Pređi na sadržaj

Danica Marković

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Danica Marković
Danica Marković
Lični podaci
Puno imeDanica Marković (udata Tatić, pisala i pod pseudonimom Zvezdanka)
Datum rođenja(1879-10-12)12. oktobar 1879.
Mesto rođenjaČačak, Kneževina Srbija
Datum smrti9. jun 1932.(1932-06-09) (52 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Jugoslavija
Nagrade1910. Orden Svetog Save V reda za književni rad
1929. Nagrada Srpske kraljevske akademije za najbolje književno delo objavljeno u 1928. godini

Danica Marković (Čačak, 12. oktobar 1879 — Beograd, 9. jun 1932) bila je srpska književnica. Dobila nagradu za najbolje književno delo objavljeno u 1928. godini, iz Fonda Ljubomira M. Mihajlovića, što je čini prvom ženom književnicom koju je nagradila Srpska kraljevska akademija.

Tokom Topličkog ustanaka, zbog zalaganja za „srpsku stvar”, od strane bugarskih vlasti uhapšena i osuđena na smrt. Oslobođena je zahvaljujući zalaganju Crvenog krsta, holandske kraljice Vilhelmine i bugarskog književnika Ivana Vazova.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Danica Marković rođena je u Čačku kao druga ćerka[a] Joksima St. Markovića, tadašnjeg učitelja Osnovne škole čačanske i Mileve Marković (rođene Petrović). Godine 1880. porodica se seli u Beograd, gde Joksim St. Marković počinje da oboleva i u oktobru 1888. godine umire, ostavivši za sobom ženu Milevu samu sa dve ćerke, Danicom i Ljubicom.[1]

U junu 1896. položila je završni ispit na Višoj ženskoj školi sa odličnim uspehom i iste godine upisala studije srpskog jezika, književnosti i istorije koje je zbog nepovoljnog materijalnog stanja porodice bila primorana da napusti. Tako je 1897. godine postavljena za stalnu učiteljicu u osnovnoj školi na Vračaru. Zatim je 1900. radila kao učiteljica u osnovnoj školi na Paliluli, a od 1902. do 1904. u Resniku. U međuvremenu se zarazila tuberkulozom, koja će je pratiti do kraja života i zbog čega često izostaje s posla, što je verovatno i razlog stalnih premeštaja.[2]

Godine 1904. Danica se udaje za Momčila Tatića, imućnog pravnika, sina predsednika beogradske opštine,[3] poreklom iz Bečeja, sa kojim živi u Rakovici. U braku sa Momčilom rodila je dva sina i četiri ćerke - Slobodana, Milicu, Ljubicu, Maricu, Anđeliju i Predraga. Do 1910. godine radi kao učiteljica u Rakovoj bari, Velikoj Ivanči, Vraniću i valjevskom selu Miličinici, kada se obraća Ministarstvu prosvete sa molbom za premeštaj u Niš ili Obrenovac, pozivajući se na zdravstvene razloge. Zahtev joj je odbijen i penzionisana je krajem iste godine. Krajem 1913. porodica se seli u Prokuplje, gde je Momčilo Tatić postavljen za okružnog načelnika. Tokom Topličkog ustanka neprestano pokušava da pomogne srpskim porodicama, što je dovodi u više navrata u sukob sa bugarskim vlastima, pa čak i do zatvora i osude na smrt 1917. godine. Zalaganjem bugarskog pesnika Vazova, Danica Marković je pomilovana, ali ostaje u Prokuplju do kraja okupacije, odakle joj bugarske vlasti ne dozvoljavaju da ode.[3] Iste godine umire joj sin Slobodan.[2]

Ovaj prokupački period iznedriće nekoliko pripovedaka, više kao slike života u palanci. O tom životu Danica govori kroz usta pripovedača u pripoveci Doziv nečastivog:

Po svemu sudeći brak Momčila i Danice Tatić nije bio srećan i završio se razvodom 1926. godine. Vrativši se posle okupacije u Beograd, Momčilo odlazi sa drugom ženom, izgubivši pri tome i zdravlje i prilično veliko imanje. Ubrzo je umro, ostavivši Danicu sa petoro dece, samu u Beogradu i u teškoj nemaštini.[4] Ubrzo potom, u razmaku od nekoliko godina umiru joj dve ćerke, Milica i Ljubica.[b] Iscrpljena bolešću i siromaštvom, Danica Marković umire 9. jula 1932. godine na klinici doktora Antića u Beogradu.[2]

