Pređi na sadržaj

El Gazali

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
El Gazali
Lični podaci
Puno imeEl Gazali
Datum rođenja1058.
Mesto rođenjaTus, Seldžučko carstvo[1]‍:292
Datum smrtidecembar 1111
Mesto smrtiTus,
Filozofski rad
EpohaZlatni vek islama[2][3]
RegijaPersijska filozofija
Škola filozofijeislamska filozofija, sufizam[4][5]
Interesovanjateologija, kalam, islamsko pravo
Gazalijeva autobiografija, zadnja stranica

Abu Hamid Muhamed ibn Muhamed el Gazali (1058 — 1111), poznat kao Algazel u srednjovekovnoj Evropi,[6] je bio islamski filozof, teolog, pravnik, psiholog i mistik persijskog porekla.[7][8][9] Takođe se smatra jednim od najvećih sufi učitelja.[10][11]

Abu Hamid el Gazali je bio jedan od poznatih pisaca koji je doprineo ugledu sufizma, koji je napustio učenja prestižne Nizamijske visoke škole u Bagdadu da bi potražio „oslobođenje od sumnje“ u redovima sufija.[12] Njegovo najvažnije delo „Obnova verskih nauka“ sačinjeno je u periodu od nekoliko godina pre 1105. i daje uvid u duhovnost islama.[12]

Islamska tradicija smatra Gazalija mudžadidom, obnoviteljem vere koji se prema proročnom hadisu, javlja jednom u veku da povrati veru u umu („islamsku zajednicu”).[13][14][15] Njegovi radovi su bili tako visoko cenjeni među njegovim savremenicima da je El Gazali nagrađen počasnim zvanjem „dokazitelj islama” (Hujjat al-Islam).[16]

El Gazali je verovao da je islamska duhovna tradicija na samrti i da su duhovne nauke koje je predavala prva generacija muslimana bile zaboravljene.[17] To je rezultiralo njegovim pisanjem njegovog magnum opusa s naslovom Ihya 'ulum al-din („Preporod verskih nauka”).[18] Među njegovim drugim radovima, Tahāfut al-Falāsifa („Nedoslednost filozofa”) je značajan orijentir u istoriji filozofije, jer ojačava kritiku aristotelske nauke razvijena kasnije u Evropi 14. veka.[19]

Biografija[uredi | uredi izvor]

El Gazali je rođen u Tusu, u persijskoj provinciji Horasan (u današnjem Iranu) 1058. godine.[20] Nakon smrti svog slavnog učitelja Džuvejnija, 1085. godine, El Gazali, koji je već stekao veliku slavu u naučnim krugovima,[21] upoznao se jednom prilikom u Nišapuru sa Nizamul-mulkom, ministrom seldžučke vlade. Nekoliko godina kasnije, Nizamul-mulk ga je pozvao da se u svojstvu profesora uključi u rad čuvenog bagdadskog univerziteta Nizamija, što je El Gazali prihvatio.[22] Predavao je u Bagdadu, kao učitelj prava, dijalektičke teologije (kalam) i filozofije. Godine 1095, nakon nervnog sloma, napustio je akademski rad i postao sufija, posvetivši se kontemplaciji.[23] Gazali je kasnije štitio mističko sufi učenje od progona svojim autoritetom u islamskim učenim krugovima[24] .

Učenje[uredi | uredi izvor]

El Gazali je uvid zadobijen mističkim poimanjem postavljao iznad uvida postignutog putem logike.[23] Takođe je zastupao prevlast otkrivenja nad rezonovanjem.[25] Al-Gazali napada opseg znanja na koji filozofi polažu pravo, naročito kroz kritiku znanja o kauzalnosti, i nasuprot tome staje u odbranu okazionalizma.[23] Njegovo radikalno odbacivanje uzročnosti i tvrdnja o nepostojanju nužne veze između uzroka i posledice je preteča kasnijim skeptičkim i okazionalističkim sistemima (Malbranš i dr.).[24]

U filozofiji, povezivao je spoznajnoteorijski skepticizam i novoplatonske elemente s islamskim teološkim učenjem, na osnovu kojeg kritikuje celokupnu filozofiju.[24] Njegova dela zagovaraju pravovernost islama i neophodnost misticizma.

