Pređi na sadržaj

Difuzija odgovornosti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Difuzija odgovornosti [1] predstavlja sociopsihološki fenomen da je manje verovatno da će osoba preuzeti odgovornost za preduzimanje ili nepreduzimanje akcije ako su i drugi ljudi prisutni. Pojavu su prvi opisali američki psiholozi Džon M. Darli i Bib Latane 1968. godine. Pretpostavili su da što je više promatrača u nekoj kriznoj situaciji, to je manja verovatnoća da će neko pomoći. Razmatrajući oblik atribucije, pojedinac pretpostavlja da su drugi ili odgovorni za preduzimanje radnji ili su to već učinili.[2]

Difuzija odgovornosti odnosi se na smanjenu odgovornost za postupke koje svaki član grupe oseća kada je on ili ona deo neke grupe. Na primer, u vanrednim situacijama, pojedinci u većim grupama osećaju manju odgovornost da reaguju ili pozovu pomoć. U situacijama gde je grupi određeno da završe neki zadatak ili dođu do nekog cilja, difuzija odgovornosti se manifestuje kao smanjenje odgovornosti članova u pomaganju i radu na postizanju rezultata ili dolaženju do cilja. [3]

Ovaj fenomen se javlja u gotovo svim grupama, samo u različitoj meri. Može se ublažiti smanjenjem veličine grupe, definisanjem jasnih očekivanja ili povećanjem odgovornosti. Posmatrači su pokazali da se prihvatanje odgovornosti obično smanjuje kada je potencijalna grupa za pomoć veća.[4] Posledice ponašanja u skladu sa difuzijom odgovornosti mogu predstavljati pretnju jer se javlja smanjenje morala i empatije. Neki od primera posledica su ubistvo Kiti Đenoveze i povećan broj ubistava u Drugom svetskom ratu.[5]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Difuzija odgovornosti nastaje u okviru grupa, u prosocijalnim i antisocijalnim uslovima. Iako se uglavnom smatra da se ova pojava javlja u velikim grupama, studije pokazuju suprotno. Kada je reč o prosocijalnim situacijama, pojedinac možda i želi da pomogne, ali postoji nešto što ga sputava. To može biti samo prisustvo drugih, nesigurnost ili nedostatak veštine.[6] U antisocijalnim situacijama, pojedinac se oseća manje odgovornim za moguće destruktivno ponašanje jer je deo grupe i samim tim manje primetan. Ako se neki od narednih bitnih uroka eliminiše, verovatnoća da se javi difuzija odgovornosti je znatno manja.

Anonimnost[uredi | uredi izvor]

Za ovaj uzrok posmatramo oba gorenavedena tipa situacija. U prosocijalnim situacijama, pojedinac ređe reaguje ako ne poznaje žrtvu lično. Dakle, osoba smatra da postoji neko drugi ko žrtvu poznaje i da je iz tog razloga logično da pomoć pruži upravo poznanik. U antisocijalnim uslovima, negativno ponšanje se lakše sprovodi zbog osećaja anonimnosti. "U ovako velikoj grupi, ko će me primetiti?" pitanje je koje sebi postave članovi.[7] Ponašanje se sprovodi uz proces deindividualizacije koji utiče na članove tako što povećava osećaj anonimnosti i pojedinci sebe posmatraju samo kao deo grupe, gubeći osećaj o pojedinačnoj odgovornosti. [8]

Istraživanja pokazuju da se sprečavanjem ovog uzroka sprečava i dalja difuzija odgovornosti. Primer koji to pokazuje je sledeći: ako se i-mejlovi šalju pojedinačno, umesto kao grupne poruke, šanse da će osoba odgovoriti i da će odgovor biti kvalitetniji su veće. Razlog je upravo to što se osoba u takvoj situaciji oseća bitnijom i odgovornijom.[9]

Albert Bandura

Podela rada[uredi | uredi izvor]

