Pređi na sadržaj

Dinastija Hasan-Džalaljana

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hasan-Džalalov grb
Zastava Hasan-Džalanjana

Hasan-Džalaljani (jerm. Հասան-Ջալալյաններ) su bili srednjovekovna jermenska dinastija[1][2] koja je vladala delovima Južnog Kavkaza. Od ranog trinaestog veka, porodica je vladala u Hačenu (Veliki Arcah) u današnjem regionu Donjeg Karabaha, Nagorno-Karabaha i Sjunika u modernoj Jermeniji. Porodicu je osnovao Hasan-Džalal Davla, jermenski feudalni princ iz Hačena. Hasan-Dželaljani su zadržali svoju autonomiju tokom nekoliko vekova nominalne strane dominacije Turaka Seldžuka, Persijanaca i Mongola. Oni su, zajedno sa ostalim jermenskim prinčevima i melicima Hačena, sebe videli kao poslednji bastion jermenske nezavisnosti u regionu.[3]

Uz njihovo pokroviteljstvo nad crkvama i manastirima, jermenska kultura je cvetala u regionu. Do kasnog šesnaestog veka, porodica Hasan-Džalaljan se razgranala i uspostavila kneževine u obližnjem Gulistanu i Jraberdu. Zajedno sa odvojenim melikdomovima Varanda i Dizak, ovih pet kneževina formiralo je Pet melikdomova Karabaha.[4]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Hasan-Džalal vodi poreklo od jermenske dinastije Aranšahik, porodice koja je prethodila uspostavljanju Partskih Arsakida u regionu.[5][6] Hasan-Džalalovo poreklo je bilo „skoro isključivo” jermensko, prema istoričaru i profesoru na Univerzitetu Rouan, Robertu H. Hjuzenu, i stručnjaku za istoriju Kavkaza.

Porodični koreni Hasan-Džalala Davle bili su ukorenjeni u zamršenom nizu kraljevskih brakova sa novim i starim jermenskim naharar (nasledna titula najvišeg reda koja se davala kućama drevnog i srednjovekovnog jermenskog plemstva) porodicama. Hasan-Džalalov deda bio je Hasan I (poznat i kao Hasan Veliki), princ koji je vladao severnom polovinom Arcaha.[7]

Godine 1182, Hasan I je odstupio sa mesta vladara regiona i ušao u monaški život u Dadivanku, podelivši svoju zemlju na dva dela: južna polovina (koja obuhvata veći deo Hačena) pripala je njegovom najstarijem sinu Vahtanku II (takođe poznatom kao Tangik) a severna polovina pripala je najmlađem Grigoriju Crnom. Vahtank II se oženio Horišom Zakarijan, koja je bila ćerka Sargisa Zakarijana, rodonačelnika Zakaridske loze prinčeva.[8] Kada se oženio kćerkom Mamkana, aranšahičkog kralja Dizak-Balka, Hasan-Džalal je takođe nasledio zemlje svog tasta.[9]

Krajem 1960-ih i 1970-ih, Hasan-Džalalovo poreklo postalo je upleteno u debatu koja se vrtela oko istorije Arcaha između sovjetskih jermenskih i azerbejdžanskih naučnika. Azerbejdžanski naučnici su nastojali da konstruišu pseudoistorijsku nacionalnu prošlost tako što su kraljevstva i kneževine koje su osnovane na teritoriji moderne republike Azerbejdžan tokom srednjeg veka proglasili kavkaskim albanskim.[10] Na osnovu sumnjivog ponovnog čitanja i tumačenja primarnih izvora, naučnici Zija Bunijatov i Farida Mamedova su u svojim prvim publikacijama iz 1950-ih i 1960-ih tvrdili da su vođe i stanovnici Kavkaske Albanije, države osnovane u 2. veku pre nove ere, bili direktni preci modernih Azerbejdžanaca, čime se uspostavlja veza sa drevnom prošlošću i autohtonim poreklom Azerbejdžanaca sa Nagorno-Karabahom. U tom procesu, Jermeni, uključujući Hasan-Jalal Davla, koji su nastanjivali Južni Kavkaz, potpuno su izbačeni iz narativa. Mamedova je tvrdila da je Hasan-Džalal, na osnovu lažnog tumačenja natpisa koji je princ uklesao u manastiru Gandžasar, bio kavkaski Albanac. Njene zaključke, kao i zaključke azerbejdžanske škole, drugi istoričari su oštro odbacili.[11]

