Pređi na sadržaj

Dendi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sociologija
Teorije
Metodi
Podoblasti
Indeks

Dendi[1][2] (engl. Dandy — elegantan čovek, kicoš[1] ili galantan[3]) je čovek koji daje poseban značaj fizičkom izgledu, prefinjenom jeziku, i ležernim hobijima. Istorijski gledano, naročito u 18. i početkom 19. veka u Britaniji, kicoš, koji je bio samouk, najčešće je težio da imitira aristokratski način života, uprkos njegovom poreklu iz srednje klase.[4]

Sportski pariski dandi iz 1830.: tesan steznik omogućava ostvarivanje savršene siluete. Čovek na levoj strani nosi haljinu, a čovek sa desne strane nosi jutarnju haljinu.

Termin dendi, koji je indijskog porekla[1] — najverovatnije po imenu starog indijskog teoretičara i pesnika Dandina iz 7. veka koji je isticao sadržinu poetskog dela naspram njegove površine ili dekoracije —, označavao je početkom 19. veka u Engleskoj i docnije u Francuskoj (dendizam) stvaraoca (najčešće pisca) koji posvećuje veliku pažnju utisku što ga celokupnom svojom ličnošću ostavlja na okolinu.[1] Kako kaže Bodler, „dendizam” nije neumeren ukus u oblačenju i elegantnim stvarima. Te su stvari za savršenog dendija samo simbol aristokratske superiornosti njegovog duha”.[1]

Ponašanje dendija je u izvesnoj meri slično ponašanju boema, ali se razlikuje u načinu ispoljavanja nepripadanja svetu običnih ljudi: dendi se od „plebejaca” duhom ne izdvaja preziranjem i odbijanjem građanskih manira, nego ih dovodi do stepena rafiniranosti i osobenosti koji ne deluje manje šokantno nego boemska sloboda.[1]

Kao nesumnjiva reakcija na oblike ponašanja ranog kapitalizma, tip dendija je i kao način života i kao književni motiv vladao u engleskoj i francuskoj književnosti u doba romantizma, ali je uspeo da potraje i dobio je još veći značaj krajem 19. veka u književnosti dekadenata i simbolizma.[1]

Romantični tip dendija personifikovao je najuspešnije Bajron[1], koji se posebno trudio da svemu što čini da odlike bizarnosti i gospoštine duha, ne bez sklonosti ka morbidnom i ekscentričnom. Njegova biografija vrvi anegdotama toga tipa. Sem modela ponašanja za romantičke pesnike, dendi je u 19. veku postao omiljeni tip u engleskoj književnosti (Oskar Vajld).

Francuski dekadentni dendi sa kraja 19. veka donekle je promenjeni model u kojem se naslućuje tragiku ugrožene individualnosti, i nova ideja o neograničenoj slobodi jake individue, pod uticajem Ničeovih ideja.[1] Daleke odjeke tipa dendija može se osetiti i u novijim književnim postavkama, npr. u akt gratui (acte gratuit).[1]

Iako su prethodne manifestacije petit-maître (francuski za malog gospodara) i Muskadina zabeležene od strane Džona C. Prevosta[5], moderno praktikovanje kicošenja se prvi put pojavilo u revolucionarnim 1790im, i u Londonu i u Parizu. Dandi gaji skeptičnu rezervisanost, do takvih krajnosti da je pisac Džordž Meredit, koji nije bio dendi, jednom definisao "cinizam" kao "intelektualno kicošenje". Ipak, Skarlet Pimpernel je jedan od istaknutih dendi književnosti. Neki su zauzeli blaži stav; Tomas Karlile je u svojoj knjizi Sartor Resartus, napisao da je kicoš bio ništa više od "čoveka sa odećom". Onore de Balzak je predstavio savršenog ovozemaljskog i neganutog Anri de Marsaia u La fille aux yeux d'or (1835), dela La Comédie Humaine, koji iz prve ruke ispunjava model savršenog dendija, dok ga opsesivna ljubav ne potera u strastvenu i ubilačku ljubomoru.

Šarl Bodler, u kasnijoj, "metafizičkoj" fazi kicošenja[6] je definisao dendija kao nekog ko uzdiže estetiku na nivo religije[7]: "Kicošenje u nekim aspektima približava se duhovnosti i stoicizmu" i "Ta bića nemaju drugi status, sem tog da neguju ideju lepote u svojim ličnostima, zadovoljavaju svoje strasti, osećanja i razmišljanja .... kicošenje je oblik romantizma. Suprotno onome što mnogi lakomisleni ljudi veruju, kicošenje nije ni preterano uživanje u odeći i materijalnoj eleganciji. Za savršenog dendija, ove stvari nisu ništa više od simbola aristokratskog superiornosti uma."