Da bi situacija bila fer, menadžeri organizacija nekada raspodele zadatke podjednako među radnicima. Nažalost, takva podela rada može imati dve negativne posledice. Prva je to što se zaposleni mogu fokusirati isključivo na svoj deo posla, izgubivči iz vida širu sliku. Zbog toga neki novonastali problem ignorišu, osim ako nije u okviru njihovog domena. Druga posledica je smanjenje osećaja vrednosti. S obzirom da je svima podeljena jednaka količina posla, radnici ne vide vrednost svog posla, smatrajući: "Svi rade, pa moj deo nije previše bitan".[7]

Još jedan primer ove pojave na radnom mestu je prebacivanje odgovornosti na lidera grupe. S obzirom da se nametnuo kao lider, od njega se očekuju da uradi neurađeno i ispravlja greške.

Nivo stručnosti[uredi | uredi izvor]

U hijerarhijskim strukturama, pozicija pojedinca je određena na osnovu nivoa stručnosti, posvećenosti i sličnih karakteristika. Prema Albertu Banduri, što je osoba na nižoj lestvici, to je kod nje difuzija veća i usmerena je ka članovima organizacije koji su na višem nivou i čija je odgovornost veća. Pored odgovornosti koje već imaju, lideri se smatraju odgovornim i za poslove članova nižih nivoa.[10]

Veličina grupe[uredi | uredi izvor]

Nivo difuzije odgovornosti se smanjuje sa smanjenjem grupe. U eksperimentu koji su sproveli Džon Darli i Bib Latane 1968. godine upravo to je pokazano. U eksperimentu, učesnicima je dat upitnik. Dok su ga popunjavali, soba je polako punjena dimom. Postojale su tri grupe ispitanika: u prvoj su se nalazile tri osobe koje nisu znale za dim, u drugoj su dve znale, a treća nije, a u trećoj grupi ispitanici su popunjavali upitnik sami. Oni koji su bili u trećoj grupi prijavili su problem sa dimom u 75% slučajeva. U drugoj grupi , verovatnoća da će neko prijaviti problem spala je na 38%, a u trećoj na samo 10%. Ovim je pokazano da je veličina grupe jedan od ključnih faktora za difuziju odgovornosti.[11][12]

Pol[uredi | uredi izvor]

Stereotipi često mogu uticati na pojedince u grupi. Na primer, veća je verovatnoća da će se pomoći ženi pre nego muškarcu jer društvo žene posmatra kao slabiji pol, te oseća veću odgovornost da im se pomogne.[13][14]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Konformizam (eng. groupthink)[uredi | uredi izvor]

Konformizam (grupno razmišljanje) je psihološka pojava koja se javlja unutar grupe ljudi kod koje želja za harmonijom ili saglasnošću u grupi rezultira neracionalnim ili nefunkcionalnim ishodom odlučivanja. Pojedinci koji čine grupu brinu više o postizanju konsenzusa i potpunog dogovora nego o kritičkom ispitivanju, razumevanju i korišćenju informacija. Stoga, grupno razmišljanje retko dovodi do najboljih odluka ili rešenja. Konformizam se javlja kada su članovi grupe upoznati jedni sa drugima i traže međusobno odobrenje, posebno u stresnim situacijama. Želja za povezanošću u grupi može stvoriti tendenciju među članovima da se dogovore po svaku cenu. Zbog ovoga svaki član grupe oseća manje odgovornosti da iskaže svoje mišljenje ili ideje. [15]

Socijalna inertnost (eng. social loafing)[uredi | uredi izvor]

Socijalna inertnost predstavlja sklonost pojedinaca da ulažu manje napora kada rade kolektivno, nego kada rade individualno.[16] Pojava predstavlja jedan od glavnih razloga što su ponekad grupe manje produktivne. Teorija socijalnog uticaja uzima u obzir u kojoj se meri pojedinci mogu posmatrati kao izvori ili meta društvenog uticaja. Određeni zahtevi od strane eksperimentatora ili nečijeg šefa se dele na sve članove grupe, čime se difuzija odgovornosti širi a to dovodi do smanjenog nivoa napora. Smatra se da će svaki dodatni član grupe imati manji uticaj sa povećanjem grupe. Difuzija odgovornosti je direktan uzrok socijalne inertnosti jer kada se ona događa unutar neke grupe, članovi grupe se ne osećaju odgovornim za svoj rad ili nerad. [17]

