobličeni. Jedan radnik ispituje jednu od rupa i obasjava je baterijskom lampom. Užasnut primećuje unakaženo biće koje polako izlazi iz provalije.

Mediji

Manga

Gjo je napisao i ilustrovao Džundži Ito. Po njegovim rečima, inspiracija je potekla iz filma Ajkula Stivena Spilberga: „ On je majstorski uhvatio suštinu straha u oblku ajkule ljudoždera. Mislio sam da bi još više straha izazvala ajkula ljudožder koja ide i kopnom i morem.”

Film Ajkula Stivena Spilberga je poslužio kao inspiracija Itou za mangu Gjo.

Manga, koju je izdao Šogakukan, jeste izlazila u serijama u manga časopisu Big komiks spirits od 2001. do 2002. g. Šogakukan je sastavio serijal u dva tankobona, dodavši mu dve Itove priče koje nisu vezane za glavni tok priče. U Srbiji je 2021. g. izdavač Darkvud objavio srpski prevod Šogakukanovog izdanja.

Scenarista i crtač Gjoa Džundži Ito 2018 godine.

Br.	Prvobitni datum izdanja	Prvobitni ISBN	Datum izdanja na srpskom	ISBN na srpskom
1	28. februar 2002. (2002-02-28)	4091860818	16. septembar 2021. (2021-09-16)	978-86-6163-553-3
Poglavlje 1: „Miris smrti Južnog mora” Poglavlje 2: „Miris smrti u vazduhu” Poglavlje 3: „Izlazak na obalu” Poglavlje 4: „Napad velike bele ajkule” Poglavlje 5: „Nalet” Poglavlje 6: „Miris smrti se prikrada” Poglavlje 7: „Ispovest” Poglavlje 8: „Zaraza” Poglavlje 9: „Invazija mirisa smrti 1” Poglavlje 10: „Invazija mirisa smrti 2”
2	30. maj 2002. (2002-05-30)	4091860826	16. septembar 2021. (2021-09-16)	978-86-6163-560-1
Poglavlje 11: „Bledolika Kaori” Poglavlje 12: „Izum mirisa smrti” Poglavlje 13: „Naslednici” Poglavlje 14: „Lepljiv miris smrti” Poglavlje 15: „Cirkuska grupa smrti 1” Poglavlje 16: „Cirkuska grupa smrti 2” Poglavlje 17: „Miris smrti u laboratoriji broj 2” Poglavlje 18: „Vazdušni napad mirisa smrti” Poslednje poglavlje: „Vreme mirisa smrti” Bonus poglavlja: „Tužna priča glavnog stuba” „Misterija raseda Amigara”

Anime

Anime je radila produkcija Jufotejbl. Režirao ga je Takajuki Hirao, dok je dizajn likovao radio Takuro Takahaši. Anime je trebalo da traje pola sata, ali je tokom produkcije produžen na 75 minuta. Prvobitno je trebalo da bude objavljen sredinom decembra 2011, ali je odložen za 15. februar 2012.

Prijem

Ketrin Dejsi sa sajta Manga kritik je postavila mangu na prvo mesto njenih omiljenih sablasnih mangi.

Za prvi tankobon, Karl Kimlinger iz Anime njuz netvorka je pohvalio umetnost i bizarnu vezu koju dele Tadaši i Kaori. Džozefin Fortun iz Manije je dala ocenu pet hvaleći crtež, a posebno detalje u pozadini. Fortun je takođe pohvalila tempo priče iako je primetila paradoks u kasnijem zapletu i raspletu. Ken Hejli iz Pop kalčr šoka dao je ocenu 4+ hvaleći smešne trenutke koje manga ima, odnosno kako su oni ličili na akcionu-horor priču koja se obično viđa i bioskopima. Majkl Aronson iz Manga lajfa dao je sličnu pohvalu u vezi s pričom navodeći: „Uprkos logičkim rupama i apsurdnog koncepta, ovo je još uvek krajnje ubedljivo štivo koje će vam sigurno nekoliko puta prevrnuti želudac.” Greg Makelhaton iz Rid abaut komiksa primetio je Itovu umetničku veštinu u sprečavanju da priča postane „glupa”.

Za drugi tom, Kimlinger je nastavio da hvali priču rekavši: „Ovaj poslednji tom je možda jedna od najodvratnijih knjiga koja je ikada uništila policu.“ Fortune mu je ponovo dao B+ hvaleći umetničko delo i tempo radnje, iako je primetio da radnja ima neke rupe u svojoj logici i da se čitaocima koji uživaju u konkretnim i definitivnim završecima možda neće dopasti završetak mange. Aronson je takođe primetio probleme sa zapletom, ali je primetio: „To je još uvek prekrasan komad tkiva ožiljaka koji deluje više kao uglačan eksperiment nego kao duboko razmatrana publikacija.

Spoljašnje veze

• Zvanična veb-stranica Gjo animea