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Tokom svog života on je napiao preko 60 knjiga o nauci, islamskom razmišljanju i sufizmu.[26] El Gazali je distribuirao svoju knjigu Nedoslednost filozofa, koja se izdvaja kao definišući momenat u islamskoj epistemologiji. Iskustvo koje je on imao sa sumnjom navelo je El Gazalija da oblikuje uverenje da svi događaji i veze nisu rezultat materijalnih ishoda, već da su sadašnja i neposredna volja Boga.

Još jedno od El Gazalijevih najprestižnijih radova je Ihya' Ulum al-Din („Preporod verskih nauka”). Taj rad pokriva sva polja islamske nauke i uključuje islamski statut, filozofiju i sufizam. Ono je imalo brojne pozitivne reakcije, i El Gazali je u toj tački stvorio kondenzovanu formu u persijskom pod nazivom Kimiya-yi sa'adat („Eliksir blaženstva”).

Zlatno pravilo („činite drugima kao što biste da oni čine vama”) je postalo važna fokalna tačka u modernom međuverskom dijalogu sa muslimanima. Kao etički koncept, ono se može preneti manje ili više netaknuto između različitih religija i filozofija, sa autoritetom svetog pisma ili bez njega. Međuverski napori kod muslimanima započeti su putem ispitivanja upotrebe zlatnog pravila u radovima El Gazalija. On je jedan od najuticajnijih i najpopularnijih klasičnih učenjaka islama, njegov uticaj i razumevanje se oseća na istoku i na zapadu. On primenjuje zlatno pravilo u različitim formulacijama kao jednu osu koju okružuju velike teme religije: Bog, čistota srca, pravda, saosećanja, altruistička ljubav, dobra volja, ljudsko bratstvo i susedništvo.

El Gazali je uticao na muslimanske i hrišćanske srednjovekovne učenjake.[27] Među onima pod njegovim uticajem se izdvaja sveti Toma Akvinski. El Gazali je isto tako imaju značajan udeo u širenju sufizma i šerijata. Oni je bio prvi koji je konsolidovao ideje sufizma u šerijatske zakone, i prvi koji je dao formalni opis sufizma u svom radu. Njegovi radovi ojačavaju poziciju sunizma, u suprotnosti sa različitim školama misli.

Afilijacije škole[uredi | uredi izvor]

El Gazali je znatno doprineo razvoju sistematskog gledišta sufizma i njegove integracije i prihvatanja u glavni tok islama. Kao učenjak ortodoksnog islama, on je pripadao šafijskoj školi islamske sudske prakse i ašaritskoj školi teologije.[28] El Gazaliju su dati mnogi nazivi, kao što su Sharaf-ul-Aʾimma (شرف الأئمة), Zayn-ud-dīn (زين الدين) i Ḥujjat-ul-Islām (حجة الإسلام).

On se smatra ključnim članom uticajne ašaritske škole rane islamske filozofije[28] i najvažnijim opovrgivačem mutezilizma. Međutim, on je izabrao nešto drugačiju poziciju u odnosu na ašarite. Njegova verovanja i misli se razlikuju u nekim aspektima od ortodoksne ašaritske škole.[28]

Dela[uredi | uredi izvor]

Struktura Harunija (هارونیه) u Tusu, Iran, nazvana po Harun el Rašidu. Smatra se da je El Gazali sahranjen na ulazu ovog monumenta.

Ukupno se oko 60 radova pripisuje El Gazaliju.[29]

  • Nesuvislost filozofa (ili Nedoslednost filozofa), koje predstavlja napad na aristotelovska učenja Al-Farabija i Ibn Sine.
  • Preporuke verskih nauka (ili Preporod verskih nauka), delo koje je izvršilo značajan uticaj na sunitski islam.
  • Eliksir blaženstva

Nedoslednost filozofa[uredi | uredi izvor]

Njegova knjiga iz 11. veka sa naslovom Nedoslednost filozofa označava glavni preokret u islamskoj epistemologiji. Upoznavanje skepticizma navelo je El Gazalija da prihvati jedan oblik teološkog okazionalizma, ili uverenje da svi uzročni događaji i interakcije nisu proizvod materijalnih konjunkcija, već neposredne i sadašnje Volje Božije.