Princ Hasan-Džalal Davla[uredi | uredi izvor]

Kulturni život[uredi | uredi izvor]

Kraljevski standard Kneževine Hačen (Kraljevina Arcah) za vreme vladavine velikog princa Hasana Džalala Vahtangijana (1214—1261)

Sa predajom Anija 1045. i Karsa 1064. godine, konačna nezavisna jermenska država u istorijskoj Jermeniji, kraljevstvo Bagratuni, raspuštena je i uključena u domene Vizantijskog carstva. Međutim, uprkos stranoj dominaciji u regionu, koja je postala izraženija nakon što su Turci Seldžuci pobedili Vizantince u bici kod Mancikerta 1071. godine, Jermeni u istočnoj Jermeniji su uspeli da zadrže autonomiju u dva planinska uporišta u Sjuniku i Lori i u kneževini Hačen (danas Nagorno-Karabah).[12] Od početka do sredine 12. veka, kombinovane gruzijske i jermenske vojske bile su uspešne u potiskivanju turskih grupa iz istočne Jermenije, uspostavljajući tako period relativnog mira i prosperiteta do pojave Mongola 1236.[13]

Hačen je nekada bio deo Sjunika sve dok ga brojne turske invazije nisu odvojile od ostatka kraljevstva. Vladavina porodice Hasan-Džalaljan bila je koncentrisana oko reka Terter i Hačenaget. Hasan-Džalalov datum rođenja je nepoznat. Njegova vladavina je počela 1214. i završila se njegovom smrću negde između 1261-1262 u Kazvinu. Njegov domen obuhvatao je i Arcah i okolne jermenske oblasti.[8] Kada je njegov otac Vahtank umro 1214. godine, Hasan-Džalal je nasledio njegovu zemlju i nastanio se u zamku u Akani u Jraberdu.[14] Oslovljavali su ga titulama tagavor (kralj; jerm. թագավոր) ili inknakal (autokrata ili apsolutni vladar; ինքնակալ) ali je uzeo zvaničnu titulu „Kralj Arcaha i Balka“ kada se oženio ćerkom kralja Dizaka-Balka.[15] Srednjovekovni jermenski istoričar Kirakos Gandžakeci veličao je Hasan-Džalala u svom delu Istorija Jermenije, obasipajući ga pohvalama za njegovu pobožnost i odanost hrišćanstvu:

Bio je to... pobožan i bogoljubiv čovek, blag i krotak, milostiv i voleo je siromahe, predan u molitvama i molbama kao onaj koji je živeo u pustinji. Nesmetano je obavljao jutrenje i večernje, ma gde se nalazio, kao monah; i u spomen Vaskrsenja Spasitelja našeg, nedelju je provodio bez sna, u bdenju. Mnogo je voleo sveštenike, ljubitelj znanja i čitač božanskih Jevanđelja.[16]

Manastir Gandžasar u današnjem Martakertu, koji je služio kao porodična grobnica i episkopska stolica, završen je 1240. godine.

Još jedan dokaz ove odanosti uključivala je Hasan-Džalalova izgradnja manastira Gandžasar. Izgradnja manastira je počela 1216. godine i trajala je do 1238. godine. 22. jula 1240. godine, usred velikog slavlja tokom proslave Vardavara (Praznik Preobraženja) i u prisustvu skoro 700 sveštenika, uključujući Nersesa, katolikosa Albanije, crkva je osvećena. Manastir je kasnije postao rezidencija i grobnica porodice, kao i rezidencija katolikosa; počevši od petnaestog veka, porodica je monopolizovala kontrolu nad sedištem Katolikosa, koja je potom prešla sa strica na nećaka. Hasan-Džalalov sin Hovanes VII smatra se da je prvi uspostavio ovu praksu kada je postao katolikos, dok je njegov nećak, takođe po imenu Hovanes, postao drugi.[17]

