Državna potrošnja

Državna potrošnja je potrošnja koju vrši vlada neke zemlje na kolektivne ili individualne potrebe i potrebe javnih dobara i javnih usluga, kao što su penzije, zdravstvo, bezbednost, infrastruktura, itd . Do 19. veka javna potrošnja je bila ograničena zbog da laissez faire filozofije. U 20. veku, Džon Mejnard Kejns je tvrdio da je uloga javne potrošnje ključna u određivanju nivoa prihoda i distribucije uprivreda . Javni rashodi igraju važnu ulogu u privredi jer uspostavljaju fiskalnu politiku i obezbeđuju javna dobra i usluge za domaćinstva i firme.

Glavni izvori državnih prihoda uključuju poreze i neporeske prihode.

Teorije javne potrošnje

U javnoj ekonomiji postoji nekoliko teorija oporezivanja. Vlade na svim nivoima (nacionalnom, regionalnom i lokalnom) treba da prikupe prihode iz različitih izvora kako bi finansirale rashode javnog sektora. Detalji oporezivanja se rukovode dva principa: ko će imati koristi, a ko može da plati. Javni rashodi su izdaci za razvojne i nerazvojne aktivnosti kao što su izgradnja puteva i brana i druge aktivnosti.

Princip maksimalne društvene prednosti

Porezi (državni prihodi ) i državni rashodi su dva alata. Ni jedno ni drugo nije dobro za društvo, već mora biti uravnoteženo da bi se postigla maksimalna društvena korist. Dalton je ovaj princip nazvao „maksimalnim društvenim prednostima“, a Pigu ga je nazvao „maksimalnim ukupnim blagostanjem “.

Daltonov princip maksimalne društvene prednosti – maksimalno zadovoljstvo treba postići uspostavljanjem ravnoteže između javnih prihoda i rashoda vlade. Ekonomsko blagostanje se postiže kada je granična korisnost rashoda = granična neupotrebljivost oporezivanja. On objašnjava ovaj princip pozivajući se na:

1. Maksimalna socijalna davanja (MSB)
2. Maksimalnu društvena žrtva (MSS)

Uveo ga je švedski ekonomista „ Erik Lindahl 1919. godine“. Prema njegovoj teoriji, utvrđivanje javnih rashoda i oporezivanja odvijaće se na osnovu javnih preferencija koje će one same otkriti. Troškove nabavke dobra će snositi ljudi. Porez koji će platiti otkriće oni prema svojim mogućnostima.

Istorija

Prije Prvog svjetskog rata

Krajem 19. veka prosečna javna potrošnja iznosila je oko 10 procenata BDP-a. U SAD je bio samo 7 odsto, au zemljama poput Velike Britanije, Nemačke ili Holandije nije prelazio iznos od 10 odsto. Australija, Italija, Švajcarska i Francuska imale su javnu potrošnju preko 12 odsto BDP-a. Smatralo se da je to značajno učešće vlade u ekonomiji. Ovaj prosečan udeo javnih rashoda porastao je na skoro 12 procenata pre početka Prvog svetskog rata. Zbog iščekivanja Prvog svetskog rata, udeo je brzo rastao u Austriji, Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu ili Nemačkoj.

Uticaj Prvog svjetskog rata i međuratnog perioda

Prvi svetski rat je izazvao globalni rast učešća javnih rashoda u BDP-u. U Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Italiji i Francuskoj, koje su bile veoma pogođene ratom, učešće javnih rashoda je čak premašilo 25 odsto. U međuratnom periodu prosečno učešće javnih rashoda je još uvek u blagom porastu. Sjedinjene Države su povećale svoju javnu potrošnju Nju dilom. Druge vlade su takođe povećale javnu potrošnju kako bi stvorile više radnih mesta. Povećanje je ubrzano iščekivanjem Drugog svetskog rata u drugoj polovini 30-ih godina u evropskim zemljama. Godine 1937. iznos prosečnog učešća javnih rashoda bio je između 22 i 23 procenta, dvostruko više nego pre Prvog svetskog rata. Međutim, pošteno je napomenuti da je deo ovog povećanja učešća javnih rashoda bio uzrokovan padom BDP-a. Većina industrijalizovanih zemalja je pre Drugog svetskog rata imala BDP preko 15 odsto. Samo Australija, Norveška i Španija imale su manje od 15 odsto BDP-a.