Spremnost na pomaganje[uredi | uredi izvor]

Eksperimentom iz 1968. koji su sproveli Džon Darli i Bib Latane pokazano je da izbor pojedinca da pomogne ili interveniše u hitnim slučajevima zavisi od broja posmatrača[18]. Prisutnost u grupi ljudi može olakšati ili sprečiti da se i mi uključimo i na neki način pomognemo. U situacijama u kojima je pomoć potrebna, prisustvo ili odsustvo drugih može uticati na to da li će posmatrač preuzeti odgovornost za pružanje pomoći. Ako je prolaznik sam, lična odgovornost za pomoć spada isključivo na tu osobu. Ali šta ako su prisutni drugi? Iako se može činiti da bi veći potencijalni pomagači povećali izglede da žrtva dobije pomoć, često se događa suprotno. Čini se da saznanje da bi neko drugi mogao da pomogne prolaznicima oslobađa lične odgovornosti, tako da prolaznici ne intervenišu. U jednoj studiji je pokazano da do difuzije odgovornosti ne dolazi ako se drugi posmatrač shvati kao nesposoban da pomogne.[19]

Grupna psihologija takođe može pozitivno uticati na ponašanje; u slučaju da jedan prolaznik preuzme odgovornost za situaciju i preduzme određene mere, verovatnije je da će drugi prolaznici slediti njegov postupak.

Moralno isključivanje (eng. moral disengagement)[uredi | uredi izvor]

Sa difuzijom odgovornosti ustanovljeno je da se ljudi osećaju manje odgovornim za svoj deo posla. Taj nedostatak odgovornosti može biti posledica činjenice da je rad podeljen među članovima u grupi, pa zbog toga nijedan član ne oseća veliku odgovornost za svoju organizaciju ili celokupni projekat. Utvrđeno je da se mnogi članovi fokusiraju na svoj pojedinačni rad tako da, na kraju, zaboravljaju na bilo koje moralne aspekte.

Moralno isključivanje je posebno važno u organizacijama, jer birokratske strukture i podela rada podležu mehanizmima moralnog isključivanja, kao što su difuzija odgovornosti i prebacivanje odgovornosti (Bandura, 1986). Eufemističko obeležavanje je, takođe, često u organizacijama, kao na primer kada menadžeri na otpuštanje radnika gledaju kao na smanjivanje organizacije na optimalan nivo. Globalizacija olakšava ignorisanje ili izvrtanje štetnih posledica poslovnih aktivnosti i zbog toga se moralno isključivanje čini izuzetno značajnim za razumevanje neetičkog ponašanja u organizacijama 21. veka.[20]

Preuzimanje rizika (eng. risk-taking behaviour)[uredi | uredi izvor]

Efekat rizične promene je povećana verovatnoća da će grupa podržati rizičnu akciju ili učestvovati u njoj. Kako se povećava veličina grupe, raste i verovatnoća da grupa sadrži najmanje jednog vrlo rizičnog i uticajnog člana koji bi mogao da pobedi nad svim ostalim članovima. Ovo pokazuje kako veća grupa i povećani uticaj jedne osobe mogu prouzrokovati difuziju odgovornosti svih članova grupe na vodećeg člana koji preuzima rizik. [21] Naučno je dokazano da što je veća grupa, to je efekat preuzimanja rizika izraženiji. [22] Difuzija odgovornosti nastaje kada pojedini članovi grupe osećaju manju odgovornost za potencijalni neuspeh u težnji ka rizičnim opcijama, nego ako deluju sami. [23][24] Na osnovu mnogih istraživanja rizični koraci se mogu pripisati i grupnoj polarizaciji, prihvatanju većinskih pravila, međuljudskim upoređivanjima, informacionim uticajima. [25] [26]

Efekat posmatrača (eng. bystander effect)[uredi | uredi izvor]

