Druga vlada Milutina Garašanina

Ministarski savet

Datum osnivanja	2. maj 1885.
Prethodne administracije	Prva vlada Milutina Garašanina
Rasformirano	23. mart 1886.
Zamenjena sa administracijom	Treća vlada Milutina Garašanina
Sedište	Kraljevina Srbija
Predsednik Ministarskog saveta	Milutin Garašanin

Druga vlada Milutina Garašanina je bila na vlasti od 2. maja 1885. do 23. marta 1886. (po starom kalendaru).

Istorija

Glavni članak: Srpsko-bugarski rat (1885)

Odnosi sa Bugarskom

Do kvarenja odnosa između Srbije i Bugarske dolazi nakon gušenja Timočke bune. Izvestan broj bođa bune sklonio se preko granice i sa bugarske teritorije širio propagandu protiv kralja, povremeno prelazili na srpsku teritoriju i pretili novom bunom. Garašaninova vlada tražila je od bugarskih vlasti da suzbija ovakvu propagandu. Bugarska vlada odbila je taj zahtev i čak otvorila drugo pitanje oko jednog srpskog imanja kraj sela Bregovo koje se našlo na desnoj obali Timoka pošto je reka promenila tok. Srbi su ipak zadržali karaulu, a bugarske vlasti, kako bi skrenule pažnju sa izbegličkog pitanja, su tražile da se karaula ukloni.

Iz ovoga se izrodio veliki incident koji je rezultirao prekidom diplomatskih odnosa između Srbije i Bugarske. Sile Trojecarskog saveza grupisale su se na sledeći način: Nemačka i Austro-Ugarska stale su uz Srbiju, a Rusija uz Bugarsku. Sve su, međutim, želele da se spor reši mirnim putem. Na sastanku trojice careva u Skijernevici doneto je mišljenje da Milan treba ostati kralj Srbije. Milan nije znao za to, te se plašio odluka ovog sastanka. Austro-Ugarska mu odluke nije saopštila držeći ga u neizvesnosti. Milan je juna 1885. godine austrougarskom poslaniku u Beogradu predložio dopunjenje Tajne konvencije sledećim tačkama: kralj Milan će ostati na prestolu do punoletstva Aleksandra Obrenovića, Milan ili Aleksandar bi po zahtevu austrijskog cara abdicirali sa presola u korist nekog habzburškog princa uz uslov da mu se ponudi dobar komad zemlje kao odšteta, a Aleksandar da se vaspitava u „Terezijanumu“; ako kralj Milan bude zbačen ili ubijen, Aleksandar će do punoletstva boraviti u Beču, a kasnije će mu austrougarska vlada pomoći da se domogne srpskog prestola. Kraljev predlog nije ni uzet u razmatranje, već je dobio hladan odgovor kako Austro-Ugarska nema nameru da zaposeda Srbiju, a kada bi to i htela, učinila bi to vojskom, ne prihvatajući nikakve uslove. Nagovešteno mu je da je njegov postupak nedostojan jednog vladara.

U uslovima zategnutih odnosa sa Bugarskom, stigla je 18. septembra vest da je u Plovdivu izvršen prevrat i da je ujedinjena „Južna“ i „Severna“ Bugarska. Turski guverner u Istočnoj Rumeliji je zbačen, a ova pokrajina je ujedinjena sa Kneževinom Bugarskom. U pripremanje ovog čina bio je uključen i knez Aleksandar Batenberg. Turska nije imala snage da spreči ujedinjenje, već se obratila za pomoć silama. Rusija je, naravno, prihvatila ujedinjenje i na njega nagovorila i Austro-Ugarsku (pristajući na aneksiju Bosne i Hercegovine). Batenberg je bio antiruski raspoložen, te je Britanija podržala ujedinjenje, a Rusija se, prividno, protivila, kao i Austro-Ugarska, koja je bila pod pritiskom Nemačke i ne želeći da razočara Srbiju. Knez Milan ustao je protiv ujedinjenja ne želeći Veliku Bugarsku kao svog suseda. Makedonsko pitanje zaoštrilo je sukob, te je Milan ustao protiv ujedinjenja bugarskog naroda. Bila je to njegova lična politika. Na zasedanju Narodne skupštine u Nišu, knez je u prestonoj besedi izjavio kako je uloga Srbije da povrati ravnotežu uspostavljenu na Berlinskom kongresu koja je poremećena. Na nagovor austrijskog poslanika, Milan je pristao da ratuje za status kvo u Rumeliji. Austrijska strana nastojala je da Srbiji obezbedi proširenje u pogledu bugarskih teritorija, ali to nije prihvatila Rusija koja nije želela širenje austrougarske uticajne zone na Balkanu. Doneta je odluka da se prihvati svršen čin ujedinjenja, da se Turska ne odvraća od oružane intervencije (znalo se da joj neće pribeći) i da se ne otkrivaju odluke tajnog trojecarskog ugovora. Austrijska diplomatija nije obavestila Srbe o postojanju ovih odluka, već je čak pomagala Srbiji da zaključi ratni zajam u Beču. Na Bizmarkov zahtev, austrougarske vlasti tražile su od Milana da odloži rat, što je ovaj prihvatio. Milan se obratio Porti obaveštavajući je da se ne bori protiv Turske. Porta je prihvatila Milanove planove o ratu uz uslov da se srpski kralj ne bori za bugarske teritorije, već samo za ravnotežu na Balkanu. Grčka, Rumunija i Crna Gora odbile su srpske predloge o učešću u ratu.