Uprkos njegovoj hrišćanskoj veri, muslimanski uticaj u regionu je prožimao i uticao na kulturu i običaje hrišćana koji su živeli u Gruziji i Jermeniji, posebno nakon što su Turci Seldžuci napali Kavkaz. Vizantolog Entoni Istmond, na primer, primećuje da su „mnoge spoljašnje manifestacije (Hasan-Džalalove) vladavine bile predstavljene kroz islamske običaje i titule, posebno u njegovom prikazu na njegovom glavnom temelju Gandžasara“.[18] Slika Hasan-Džalala na Gandžasarovoj kupoli prikazuje ga kako sedi prekrštenih nogu, što je Istmond primetio da je bio „preovlađujući položaj za prikazivanje moći na seldžučkom dvoru“.[19] Ime Hasan-Džalala je takođe odavalo muslimanski uticaj: kao što je bila moda tog vremena, mnogi Jermeni su usvojili arapske patronime koji su izgubili svaku „vezu sa izvornim jermenskim imenima“, primetio je ruski orijentalista Vladimir Minorski.[20] Jermensko ime Hasan-Džalala bilo je Hajkaz, ali su arapske reči u njegovom imenu, u stvari, opisivale njegovu ličnost: dakle, Hasan je značio zgodan; Džalal, veliki; Davla, bogatstvo i vladavina.[21]

Jermenski sinaksar[uredi | uredi izvor]

Gandžasar je služio kao skriptorijum i tu je u Jermeniji završen prvi završeni Hajsmavurk (Sinaksar), kalendarska zbirka kratkih žitija svetaca i izveštaja o važnim verskim događajima. Srednjovekovni hroničari su proizvodnju novog i bolje organizovanog sinaksara pripisali Hasan-Džalalu, koji je zamolio oca Izraela (Ter-Izrael), učenika značajnog jermenskog srednjovekovnog filozofa Arcaha poznatog kao Vanakan Vardapet, da preuzme posao. Sinaksar je dalje razvio Kirakos Gandžakeci. Otkad je sinaksar koji je naredio Hasan-Džalal postao poznat kao „Sinaksar Ter-Izraela“; masovno je štampan u Carigradu 1834.[22]

Mongolska invazija[uredi | uredi izvor]

Ostaci Hasan-Džalalove tvrđave Hohanaberd, kako se vidi iz Gandžasara, nalaze se na planini sa leve strane.

Godine 1236. mongolske vojske Ilkanata izvršile su invaziju na Kavkaz. Pre nego što su ušli u Hačen, Hasan Džalal i njegovi ljudi su mogli da se sklone u Išhanberd (koji se nalazi direktno južno od Gandžasara. S obzirom na njenu zastrašujuću lokaciju na vrhu planine, Mongoli su odlučili da ne opsedaju tvrđavu i tražili su pregovore sa Hasan-Džalalom: zamenili su njegovu lojalnost i vojnu službu Mongolskom carstvu za neke od zemalja koje su neposredno uz Hačen i koje su osvojili. 1240-1242, Hasan Džalal je iskovao novčiće uobičajenih mongolskih tipova u Hačenu u kovnicama „Karabah“ i „Lajin“.[23]

Osećajući potrebu da sačuva svoju vlast, Hasan-Džalal je dva puta krenuo na putovanje u Karakorum, prestonicu Mongolskog carstva, gde je od vladajućeg kana uspeo da dobije posebna autonomska prava i privilegije za sebe i ljude pod svojim domenom.[8] Uprkos ovom aranžmanu, Mongoli su na mnoge ljude u regionu gledali s prezirom i preterano ih oporezovali. Argun Kan, regionalni mongolski ostikan u to vreme, postavio je toliko ograničenja protiv Jermena da je to navelo Hasan-Džalala 1256. da još jednom otputuje u prestonicu kako bi protestovao protiv nasrtaja na katolikosa Nersesa. Kao odgovor, Batu-kan je sastavio dokument koji „garantuje slobodu za Nersesa, Katolikosa Albanije, za svu njegovu imovinu i dobra, da bude slobodan i neoporezovan i da mu se dozvoli da slobodno putuje svuda po eparhijama pod njegovom vlašću, i da svi slušaju šta je on rekao."[24] Hasan-Džalal je takođe pokušao da ojača svoje saveze sa Mongolima tako što je svoju ćerku Ruzukan udao za Boru Nojana, sina mongolskog vođe. Međutim, odnosi između Jermena i Mongola su se pogoršali, a dokument koji je izdao kan nije uspeo da zaštiti Hasan-Džalalova prava.[25]

