Pređi na sadržaj

Enterovirus

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Enterovirus
Enterovirus A71 kapsid obojen lancima
Enterovirus A71 kapsid
obojen lancima
Klasifikacija virusa e
(nerangirano): Virus
Realm: Riboviria
Carstvo: Orthornavirae
Tip: Pisuviricota
Klasa: Pisoniviricetes
Red: Picornavirales
Porodica: Picornaviridae
Rod: Enterovirus
Species

See text

Enterovirusi su rod jednolančanih RNK virusa pozitivnog smisla koji su povezani sa nekoliko bolesti ljudi i sisara. Enterovirusne infekcije utiču na mnoge delove tela i mogu biti uzrokovane bilo kojim od nekoliko različitih sojeva enterovirusa. Simptomi enterovirusnih infekcija uključuju groznicu, glavobolju, respiratornu bolest i bol u grlu, a ponekad i rane u ustima ili ospu. Dijagnoza se postavlja na osnovu simptoma i pregleda kože i usta. Lečenje enterovirusnih infekcija ima za cilj ublažavanje simptoma.[1]

Naziv[uredi | uredi izvor]

Naziv enterovirus, potiče od grčke reči – enteron,[2] što znači crevo, a izvedana je iz sposobnosti virusa da se razmnožava u ćelijama tankog creva, nakon što su napadnuta ovim mikroorganizmima.[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Mnoge bolesti za koje se sada kaže da su uzrokovane enterovirusima bile su poznate i opisane čak i pre nego što su ovi virusni agensi identifikovani. Istorija enterovirusa je tesno povezana sa istorijom poliovirusa, jer je proučavanje poliovirusa prekretnica ne samo za studije o rodu Enterovirusa, već i za svu virologiju.

Veruje se da je poliomijelitis bolest koja postoji od antičkih vremena. Najraniji izveštaj verovatno potiče od egipatske figure iz 1350. godine p. n. e, koja prikazuje mladića sa tipičnom asimetričnom mlitavom paralizom i atrofijom noge.

Iz 17. i 18. veka sačuvani si opisi bolesti u mnogim razbacanim izveštajima.

Sredinom 19. veka, sa pojavom industrijske revolucije i kasnijim porastom urbanizacije, uglavnom prisutne u Evropi i Severnoj Americi, došlo je do značajnih promena i poboljšanja uslova života stanovništva, što se poklopilo sa pojavom najveće i sve češće pojave poliomijelitisa. Od kraja 19. veka, izbijanja poliomijelitisa su se javljala u mnogim evropskim zemljama i u Sjedinjenim Američkim Državama, i postala problem javnog zdravlja na ovom prostoru sve do sredine 20. veka.

Prvi klinički opis poliomijelitisa izveden je u 19. veku u izveštaju o slučajevima paralize sa groznicom. Još u tom veku objavljeni su radovi koji opisuju bolest i patološke promene u motornim neuronima kičmene moždine izazvane poliomijelitisom.

Kada je 20. vek započeo novu eru u istraživanju poliomijelitisa i razumevanju prave prirode ove bolesti, nastaju prvi opisi prirode poliovirusa, važnosti osoba sa asimptomatskom infekcijom u prenošenju ovog virusa i važnosti uloge crevne infekcije u patogenezi bolesti.[4]

Glavna prekretnica u proučavanju poliomijelitisa bio je uspešan eksperimentalni prenos virusa kod primata koji nisu ljudi. Tako su, uz dostupnost životinjskih modela, nastale važne informacije o procesu infekcije i patofiziologiji bolesti. Sa napretkom istraživanja, 1949. godine došlo je do širenja virusa u ćelijskoj kulturi, što je povezano sa identifikacijom tri serotipa poliovirusa. To je kasnije omogućilo razvoj vakcina i proučavanje biohemijskih i biofizičkih svojstava poliovirusa.[4]

