Pređi na sadržaj

Дугорепа сеница

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Dugorepa senica
Odmara na žici za sušenje veša u Šropširu
Pesma dugorepe senice snimljena u Kembridžširu
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Passeriformes
Porodica: Aegithalidae
Rod: Aegithalos
Vrsta:
A. caudatus
Binomno ime
Aegithalos caudatus
Podvrste
  • A. c. caudatus – (Linnaeus, 1758)
  • A. c. rosaceus – Mathews, 1938
  • A. c. europaeus – (Hermann, 1804)
  • A. c. aremoricus – Whistler, 1929
  • A. c. taiti – Ingram, W, 1913
  • A. c. irbii – (Sharpe & Dresser, 1871)
  • A. c. italiae – Jourdain, 1910
  • A. c. siculus – (Whitaker, 1901)
  • A. c. macedonicus – (Salvadori & Dresser, 1892)
  • A. c. tephronotus – (Gunther, 1865)
  • A. c. tauricus – (Menzbier, 1903)
  • A. c. major – (Radde, 1884)
  • A. c. alpinus – (Hablizl, 1783)
  • A. c. passekii – (Zarudny, 1904)
  • A. c. trivirgatus – (Temminck & Schlegel, 1848)
  • A. c. kiusiuensis – Kuroda, Nagamichi, 1923
  • A. c. magnus – (Clark, AH, 1907)
Rasprostranjenost dugorepe senice
  stanarica
  bez gnežđenja
Sinonimi
  • Parus caudatus Linnaeus, 1758

Dugorepa senica (lat. Aegithalos caudatus) vrsta je ptice iz reda ptica pevačica. Česta je ptica u većem delu Evrope i Azije.

Opis[uredi | uredi izvor]

Dugorepa senica je mala ptica sa dužinom tela od 13 do 15 cm, gde od ukupne dužine tela više od polovine otpada na rep (7—9 cm).[2] Raspon krila može ići i do 18 cm. Na ovoj ptici generalno preovlađuje pepeljasta boja sa više ili manje primesa roze.[2] Na krilima, glavi i repu ima crne šare. Telo je zaobljeno sa malom glaavom na kojoj se nalazi mali, skoro trouglasti, kljun.[3] Mužjaci i ženke su slični po izgledu, a mlade jedinke završe svoj proces mitarenja pre prve zime.

Vokalizacija[uredi | uredi izvor]

Oglašavanje predstavlja značajno pomagalo za identifikaciju ovih ptica. Kada su u jatu, dugorepe senice ispuštaju konstantna dozivanja i često se prvo čuju pre nego što se vide. Imaju tri različita cvrkuta — visoki „pit”, trostruki cvrkut „iiz-iiz-iiz”, i klepetavi „šnuur”. Oglašavanje postaje glasnije i brže kada ptice prelaze otvoreno područje ili kada se jedinka odvoji od grupe.[4]

Taksonomija i sistematika[uredi | uredi izvor]

Dugorepu sinicu je opisao švedski prirodnjak Karl Line 1758. godine u desetom izdanju svog Systema Naturae pod binomskim imenom Parus caudatus.[5] Epitet caudatus predstavlja latinsku reč za „repatu”.[6] Line nije izmislio ovo latinsko ime, već su Parus caudatus koristili raniji autori kao što su švajcarski prirodnjak Konrad Gesner 1555. godine,[7] zatim italijanski prirodnjak Ulise Aldrovandi 1599. godine,[8] kao i engleski ornitolog Frensis Vilbi 1676.[9]

Dugorepa senica je prvo klasifikovana kao prava senica i deo grupe Parus. Parus se od tada odvojio od Aegithalidae, pri čemu je ova druga postala zasebna porodica koja sadrži tri roda:

Dugorepa senica je jedini predstavnik porodice Aegithalidae u severnoj Evroaziji.[10] Dugorepa sinica pokazuje složene globalne varijacije sa 17 priznatih podvrsta,[11] podeljenih u tri grupe:[2]

Map of subspecies distribution for long-tailed tits
Mapa rasprostranjenosti dugorepih senica
  • A. c. caudatus — grupa koja nastanjuje severnu Evropu i Aziju i ima čistu belu glavu
  • A. c. europaeus — grupa koja nastanjuje južnu i zapadnu Evropu, severoistočnu Kinu, i Japan. Distinkcija grupe A. c. rosaceus od ostalih članova grupe A. c. europaeus je problematična pošto se zasniva na razlikama u gustini pruga na glavi i količini i boji šara na donjem delu tela.
  • A. c. alpinus — grupa koja nastanjuje mediteranski deo Evrope i jugozapadnu Aziju.