Konačno, 1260. godine, Hasan-Džalal je odlučio da se udruži sa snagama gruzijskog kralja Davida Narina, koji je vodio ustanak protiv mongolske vlasti. Mongoli su ga nekoliko puta hvatali, ali je njegova porodica uspela da ga oslobodi tako što je platila otkup. Pobuna je na kraju propala i po naređenju Argun Kana, Hasan-Džalal je još jednom uhapšen i odveden u Kazvin, (sada u Iranu). Prema Kirakos Ganzakeciju, Ruzukan je apelovala na ženu Hulagu-kana Dokuz Katun, da izvrši pritisak na Arguna da oslobodi njenog oca. Međutim, nakon što je saznao za ovo, Argun Kan je naredio mučenje Hasan-Džalala i na kraju ga je pogubio.[8][26] Hasan Džalalov sin Atabek poslao je nekoliko svojih ljudi u Iran da pokupe raskomadano telo njegovog oca, koje je bačeno u bunar. Nakon što je vraćeno, telo je sahranjeno u manastiru Gandžasar.[26]

Kasnija vladavina porodice[uredi | uredi izvor]

Nakon njegove smrti, porodica je skratila Hasan-Džalalovu zvaničnu titulu samo na "Prinčevi od Arcaha".[27] Hulagu je naredio Atabeku da preuzme položaj svog oca i na toj funkciji je ostao do 1306. Njegov rođak Vahtank, čiji će potomci postati porodica Melik-Avanjan, dobio je kontrolu nad regionom Dizak. Kao metod da pokažu svoj odnos prema Hasan-Džalalu, njegovi potomci su prihvatili Hasan-Džalal kao svoje prezime i dodali sufiks -ljan na kraju.[28] Porodica je finansirala brojne arhitektonske i kulturne projekte koji i danas postoje, uključujući manastir Gandžasar i obližnju crkvu Svetog Jovana Krstitelja. U kasnom 16. veku, porodica se razgranala i osnovala melikdom u naseljima u Jraberdu, Hačenu i Gulistanu.[29]

Osmansko-persijski ratovi[uredi | uredi izvor]

Tokom tursko - persijskih ratova u sedamnaestom i osamnaestom veku, melici su se žestoko opirali upadima obe strane. U poslednjoj četvrtini 18. veka, pomogli su invazijskoj ruskoj carskoj vojsci da pomognu u čišćenju regiona od Turaka i Persijanaca. Hasan-Džalaljani su bili jedna od najistaknutijih porodica melika koje su se zauzele za oslobađanje regiona od strane kontrole; glavni među njima je bio katolikos Jesaji Hasan-Džalaljan (? - 1728).[30] Godine 1677, jermenski katolikos Hakob iz Džulfe održao je tajni sastanak sa melicima Karabaha, predlažući da delegacija otputuje u Evropu kako bi prikupila podršku za oslobođenje regiona.[31] Godine 1711, Jesaji je, u pratnji Izraela Orija, otputovao u Rusiju da prikupi podršku za formiranje jermenske vojske pod Petrom Velikim. Ori je, međutim, umro na putu, a Jesaji je ubrzo preuzeo mesto vodeće ličnosti pokreta. Nastavio je pregovore sa Petrom Velikim i u pismu koje mu je poslao 1718. obećao je podršku jermenske vojske od 10–12.000 ljudi, kao i podršku susednih gruzijskih snaga.[30] Njegove molbe su nastavljene sve do 1724. godine, kada je Petar Veliki potpisao Carigradski ugovor (1724.) kojim su regioni naseljeni muslimanima u istočnom Zakavkazju dati Rusiji, a zapadne oblasti naseljene hrišćanima date Turcima. Rusko interesovanje za Kavkaz ubrzo je splasnulo nakon Petrove smrti 1725. godine kada su njegove vođe povukle svoje snage nazad preko reke Terek.[32] Teritorije koje je Rusija dobila na severnom i južnom Kavkazu ustupljene su nazad Iranu (koji je sada predvodio Nader Šah) prema Reštanskom ugovoru i Sporazumom u Gendžeu iz 1732. i 1735. godine.