Masovna imunizacija dece protiv poliomijelitisa 1950-ih godina

Tokom 1950 -ih, predložena su dva različita pristupa prevenciji poliomijelitisa vakcinacijom. Salk and Iounger su proizveli prvu vakcinu hemijskom inaktivacijom virusnog agensa, koristeći formaldehid, nakon razmnožavanja virusnih čestica u ćelijskoj kulturi VERO loze, stvarajući tako neinfektivnu vakcinu, sposobnu da stimuliše posredovani imuni odgovor stvaranjem IgG antitela, štiteći pojedinca od paralitičke bolesti. Tokom istog perioda, neke laboratorije su tražile da proizvedu atenuiranu vakcinu protiv poliovirusa. Oralnu vakcinu protiv poliovirusa (OPV) je zatim razvio Sabin i licencirao je 1961. godine.[5] Od tada su sprovedena opsežna ispitivanja na terenu i započete su kampanje masovne imunizacije, koristeći i inaktiviranu vakcinu (IPV) i OPV, koje sadrže u osnovi tri komponente, po jednu za svaki imunološki različit serotip poliovirusa. Široko rasprostranjena imunizacija IPV i OPV vakcinama eliminisala je poliomijelitis iz većine zemalja.[4]

Uprkos ovom napretku, postojao je jedan broj pogrešnih shvatanja o dečijoj paralizi, što je dovelo do odstupanja u nastojanju da se bolest kontroliše. Jedna takva zabluda bila je verovanje da je poliovirus isključivo neurotropan, da je nazofarinks glavno mesto ulaska virusa u centralni nervni sistem i da se virus širio kroz nervni sistem preko olfaktornog nerva, pre viremije. Zbir ovih grešaka sa neuspehom nekoliko loše osmišljenih pokušaja imunizacije izazvao je klimu pesimizma u vezi sa konačnom kontrolom poliomijelitisa, čak i među naučnicima koji rade u ovoj oblasti. Naknadno otkriće ulaska virusa oralnim/gastrointestinalnim putem i infekcije u centralnom nervnom sistemu praćeno viremijom bilo je važno za jačanje nade u efikasnu imunizaciju.[4]

Kako su se nastavile studije o poliovirusima i drugim virusnim vrstama koje su slučajno otkrivene tokom istraživanja poliomijelitisa (kao što su, na primer, Koksaki virus i Ehovirus), postajalo je sve jasnije da ovi virusi dele mnoge druge karakteristike osim činjenice da imaju ljudsko crevo kao stanište. Tek tada je prepoznato da ovi virusi pripadaju istom rodu, enterovirusima .

Istraživanje poliovirusa imalo je značajan uticaj na oblast molekularne virologije. Poliovirus je bio prvi virus koji se replicira u životinjskoj ćeliji, potpuno kloniran i sekvencioniran, prva virusna ribonukleinska kiselina (RNA) za koju je konstruisan infektivni klon, i prvi virus koji je imao svoju trodimenzionalnu strukturu utvrđenu kristalografijom (eksperimentalna nauka) .čiji je predmet proučavanja raspored atoma u čvrstim telima).

Enterovirusi, prvobitno uspostavljeni na privremenoj osnovi, kasnije su označeni u obliku stvarnog roda, u kojem su članovi zaista bili povezani na fundamentalan način. Prvobitno grupisanje je potvrđeno studijama korišćenjem najsofisticiranijih savremenih tehnika molekularne virologije, koje omogućavaju upoređivanje genetskog sastava virusnih agenasa i detalja njihove strukture i načina replikacije.[6]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Enterovirusi uključuju brojne sojeve koksaki virusa, ehovirusa, enterovirusa i poliovirusa. Ovi virusi su odgovorni za bolesti kod 10 do 30 miliona ljudi svake godine u Sjedinjenim američkim Državama, prvenstveno tokom leta i jeseni. Infekcije su veoma zarazne i obično pogađaju mnoge ljude u zajednici, ponekad dostižući razmere epidemije. Enterovirusne infekcije su najčešće među decom.[7]

Etiopatogeneza[uredi | uredi izvor]

Enterovirusu pripadaju porodici Pikornaviridae, jednoj od najvećih i najvažnijih porodica u humanoj medicinskoj virologiji. To su mali virusi bez spoljašnjeg lipidnog omotača koji sadrže jednolančani pozitivni lanac RNK u centralnom delu virusne čestice.

Enterovirusi su stabilni u kiseloj sredini, što im omogućava da prođu kroz sadržaj želuca. Oni su termolabilni, pa ih zagrevanje na 50 °C brzo uništava. Ultraljubičasti zraci i sušenje takođe ih brzo deaktiviraju. Oni mogu ostati zarazni danima na sobnoj temperaturi i nedeljama u frižideru (4 °C).