Srpsko-bugarski rat

Uveren u laku pobedu, Milan je mobilisao male snage; oko 52.000 ljudi. Drugi razlog bio je i strah od buna; nije želeo da svakom radikalu obesi pušku o rame. Srpska vojska imala je dobre i precizne puške, ali malo municije. Artiljerija je bila slaba (topovi iz srpsko-turskih ratova), a novi francuski topovi su kasnili. Na zahtev Britanije, Batenberg je pokušao da pregovara sa Milanom (uhapšen je i Pašić), ali je srpski kralj odbio predlog otvorenim telegramom. Austrijski predstavnik Kalnoki je, pod pritiskom sila, morao Milana obavestiti da nema ništa od teritorijalnog proširenja Srbije ratom. Čekala se odluka Carigradske konferencije koja je raspravljala pitanje ujedinjenja. Kako ona nije rešila ništa, Milan se odlučio za rat koga je objavio 14. novembra. Srpske snage bile su podeljene u dve vojske: Nišavsku i Timočku. Za načelnika štaba postavljen je ministar vojni Jovan Petrović (Milan nije hteo uzeti iskusne komandante iz srpsko-turskih ratova koji bi mu preoteli slavu lake pobede). Kraljev plan bio je da se proširi na Vidinski i Sofijski okrug i da se ukopa čekajući intervenciju velikih sila koje će prekinuti rat. Bugarska vojska suprotstavila je armiju od 55.500 ljudi koju su obučavali ruski vojni stručnjaci i kojoj se kasnije pridružila rumelijska narodna vojska (36.500 ljudi), te su Bugari bili brojno nadmoćniji. Moral je bio nesumnjivo na njihovoj strani.

Posle početnih uspeha, srpska vojska ukopala se na Slivnici gde je 5. novembra otpočela trodnevna bitka u kojoj su obe strane neprestano unosile pojačanja. Milan je izdao naredbu da se vojska povuče strahujući da ga Bugari ne zaobiđu. Povukao se u Pirot. Srbi su u bici na Slivnici izgubili 3500 ljudi, a Bugari za 1000 manje. Milan od austrougarskog poslanika traži posredovanje za prekid vatre. Bugarski odred pojavio se u blizini Pirota, te je uplašeni Milan naredio da se napuste dobri položaji kod Dragomana. Kada je razjareni Garašanin došao u Pirot, Milan je povukao naredbu, ali kasno. Bugari su krenuli u napad i ušli u Caribrod. Borbe su prekinute kod Pirota, intervencijom sila. Aleksandar nije pristao na prekid vatre; želeo je doći do Niša i odatle uceniti velike sile. Bugari ulaze u Pirot, a Srbi ne uspevaju da ga povrate. Tek kada je austrougarski predstavnik zapretio da će austrougarska vojska ući u Srbiju i oterati Bugare, Batenberg je pristao na primirje (od dva meseca) kojim je završen rat.

Mirovni pregovori vođeni su u Bukureštu između srpskog predstavnika Čedomilja Mijatovića i turskog i bugarskog predstavnika sa druge strane. Mirovni ugovor potpisan je u Bukureštu 3. marta 1886. godine i sadržao je samo jedan član: Između Kneževine Bugarske i Kraljevine Srbije uspostavlja se mir danom potpisivanja ovog ugovora. Rešenje pitanja ujedinjenja Bugarske i Rumelije nađeno je u personalnoj uniji.

