Pređi na sadržaj

Dizalice

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Dijagram dizalica
Dizalica
Toranjska građevinska dizalica

Dizalice su vrsta transportnih uređaja koji se prave od metala, čelika i gvožđa.[1] Postoji više vrsta dizalica koje služe za podizanje stvari, kao što su građevinska dizalica, brodska i lučka, kamionska dizalica, razne vrste mobilnih dizalica itd. Dizalice moraju biti od metala ili čelika radi čvrstoće kako bi mogle da podižu stvari.[2] Dizalica se sastoji od vitla, čelične užadi ili lanaca te kuke. Koristi se za podizanje i spuštanje, ali i za horizontalno pomicanje predmeta.

Prve dizalice upotrebljavane su već davno u domaćinstvu, na primer za držanje lonca za kuvanje i njegovo premeštanje s vatre ili na nju. Stari Grci su verovatno izumeli i počeli da primenjuju prve građevinske dizalice.[3] Egipćani su ih koristili u izgradnji piramida.[4] U srednjem veku u upotrebu su ušle prve lučke dizalice, za utovar i istovar tereta s brodova, a kasnije i za njihovu izgradnju.[5]

Gumeni puferi su neophodni za omekšavanje dizalice za dizanje u slučaju udara na krajnjim krajevima ili bilo kojim drugim dizalicama.[6]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Drevni Bliski istok[uredi | uredi izvor]

Prvi tip kranske mašine bio je šadouf, koji je imao polužni mehanizam i služio je za podizanje vode za navodnjavanje.[7][8][9] On je izmišljen u Mesopotamiji (moderni Irak) oko 3000. godine pre nove ere.[7][8] Šadouf se kasnije pojavio u staroegipatskoj tehnologiji oko 2000. godine pre nove ere.[9][10]

Antička Grčka[uredi | uredi izvor]

Grčko-rimski Trispastos („dizalica sa tri koloture“), jednostavan tip dizalice (nosivost 150 kg

Kran za podizanje teških tereta razvili su stari Grci krajem 6. veka p. n. e.[3] Arheološki zapis pokazuje da je najkasnije do oko 515. godine p. n. e. na kamenim blokovima grčkih hramova počinju da se pojavljuju karakteristični zaseci za kliješta za podizanje i luisova gvožđa. Pošto ovi otvori ukazuju na upotrebu uređaja za podizanje, i pošto se mogu naći ili iznad centra gravitacije bloka, ili u parovima na jednakoj udaljenosti od tačke iznad centra gravitacije, arheolozi ih smatraju pozitivnim potrebnim dokazima za postojanje dizalice.[3]

Uvođenje vitla i čekrka ubrzo je dovelo do široko rasprostranjene zamene rampi kao glavnog sredstva za vertikalno kretanje. Tokom narednih 200 godina, grčka gradilišta su bila svedok naglog smanjenja težina kojima se rukuje, pošto je nova tehnika podizanja učinila upotrebu nekoliko manjih kamena praktičnijim od manje većih. Za razliku od arhaičnog perioda sa šablonom sve većih veličina blokova, grčki hramovi klasičnog doba poput Partenona su uvek imali kamene blokove težine manje od 15–20 metričkih tona. Takođe, praksa podizanja velikih monolitnih stubova je praktično napuštena u korist upotrebe nekoliko stubnih bubnjeva.[4]

Iako su tačne okolnosti prelaska sa rampe na tehnologiju dizalica ostale nejasne, tvrdi se da su nestabilni društveni i politički uslovi u Grčkoj bili pogodniji za zapošljavanje malih, profesionalnih građevinskih timova nego velikih grupa nekvalifikovane radne snage, čineći kran preferentnijim za grčke polise u odnosu na radno intenzivnijih rampi koje su bile norma u autokratskim društvima Egipta ili Asirije.[4]