Dok su Osmanlije privremeno osvojile hrišćanske regione safavidskog carstva koje se raspadalo, Jesaija su za ovaj neuspeh okrivili neki od vođa jermenske vojske jer su bili primorani da se sami brinu protiv turskih invazija.[traži se izvor] 

Od sedamnaestog veka do ranog devetnaestog veka osnovano je nekoliko ogranaka Hasan-Džalaljana, uključujući porodicu Melik-Atabekjan, koja je postala poslednji vladar kneževine Jraberd. Alahverdi II Hasan-Džalaljan, koji je umro 1813, bio je poslednji melik Hačena kada je Rusko carstvo preuzelo kontrolu nad regionom 1805. tokom rusko-persijskog rata 1804–1813.[27] Godine 1828, nakon završetka Drugog rusko-persijskog rata i ustupanja poslednjih persijskih teritorija na Južnom Kavkazu Rusiji prema Turkmenčajskom sporazumu, Rusi su raspustili Katolikosat Albanije, a član porodice Hasan-Džalaljan, Baltazar, postao je primas Arcaha, što je bilo jednako položaju katolikosa Albanije po svemu osim po imenu.[33]

Hasan-Džalaljani danas[uredi | uredi izvor]

Zastava porodice Hasan-Džalaljan danas.

U vreme objavljivanja Hjuzenovog prvobitnog članka 1972. u časopisu Revue des Études Arméniennes, autor nije mogao da uđe u trag preživelima iz kuće, ali je primetio da su poslednja dva katolikosa Albanije, Hovanes XII (1763–1786) i Sargis II (1794–1815), imali ukupno desetak braće, od kojih su svi ostavili „brojno potomstvo do sredine devetnaestog veka“. Takođe je uspeo da identifikuje ženu po imenu Eleanora Hasan-Džalaljan koja je živela u Jerevanu kao umetnica na prelazu iz 19. u 20. vek.[34] U kasnijim godinama, sovjetski izvori navode i biografiju Rubena Hasana-Džalaljana (1840–1902), jermenskog pisca, pesnika i advokata koji je živeo u Ruskom carstvu.[35] Jedna osoba, čovek po imenu Stepan Hasan Džalaljan iz Drmbona, region Martakert u Nagorno Karabahu, služio je kao poslanik u Nacionalnoj skupštini Jermenije kao član Stranke nasleđa i borio se u Prvom ratu u Nagorno-Karabahu.[36][37]

