Dikearh
| Dikearh | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | oko 365. p. n. e. |
| Mesto rođenja | Mesina, |
| Datum smrti | posle 300. p. n. e. |
Dikearh iz Mesene (stgrč. ΔικαιαρχοςΔικαιαρχος; oko 365. p. n. e., Mesina - posle 300. p. n. e.) je starogrčki peripatetički filozof i naučnik. Rođen na Siciliji, studirao je u Atini kod Aristotela i Teofrasta, a veći deo života proveo je na Peloponezu i Sparti[1].
Biografija[uredi | uredi izvor]
Dikearh je pripadao onim Aristotelovim učenicima koji su više voleli proučavanje određenih problema nego razvoj filozofskih doktrina učitelja. Njegova interesovanja su prvenstveno ležala u oblastima psihologije, istorije kulture, filologije, političke teorije i geografije[2].
U dijalogu „O duši” (Περι ψυχης), Dikearh dolazi do zaključka da duša umire zajedno sa telom. Prema Dikearhu, duša je harmonija četiri osnovna svojstva tela – hladno, toplo, mokro, suvo. U dijalogu „Silazak u Trofonijevo svetilište“ (Η εις Τροφωνιου καταϐασις) Dikearh je poricao sve oblike mantika, osim proročkih snova i proročkog nadahnuća; međutim, verovao je da je bolje ne znati za budućnost nego znati.
U svojim Biografijama (Περι βιων), Dikearh je opisao živote raznih poznatih ljudi, uključujući Pitagore, Sokrata i Platona. Ovde je izrazio svoju prednost aktivnom načinu života nad idealom kontemplativnog života, kojeg se Aristotel pridržavao. Dikearhov Život Grčke (Βιος Ελλαδος) predstavlja prvu opštu istoriju kulture. Njegove glavne teme bile su grčki način života uopšte, proizvodnja hrane, društveni poredak, razne kulturne inovacije, književnost, muzika i ples. U svom eseju „O smrti ljudi“ Dikearh dolazi do zaključka da je više ljudi umrlo od ratova nego od bilo koje druge nesreće. U delu „Trojstvo” (Τριπολιτικος), Dikearh je polemisao sa Platonom o državnom ustrojstvu, prepoznajući najbolje, po primeru Sparte, mešoviti sistem, koji se sastoji od monarhije, demokratije i aristokratije.
U „Zemljinom krugu“ (Γης περιοδος) Dikearh je dokazao sferičnost Zemlje, opisao rezultate svojih merenja visina raznih planina u Grčkoj; posebno je odredio visinu planine Pelion na 1250 stepenica[3].
Preživeli fragmenti Dikearhovih spisa, zajedno sa onima drugih peripetetičara, objavljeni su u klasičnom delu F. Verlija, Die Schule des Aristoteles[4].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Fortenbaugh, William W.; Schütrumpf, Eckart, ur. (2018-02-06). Dicaearchus of Messana. Routledge. ISBN 978-1-351-32528-8.
- ^ Verhasselt, Étienne (2018-07-01). „Les pas perdus”. La Revue Nouvelle. N° 5 (5): 87—89. ISSN 0035-3809. doi:10.3917/rn.185.0087.
- ^ Pliny; Detlefsen, D (1866). Naturalis historia. D. Detlefsen recensuit. Berolini: Apud Weidmannos.
- ^ Postiglione, Simona (2014-11-03). „Il Non posse suaviter vivi secundum Epicurum: alcune note testuali”. Ploutarchos. 11: 123—134. ISSN 0258-655X. doi:10.14195/0258-655x_11_6.