Primarna reprodukcija enterovirusa se odvija u digestivnom sistemu, ali se mogu razmnožavati i u drugim tkivima (nervi, mišići, itd.)

Biologija[uredi | uredi izvor]

Virusi se umnožavaju prvenstveno u gastrointestinalnom traktu ili gornjim disajnim putevima ili ponekad u oba, ali se mogu razmnožavati i u drugim tkivima, npr. nervima, mišićima, itd. Infekcija često može biti asimptomatska. Kliničke manifestacije uključuju prehladu, blagi meningitis, encefalitis, mijelitis, miokarditis i konjuktivitis.[2]

Mnogi različiti molekuli na površini ćelije, od kojih su mnogi nekarakteristični, služe kao virusni receptori. Dobro okarakterisane interakcije receptor/virus uključuju poliovirusni receptor (PVR), polioviruse, koksaki virus-adenovirus receptor (CAR), koksaki B viruse, međućelijski adhezioni molekul 1 (ICAM-l) / rinoviruse „glavne grupe“ i neke članove Enterovirus C vrste, receptor lipoproteina niske gustine (LDLR) - rinovirusi „manje grupe“, faktor ubrzanja raspadanja (DAF), različiti enterovirusi, integrin VLA-2, ehovirus 1 i sijalična kiselina (enterovirus D70).[2]

Veruje se da je  poliovirus tipa 2, pripadnik vrste Enterovirus C, iskorenjen ljudskom intervencijom iz cirkulacije u ljudskoj populaciji.[2]

Antigenost[uredi | uredi izvor]

Približno 75 serotipova enterovirusa i 100 serotipova rinovirusa je klasifikovano putem neutralizacije infektivnosti.

Enterovirusi generalno inficiraju fekalno-oralnim putem i ciljaju gastrointestinalni epitel rano tokom svog životnog ciklusa. Oni takođe mogu da inficiraju preko respiratornog trakta kao u slučaju enterovirusa D68 i rinovirusa.

Putevi prenošenje[uredi | uredi izvor]

Enterovirusi se šire (prenose) na različite načine:

  • Fekalno-oralnim putem, gutanje hrane ili vode kontaminirane stolicom enterovirusom zaražene osobe ().
  • Dodirivanje rukama kontaminirane površine (pljuvačkom zaražene osobe ili kapljicama koje se izbacuju kada zaražena osoba kija ili kašlje) enterovirusom i zatim dodirivanjem usta.
  • Udisanjem enterovirusom kontaminiranih kapljica u vazduhu

Najzastupljeniji virusi[uredi | uredi izvor]

Enterovirus A - L[uredi | uredi izvor]

Enterovirusi su grupa sveprisutnih virusa koji izazivaju brojne infekcije koje su obično blage. Rod pikornavirusa uključuje enteroviruse i rinoviruse. Enterovirus A uključuje koksaki virus A2, A3, A4, A5, A6, A7, A8, A10, A12, A14, A16 i enterovirus A71, A76 A89, A89, A90, A91, A92, A144, A119, A120, A12 (majmunski virus 19), A123 (virus majmuna 43), A124 (virus majmuna 46), A125 (babunski enterovirus A13).[2]

Životni ciklus enterovirusa

Utvrđeno je da su neki virusi koji su prvobitno prijavljeni kao novi pogrešno identifikovani. Dakle, koksaki virus A23 je isti serotip kao ehovirus 9, a koksaki virus A15 je isti serotip kao koksaki virus A11, a koksaki virus A18 je isti serotip kao koksaki virus A13.

Coksackie A16 virus izaziva bolest šaka, stopala i usta kod ljudi.

Enterovirus B uključuje koksaki virus B1,2,3,4,5,6; koksaki virus A9; ehovirus 1-33 i enterovirus B69-113.[2] Koksaki B virusi se nalaze širom sveta i mogu izazvati miokarditis (zapaljenje srca); perikarditis (zapaljenje kese koja okružuje srce); meningitis (zapaljenje membrana koje oblažu mozak i kičmenu moždinu); i pankreatitis (zapaljenje pankreasa). Virusi koksaki B izaziva spastičnu paralizu zbog degeneracije neuronskog tkiva i povrede mišića.