Prvi nedvosmisleni književni dokazi o postojanju složenog sistema remenica pojavljuju se u Mehaničkim problemima (Mech. 18, 853a32–853b13) koji se pripisuju Aristotelu (384–322. p. n. e.), ali su možda sastavljeni nešto kasnije. Otprilike u isto vreme, veličine blokova u grčkim hramovima ponovo su počele da se podudaraju sa svojim arhaičnim prethodnicima, što ukazuje da je sofisticiranija složena remenica do tada morala naći svoj put do grčkih gradilišta.[11]

Rimsko carstvo[uredi | uredi izvor]

Rekonstrukcija rimskog Polispasta visokog 10,4 m koji pokreće gazni točak u Bonu, Nemačka

Procvat krana u antičko doba došao je za vreme Rimskog carstva, kada je građevinska aktivnost porasla, a zgrade dostigle ogromne dimenzije. Rimljani su usvojili grčki kran i dalje ga razvili. Dostupne su relativno podrobne informacije o njihovim tehnikama podizanja, zahvaljujući prilično dugačkim izveštajima inženjera Vitruvija (De Architectura 10.2, 1–10) i Herona Aleksandrijskog (Mechanica 3.2–5). Postoje i dva sačuvana reljefa rimskih dizalica sa pokretnim točkovima, a posebno je detaljan nadgrobni spomenik Haterija iz kasnog prvog veka nove ere.

Najjednostavniji rimski kran, trispastos, sastojao se od jednog kraka, vitla, užeta i bloka koji je sadržao tri kotura. Imajući tako mehaničku prednost od 3:1, izračunato je da bi jedan čovek koji radi na vitlu mogao da podigne 150 kg (330 lb) (3 remenice x 50 kg (110 lb) = 150), pod pretpostavkom da 50 kg (110 lb) predstavljaju maksimalni napor koji čovek može da uloži u dužem vremenskom periodu. Teži tipovi dizalica su imali pet kotura (pentaspastos) ili, u slučaju najvećeg, set od tri sa pet kotura (polispastos) i dolazili su sa dva, tri ili četiri stuba, u zavisnosti od maksimalnog opterećenja. Polispastos, kada na njemu rade četiri čoveka sa obe strane vitla, mogao je lako da podigne 3.000 kg (6.600 lb) (3 užeta x 5 kotura x 4 čoveka x 50 kg (110 lb) = 3.000 kg (6.600 lb)). Ako bi se vitlo zamenilo gazećim točkom, maksimalno opterećenje bi se moglo udvostručiti na 6.000 kg (13.000 lb) samo sa polovinom posade, budući da gazni točak ima mnogo veću mehaničku prednost zbog svog većeg prečnika. To je značilo da je, u poređenju sa izgradnjom drevnih egipatskih piramida, gde je oko 50 ljudi bilo potrebno da se kameni blok od 2,5 tone pomeri uz rampu (50 kg (110 lb) po osobi), dokazala sposobnost podizanja rimskog polispasta bila je 60 puta veća (3.000 kg (6.600 lb) po osobi).[12]

Vrste dizalica[uredi | uredi izvor]

Postoje mnoge vrste dizalica za brojne vidove primena, kao što su građevinska dizalica, brodska i lučka, kamionska dizalica, razne vrste mobilnih dizalica itd.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „How Are Cranes Powered?”. Bryn Thomas Cranes. Pristupljeno 20. 11. 2017. 
  2. ^ „Vrste dizalica - Znanje - Henan FineVork Cranes Co., Ltd”. srla.fanwocranes.com. Arhivirano iz originala 19. 12. 2018. g. Pristupljeno 25. 10. 2018. 
  3. ^ a b v Coulton 1974, str. 7 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFCoulton1974 (help)
  4. ^ a b v Coulton 1974, str. 14ff harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFCoulton1974 (help)
  5. ^ Matthies 1992, str. 514. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMatthies1992 (help)
  6. ^ „Gumeni puferi - krani krajevi”. 
  7. ^ a b Paipetis, S. A.; Ceccarelli, Marco (2010). The Genius of Archimedes -- 23 Centuries of Influence on Mathematics, Science and Engineering: Proceedings of an International Conference held at Syracuse, Italy, June 8–10, 2010. Springer Science & Business Media. str. 416. ISBN 9789048190911. 
  8. ^ a b Chondros, Thomas G. (1. 11. 2010). „Archimedes life works and machines”. Mechanism and Machine Theory. 45 (11): 1766—1775. ISSN 0094-114X. doi:10.1016/j.mechmachtheory.2010.05.009. 
  9. ^ a b Sayed, Osama Sayed Osman; Attalemanan, Abusamra Awad (19. 10. 2016). „The Structural Performance of Tower Cranes Using Computer Program SAP2000-v18”. Sudan University of Science and Technology. Arhivirano iz originala 14. 12. 2019. g. Pristupljeno 1. 8. 2019. „The earliest recorded version or concept of a crane was called a Shaduf and used over 4,000 years by the Egyptians to transport water.” 
  10. ^ Faiella, Graham (2006). The Technology of Mesopotamia. The Rosen Publishing Group. str. 27. ISBN 9781404205604. 
  11. ^ Coulton 1974, str. 16 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFCoulton1974 (help)
  12. ^ All data from: Dienel & Meighörner 1997, str. 13