Nekoliko artefakata Hasan-Džalaljana preživelo je do danas, uključujući Hasan-Džalalov lični bodež, zajedno sa jermenskim natpisom, koji je trenutno izložen u Muzeju Ermitaž u Sankt Peterburgu.[38]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ S. Peter Cowe, "Patterns of Armeno-Muslim Interchange on the Armenian Plateau in the Interstice between Byzantine and Ottoman Hegemony," in Islam and Christianity in Medieval Anatolia. eds. A.C.S. Peacock, Bruno De Nicola, Sara Nur Yildiz. . London: Routledge. 2016. pp. 82. . "Under its suzerainty, a new cadre of Armenia aristocratic houses (Dop'ean, Vachutean, Proshean, Hasan-Jalalean) rose to prominence."
  2. ^ Bayarsaikhan Dashdondog. The Mongols and the Armenians (1220-1335). Leiden: Brill, 2010, p. 34.: "The subjects of Iwanē's family were the Orbelians, Khaghbakians, Dopians, HasanJalalians, and others...The representatives of these major Armenian families entered into direct contact with the Mongols in order to retain their conquered lands, the discussion of which follows in nest chapters."
  3. ^ Hewsen, Robert H. (1984). „The Kingdom of Arc'ax”. Ur.: Thomas J. Samuelian; Michael E. Stone. Medieval Armenian Culture. University of Pennsylvania Armenian Texts and Studies. Chico, CA: Scholars Press. str. 52—53. 
  4. ^ Hewsen, Robert H. "The Meliks of Eastern Armenia: A Preliminary Study," Revue des Études Arméniennes 9 (1972), pp. 299–301.
  5. ^ Ulubabian, Bagrat (1975). Khacheni ishkhanutyune, X-XVI darerum [The Principality of Khachen during the tenth to sixteenth centuries] (na jeziku: jermenski). Yerevan: Armenian Academy of Sciences. str. 56—59. 
  6. ^ Hewsen, Robert (2001). Armenia: A Historical Atlas. Chicago: University of Chicago Press. str. 162. 
  7. ^ Hewsen. "The Kingdom of Arc'ax," p. 47.
  8. ^ a b v g Ulubabian, Bagrat. s.v., Hasan-Jalal Dawla, Armenian Soviet Encyclopedia, vol. 6, p. 246.
  9. ^ Hewsen. "The Kingdom of Arc'ax," p. 49.
  10. ^ V.A. Shnirelman (2003). Voiny pamiati: Mify, identinost, i politika v Zakvakaze. Moscow: ITsK Akademkniga. .
  11. ^ De Waal. Black Garden, pp. 152-156.
  12. ^ Bournoutian, George A. (2006). A Concise History of the Armenian PeopleNeophodna slobodna registracija. Costa Mesa, CA: Mazda. str. 87–88. ISBN 1-56859-141-1. 
  13. ^ Bournoutian. Armenian People, pp. 109-111.
  14. ^ Hewsen. "The Kingdom of Arc'ax", p. 50.
  15. ^ Hewsen notes that because of Hasan-Jalal's lineage, he could have "At one and the same time...legitimately style himself King of Siwnik [Syunik], King of Balk, King of Arc'ax [Artskah], and King of Albania, not to mention Prince of Gardman, Dizak, and Xac'en [Khachen] - as well as Presiding Prince of Albania - as he chose.": "The Kingdom of Arc'ax," pp. 49-50.
  16. ^ Kirakos Gandzaketsi. History of the Armenians Arhivirano 2013-06-19 na sajtu Wayback Machine. Translated by Robert Bedrosian.
  17. ^ Hewsen (1972). "The Meliks of Eastern Armenia", p. 317.
  18. ^ Eastmond, Anthony (2004). Art and Identity in Thirteenth-Century Byzantium: Hagia Sophia and the Empire of Trebizond. Burlington, VT: Ashgate. str. 92. 
  19. ^ Eastmond, Art and Identity, p. 144.
  20. ^ Minorsky, Vladimir. "Caucasica IV," Bulletin of the School of Oriental and African Studies 3 (1953), pp. 504–505.
  21. ^ Hasan-Jalalyans Arhivirano decembar 23, 2009 na sajtu Wayback Machine. The Hasan-Jalalyans, Charitable, Cultural Foundation of Country Development. Accessed December 24, 2007.
  22. ^ Avdalbekian, M. s.v., "Haysmavurk," Armenian Soviet Encyclopedia, vol. 6, pp. 202-203.