Infekcije se obično javljaju tokom toplih letnjih meseci sa simptomima uključujući egzantem, pleurodiniju, bolest nalik gripu koja se sastoji od groznice, umora, malaksalosti, mijalgije, mučnine, bolova u stomaku i povraćanja.

Ehovirusi su uzrok mnogih nespecifičnih virusnih infekcija koje mogu da variraju od lakših bolesti do teških, potencijalno fatalnih stanja kao što su aseptični meningitis, encefalitis, paraliza i miokarditis.[8] Virus se uglavnom nalazi u crevima, i može izazvati nervne poremećaje.[9]

Enterovirusi tipa B su odgovorni za veliki broj blagih i akutnih infekcija. Prijavljeno je da ostaju u telu izazivajući uporne infekcije koje doprinose hroničnim bolestima kao što je đečerna bolest tipa 1.[10]

Enterovirus C se sastoji od poliovirusa 1,2 i 3; koksaki virusi A1, A11, A13, A18, A17, 20, A21, A22, A24 i enterovirusi C95, C96, C99, C102, C104, C105, C109, C113, C118. Svaki od tri serotipa poliovirusa, PV-1, PV-2 i PV-3, ima malo drugačiji kapsidni protein. Kapsidni proteini definišu specifičnost ćelijskog receptora i antigenost virusa. PV-1 je najčešći tip koji izaziva infekciju kod ljudi; međutim, sva tri oblika su izuzetno zarazna i šire se kontaktom od osobe do osobe.

Poliovirus izaziva poliomijelitis, onesposobljavajuću i po život opasnu bolest koja uzrokuje parestezije, meningitis i trajnu paralizu.[11] Simptomi mogu uključivati bol u grlu, groznicu, umor, mučninu, glavobolju i bol u stomaku, iako 72% onih koji se inficiraju neće pokazati vidljive simptome.[11] Dostupne su dve vrste vakcina za prevenciju poliomijelitisa: inaktivirana poliovirusna vakcina koja se daje parenteralno u nogu (IPV) ili vakcina protiv poliomijelitisa (OPV). Vakcina protiv poliomijelitisa je veoma efikasna i pruža zaštitu za 99 od 100 vakcinisane dece.[11]

Necitolitički (necitopatski) enterovirus[uredi | uredi izvor]

Enterovirusi su sposobni da proizvedu akutne infekcije koje se brzo uklanjaju adaptivnim imunološkim odgovorom.[12] Međutim, mutacije genoma, koje serotipovi enterovirusa B mogu da steknu u domaćinu tokom akutne faze, mogu da transformišu ove viruse u necitolitički oblik (poznat kao necitopatski ili defektni enterovirus). Ovo je mutirana kvazivrsta[13] enterovirusa, koja može izazvati upornu infekciju u ljudskim srčanim tkivima, posebno kod nekih pacijenata sa miokarditisom ili proširenom kardiomiopatijom.[13]

U perzistentnim infekcijama virusna RNK je prisutna samo na veoma niskim nivoima i ne veruje se da doprinosi tome da bilo koja aktuelna bolest miokarda bude bledi ostatak nedavne akutne infekcije[traži se izvor] iako neki naučnici misle drugačije.[14]

Enterovirus D68

Enterovirus D68[uredi | uredi izvor]

EV-D68 je prvi put identifikovan u Kaliforniji 1962. U poređenju sa drugim enterovirusima, retko je prijavljen u SAD u poslednjih 40 godina.

Većina ljudi koji se zaraze su novorođenčad, deca i tinejdžeri. EV-D68 obično izaziva blage do teške respiratorne bolesti; međutim, čitav spektar EV-D68 bolesti nije dobro definisan. Većina počinje sa simptomima uobičajene prehlade kao što su curenje iz nosa i kašalj. Neki, ali ne svi, takođe mogu imati groznicu. U težim slučajevima može doći do otežanog disanja, zviždanja ili problema sa hvatanjem daha.[15]

Enterovirus A71[uredi | uredi izvor]

Enterovirus A71 (EV-A71) je značajan kao jedan od glavnih uzročnika bolesti šaka, stopala i usta (HFMD), a ponekad je povezan sa teškim oboljenjima centralnog nervnog sistema.[16] EV-A71 je prvi put izolovan iz slučajeva neuroloških bolesti u Kaliforniji 1969. godine.[17][18] Do danas se malo zna o molekularnim mehanizmima odgovora domaćina na infekciju EV-A71, ali je umešano povećanje nivoa mRNK koje kodiraju hemokine, proteine uključene u degradaciju proteina, proteine komplementa i proteine proapoptotisa.[19]

Bolesti izazvane enterovirusima[uredi | uredi izvor]

Skoro isključivo enterovirusima izazvane su sledeće bolesti:

Denervacija tkiva skeletnih mišića kao posledica infekcije poliovirusom, koja može dovesti do paralize.