Vrsta Aegithalos glaucogularis se ranije smatrala konspecifičnom, odnosno delom vrste A. caudatus, ali obojenost perja je prilično distinktna i postoje značajne genetske razlike.[12][13]

Tamo gde se grupe preklapaju u arealu postoje brojne oblasti u kojima se mogu naći razni „hibridi”. Britanska podvrsta A. c. rosaceus pripada grupi A. c. europaeus.[14]

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Dugorepa senica, Bitsa šuma

Evroazijska je vrsta rasprostranjena širom umerenih delova Evrope i Palearktika, na severu do borealne Skandinavije i na jugu do Mediterana.[15] U Evropi se može naći svuda osim na krajnjem severu, a u Aziji u svim delovima sa umerenom klimom do istočne Kine i Japana. Najčešća je u listopadnim i mešovitim šumama sa dobro razvijenim slojem žbunja, preferirajući obode šuma. Može naći i u mozaičnim staništima, voćnjacima, vrtovima i parkovima, pustarima sa raštrkanim drvećem i žbunjem, kao i na obradivim površinama i šumarcima pokraj reka.[2][16]

Ishrana insektima i grupna potraga za hranom tokom cele godine navodi je da preferira listopadno drveće za stanište, tipično hrast, jasen i javor, dok za gnežđenje bira oblasti sa žbunjem.[15] Gnezdo uglavnom gradi u trnovitom žbunju na manje od tri metra visine od zemlje.[2]

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Izvan sezone razmnožavanje dugorepe senice formiraju kompaktna jata od šest do sedamnaest ptica, obično sastavljenih od članova porodice, odnosno roditelja i mladih iz prethodne sezone, ali i pojedinih odraslih jedinki koje su pomogle da se podigne leglo.[17] Svako jato zauzima i brani svoju teritoriju od susednih jata.[4] Smatra se da se pokretačka snaga za formiranje ovih jata krije u lakšem preživnjavanju zime, s obzirom na to da su ove ptice osetljive na hladnoću pa međusobno zbijanje jedinki iz jata povećava verovatnoću preživljavanja tokom hladnih noći.[18]

Od jula do februara, izvan sezone razmnožavanja, dugorepe senice formiraju veća jata sastavljena kako od porodica tako i od nesrodnih jedinki, i vreme provode zajedno. Kada sezona razmnožavanja počne, jata se razbijaju i ptice kreću sa pripremama za razmnožavanje formirajući monogamne parove.[19] Mužjaci ostaju na teritoriji na kojoj su proveli zimu, dok ženke imaju tendenciju da odlutaju u susedne teritorije.[4]

Parovi čije gnežđenje ne bude uspešno obično pokazuju jednu od sledeće tri reakcije: pokušaju ponovo, napuste gnezdo do kraja sezone, ili pomognu susednom paru sa njihovim leglom. Istraživanja su pokazala da se parovi koji ne uspeju da podignu leglo dele i pomažu oko legla svojih muških rođaka,[18][20][21] identifikujući se pritom vokalizacijom.[20] Gnezda u kojima neka druga ptica pomaže često imaju veći uspeh u podizanju mladih upravo zbog više stope snabdevanja hranom i bolje odbrane legla.[18] Po završetku sezone razmnožavanja, tokom juna i jula, ptice ponovo formiraju zimska jata na svojim zimskim teritorijama.[4]

  • Dugorepa senica u letu u Ujedinjenom Kraljevstvu
    Dugorepa senica u letu u Ujedinjenom Kraljevstvu
  • "Mužjaci se bore za vlasništvo nad teritorijom. Sa glave poraženog i umirućeg rivala je počupano perje." (H. E. Hauard (1920), Territory in Bird Life, str. 145)
    "Mužjaci se bore za vlasništvo nad teritorijom. Sa glave poraženog i umirućeg rivala je počupano perje." (H. E. Hauard (1920), Territory in Bird Life, str. 145)
  • Dugorepe senice koje odmaraju na vrbi u „anti-paralelnoj formaciji”
    Dugorepe senice koje odmaraju na vrbi u „anti-paralelnoj formaciji”

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Dugorepa senica je insektivor tokom cele godine. Hrani se insektima i njihovim larvama, prevashodno zglavkarima, i preferira jaja i larve leptira. Tokom jeseni se povremeno hrani i biljnom hranom, kao što je semenje.[22][23]

Gnežđenje[uredi | uredi izvor]

U većem delu svog areala dugorepa senica je stanarica, mada su retko zabeležena lutanja. Gnezdi se u rano proleće, ali izradu gnezda počinje još u februaru. Gnezdo pravi od mahovine, životinjske dlake, perja, paučine i sl. Gnezda se nalaze uglavnom u žbunju i česta su meta predatora. U jednom leglu može biti i do 15 jaja. Na jajima leži samo ženka dok joj mužjak u tom periodu donosi hranu.[3]

  • Dugorepa senica sa plenom u ustima
    Dugorepa senica sa plenom u ustima
  • Dugorepa senica pravi gnezdo
    Dugorepa senica pravi gnezdo
  • Aegithalos caudatus
    Aegithalos caudatus
  • Mladunci
    Mladunci
  • Dugorepa senica hrani svoje mladunce
    Dugorepa senica hrani svoje mladunce