Efekat posmatrača je psihološko predviđanje koje je nastalo prilikom nesrećnog slučaja Ketrin "Kiti" Đenoveze koji se dogodio u Njujorku 1960-ih godina, a koje uglavnom baca zastrašujuće svetlo na ljudsko ponašanje (Galo, 2015). Naglašava se smanjenje verovatnoće da će neko preduzeti konkretne mere u određenoj situaciji ako je okružen drugim ljudima ili je deo grupe. [27][28]

Tokom istraživanja, Darli i Latane su posmatrali pokušaje pojedinaca da pomognu drugom kada bi čuli da je imao napad. Dok su pojedini ispitanici mislili da su oni jedini koji čuju napad, ostali su mislili da je još neko ili bar jedan od četiri "prolaznika" (takođe ispitanika) čuo istu stvar. Došli su do zaključka da što je veći broj prolaznika manja je verovatnoća da će subjekti pomoći, dokazujući time efekat posmatrača. [29][12]

Efekat posmatrača je specifična vrsta difuzije odgovornosti - kada reakcije ljudi u određenim situacijama zavise od prisustva drugih. Nastaje kada više pojedinaca posmatra situaciju kako se odvija ali ne intervenišu, jer znaju da bi neko drugi mogao da reaguje i zbog toga osećaju manju odgovornost. Međutim, reakcije ljudi i nivoi pomoći se mogu razlikovati u zavisnosti od vrste situacije (hitne situacije naspram manje hitnih). [30][31][32]

Primeri[uredi | uredi izvor]

U svakodnevnom životu[uredi | uredi izvor]

Često razmišljamo o difuziji odgovornosti u kontekstu iznenadnih situacija. Međutim, može se pojaviti i u svakodnevnim situacijama. Na primer, ona može da objasni zašto se možda ne ulaže dovoljno truda u grupni projekat koliko bi se uložilo za pojedinačni projekat (jedna osoba nije jedina odgovorna za posao).

Slanje mejlova takođe je jedan od primera. Pokazano je da postoji različit pristup mejlovima koji su grupni i onih koji su lični. Grupnim mejlovima pristupa se sa manje pažnje, odgovori su manje korisni i kraći.

Ubistvo Kiti Đenoveze[uredi | uredi izvor]

Bilo je mnogo istorijskih primera efekta posmatrača. Možda je jedno od najpoznatijih ubistvo Kiti Đenoveze. U proleće 1964. godine silovana je i ubijena na parkingu u Njujorku. Kako se izveštava, 38 ljudi prisustvovalo je napadu koji je trajao tridesetak minuta. Svedoci nisu zvali pomoć niti pokušali da pomognu Kiti zbog difuzije odgovornosti, odnosno velikog broja ljudi koji su mogli da pomognu i svi su mislili da će neko drugi to učiniti.[33]

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Difuzija odgovornosti korišćena je kao odbrana nacista na suđenju u Nirnbergu, kao i za masakr u Mi Laju i još neke zločine iz Drugog svetskog rata. Ratni osuđenici nisu osećali ličnu odgovornost za počinjene zločine jer su smatrali da samo izvršavaju naređenja, tačnije da su samo izvršioci naredbi.[34]

Korona virus[uredi | uredi izvor]

Pandemija korona virusa (počela 2019. godine) jedan je od primera ovog sociopsihološkog problema. Na osnovu ponašanja ljudi i čestih izjava (npr. "Neću se sigurno baš ja zaraziti", "Malo je ljudi napolju, nije strašno ako izađem") može se zaključiti kako se javlja difuzija odgovornosti. Pojedinac se oslanja na odgovornost drugih i tako se spontano smanjuje njegova odgovornost, jer smatra da se njemu neće desiti loše stvari i tako zanemaruje mogućnost da štetu nanese drugima. Problem je i što smanjena odgovornost samo jednog pojedinca, nasuprot mišljenju mnogih, može dovesti do krupnih posledica.