Poliomijelitis[uredi | uredi izvor]

Poliomijelitis je virusna infekcija koja se prvenstveno prenosi fekalno-oralnim putem. U 90-95% slučajeva zaraza ne izaziva nikakve simptome, dok u 3% slučajeva virus prodire u centralni nervni sistem, u kome izaziva aseptični meningitis, i u 0,1-0,5% slučajeva uništava motorne neurone i dovodi do slabosti mišića i paralize. Kliničku sliku karakteriše groznica, jaka glavobolja, povraćanje, ukočen vrat i osetljivost na svetlost. Kod dece bolest retko može razviti i virusnu infekciju mozga (encefalitis).[20]

Polovina onih koji dožive paralizu kroz mesec dana (maksimalno 6 do 8 meseci) doživi povraćaj funkcije, a četvrtina delimično povrati paralizovane funkcije. Mogući su smrtni slučajevi kada paraliza onemogući normalno disanje i gutanje. Neki od ovih pacijenata se mogu spasiti aparatima za veštačko disanje, koji se primenjuju do oporavka funkcije ili doživotno.

MRT virusnog encefalitisa

Enterovirusni ecefalitis[uredi | uredi izvor]

Encefalitis je zapaljenje mozga sa kliničkom slikom groznice, povraćanje, glavobolje, konfuzije, slabosti, napada i kome.[21] Encefalitis je retka manifestacija enterovirusne infekcije.[traži se izvor] Kada se pojavi, najčešći virus koji ga izazva je enterovirus ehovirus 9.[22]

Enterovirusni ecefalitis je važna dijagnoza koju treba uzeti u obzir kod pacijenata sa nedostatkom antitela i neurološkim simptomima. Može se sprečiti primenom imunoglobulinske terapije. Brzo lečenje je ključno da bi se izbegao značajan morbiditet i mortalitet povezan sa ovom bolešću, a pokapavir nudi obećavajuću opciju za kliničara.[21]

Sindrom sličan poliomijelitisu[uredi | uredi izvor]

Sindrom sličan poliomijelitisu je opšti opis grupe simptoma koji oponašaju poliomijelitis, uključujući retko trajnu paralizu. Pronađeni su različiti okidači, uključujući neke viruse iz iste grupe virusa kao i poliomijelitis: enterovirus D68, enterovirus D71 i koksaki virus A7.[23][24] Na njih se sumnja u mnogim slučajevima akutnog mlohavog mijelitisa. Drugi nevirusni uzroci simptoma sličnih poliomijelitisu primećuju se, mada retko, kod ujeda zmije, ujeda pauka, uboda škorpiona, ujeda krpelja ili hemikalija kao što su arsen i organofosforni insekticidi.[25]

Enterovirus D68 izaziva respiratornu bolest kod dece koja obično podseća na prehladu. U kliničkoj slici kod dece dominira curenje iz nosa, kašalj, ospšta slabost, blag atemperatura, ako postoji. Neka deca, posebno ona koja imaju astmu, imaju ozbiljnije simptome kao što su piskanje i otežano disanje.

Odrasli se mogu zaraziti ovim virusom, ali obično imaju rlo malo ili nimalo simptoma.