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Coulton, J. J. (1974), „Lifting in Early Greek Architecture”, The Journal of Hellenic Studies, 94: 1—19, JSTOR 630416, doi:10.2307/630416 
  • Dienel, Hans-Liudger; Meighörner, Wolfgang (1997), „Der Tretradkran”, Publication of the Deutsches Museum (Technikgeschichte series) (2nd izd.), München 
  • Lancaster, Lynne (1999), „Building Trajan's Column”, American Journal of Archaeology, 103 (3): 419—439, JSTOR 506969, doi:10.2307/506969 
  • Matheus, Michael (1996), „Mittelalterliche Hafenkräne”, Ur.: Lindgren, Uta, Europäische Technik im Mittelalter. 800 bis 1400. Tradition und Innovation (4th izd.), Berlin: Gebr. Mann Verlag, str. 345—348, ISBN 978-3-7861-1748-3 
  • Matthies, Andrea (1992), „Medieval Treadwheels. Artists' Views of Building Construction”, Technology and Culture, 33 (3): 510—547, JSTOR 3106635, doi:10.2307/3106635 
  • O’Connor, Colin (1993), Roman Bridges, Cambridge University Press, str. 47—51, ISBN 978-0-521-39326-3 
  • Jünemann/Schmidt. Materialflußsysteme. ISBN 978-3-540-65076-8. 
  • Scheffler, Martin. Fördermaschinen, Bd. 1, Hebezeuge, Aufzüge, Flurförderzeuge, Friedr. Vieweg&Sohn Verlagsgesellschaft mbH, Braunschweig/Wiesbaden. 1998. ISBN 978-3-528-06626-0. In diesem Band werden die Wirkungsweise, Auslegung und Bauform von Lastaufnahmemitteln, Serienhebezeugen, Hebezeugen, Fahrzeugkranen, Aufzügen, Wagen und Schleppern, Staplern, Fahrerlosen Transportsystemen und Regalförderen dargestellt. 
  • Becker, Rudolf. Das große Buch der Fahrzeugkrane, Band 1 – Handbuch der Fahrzeugkrantechnik. KM-Verlags GmbH,. ISBN 978-3-934518-00-1. 
  • Saller, Rudolf. Das große Buch der Fahrzeugkrane, Band 2 – Handbuch für Kranbetreiber. KM-Verlags GmbH. ISBN 978-3-934518-04-9. 
  • KM-Verlag. 50 Jahre Demag Mobilkrane. KM-Verlags GmbH. ISBN 978-3-934518-03-2. 
  • Lütche, Walter. Giganten der Arbeit, 40 Jahre Fahrzeugkranbau in der DDR -das Typenbuch-. 64560 Riedstadt: KM-Verlags GmbH. ISBN 978-3-934518-05-6. 
  • Bachmann, Oliver; Heinz-Herbert Cohrs; Whiteman, Tim; Wislicki, Alfred (1997). Faszination Baumaschinen - Krantechnik von der Antike zur Neuzeit, Giesel Verlag für Publizität GmbH. ISBN 978-3-9802942-6-3. 
  • Hans-Otto Hannover; Mechtold, Fritz; Koop, Jürgen; Lenzkes, Dieter. Sicherheit bei Kranen, 7. izdanje. Berlin, Heidelberg, New York: Springer Verlag. ISBN 978-3-540-62730-2. 
  • Friedrich, Hans Werner; Wiese, Ulrich (1990). Fachbuch für Hebezeugführer, 3. izdanje, Verlag Technik. Berlin. ISBN 978-3-341-00777-8. 