Može se zaključiti da je ponašanje svakog pojedinca u okviru bilo koje grupe, kada su ovakve (vanredne) situacije u pitanju, od velikog značaja.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  1. Darley, J. M.; Latané, B (1968). „Journal of Personality and Social Psychology”. Journal of Personality and Social Psychology. 8 (4): 377—383.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kassin, Fein, Markus, Burke (2013). Social Psychology. Toronto: Nelson Education. 
  2. ^ Ciccarelli, S. K. & White, J. N. (2009). Psychology (2nd ed.). New Jersey: Pearson Education. ISBN 978-0-13-600428-8. 
  3. ^ Lickerman Alex, Sussex Publishers (2010). „The Diffusion of Responsibility”. Psychology Today. 
  4. ^ Wegner, D. M., Schaefer, D (1978). „The Concentration of Responsibility: An Objective Self-Awareness Analysis of Group Size Effects in Helping Situations”. Journal of Personality and Social Psychology. 36 (2): 147—155. doi:10.1037/0022-3514.36.2.147. 
  5. ^ Darley, John M.; Latane, Bibb (1968). „Bystander intervention in emergencies: Diffusion of responsibility.”. Journal of Personality and Social Psychology (na jeziku: engleski). 8 (4, Pt.1): 377—383. ISSN 1939-1315. doi:10.1037/h0025589. 
  6. ^ Latan?, Bibb; Nida, Steve (1981). „Ten years of research on group size and helping.”. Psychological Bulletin (na jeziku: engleski). 89 (2): 308—324. ISSN 0033-2909. doi:10.1037/0033-2909.89.2.308. 
  7. ^ a b „What Is Diffusion Of Responsibility And How Does It Show Up In Real Life? | Betterhelp”. www.betterhelp.com. Pristupljeno 2020-05-17. 
  8. ^ Mathes, Eugene W.; Kahn, Arnold (1975). „Diffusion of responsibility and extreme behavior.”. Journal of Personality and Social Psychology (na jeziku: engleski). 31 (5): 881—886. ISSN 0022-3514. doi:10.1037/h0076695. 
  9. ^ Barron, Greg; Yechiam, Eldad (2002). „Private e-mail requests and the diffusion of responsibility”. Computers in Human Behavior (na jeziku: engleski). 18 (5): 507—520. doi:10.1016/S0747-5632(02)00007-9. 
  10. ^ Vanderslice, Virginia J. (1988). „Separating Leadership from Leaders: An Assessment of the Effect of Leader and Follower Roles in Organizations”. Human Relations (na jeziku: engleski). 41 (9): 677—696. ISSN 0018-7267. doi:10.1177/001872678804100903. 
  11. ^ „What Is Diffusion Of Responsibility And How Does It Show Up In Real Life? | Betterhelp”. www.betterhelp.com. Pristupljeno 2020-05-18. 
  12. ^ a b Barron, Greg; Yechiam, Eldad (2002). „Private e-mail requests and the diffusion of responsibility”. Computers in Human Behavior. 18 (5): 507—520. ISSN 0747-5632. doi:10.1016/s0747-5632(02)00007-9. 
  13. ^ Ahmed, S. M. S. (1979). „Helping Behavior as Predicted by Diffusion of Responsibility, Exchange Theory, and Traditional Sex Norm”. The Journal of Social Psychology (na jeziku: engleski). 109 (1): 153—154. ISSN 0022-4545. doi:10.1080/00224545.1979.9933654. 
  14. ^ Berkowitz, L.; Klanderman, S.; Harris, R. (1964). „Effects of experimenter awareness and sex of subject on reactions to dependency relationships”. Sociometry. 27: 327—329. 
  15. ^ Hollingshead, A. B., Wittenbaum, G. M., Paulus, P. B.; et al. (2005). A look at groups from the functional perspective. In M. S. Poole & A. B. Hollingshead (Eds.), Theories of small groups: Interdisciplinary perspectives (pp. 21-62). 
  16. ^ Karau, S., Williams, K. (1993). „Social loafing: A meta-analytic review and theoretical integration”. Journal of Personality and Social Psychology. 65 (4): 681—706. doi:10.1037/0022-3514.65.4.681. 