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ BirdLife International (2016). „Aegithalos caudatus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T103871923A87471081.en Slobodan pristup. 
  2. ^ a b v g d Harrap, S. and Quinn, D. (1996) Helm Identification Guides: Tits, Nuthatches & Treecreepers. Helm Identification Guides.1 ed. London, Christopher Helm (A&C Black)
  3. ^ a b Gornje Podunavlje - dugorepa senica
  4. ^ a b v g Gaston, A.J. (1973). „The ecology and behaviour of the long-tailed tit”. Ibis. 115 (3): 330—351. doi:10.1111/j.1474-919X.1973.tb01974.x. 
  5. ^ Linnaeus, C. (1758). Systema Naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis, Volume 1 (na jeziku: latinski) (10th izd.). Holmiae:Laurentii Salvii. str. 190. 
  6. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. str. 94. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  7. ^ Gesner, Conrad (1555). Historiae animalium liber III qui est de avium natura. Adiecti sunt ab initio indices alphabetici decem super nominibus avium in totidem linguis diversis: & ante illos enumeratio avium eo ordine quo in hoc volumine continentur (na jeziku: latinski). Zurich: Froschauer. str. 617. 
  8. ^ Aldrovandi, Ulisse (1637). Ulyssis Aldrovandi philosophi ac medici Bononiensis historiam naturalem in gymnasio Bononiensi profitentis, Ornithologiae (na jeziku: latinski). 2. Bononiae (Bologna, Italy): Franciscum de Franciscis Senensem. str. 715—720 Lib. 17 Cap. 15. 
  9. ^ Willughby, Francis (1676). Ornithologiae libri tres (na jeziku: latinski). London: John Martyn. str. 176. 
  10. ^ Cramp & Perrins 1993, str. 132.
  11. ^ Gill, Frank; Donsker, David, ur. (2017). „Bushtits, leaf warblers, reed warblers”. World Bird List. v8.1. International Ornithologists' Union. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  12. ^ Harrap, S (2018). del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J.; Christie, D.A.; de Juana, E., ur. „Silver-throated Tit (Aegithalos glaucogularis)”Neophodna novčana pretplata. Handbook of the Birds of the World Alive. Lynx Edicions. Pristupljeno 24. 3. 2018. 
  13. ^ Päckert, M.; Martens, J.; Sun, Y.-H. (2010). „Phylogeny of long-tailed tits and allies inferred from mitochondrial and nuclear markers (Aves: Passeriformes, Aegithalidae)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 55 (3): 952—967. PMID 20102744. doi:10.1016/j.ympev.2010.01.024. 
  14. ^ Cramp & Perrins 1993, str. 133.
  15. ^ a b Cramp & Perrins 1993, str. 134.
  16. ^ „BioRas - Biološka Raznovrsnost Srbije”. Arhivirano iz originala 29. 12. 2016. g. Pristupljeno 24. 09. 2016. 
  17. ^ Cramp & Perrins 1993, str. 138.
  18. ^ a b v Glen, N.W.; Perrins, C.M. (1988). „Cooperative breeding by long-tailed tits” (PDF). British Birds. 81 (12): 630—641. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 08. 2023. g. Pristupljeno 21. 12. 2022. 
  19. ^ McGowan, A.; Hatchwell, B.J.; Woodburn, R.J.W. (2003). „The effect of helping behaviour on the survival of juvenile and adult long-tailed tits Aegithalos caudatus”. Journal of Animal Ecology. 72 (3): 491—499. doi:10.1046/j.1365-2656.2003.00719.x Slobodan pristup. 
  20. ^ a b Hatchwell, J.; Ross, D.J.; Fowlie, M.K.; McGowan, A. (2001). „Kin discrimination in cooperatively breeding long-tailed tits”. Proceedings of the Royal Society of London B. 268 (1470): 885—890. PMC 1088684 Slobodan pristup. PMID 11370960. doi:10.1098/rspb.2001.1598. 
  21. ^ Sharp, S.P.; Simeoni, M.; Hatchwell, B. (2008). „Dispersal of sibling coalitions promotes helping among immigrants in a cooperatively breeding bird”. Proceedings of the Royal Society of London B: Biological Sciences. 275 (1647): 2125—2130. PMC 2603207 Slobodan pristup. PMID 18522914. doi:10.1098/rspb.2008.0398 Slobodan pristup. 
  22. ^ „Aegithalos caudatus (Long-tailed tit)”. 
  23. ^ Cramp & Perrins 1993, str. 136.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Cramp, Stanley; Perrins, C.M., ur. (1993). „Aegithalos caudatus Long-tailed tit”. Handbook of the Birds of Europe the Middle East and North Africa. The Birds of the Western Palearctic. VII: Flycatchers to Strikes. Oxford: Oxford University Press. str. 133—145. ISBN 978-0-19-857510-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dugorepa senica na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дугорепа_сеница&oldid=27755844”