  • Zimmermann, Siegfried; Zimmermann, Bernd. Kranführer-Ausbildung. 82156 Gräfelfing: Verlag Ingo Resch. ISBN 978-3-930039-31-9. 
  • Seeßelberg, Christoph (2009). Kranbahnen – Bemessung und konstruktive Gestaltung; 3. izdanje. Berlin: Bauwerk-Verlag. ISBN 978-3-89932-218-7. 
  • Kotte, Gernot (4. 4. 1989). Fahrzeugkran statt Turmdrehkran? Wann sind Fahrzeugkrane von Vorteil? In: bd baumaschinendienst, Heft. str. S. 398—402. 
  • Cohrs, Heinz Herbert. Lastmomentbegrenzer und Kranelektronik. in Fördern und Heben, Mainz, 1989, Heft 12. str. S. 1008—1010. 
  • Moderne Fahrzeugkrane für den Bau. Markt und Technik in Bewegung. In: BMT Baumaschine und Bautechnik 37, 1990, Heft 5. str. S. 244—247. 
  • Otto, Günter. Die Entwicklung des Telekrans. In: Deutsche Hebe- und Fördertechnik, Ludwigsburg, 1992, Heft 6, Heft 6, S. 44-49 (Teil I) und Heft 7/8, S. 34 und 37 (Teil II). 
  • Theiner, Josef. Neu- und Weiterentwicklungen bei Fahrzeugkranen. In: Deutsche Hebe- und Fördertechnik, Ludwigsburg, 1998, Heft 9. str. S. 28—34. 
  • Hamme, Ulrich; Hauser, Josef; Kern, Andreas; Schriever, Udo. Einsatz hochfester Baustähle im Mobilkranbau. In: Stahlbau 69, 2000, Heft 4. str. S. 295—305. 
  • Scheffels, G. Grenzen in Sicht? Stand der Technik und Trends in der Auslegertechnologie. (Teleskopkrane) In: Fördern und Heben, Mainz, 2000, Heft 6. str. S. 439—441. 
  • Maffini, Jacques. Steuerungssysteme für mittlere und große Mobilkrane. In: Hebezeuge und Fördermittel, Berlin, 2001, Heft 11. str. S. 528—530. 
  • Beringer, Wolfgang. Der Siegeszug der Mobilkrane. In: Deutsche Hebe- und Fördertechnik, Ludwigsburg, 2004, Heft 6. str. S. 96—100. 
  • Coulton, J. J. (1974). Lifting in Early Greek Architecture. In: The Journal of Hellenic Studies, Bd. 94. str. S. 1—19. 
  • Hans-Liudger Dienel; Meighörner, Wolfgang (1997). Der Tretradkran. Veröffentlichung des Deutschen Museums (Technikgeschichte Reihe), 2. izdanje. München. 
  • Lancaster, Lynne (1999). Building Trajan's Column. In: American Journal of Archaeology, Bd. 103, Nr. 3. str. S. 419—439. 
  • Matheus, Michael. Mittelalterliche Hafenkräne. In: Uta Lindgren (ed): Europäische Technik im Mittelalter. 800-1400, Berlin 2001 (4. izdanje.). str. S. 345—348. ISBN 978-3-7861-1748-3. 
  • Matthies, Andrea (1992). Medieval Treadwheels. Artists' Views of Building Construction. In: Technology and Culture, Bd. 33, Nr. 3. str. 510—547. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dizalice na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дизалице&oldid=27674840”