U 2014. i 2018. godini zabeležen je porast teških oboljenja izazvanih enterovirusom D68. Neka od zaražene dece su imala teške respiratorne smetnje. Pored toga, kod neke dece je zahvaćena kičmena moždina, što je izazvalo slabost ili paralizu jedne od njihovih ruku ili nogu, a nekoliko dece je umrlo. Lekari nisu sigurni da li je enterovirusna infekcija bila glavni uzrok ovih komplikacija ili je virus samo slučajno bio prisutan kod dece koja su imala i druge poremećaje.[25]

Epidemijska pleurodinija[uredi | uredi izvor]

Epidemijska pleurodinija (Bornholmova bolest) najčešća je među decom. Epidemijska pleurodinija utiče na mišiće grudnog koša, izazivajući jak bol, često na jednoj strani donjeg dela grudnog koša ili u gornjem delu abdomena, čineći disanje neprijatnim. Drugi uobičajeni simptomi epidemijske pleurodinije uključuju groznicu i često glavobolju i bol u grlu. Simptomi se obično smanjuju za 2 do 4 dana, ali se mogu vratiti u roku od nekoliko dana i nastaviti ili se vraćati nekoliko nedelja.[26]

Hemoragični konjunktivitis[uredi | uredi izvor]

Hemoragični konjunktivitis uključuje upalu očiju. Kapci brzo otiču. Ova bolest može dovesti do krvarenja (hemoragije) ispod prozirne membrane koja prekriva beli deo oka (konjunktiva), uzrokujući da oko postane crveno. Infekcija takođe može da utiče na bistri, zakrivljeni sloj ispred zenice (rožnjača), izazivajući bol u oku, suzenje i bol pri izlaganju jakom svetlu. U zavisnosti od toga koji enterovirus izaziva bolest, ljudi retko razvijaju kratak period slabosti ili paralize nogu. Ljudi se obično oporavljaju za 1 do 2 nedelje.

Herpangina[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Herpangina
Herpangina kod deteta

Herpangina poznata i kao letnji grip, trodnevna groznica, koksaki faringitis, je bolest uzrokovana Koksakija A virusima (serotipovi 1 – 10, 16, 22), mnogo ređe drugim enterovirusima.[27]

Bolest najčešće pogađa novorođenčad i decu. Deca iznenada dobijaju groznicu sa bolom u grlu, glavoboljom, gubitkom apetita i često bolom u vratu. Bebe mogu povraćati. U roku od 2 dana od početka bolesti, u ustima i grlu se pojavljuju sivkaste kvrge. Izbočine postaju bolne rane, koje zarastu za 1 do 7 dana.

Uprkos nazivu, ova enterovirusna bolest nema nikakve veze sa infekcijom herpes virusom ili srčanim problemom koji se zove angina.

Infekcija kod novorođenčeta[uredi | uredi izvor]

Ponekad majke prenose enteroviruse na svoje novorođenče tokom porođaja. Obično, nekoliko dana nakon rođenja, zaražena novorođenčad iznenada razvije tešku, generalizovanu bolest sličnu sepsi. Imaju temperaturu, veoma su pospani i krvare, a virus može da ošteti delove mnogih organa i tkiva, uzrokujući zatajenje više organa (uključujući srčanu insuficijenciju). Novorođenčad se može oporaviti u roku od nekoliko nedelja, ali može doći do smrti, posebno ako je prisutna srčana insuficijencija ili druga teška oštećenja organa.

Mioperikarditis[uredi | uredi izvor]

Mioperikarditis je zapaljenje srčanog mišića (miokarda) i/ili vrećice koja prekriva srce (perikarda). Infekcija srca može se javiti u bilo kom uzrastu, ali većina ljudi ima od 20 do 39 godina. Ljudi mogu imati bol u grudima, abnormalne srčane ritmove ili srčanu insuficijenciju ili mogu iznenada umrijeti. Ljudi se obično potpuno oporavljaju, ali neki ljudi razvijaju problem sa srcem koji se naziva proširena kardiomiopatija . Novorođenčad koja je pogođena pri rođenju (miokarditis novorođenčadi) imaju groznicu i srčanu insuficijenciju. Srčana insuficijencija uzrokuje otežano disanje i loše hranjenje. Mnoga deca umiru.

