Ekstrakcija uranijuma

Ekstrakcija uranijuma je proces ekstrakcije ruda uranijuma iz zemljine kore. Svetska proizvodnja uranijuma u 2009. godini iznosila je 50.572 tone. Kazahstan, Kanada i Australija su tri vodeća proizvođača sa ukupnim udelom od 63% u odnosu na svetsku proizvodnju. Druge zemlje koje imaju manji udeo na tržištu su Rusija, SAD, Namibija, Uzbekistan i Niger sa godišnjom proizvodnjom više od 1000 tona^[1].

Rude uranijuma se u većini slučajeva obrađuju mlevenjem do određene granulacije, zatim se tretiraju hemijskim postupcima lučenja radi razdvajanja uranijuma od stenskog materijala. Na izlasku posle procesa mlevenja dobija se čist uranijum praškastog konzistentnog stanja, koji se zatim prodaje na tržištu pod komercijalnim nazivom Žuti kolač sa hemijskom formulom U₃O₈.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Minerali uranijuma su bili zapaženi rudarima još dugo pre otkrića samog uranijuma 1789. godine. O uranitu koji je pronađen u Rudnoj gori koja razdvaja Nemačku i Češku se saznalo prvi put davne 1565. godine. Takođe, postoje dokumenti koji potvrđuju njegovo pojavljivanje 1727. u Jahimovu i 1763. u Švajcarskoj^[2].

Minerali uranijuma[uredi | uredi izvor]

Uranit - UO₂
Pehblanda - kUO₂IUO₃PbO
Torbernit - Cu/UO₂PO₄/8-12H₂O
Brenerit - (U,Ca,Th,Y/(Ti,Fe)₂O₆)
Davidit - (Fe,U)TiO₃
Uranofan - CaH₂/UO₂(SiO₄)/5H₂O
Kofinit - U(SiO₄)_1-x(OH)_4x
Autunit - Ca/UO₂PO₄/0-12H₂O

Rude su čisto uranijumske ili kompleksne u kojima se uranijum nalazi u zajednici sa drugim elementima Periodnog sistema.

Ležište uranijuma[uredi | uredi izvor]

Uran gradi različita ležišta mineralnih sirovina. Ekonomskim značajem, odnosno razmerama, sadržajima, količinom rude i ekonomskim značajem dominiraju plutogena, hidrotermalno-vulkanogena, albitska, metamorfisana, infiltraciona ležišta i sedimentna ležišta uranijuma^[3].

Najčešće vrste ležišta su:

Hidrotermalna plutogena
Hidrotermalna vulkanogena
Albitska
Infiltraciona
Sedimentna
Metamorfna

Cene uranijuma[uredi | uredi izvor]

Od 1981. pa do sada cenama uranijuma kao i godišnjom proizvodnjom i obrtajem u SAD se bavi Ministarstvo Energetike SAD. Importna cena je sa 32.90 US$/lb-U₃O₈ u 1981. na 12.55 krajem 90-ih i na čak manje od 10 US$/lb-U3O8 početkom 2000-ih. Cene Australijskog uranijuma 70'ih godina 20. veka bile su nešto veće, 43 US$/lb-U₃O₈, što potrvđuje Nuklearni Informacioni Centar u izveštaju 1978. godine. Što se tiče minimuma, on je bio fiksiran 2001. godine kada je cena iznosila US$7/lb; maksimum u novom veku je fiksiran u aprilu 2007. godine kada je na moment zatvaranja tržišta cena bila US$113.00/lb, što je ujedno i maksimum eksponencijalnog porasta cena uranijuma 2007. godine. Međutim maksimalna cena je bila fiksirana 1977. godine koja je nešto malo veća od prethodno navedene.

Oblast primene[uredi | uredi izvor]

Najčešće uranijum dobijen u rudnicima koristi se kao gorivo u nuklearnim elektranama. Međutim, počevši od 2011. godine celokupno tržište se nalazi u depresivnom stanju zbog Fukušimske katastrofe. Dati incident je prouzrokovao pad cena uranijuma više od 50%, što je skratilo profit proizvođača uranijuma od marta 2011. pa sve do početka 2012. Uskoro posle ovoga kompanije datog sektora su počele da smanjuju troškove i limitiraju operacije.

Takođe se koristi u raketnoj tehnologiji, medicini, biologiji, geohronologiji, vojnoj industriji i dr^[4].

Reference[uredi | uredi izvor]

^ „World Uranium Mining”. World Nuclear Association. Arhivirano iz originala 26. 12. 2018. g. Pristupljeno 11. 6. 2010.
^ Franz J. Dahlkamp Uranium ore deposits Springer-Verlag, Berlin, 460 p. 1993. ISBN 978-3-540-53264-4.
^ Jelenković R. Simić V. Ležišta mineralnih sirovina Rudarsko-geološki fakultet. Rudarski odsek i katedra ekonomske geologije, Beograd, 253 p. 2010. ISBN 978-86-7352-207-4. str. 161.
^ Jelenković & Simić 2010, str. 162

Literatura[uredi | uredi izvor]

Jelenković R.; Simić V. (2010). Ležišta mineralnih sirovina. Rudarsko-geološki fakultet. Rudarski odsek i katedra ekonomske geologije. str. 161—162. ISBN 978-86-7352-207-4.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bolьšaя Эnciklopediя nefti i gaza

[WNA-WUM-1] „World Uranium Mining”. World Nuclear Association. Arhivirano iz originala 26. 12. 2018. g. Pristupljeno 11. 6. 2010.

[2] Franz J. Dahlkamp Uranium ore deposits Springer-Verlag, Berlin, 460 p. 1993. ISBN 978-3-540-53264-4.

[3] Jelenković R. Simić V. Ležišta mineralnih sirovina Rudarsko-geološki fakultet. Rudarski odsek i katedra ekonomske geologije, Beograd, 253 p. 2010. ISBN 978-86-7352-207-4. str. 161.

[4] Jelenković & Simić 2010, str. 162

[1]

[2]

[3]

[4]