Tamnovanje u Prokuplju[uredi | uredi izvor]

Tokom Topličkog ustanaka 1917. godine, Danica Marković pokazala je odvažnost, suprotstavljajući se surovosti bugarskih vojnika. Danica je tada pokazala izuzetnu hrabrost i požrtvovanost pokušavajući da u Nišu dođe do visokih predstavnika bugarske vlasti i da se bori za „srpsku stvar”. Jednom prilikom bila je i uhapšena i odvedena u Nišku tvrđavu i osuđena na smrt. Njena situacija je bila toliko beznadežna da se za pomoć obratila bugarskom književniku i pesniku Ivanu Vazovu, čoveku koji je u tom trenutku bio na neprijateljskoj strani. Međutim, njen intelekt, obrazovanje i beznađe u kom se našla terali su je da se prikloni i moli pesnika. U ta pisma stao je njen čitav život, njeno pesničko ime, ali i materinstvo, suočeno sa glađu i smrću. Bio je to krik majke kojoj će deca umreti od gladi ako nje ne bude bilo. Reaguju i Crveni krst, i holandska kraljica Vilhelmina i Ivan Vazov, svi u pokušaju da je spasu. Toplički ustanak će imati odjeka i u Danicinim književnim radovima.[5]

Književni rad[uredi | uredi izvor]

APRILSKA ELEGIJA

Prošle su ljubičice!
I moja kratka i nestalna sreća
Sa dahom njinim u nepovrat minu;
April u cvetu i u sjaju sinu,
I sve, o druže, što me na te seća
Sad samo tugu u mom srcu budi;
A uzdah teški razdire mi grudi.

Sad nema ljubičica!
Hodeć’ kroz cvećem išarana polja,
Gde one smerne ne cvetaju više,
Gde naše staze povetarac briše,
Duh mi se vraća u vremena bolja,
Što skora prošlost u sebi ih skriva;
I to sećanje suzu izaziva.

Sad nema ljubičica!
Tu, pogružena u duboku dolu
Potočić slušam gde žuborom zvoni,
I šumor lišća, što kroz goru goni
Dah povetarca u dremljivu molu;
A šuma miris cvetna jorgovana
Obiljem svežim sipa sa svih strana...

Svele su ljubičice!
Nad sudbom će mi kami da protuže,
Uvele moje da oplaču snove:
Jer tebe večnost u zagrljaj zove
I smrt bolji ti svet otvara, druže:
Dok meni ovaj zemni život osta,
S utehe malo, i očaja dosta.

Što ću bez ljubičica!
U pustolini budućnosti tajne
Nikakav cvetak procvetati neće;
Samo će duh tvoj groblje da obleće;
A na zgarištu moje sreće bajne
Ostaće samo spomena povorka,
Očajne patnje i stradanja gorka.

Danica Marković

Danica Marković je svojom poezijom obeležila prvu deceniju 20. veka i bila je, čak i od najstrožih kritičara, prihvaćena i hvaljena čim se pojavila. Unela je novu notu među ženske stihove, pisala je lično i ispovedala se, ali je to, osim na početku, činila pod svojim imenom i prezimenom.[6] Inspiraciju za svoje stihove crpla je iz svog uglavnom ne baš srećnog života.[3] Najbitnije karakteristike poezije Danice Marković su pesimizam, izuzetna iskrenost i lična nota. Očigledan je uticaj Vojislava Ilića, a zbog izraženog pesimizma neki kritičari njeno delo upoređuju sa poezijom Velimira Rajića koji je bio savremenik poetese.[7]