U sledećem veku, Ibn Rušd je proizveo dugačko pobijanje El Gazalijeve „Nedoslednosti” pod naslovom Nedoslednost nedoslednosti; međutim, epistemološki tok islamske misli je već bio postavljen.[30] El Gazali je dao kao primer iluzije nezavisne od uzročnih zakona činjenicu da pamuk gori kad stupi u kontakt s vatrom. Po njemu, iako bi se moglo činiti da se radi o prirodnom zakonu na delu, to se događa svakog puta samo zato što Bog želi da se to dogodi - taj događaj je „direktan proizvod božanske intervencije, kao i svako čudo koje privlači pažnju”. Ibn Rušd je u kontrastu s tim insistirao da mada je Bog kreirao prirodne zakone, za ljude je „korisnije da kažu vatra uzrokuje sagorevanje pamuka - zato što je kreacija imala obrazac koji oni mogu dokučiti”.[31][32][33]

Nedoslednost isto tako predstavlja prekretnu tačku u islamskoj filozofiji u smislu njenih žestokih odbijanja Aristotela i Platona. Knjiga je bila usmerena na falasifa, slobodno definisanu grupu islamskih filozofa od 8. do 11. veka (najzapaženiji među kojima su bili Ibn Rušd i El Farabi) koji su se intelektualno oslanjali na antičke Grke.

