Druga knjiga o carevima

Druga knjiga Carevima (koja se zove i Četvrta knjiga o carevima) jeste jedna od knjiga Svetoga pisma (Stari zavjet) i Tanaha.

Verovatno napisana između 560. i 540. p. n. e.. Nema ime autora. Po predanju, prorok Jeremija je napisao i prvu i drugu knjigu Carevima.

Druga knjiga Carevima je nastavak Prve knjige Carevima. Ona nastavlja priču Carevima unutar podeljenog carstva (Izrael i Judeja). Druga knjiga Carevima završava svrgavanjem i proterivanjem naroda Izraela i Judeje u Asiriju i Vavilon.

Kratak sadržaj

Druga knjiga Carevima opisuje propast podeljenog carstva. Proroci su nastavili da upozoravaju Božije ljude da se bliži sud Božiji, ali se oni nisu pokajali. Izraelom su uzastopno vladali zli carevi. Iako su neki od careva Judeje bili dobri, većina njih je vodila ljude daleko od Gospodnjeg puta. Ta nekolicina dobrih vladara, uključujući Jelesiju i druge proroke nije mogla da spreči propast naroda. Najzad, Izrael – Severno carstvo su uništili Asirci, dok su Judeju – Južno carstvo uništili Vavilonci 136 godina kasnije.

U Drugoj knjizi Carevima postoje tri istaknute teme. Prvo, Gospod će suditi Svom narodu kada Mu okrenu leđa i kada nisu poslušni. Nevernost Izraelaca koja se ogledala u idolopoklonstvu njihovih careva je dovela do Božijeg gneva zbog njihove neposlušnosti.

Drugo, reč pravih Božijih proroka se uvek obistini. Reči Njegovih proroka su uvek istinite jer Bog uvek drži Svoju reč. Treće, Gospod je veran. On nije svrgao sa vlasti Davidovu porodicu, uprkos neposlušnosti naroda i zlim carevima koji su vodili taj narod, sećajući se obećanja datog Davidu (2. Samuilova 7, 10, 11, 12, 13).

Predskazanja

Isus koristi priče o udovici iz Sarepte (1 car) i junaku po imenu Neman da pokaže divnu istinu o Božijem saosećanju prema onima koje su Jevreji smatrani nedostojnim Božije blagodati – siromašnima, slabima, ugnjetavanima, carinicima, Samarćanima, onima koji nisu Jevreji. Navodeći primere siromašne udovice i gubavca Isus je pokazao da je Dobri Lekar koji leči i sluga onima kojima je najviše potrebna Božija milost. Upravo ova istina je osnova tajne Hristovog tela, Njegove Crkve, koja će biti sastavljena od svih društvenih nivoa, muškaraca i žena, bogatih i siromašnih, Jevreja i Grka (Efescima 3, 1—6).

Mnoga Jelisejeva čuda nagoveštavaju samog Isusa. Jelisej je podigao iz mrtvih sina jedne Sunamka (2 car 4, 34, 35), izlečio Nemana od gube (2. Carevima 5:1-19), i umnožio hleb da nahrani stotine ljudi tako da je čak i preteklo (2 car 4, 42, 43, 44).

Praktična primena

Bog ne voli greh i neće dozvoliti da se greh u nedogled nastavi. Ukoliko mu pripadamo možemo očekivati Njegovu kaznu kada nismo poslušni. Milostivi Otac ispravlja (opominje) svoju decu radi njihove koristi, čime dokazuje da Mu zaista pripadaju. S vremena na vreme Bog koristi nevernike da bi disciplinovao Svoj narod doveo do izceljenja (popravljanja) i uvek nas upozori pre nego što donese sud. Mi kao Hrišćani imamo Njegovu Reč da nas voditi i upozorava kada skrenemo sa Njegovog puta. Njegova Reč je pouzdana i uvek istinita, kao kod starih proroka. Bog je veran prema nama, Svom narodu čak i kada mi to nismo.

Priče o udovici i gubavcu su primeri koji se odnose na Hristovo telo. U našim crkvama treba da prijatno dočekamo sve one koji pripadaju Hristu, baš kao što Jelisej ima sažaljenje prema najnižem sloju društva. Bog ne “gleda ko je ko” (Dela 10, 34) a ni mi ne bi trebalo.