Povezanost odeće sa političkim protestima je postala engleska tradicija tokom 18. veka[8]. Imajući u vidu ove konotacije, kicošenje može da se posmatra kao politički protest protiv uspona egalitarističkih principa, često uključujući i nostalgično poštovanje feudalnih ili preindustrijskih vrednosti, kao što su ideali "savršenog džentlmena" ili "autonomnog aristokrate", iako paradoksalno, dendi zahteva publiku, kao što je Suzan Šmid primetila prilikom ispitivanja "uspešno prodatih života" Oskara Vajlda i Lorda Bajrona, koji su bili primer dendija u javnoj sferi, obojica kao pisaci i kao persone bili su izvor ogovaranja i skandala[9]. Najdžel Rodžers u The Dandy Peacock or Enigma? osporava status Vajlda kao istinskog dendija, i posmatra ga kao nekoga ko je samo preuzeo takav stav u prolazu tj. nije posvećen preciznim idealima kicošenja.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Poreklo reči je neizvesno. Ekscentricitet, određen kao uzimanje osobina kao što su oblačenje i izgledanje do samih krajnosti, je počeo da se primenjuje u 1770im[10].

Nešto kasnije balade sa škotskih granica, oko 1780. godine,[11] takođe sadrže ovu reč, ali verovatno ne u kontekstu njegovog novijeg značenja. Originalni, puni oblik "dendi" je verovatno bio kicoš[12]. To je bila popularna reč tokom Napoleonovih ratova. U tom savremenom slengu, je "dendi" razlikovan od "FOP-a", gde je dendi bio prefinjenije obučen i uzdržljiviji od FOP-ova.

U dvadeset prvom veku, reč dendi je šaljiv, često sarkastičan pridev i znači "dobar" ili "veliki"; kada se koristi u obliku imenice, odnosi se na dobro negovanog i obučenog muškarca, ali često na nekoga ko je zaljubljen u sebe.

Bo Bramel i rani engleski dendizam[uredi | uredi izvor]

Karikatura Boa Bramela (1805)

Model dendija u britanskom društvo bio je Džordž Brajan "Bo" Bramel (1778-1840), u svojim ranim danima, apsolvent student Orijel koledža, Oksford i kasnije, kao saradnik princa regenta. Bramel nije bio iz aristokratske sredine; zaista, njegova veličina nije "zasnovana ni na čemu", kako je to Dž. A Barbi d'Orevili uočio 1845.[13] Nikad nenapuderisan, bez parfema, besprekorno okupan i obrijan, obučen u običan tamnoplavi kaput,[14] uvek je savršeno bio očešljan, opremljen, pokazujući koliko je perfektno uštrikan njegov lan i sve sveže oprano, a takođe ukombinovano sa zamršenom kravatom. Od sredine 1790, Bo Bramel je bio rana inkarnacija "poznatih ličnosti", čovek uglavnom poznat kao slavan, u njegovom slučaju, kao jezgrovita, duhovita vešalica za stvari.

Do trenutka kada je Vilijam Pit Mlađi stavio porez na puder za kosu 1795. da bi pokrio troškove rata protiv Francuske i obeshrabrio upotrebu brašna (koje je postalo sve ređe i cena mu se povećala, zahvaljujući lošoj žetvi) zarad takvog neozbiljnog proizvoda, Bramel je već razvratan nosio periku, i imao frizuru po rimskoj modi, "à la Brutus". Štaviše, on je predvodio prelazak iz pantalona na udobno prilagođene tamne "pantaloons", što je direktno dovelo do savremenih pantalona, glavnog dela odeće modnih muškaraca u zapadnom svetu u poslednja dva veka. Godine 1799. Bo Bramelmel je nasledio od oca bogatstvo od trideset hiljada funti, koje je uglavnom potrošio na kostime, kockanje, i raskošan život. U 1816. je doživeo bankrot, sudbinu svakog dendija; beži pomoću svojih vernih prijatelja u Francusku gde umire 1840. godine, u ludnici u Kanu, neposredno pre 62. godine života.

Ljudi više značajnih dostignuća od Boa Bramela su takođe usvojila dendi pozu: Džordž Gordon Bajron, 6. baron Bajron zahtevao je da se ponovo uvede naborana čipka i kragna, takozvana "pesnička majica". U tom duhu, njegov portret naslikan je u albanskom kostimu. Drugi istaknuti dendi ovog vremena je Alfred Guljaume Gabriel d'Orsai, grof d'Orsai, koji je bio prijatelj Bajrona i koji je živeo u najvišim društvenim krugovima Londona.