  23. ^ Akopyan, A. V. "On the Earliest Coins of Khachen (Qarabagh)," Journal of Oriental Numismatic Society 222 (Spring 2015): 6-11.
  24. ^ Lane, George E. (2003). Early Mongol Rule in Thirteenth-Century Iran: A Persian Renaissance. London: Routledge. str. 63. 
  25. ^ Lane. Early Mongol Rule, p. 259.
  26. ^ a b Kirakos Gandzaketsi. History of Armenia, Chapter 63: The death of pious prince Jalal Arhivirano oktobar 14, 2007 na sajtu Wayback Machine, [g389-392]
  27. ^ a b Hewsen. "The Kingdom of Arc'ax", p. 53.
  28. ^ Hasan-Jalalyans Arhivirano decembar 23, 2009 na sajtu Wayback Machine. The Hasan-Jalalyans, Charitable, Cultural Foundation of Country Development. Accessed December 24, 2007.
  29. ^ Hacikyan, Agop Jack; Gabriel Basmajian; Edward S. Franchuk (2005). The Heritage of Armenian Literature: From the Eighteenth Century to Modern Times, vol. 3. Detroit: Wayne State University. str. 470. 
  30. ^ a b Svazian, H., s.v., "Yesayi Hasan-Jalalyan," Armenian Soviet Encyclopedia, vol. 3, pp. 523-524.
  31. ^ Bournoutian. Armenian People, pp. 236-237.
  32. ^ Bournoutian. Armenian People, pp. 237-238.
  33. ^ Hewsen (1972). "The Meliks of Eastern Armenia," p. 318.
  34. ^ Hewsen (1972). "The Meliks of Eastern Armenia", pp. 328-329.
  35. ^ Saghian, M. s.v. "Ruben Hasan-Jalalian," Armenian Soviet Encyclopedia, vol. 7, p. 246.
  36. ^ „Stepan Hasan-Jalalyan”. Arhivirano iz originala 27. 8. 2016. g. Pristupljeno 30. 7. 2016. 
  37. ^ „Hovannisian Re-elected Heritage Party Leader”. 28. 6. 2014. Arhivirano iz originala 29. 3. 2015. g. Pristupljeno 12. 8. 2018. 
  38. ^ De Waal. Black Garden, pp. 151-152.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Primarni izvori 
  • Esayi Hasan Jalaleants. A Brief History of the Aghuank Region, trans. by George Bournoutian. Costa Mesa, CA: Mazda Publishers, 2009.
  • Kirakos Gandzaketsi. History of Armenia Arhivirano avgust 1, 2013 na sajtu Wayback Machine. Trans. Robert Bedrosian.
Secondary and Tertiary Sources
  • Joseph Orbeli. Asan Žalal dola, Kniaz Xačencki [Hasan-Jalal Dawla, Prince of Khachen]. Izvestiia Imperatorskoi Akademii Nauk 3 (1909). Reprinted in his Izbrannii Trudi. Yerevan, 1963.
  • Cyril Toumanoff. Manuel de généalogie et de chronologie pour l'histoire de la Caucasie Chrétienne (Arménie-Géorgie-Albanie). Edizioni Aquila, Roma, 1976.
  • Robert H. Hewsen "The Kingdom of Arc'ax," in Thomas J. Samuelian and Michael E. Stone, eds., Medieval Armenian Culture, University of Pennsylvania Armenian Texts and Studies. Chico, CA: Scholars Press, 1984.
  • Hewsen, Robert H. "The Meliks of Eastern Armenia: A Preliminary Study." Revue des Études Arméniennes 9 (1972) pp. 255–329.
  • Hewsen, Robert H. "The Meliks of Eastern Armenia: II." Revue des Études Arméniennes 10 (1973–1974) pp. 281–303.
  • Hewsen, Robert H. "The Meliks of Eastern Armenia: III." Revue des Études Arméniennes 11 (1975–1976) pp. 219–243.
  • Bagrat Ulubabyan. Khacheni ishkhanutyune, X-XVI darerum [The Principality of Khachen during the tenth to sixteenth centuries]. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, 1975.
  • Ulubabian, Bagrat. "Hasan-Jalal Dawla" and "Hasan-Jalalyan Family" in Armenian Soviet Encyclopedia. vol. 6. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, 1980.
  • Ts. P. Aghaian et al., eds., "Hay zhoghovurde feodalizmi vayrejki zhamanakashrjanum, XVI-XVIII dd." [The Armenian People and the Period of Decline of Feudalism from the Fourteenth to Eighteenth Century] in Hay zhoghovrdi patmutyun. vol. 5. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, 1976.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Династија_Хасан-Џалаљана&oldid=27820976”