Drugi svjetski rat i posleratni period

Od početka Prvog svetskog rata do 1960. prosečno učešće javnih rashoda u BDP-u polako se povećavalo sa 22 na 28 procenata. Najveći deo ovog povećanja dat je rastom vojnih rashoda izazvanim Drugim svetskim ratom. Španija, Švajcarska i Japan imali su javnu potrošnju i dalje ispod 20 procenata svog BDP-a.

Druga polovina 20. vijeka

Prosečna javna potrošnja, kao udeo u BDP-u, brzo je porasla između 1960. i 1980. godine sa oko 28 na 43 procenta. Nijedna industrijska zemlja nije imala ovaj udeo ispod 30 procenata 1980. U Belgiji, Švedskoj i Holandiji je bio čak i preko 50 procenata. U poslednje dve decenije 20. veka udeo javnih rashoda je rastao, ali je rast značajno usporen. U 1996. godini prosečna javna potrošnja je bila oko 45 procenata, što je u poređenju sa periodom 1960-1980. spor rast u odnosu na 1980. godinu. Tokom perioda 1980-1996. udeo javnih rashoda je čak opao u mnogim zemljama, na primer u Ujedinjenom Kraljevstvu, Belgiji, Holandiji itd.

Danas

Od kasnih 1980-ih, odnos prosečne javne potrošnje prema BDP-u polako raste. Jedine industrijalizovane zemlje koje su značajno smanjile su Novi Zeland, Irska i Norveška. Jedan od razloga je rastući skepticizam prema vladinoj intervenciji u ekonomiji.

Uzroci rasta državne potrošnje

Nekoliko je faktora koji su doveli do enormnog povećanja javne potrošnje tokom godina

1) Odbrambeni rashodi zbog modernizacije odbrambene opreme od strane mornarice, vojske i vazduhoplovstva da bi se zemlja pripremila za rat ili radi prevencije rasta javnih rashoda.

2) Rast stanovništva – Povećava se sa povećanjem stanovništva, potrebno je više ulaganja od strane vlade u zakon i red, obrazovanje, infrastrukturu, itd. Potrebna su ulaganja u različitim oblastima u zavisnosti od različite starosne grupe.

3) Socijalne delatnosti – socijalna zaštita, penzije itd.

Pružanje javnih i komunalnih usluga – pružanje osnovnih javnih dobara koje daje vlada (njihovo održavanje i postavljanje) kao što je prevoz. Ubrzanje privrednog rasta – u cilju podizanja životnog standarda ljudi. Porast cena – viši nivo cena primorava vladu da troši veći iznos na kupovinu dobara i usluga. Povećanje javnih prihoda – sa porastom javnih prihoda vlada je dužna povećati javnu potrošnju. Međunarodna obaveza – održavanje socio-ekonomskih obaveza, kulturna razmena itd. (ovo su indirektni troškovi vlade)

4) Ratovi i društvene krize – borbe među ljudima i zajednicama, dugotrajna suša ili nezaposlenost, zemljotres, uragani ili tornada mogu dovesti do povećanja javnih rashoda jedne zemlje. To je zato što će uključiti vlade da ponovo planiraju i dodijele sredstva za finansiranje rekonstrukcije.

5) Stvaranje supernacionalnih organizacija – npr. Ujedinjene nacije, NATO, Evropska zajednica i druge multinacionalne organizacije koje su odgovorne za pružanje javnih dobara i usluga na međunarodnoj osnovi, moraju se finansirati iz sredstava koje su uplatile države članice, čime se povećava njihova javna potrošnja.

6) Strana pomoć – Prihvatanje od strane bogatijih industrijalizovanih zemalja njihove odgovornosti da pomognu siromašnim zemljama u razvoju kanalisalo je deo povećane javne potrošnje zemlje donatora u programe inostrane pomoći.

7) Inflacija – Ovo je opšti rast nivoa cena roba i usluga. Povećava troškove svih aktivnosti javnog sektora i samim tim glavni faktor rasta novčane javne potrošnje.