Bolest ruku, nogu i usta[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Bolest ruku, nogu i usta
Bolest ruku, stopala i usta

Bolest ruku, nogu i usta je uobičajena infekcija kod dece koja uzrokuje rane koje se nazivaju čirevi unutar ili oko usta i osip ili plikove na rukama, stopalima, nogama ili zadnjici. Iaku su promene bolne one nisu ozbiljne. Ovu bolest ne treba poistovećivati sa slinavkom i šapom, jer ova stanja potiču od drugog virusa koji pogađa samo životinje.[28]

Virusi koji obično izazivaju bolest su iz grupe koksaki virus A16 i enterovirus 71.[29]

Iako bilo koja osoba može imati bolest, deca mlađa od 5 godina su najverovatnije u većem riziku da obole. Bolest ima tendenciju da se lako širi u leto i jesen.[30]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Dijagnoza enterovirusnih infekcija je često klinička. Laboratorijska dijagnoza se može postići sledećim metodama:[8]

  • Serološkim testovima – koji imaju više nedostataka; retko se koristi
  • Izolacija virusa pomoću ćelijske kulture – mogu se uzeti uzorci cerebrospinalne tečnosti, krvi ili fecesa, u zavisnosti od zahvaćenog mesta; količina uzorka se povećava ako se uzorkuje više lokacija
  • Reakcija lančane polimerizacije (engl. polymerase chain reaction - PCR) – pruža brze rezultate. Najbolji je dijagnostički test ako se za analizu koristi cerebrospinalna tečnosti
  • Kod mioperikarditisa, od značaja je radiografija grudnog koša, ehokardiografija i EKG.

Terapija[uredi | uredi izvor]

Lečenje enterovirusne infekcije je uglavnom simptomatsko. Abortivni i neparalitični poliomijelitis se može lečiti kod kuće, ali pacijenti sa paralitičkim poliomijelitisom zahtevaju hospitalizaciju.[31] Odmor u krevetu je neophodan za pacijente u ranim stadijumima paralitičke poliomijelitisa. Fizikalnu terapiju treba započeti što je pre moguće nakon nestanka bola. Izometrijske vežbe za odabrane grupe mišića mogu pomoći u povećanju mišićne snage. Kapacitet mišića se takođe može povećati pomoću steznika i ortoze.[32]

U slučajevima pleurodinije, lečenje se sastoji od analgetika za ublažavanje jakog bola koji se javlja kod pacijenata sa ovom bolešću (u teškim slučajevima mogu biti potrebni opijati).[31]

Lečenje aseptičnog meningitisa izazvanog enterovirusima je takođe uglavnom simptomatsko.[31]

Kod pacijenata sa enterovirusnim miokarditisom, lečenje se sastoji od prevencije i lečenja komplikacija kao što su srčane aritmije, perikardni izliv i srčana insuficijencija. Drugi tretmani koji su ispitivani za enterovirusni karditis uključuju intravenski imunoglobulin.[31]

Lečenje akutnog hemoragičnog konjunktivitisa je prvenstveno simptomatske prirode. Antimikrobni agensi nisu indikovani osim ako ne dođe do bakterijske superinfekcije. Kortikosteroidi su kontraindikovani. Mogu se koristiti hladne obloge, zajedno sa antihistaminicima/dekongestivnim kapima za oči.[31]

Lečenje herpangine je simptomatsko. Lečenje upale grla je osnova lečenja, uključujući analgetike, lokalne anestetike, ispiranje usta i ispiranje fiziološkim rastvorom. Viskozni lidokain (2% rastvor) može biti od pomoći u terapiji.[31]