Danica Marković svoju prvu pesmu Poslednje želje, koju je napisala sa 18 godina, objavljuje 1900. godine u časopisu Zvezda, pod pseudonimom Zvezdanka. Dve godine kasnije u časopisu Pokret Sime Pandurovića objavljuje dve pesme (Znaš u one zlatne dane i Jedina uteha) i svoju prvu pripovetku (Krst). Naredne, 1903. godine u Bosanskoj vili objavljene su njene pesme Proletnja elegija i Zavist. Kasnije, kada se već dokazala kao vrsna književnica, njene pesme, ali i pripovetke objavljuje Politika. Tako 1929. godine, po izlasku njene druge zbirke poezije, u Politici izlaze dve pesme: Vreme i Za maštom i jedanaest pripovedaka: Bez ičeg svog, Bolećiv čovek, Diplomatski podvig Mate Hadži-Matića, Epidemija, Za slavu Poljske, Zaboravljeni paket, Zavladičenje arhimandrita Serafima, Kćeri Prefektove, Ratna epizoda – godina 1914, U carskome Beču i Hajdučka krv, kao i memoarska proza Utisci iz bune u Toplici u pet nastavaka, štampanih na naslovnim stranama. Ove utiske ispisala je kao neposredni učesnik i svedok ustanka, savremenik i hroničar.[2] Pripovedačka proza Danice Marković malo je poznata. Svoje pripovetke ona je, osim u Politici (1927—1932), objavljivala i u časopisima Pokret (1902), Misao (1920; 1926), listovima Žena i svet (1930—1931).[3] Treba napomenuti i to da u stihu gđe Marković ima nečega teškog, tvrdog, a često i suve proze.Ima slika, redovi su neravni, sve veli da se htela dati pesma, ali je teško ne osetiti tromu prozu i njenim stihovima.

Objavljene publikacije[uredi | uredi izvor]

Svoju prvu zbirku pesama pod naslovom Trenuci Danica Marković objavljuje 1904. godine i štampa je o sopstvenom trošku. Ova zbirka od 25 pesama nailazi na povoljnu ocenu kritike, pre svega Jovana Skerlića koji njene pesme smatra smelim i iskrenim toliko da je sa njima Danica uspele da se izdvoji iz ogromnog broja pesnika koji su objavljivali tih godina.[7] Samo godinu dana kasnije u antologiji srpskog i hrvatskog pesništva Josipa Milankovića Naša pjesma izlazi njena pesma U suton. Godine 1910. za svoj književni rad odlikovana je Ordenom Svetog Save i već sledeće godine Bogdan Popović uvrstio ju je, kao jedinu ženu među pesnicima, u svoju čuvenu Antologija novije srpske lirike, u kojoj je Danica Marković zastupljena sa tri pesme: Gallium verum (Ivanjsko cveće), Na bunaru i Aprilska elegija.[8] Druga zbirka poezije Danice Marković, Trenuci i raspoloženja, izlazi 1928. godine u izdanju Srpske književne zadruge, sa 112 pesama i predgovorom Velimira Živojinovića. Dve godine kasnije ona o sopstvenom trošku štampa novu verziju ove zbirke, u kojoj izostavlja 26 pesama iz prethodnog izdanja, a dodaje dve nove.[2]

Do sada su književnoj javnosti bile poznate samo dve pripovetke Danice Marković: Doziv nečastivog i Psihologija Anastasije Čudine. Pred kraj života ona je pokušala da svoje pripovetke pripremi za štampu i objavi, ali u tome nije uspela.[3] Sedamdeset godina posle njene smrti Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” iz Čačka objavila je zbirku njenih pripovedaka Kupačica i zmija.[9]

Priznanja[uredi | uredi izvor]

  • 14. januara 1910. godine za svoj književni rad odlikovana je Ordenom Svetog Save V reda.
  • 1929. dobila nagradu Srpske kraljevske akademije za najbolje književno delo objavljeno u 1928.[4] godini, što je čini prvom ženom među književnicima koju je Akademija nagradila.[2]

Sećanja[uredi | uredi izvor]