Kompozicija

Javni rashodi se mogu podeliti na kategorije COFOG (Klasifikacija funkcija vlade) cetris pari bus. Te kategorije su

1. Socijalna zaštita – penzije, subvencije za porodicu i decu, subvencije za nezaposlene, istraživanje i razvoj (istraživanje i razvoj) socijalne zaštite.
2. Zdravstveno - javne zdravstvene usluge, medicinski proizvodi, medicinski aparati i oprema, bolničke usluge, istraživanje i razvoj zdravstvene zaštite .
3. Opšte javne službe - izvršni i zakonodavni organi, finansijski i fiskalni poslovi, spoljni poslovi, inostrana ekonomska pomoć, transakcije javnog duga, istraživanje i razvoj u vezi sa opštim javnim uslugama
4. Obrazovanje – predškolsko, osnovno, srednje, tercijarno obrazovanje, istraživanje i razvoj obrazovanja itd.
5. Ekonomski poslovi - opšta privreda, poljoprivreda, gorivo i energetika, komercijalni i radni poslovi, šumarstvo, ribarstvo i lov, rudarstvo, proizvodnja, saobraćaj, komunikacije itd.
6. Javni red i bezbednost - policija, vatrogasne službe, sudovi, zatvori itd.
7. Odbrana - vojna odbrana, civilna odbrana, strana vojna pomoć.
8. Rekreacija, kultura i religija – Rekreativne i sportske usluge, kulturne usluge, usluge emitovanja i izdavaštva, verske službe itd.
9. Zaštita životne sredine - upravljanje otpadom, smanjenje zagađenja, zaštita biodiverziteta i pejzaža itd.
10. Stambene i komunalne usluge - stambeni razvoj, komunalni sadržaji, vodosnabdevanje, ulična rasveta itd.

Evropska unija

Javni rashodi su predstavljali 46,7 odsto ukupnog BDP-a Evropske unije u 2018. Zemlje sa najvećim procentom javne potrošnje bile su Francuska i Finska sa 56, odnosno 53 odsto. Najmanji procenat imala je Irska sa samo 25 odsto svog BDP-a. Među zemljama Evropske unije, najvažnija funkcija u javnoj potrošnji je socijalna zaštita. Skoro 20 odsto BDP-a Evropske unije otišlo je na socijalnu zaštitu u 2018. Najveći udeo imale su Finska i Francuska, obe oko 24 odsto BDP-a. Zemlja sa najmanjim izdacima za socijalnu zaštitu u procentima svog BDP-a bila je Irska sa 9 procenata. Druga najveća funkcija u javnoj potrošnji su izdaci za zdravstvo. Opšta državna potrošnja na zdravstvo u Evropskoj uniji bila je preko 7 odsto BDP-a u 2018. Zemlja sa najvećim udelom zdravstvenih rashoda u 2018. Danska sa 8,4 odsto. Najmanji procenat imao je Kipar sa 2,7 odsto. Opšte javne usluge su imale 6 odsto ukupnog BDP-a Evropske unije u 2018. godini, obrazovanje oko 4,6 odsto, a sve ostale kategorije manje od 4,5 odsto BDP-a.

Principi koji regulišu državnu potrošnju

Pravila ili principi koji regulišu politiku rashoda vlade nazivaju se kanonima javne potrošnje. Findlai Shirras je postavio sledeća četiri kanona javne potrošnje:

1. Kanon koristi – javna potrošnja se mora vršiti na način da donosi najveću društvenu korist.
2. Kanon ekonomije – kaže da ekonomija ne znači škrtost. Javni rashodi moraju biti produktivni i efikasni.
3. Kanon sankcije – javna potrošnja ne bi trebalo da se vrši bez sankcije nadležnog organa.
4. Kanon viška – javnu potrošnju treba vršiti na način da se izbegne deficit. Vlada mora pripremiti budžet da stvori suficit.
5. Kanon elastičnosti- kaže da bi trebalo da bude dovoljno prostora u politici rashoda. Vlada treba da bude u mogućnosti da ga povećava ili smanjuje prema periodu.
6. Kanon produktivnosti – javna potrošnja treba da podstiče proizvodnu efikasnost privrede.
7. Kanon pravične raspodele – politika rashoda treba da minimizira nejednakosti i treba da bude osmišljena na način da koristi siromašnijim slojevima.

Vidi još

• Ekonomija
• Država
• Potrošnja