Kriza

Iznemogao od poraza u ratu, Milan je ministrima 27. novembra 1885. godine pružio napisanu ostavku. Oni je nisu prihvatili. Razljućeni Garašanin bacio je ostavku na pod i povikao na kralja: „Kakva abdikacija, sram vas bilo“! Na to se kralj raznežio, počeo da plače i ljubi svoje ministre i predao komandu nad vojskom generalu Hrvatoviću. Tokom rata u Beogradu dolazi do sastanka Ristića i Piroćanca, vođa dve političke stranke, koji su se složili da je neophodna promena ustava, da se spoljna politika mora više okrenuti ka Rusiji, da se vlast kralja mora staviti pod jaču kontrolu Skupštine. Milan je poslao Garašanina na pregovore. Sastanak je održan 24. decembra. Prisustvovali su Garašanin i kraljica Natalija sa jedne i Ristić, Piroćanac, Radivoje Milojković i Stojan Novaković sa druge strane. Opozicionari su tražili mir i veću kontrolu narodnog predstavništva, dok mišljenje o kraljevoj abdikaciji nisu izneli.

Po dolasku u Beograd (27. decembar), Milan se uputio u Beogradsku tvrđavu gde se sastao sa najistaknutijim radikalom u zatvoru, Perom Todorovićem. Tražio je od njega pomoć u stvaranju jedne jake naprednjačko-radikalne koalicije. Todorović je pristao kako bi se oslobodio zatvora, te je Milan pomilovao radikale osuđene 1883. godine, sem one u emigraciji. Todorovićev neuspeh da u Nišu ubedi svoje stranačke drugove na takvu politiku označava početak njegovog kralja. Za sporazum sa naprednjacima bio je Glavni odbor radikalne stranke, ali su mu se usprotivili radikali iz unutrašnjosti. Inače, podela između tzv. „beogradskih radikala“ i radikala iz unutrašnjosti javlja se nakon gušenja Timočke bune, a produbila se 1886. godine. Kraj političke karijere doživeo je i Piroćanac kome je Garašanin preoteo vođstvo u Naprednoj stranci. Piroćanac se povlači sa političke scene i privremeno sa sobom odvlači i Stojana Novakovića.

Garašanin je raspisao izbore za Skupštinu za maj 1886. godine. Pokušao je da se sporazume sa radikalima, ali mu to nije uspelo; radikali su ušli u koaliciju sa liberalima, verujući da će i bez koalicije sa naprednjacima odneti toliko poslaničkih mesta koliko im je Garašanin nudio. Na izborima je Napredna stranka dobila pedesetak (od 121) glasova (koliko je ponudila radikalima) te je, sa četrdesetak poslanika koje je imenovao kralj, jedva uspela da sastavi većinu. Otpočeli su progoni političkih protivnika. Nezadovoljstvo naroda bilo je veliko. Državi je pretio finansijski slom koga naprednjaci nisu usleli da reše inostranim zajmom.

Pad vlade

Milan je proživljavao i sukob sa suprugom Natalijom. Razlog su bila Milanova bračna neverstva, kraljičino rusofilstvo, kraljevo austrofilstvo i sukob oko sinovljevog obrazovanja. Kralj je strahovao da mu Natalija želi oduzeti presto, te je doneo odluku da je protera iz zemlje ili da sam abdicira, prethodno imenujući namesništvo. Na tu njegovu odluku Garašanin je dao ostavku. Potom je sklopljen sporazum kralja i kraljice kojim Natalija i Aleksandar odlaze u inostranstvo, u neku od nemačkih varoši, do konačne odluke i prestolonaslednikovom obrazovanju. Garašanin je povukao ostavku, ali se nije na vlasti zadržao još dugo. Kralj mu nije mogao oprostiti što je držao stranu Nataliji te je vlast predao Jovanu Ristiću.

Članovi vlade

Ministarski savet, 2/14.5. 1885 - 23.3/4.4. 1886.

Funkcija	Slika	Ime i prezime	Detalji
Predsednik ministarskog saveta i ministar inostranih dela		Milutin Garašanin
Ministar unutrašnjih dela		Dimitrije Marinković
Ministar pravde		Đorđe M. Pavlović
Ministar finansija		Vukašin Petrović
Ministar prosvete i crkvenih dela		Stevan D. Popović
Ministar vojni		Jovan Petrović	do 24.11/6.12. 1885.
		Dragutin Franasović
Ministar građevina		Kosta Protić
Ministar narodne privrede		Dragomir Rajović	do 27.12.1885/8.1.1886.
		Đorđe M. Pavlović	zastupnik

Izvori

• Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 6, tom 2, Beograd 1994. godina, drugo izdanje
• Miroslav Pešić; Političke stranke i uvođenje parlamentarizma u Kraljevini Srbiji od 1881. do 1903. godine, Filozofski fakultet Niš, Niš 2017. godina