Do sredine 19. veka, engleski dendi, u prigušenoj paleti muške mode, predstavlja minut uglađenosti-"Kvalitetna fina vunena tkanina, džep sa strane ili rever na kaputu, prava boja rukavica, dovoljna količina sjaja na čizmama i cipelama, i tako dalje. To je slika jednog dobro obučenog čoveka koji je, trpeći beskonačne bolove zarad dobrog izgleda, osuđen na ravnodušnost. To rafinirano kicošenje je i dalje od suštinskog značaja muškaraca u Engleskoj. "[15]

Dendizam u Francuskoj[uredi | uredi izvor]

Žoašen Mira, francuski kralj Napulja, bio nazvan "Dendi Kralj" zbog svog izgleda

Počeci kicošenja u Francuskoj vezani su za politiku Francuske revolucije; početna faza kicošenja je bila politička izjava oblačenja u aristokratskom stilu kako bi razlikovali svoje članove od sankilota.

U najboljem periodu svog života, Bo Bramelov diktat za modu i etiketu suvereno je vladao. Njegove navike oblačenja i mode su mnogi imitirali, posebno u Francuskoj, gde su postale privremena moda, posebno u boemskim četvrtima. Tu su dendi ponekad revolucionarno slavili: samostalno stvorenim ličnostima sa svesno projektovanim karakterima, radikalno raskidajući sa tradicijom prethodnika. Uz detaljnu odeću i dokolicom, menjajući stilove života, francuski boemski dendiji su nastojali da prenesu prezir i superiornost u buržoasko društvo. U drugoj polovini 19. veka, ovako fensi obučen boem je imao veliki uticaj na književni pravac simbolizam u Francuskoj.

Bodler je bio duboko zainteresovan za kicošenje, i upečatljivo napisao da kicoš pretendent mora da "nema nikakvo zanimanje osim elegancije ... nema drugog statusa, ali da neguje ideju lepote u sebi ... Dendi mora težiti da bude uzvišen bez ikakvih prekida, on mora da živi i spava ispred ogledala ". Drugi francuski intelektualci su bili zainteresovani u dendije koji šetaju ulicama i bulevarima Pariza. Žil Amede Barbej D'Aurevili je napisao On Dandyism and George Brummell, esej posvećen u velikoj meri ispitivanju karijere Boa Bramela.[16]

Poznati dendiji[uredi | uredi izvor]

Dendi na Vikimedijinoj ostavi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i RKT 1986, str. 113
  2. ^ "One who studies ostentatiously to dress fashionably and elegantly; a fop, an exquisite." (OED)
  3. ^ Oxford English Dictionary. . Oxford University Press. 1989. . dude, n. U.S. A name given in ridicule to a man affecting an exaggerated fastidiousness in dress, speech, and deportment, and very particular about what is æsthetically 'good form'; hence, extended to an exquisite, a dandy, 'a swell'.
  4. ^ Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 113. ISBN 86-19-00635-5. 
  5. ^ Le Dandysme en France (1817–1839) (Geneva and Paris) 1957.
  6. ^ See Prevost 1957.
  7. ^ Baudelaire, in his essay about painter Constantin Guys, "The Painter of Modern Life".
  8. ^ Aileen Ribeiro, "On Englishness in dress" in The Englishness of English Dress, Christopher Breward, Becky Conekin and Caroline Cox, ed., 2002.
  9. ^ Schmid 2002
  10. ^ Ribeiro (2002), 20, under the subheading "Eccentricity, Extremes, and Affectation".
  11. ^ Oxford English Dictionary. . Oxford University Press. 1989. . dandy 1.a. One who studies above everything to dress elegantly and fashionably; a beau, fop, 'exquisite'. c1780 Sc. Song (see N. & Q. 8th Ser. IV. 81), I've heard my granny crack O' sixty twa years back When there were sic a stock of Dandies O; Oh they gaed to Kirk and Fair, Wi' their ribbons round their hair, And their stumpie drugget coats, quite the Dandy O..
  12. ^ Encyclopaedia Britannica, 1911].
  13. ^ Barbey d'Aurevilly, "Du dandisme et de George Brummell," (published 1845, collected in Oeuvres complètes 1925:87–92).
  14. ^ "In Regency England, Brummel's fashionable simplicity constituted in fact a criticism of the exuberant French fashions of the eighteenth century" (Schmid 2002:83).
  15. ^ Ribeira 2002, str. 21
  16. ^ George Walden, Who's a Dandy? – Dandyism and Beau Brummell, Gibson Square. . London. 2002. ISBN 9781903933183.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) Reviewed by Frances Wilson in Uncommon People, The Guardian, 12 October 2006.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Rečnik književnih termina (Književnost). Beograd, Jugoslavija: Institut za književnost i umetnost u Beogradu. 1986. 
  • M. Prac, Agonija romantizma, 1974 (prev.)


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Денди&oldid=26865942”