  • Imenom Danice Marković nazvane su ulice u Čačku[10] i u Beogradu, na opštini Zvezdara.[11]
  • Od 2003. godine Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" u Čačku, njenom rodnom gradu, dodeljuje nagradu „Danica Marković” za izdavačku delatnost.[6]
  • O životu i delu Danice Marković godine 2015. objavljena je knjiga autorke Branke Radovanović Danica – Oči pune zvezda, ruke pune trnja.[12]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Posle Daničine smrti, njena ćerka Marica je saznala da je Jovan Janković, pesnikinjina prva ljubav, testamentom tražio da ga sahrane pored nje, uz objašnjenje: „Kad u životu nismo mogli, neka bar budemo zajedno u grobu”. Njemu je ona u mladosti posvetila jednu od svojih najlepših pesama, O, gde ste vedri februarski dani.[6]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Prva ćerka Joksima i Mileve Markovi, Zorka, rođena je 15. novembra 1878. godine i živela je svega šest dana. Najmlađa ćerka, Danica, rodila se po preseljenju porodice u Beograd. Živela je do početka Prvog svetskog rata.
  2. ^ Od troje preostale dece dvoje, sin Predrag i ćerka Anđelija, umiru neposredno posle njene smrti (1933, 1934), dok je ćerka Marica (1909–1977) jedina dočekala duboku starost.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Radoš, Madžarević (2003). „Učitelj i pisac Joksim St. Marković (1851-1888)”. Glas biblioteke. Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” Čačak. 10: 99—106. Arhivirano iz originala 23. 10. 2020. g. Pristupljeno 10. 2. 2017. COBISS.SR 113854476
  2. ^ a b v g d đ Dušanić, Dunja (2012). „Danica Marković”. Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture. Arhivirano iz originala 11. 02. 2017. g. Pristupljeno 10. 2. 2017. 
  3. ^ a b v g d „Danica Marković (1879—1932)”. Riznica srpska. Arhivirano iz originala 11. 02. 2017. g. Pristupljeno 10. 2. 2017. 
  4. ^ a b Jovanović-Stojimirović 1971
  5. ^ Marina, Vulićević (7. 2. 2016). „Heroina između sveta mašte i palanačke dosade”. Politika. Pristupljeno 10. 2. 2017. 
  6. ^ a b v Tatjana, Loš (5. 2. 2015). „Bugari je osudili na smrt, a književnik spasao”. Novosti. Pristupljeno 10. 2. 2017. 
  7. ^ a b Skerlić 1964, str. 162—166
  8. ^ Popović 1911, str. 341—349
  9. ^ Marković 2003
  10. ^ „Ulica Danice Marković, Čačak, Moravički”. PlanPlus. Pristupljeno 10. 2. 2017. 
  11. ^ „Ulica Danice Marković, Zvezdara, Grad Beograd”. PlanPlus. Pristupljeno 10. 2. 2017. 
  12. ^ Radovanović 2015

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Marković, Danica (1904). Trenuci. Beograd: D. Marković. COBISS.SR 40510983
  • Marković, Danica (1928). Trenuci i raspoloženja. Beograd: Srpska književna zadruga. COBISS.SR 76094732
  • Marković, Danica (2003). Kupačica i zmija. Čačak: Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis". ISBN 86-83375-13-7. COBISS.SR 105387276
  • Jovanović-Stojimirović, Milan (1971). Siluete starog Beograda. Beograd: I. Jovanović-Stojimirović. Arhivirano iz originala 11. 02. 2017. g. Pristupljeno 11. 2. 2017. COBISS.SR 15848967
  • Skerlić, Jovan (1964). „Danica Marković: Trenuci”. Pisci i knjige. 4. Beograd: Prosveta. str. 162—166. COBISS.SR 92461319
  • Radovanović, Branka (2015). Danica : oči pune zvezda, ruke pune trnja. Beograd: Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-1552-2. Pristupljeno 25. 12. 2017. COBISS.SR 215313932
  • Baković, Milica; Jelušić, Jelena; Orbović, Marija (1993). Danica Marković : (1879-1932) : bibliografija, (1900-1993). Čačak: Gradska biblioteka. COBISS.SR 34452492
  • Marković, Ljubica (1940). Danica Marković : prva srpska moderna liričarka. Čačak: Zajednica doma i škole Čačanske gimnazije. COBISS.SR 95522055
  • Sekulić, Isidora (1977). Iz domaćih književnosti. 1. Beograd: "Vuk Karadžić". COBISS.SR 121281799
  • Popović, Bogdan (1911). Antologija novije srpske lirike. Zagreb: Matica hrvatska. COBISS.SR 1467655
  • Jovan Skerlić: Kritike, Srpska Književnost u sto knjiga, KNjIGA 68, Štamparsko preduzeće „Budućnost ”, Novi Sad - 1971

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Danica Marković.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Даница_Марковић&oldid=27555276”