  17. ^ Karau, S. J., Williams, K. D. (1995). „Social loafing: Research findings, implications, and future directions”. Current Directions in Psychological Science. 4 (5): 134—140. doi:10.1111/1467-8721.ep10772570. 
  18. ^ Darley, J. M.; Latané, B (1968). „Journal of Personality and Social Psychology”. Journal of Personality and Social Psychology. 8 (4): 377—383. PMID 5645600. doi:10.1037/h0025589. 
  19. ^ Bickman, L (1971). „The effect of another bystander's ability to help on bystander intervention in an emergency”. Journal of Experimental Social Psychology. 7 (3): 367—369. doi:10.1016/0022-1031(71)90035-7. 
  20. ^ Detert, James & Klebe Treviño, Linda & L Sweitzer, Vicki. (2008). Moral Disengagement in Ethical Decision Making: A Study of Antecedents and Outcomes. The Journal of Applied Psychology. 93. 374-91. 10.1037/0021-9010.93.2.374.
  21. ^ Bateson, Nicholas (1966). „Familiarization, group discussion, and risk taking”. Journal of Experimental Social Psychology. 2 (2): 119—129. ISSN 0022-1031. doi:10.1016/0022-1031(66)90073-4. 
  22. ^ Teger, Allan I.; Pruitt, Dean G. (1967). „Components of group risk taking”. Journal of Experimental Social Psychology (на језику: енглески). 3 (2): 189—205. doi:10.1016/0022-1031(67)90022-4. 
  23. ^ Wallach, Michael A.; Kogan, Nathan; Bem, Daryl J. (1962). „Group influence on individual risk taking.”. The Journal of Abnormal and Social Psychology. 65 (2): 75—86. ISSN 0096-851X. doi:10.1037/h0044376. 
  24. ^ Mynatt, Clifford; Sherman, Steven J. (1975). „Responsibility attribution in groups and individuals: A direct test of the diffusion of responsibility hypothesis.”. Journal of Personality and Social Psychology (на језику: енглески). 32 (6): 1111—1118. ISSN 1939-1315. doi:10.1037/0022-3514.32.6.1111. 
  25. ^ Myers, David G.; Lamm, Helmut (1976). „The group polarization phenomenon.”. Psychological Bulletin (на језику: енглески). 83 (4): 602—627. ISSN 0033-2909. doi:10.1037/0033-2909.83.4.602. 
  26. ^ Bateson, Nicholas (1966). „Familiarization, group discussion, and risk taking”. Journal of Experimental Social Psychology (на језику: енглески). 2 (2): 119—129. doi:10.1016/0022-1031(66)90073-4. 
  27. ^ Gallo, Marcia M. (2018-12-31). "No One Helped". Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-5590-2. 
  28. ^ Darley, John M.; Latane, Bibb (1968). „Bystander intervention in emergencies: Diffusion of responsibility.”. Journal of Personality and Social Psychology (на језику: енглески). 8 (4, Pt.1): 377—383. ISSN 1939-1315. doi:10.1037/h0025589. 
  29. ^ Darley, John M.; Latane, Bibb (1968). „When will people help in a crisis ?”. PsycEXTRA Dataset. Приступљено 2020-05-18. 
  30. ^ Štrkonjić, Anita (2020-12-12). „Difuzija odgovornosti - kad svi okreću glavu”. Nezavisne novine (на језику: српски). Приступљено 2024-05-10. 
  31. ^ Štrkonjić, Anita (2020-12-12). „Difuzija odgovornosti - kad svi okreću glavu”. Nezavisne novine (на језику: српски). Приступљено 2024-05-10. 
  32. ^ Darley, John M.; Latane, Bibb (1968). „Bystander intervention in emergencies: Diffusion of responsibility.”. Journal of Personality and Social Psychology. 8 (4, Pt.1): 377—383. ISSN 1939-1315. doi:10.1037/h0025589. 
  33. ^ Milgram, S.; Hollander, P. (1964). „Murder they heard”. Nation. 198: 602—604. 
  34. ^ Stuart, Henry. Recent Developments in Criminological Theory: Toward Disciplinary Diversity and Theoretical Integration. Routledge,2017. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дифузија_одговорности&oldid=27820992”