Ovaj dugotrajni argument je bio kritikovan. Džordž Saliba je 2007. godine je tvrdio da je opadanje nauke u 11. veku bilo precenjeno, ukazujući na kontinuirane napretke, naročito u astronomiji, sve do 14. veka.[34] S druge strane, Hasan Hasan je 2012. godine napominjao da iako je zaista naučna misao u islamu bila ugušena u 11. veku, osoba koja se najviše odgovorna nije El Gazali, već Nizam el Mulk.[35]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Griffel, Frank (2006). Meri, Josef W., ur. Medieval Islamic civilization : an encyclopedia. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-96690-0. 
  2. ^ Brown, Jonathan A.C. (2009). Hadith: Muhammad's Legacy in the Medieval and Modern World (Foundations of Islam). Oneworld Publications. str. 179. ISBN 978-1851686636. 
  3. ^ Leaman, Oliver (2006). The Qur'an: An Encyclopedia. Taylor & Francis. str. 84. ISBN 978-0-415-32639-1. 
  4. ^ Meri, Josef W.; Bacharach, Jere L. (2006). Medieval Islamic Civilization: A-K. Taylor and Francis. str. 293. ISBN 978-0-415-96691-7. 
  5. ^ Böwering, Gerhard; Crone, Patricia (2013). The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press. str. 191. ISBN 978-0-691-13484-0. „Ghazali (ca. 1058–1111) Abu Hamid Muhammad b. Muhammad al-Ghazali al-Tusi (the “Proof of Islam”) is the most renowned Sunni theologian of the Seljuq period (1038–1194).” 
  6. ^ "Ghazali". Collins English Dictionary.
  7. ^ The Spirit of Creativity: Basic Mechanisms of Creative Achievements "Persian polymath Al-Ghazali published several treatises...."
  8. ^ AL-GHAZALI Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. август 2018) « Al-Ghazali est né en 450 de l’Hégire, soit 1058 de l’ère chrétienne, dans la ville de Tus (Khorassan) ou dans un des villages avoisinants, au sein d’une famille persane de condition modeste... »
  9. ^ The Ethics of Suicide: Historical Sources "A native of Khorassan, of Persian origin, the Muslim theologian, sufi mystic, and philosopher Abu Hamid Muhammad al-Ghazali is one of the great figures of Islamic religious thought...."
  10. ^ „Ghazali, al-”. The Columbia Encyclopedia. Приступљено 17. 12. 2012. 
  11. ^ Adamec, Ludwig W. (2009). Historical Dictionary of Islam. Scarecrow Press. стр. 109. ISBN 978-0-8108-6161-9. 
  12. ^ а б Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 285–286), Stylos. . Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. 
  13. ^ Jane I. Smith. Islam in America. str. 36. ISBN 978-0-231-51999-1. 
  14. ^ Dhahabi, Siyar, 4.566
  15. ^ Willard Gurdon Oxtoby. . Oxford University Press. 1996. pp. 421. 
  16. ^ Janin, Hunt (2005). The Pursuit of Learning in the Islamic World. str. 83. ISBN 978-0-7864-1954-8. 
  17. ^ Böwering, Gerhard; Crone, Patricia; Mirza, Mahan; Kadi, Wadad; Zaman, Muhammad Qasim; Stewart, Devin J. The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought (na jeziku: engleski). Princeton University Press. str. 191. ISBN 978-0-691-13484-0. 
  18. ^ Sonn, Tamara (2013). Interpreting Islam: Bandali Jawzi's Islamic Intellectual History (na jeziku: engleski). Oxford University Press. str. 30. ISBN 9780195356564. 
  19. ^ Griffel, Frank (2016). Zalta, Edward N., ur. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2016 izd.). Metaphysics Research Lab, Stanford University. 
  20. ^ Griffel, Frank (2009). Al-Ghazālī's Philosophical Theology. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195331622. 
  21. ^ Rahman, Yucel (2016). „The Mujaddid of His Age”. 
  22. ^ Halilović, T., Halilović, S. i Halilović M. (2014), Kratka istorija islamske filozofije, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”,
  23. ^ a b v El Gazali, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi. . Нови Сад. 1999. pp. 70. ISBN 978-86-7047-303-4. 
  24. ^ a b v Algazel, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  25. ^ Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga, 1996.
  26. ^ Smith, Margaret (1936). „The Forerunner of al-Ghazali”. Journal of the Royal Asiatic Society: 65—78. 
  27. ^ Parrott, Justin (2017). „Al-Ghazali and the Golden Rule”: 10. 
  28. ^ a b v R.M. Frank, Al-Ghazali and the Ashʿarite School, Duke University Press, London 1994
  29. ^ "about five dozen authentic works, in addition to which some 300 other titles of works of uncertain, doubtful, or spurious authorship, many of them duplicates owing to varying titles, are cited in Muslim bibliographical literature. [...] Already Ebn Ṭofayl (d. 581/1185, q.v.) observed that Ḡazālī wrote for different audiences, ordinary men and the elite (pp. 69–72), and Ḡazālī himself completed the rather moderate theological treatise, Eljām al-ʿawāmmʿan ʿelm al-kalām “The restraining of ordinary men from theology,” in the last month before his death" Encyclopedia Iranica.
  30. ^ Craig, William Lane (2001). The cosmological argument from Plato to Leibniz. Eugene, OR.: Wipf and Stock. str. 89. ISBN 978-1579107871. 
  31. ^ Kadri, Sadakat (2012). Heaven on Earth: A Journey Through Shari'a Law from the Deserts of Ancient Arabia .. macmillan. str. 118—9. ISBN 9780099523277. 
  32. ^ For al-Ghazali's argument see The Incoherence of the Philosophers. Translated by Michael E. Marmura. 2nd ed, Provo Utah. (2000). pp. 116-7.
  33. ^ For Ibn Rushd's response, see Khalid, Muhammad A. ed. Medieval Islamic Philosophical Writings, Cambridge UK (2005). pp. 162)
  34. ^ "Many orientalists argue that Ghazali's Tahafut is responsible for the age of decline in science in the Muslim World. This is their key thesis as they attempt to explain the scientific and intellectual history of the Islamic world. It seems to be the most widely accepted view on the matter not only in the Western world but in the Muslim world as well. George Saliba, a Professor of Arabic and Islamic Science at Columbia University who specializes in the development of astronomy within Islamic civilization, calls this view the "classical narrative" (Saliba, 2007)." Aydin, Nuh. „Did al-Ghazali kill the science in Islam?”. Arhivirano iz originala 30. 04. 2015. g. Pristupljeno 23. 02. 2014. 
  35. ^ Hasan Hasan, How the decline of Muslim scientific thought still haunts Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jun 2017), The National, 9 February 2012.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

El Gazali na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ел_Газали&oldid=27774700”