Hirurška terapija, u oblku transplantacija srca, može se primeniti ako je ona potrebna u teškim slučajevima proširene kardiomiopatije zbog enterovirusne infekcije.[31]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rashid, Muhammad; Khan, Muhammad Naseem; Jalbani, Nusrat (mart 2021). „Detection of Human Adenovirus, Rotavirus, and Enterovirus in Tap Water and Their Association with the Overall Quality of Water in Karachi, Pakistan”. Food Environ Virol. 13 (1): 44—52. PMID 33180282. S2CID 222128835. doi:10.1007/s12560-020-09448-8. 
  2. ^ a b v g d đ „Genus: Enterovirus | ICTV”. ictv.global. Pristupljeno 2023-01-01. 
  3. ^ Melnick, J. L. (1993). „The discovery of the enteroviruses and the classification of poliovirus among them”. Biologicals: Journal of the International Association of Biological Standardization. 21 (4): 305—309. ISSN 1045-1056. PMID 8024744. doi:10.1006/biol.1993.1088. 
  4. ^ a b v g Lashkevich, V. A. (2008). „[100 years of studying poliomyelitis virus and nonpoliomyelitis enteroviruses]”. Voprosy Virusologii. 53 (4): 41—44. ISSN 0507-4088. PMID 18756817. 
  5. ^ Lashkevich, V. A. (2013). „[History of development of the live poliomyelitis vaccine from Sabin attenuated strains in 1959 and idea of poliomyelitis eradication]”. Voprosy Virusologii. 58 (1): 4—10. ISSN 0507-4088. PMID 23785754. 
  6. ^ Rasch, G.; Schreier, E.; Kiehl, W.; Kurth, R. (2001-10-30). „[Worldwide eradication of poliomyelitis]”. Wiener Klinische Wochenschrift. 113 (20–21): 839—845. ISSN 0043-5325. PMID 11732120. 
  7. ^ „Overview of Enterovirus Infections - Infections”. MSD Manual Consumer Version (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-12-30. 
  8. ^ a b „Echovirus Infection: Background, Pathophysiology, Epidemiology”. 2021-03-02. 
  9. ^ Hsing-I Huang1,2,3 and Shin-Ru Shih1,2,3,4, Neurotropic Enterovirus Infections in the Central Nervous System. Viruses. 7 (11): 6051—6066. novembar 2015.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  10. ^ Varpu Marjomäki,1,* Paula Turkki,1 and Moona Huttunen2 George Belov, Academic Editor, Infectious Entry Pathway of Enterovirus B Species. Viruses. 7 (12): 6387—6399. decembar 2015.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  11. ^ a b v CDC (2022-08-11). „What is Polio?”. Centers for Disease Control and Prevention (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-12-31. 
  12. ^ Flynn CT, Kimura T, Frimpong-Boateng K, Harkins S, Whitton JL (decembar 2017). „Immunological and pathological consequences of coxsackievirus RNA persistence in the heart”. Virology. 512: 104—112. PMC 5653433 Slobodan pristup. PMID 28950225. doi:10.1016/j.virol.2017.09.017. 
  13. ^ a b Kim KS, Tracy S, Tapprich W, Bailey J, Lee CK, Kim K, Barry WH, Chapman NM (jun 2005). „5'-Terminal deletions occur in coxsackievirus B3 during replication in murine hearts and cardiac myocyte cultures and correlate with encapsidation of negative-strand viral RNA”. Journal of Virology. 79 (11): 7024—7041. PMC 1112132 Slobodan pristup. PMID 15890942. doi:10.1128/JVI.79.11.7024-7041.2005. 
  14. ^ Zhang, Hongyi; Li, Yanwen; McClean, Dougal R; Richardson, Peter J; Latif, Najma; Dunn, Michael J; Archard, Leonard C; Florio, Richard; Sheppard, Mary; Morrison, Karen (2004). „Detection of enterovirus capsid protein VP1 in myocardium from cases of myocarditis or dilated cardiomyopathy by immunohistochemistry: Further evidence of enterovirus persistence in myocytes”. Medical Microbiology and Immunology. 193 (2–3): 109—114. PMID 14634804. S2CID 20457715. doi:10.1007/s00430-003-0208-8. 
  15. ^ Shih SR, Stollar V, Lin JY, Chang SC, Chen GW, Li ML (oktobar 2004). „Identification of genes involved in the host response to enterovirus 71 infection”. Journal of Neurovirology. 10 (5): 293—304. PMID 15385252. S2CID 13074639. doi:10.1080/13550280490499551. 
  16. ^ Lin TY, Chu C, Chiu CH (oktobar 2002). „Lactoferrin inhibits enterovirus 71 infection of human embryonal rhabdomyosarcoma cells in vitro”. The Journal of Infectious Diseases. 186 (8): 1161—1164. PMID 12355368. doi:10.1086/343809 Slobodan pristup. 
  17. ^ Wang JR, Tuan YC, Tsai HP, Yan JJ, Liu CC, Su IJ (januar 2002). „Change of major genotype of enterovirus 71 in outbreaks of hand-foot-and-mouth disease in Taiwan between 1998 and 2000”. Journal of Clinical Microbiology. 40 (1): 10—15. PMC 120096 Slobodan pristup. PMID 11773085. doi:10.1128/JCM.40.1.10-15.2002. 
  18. ^ Laboratory Investigation of a Suspected Enterovirus 71 Outbreak Arhivirano 2008-05-28 na sajtu Wayback Machine
  19. ^ Shih SR, Stollar V, Lin JY, Chang SC, Chen GW, Li ML (oktobar 2004). „Identification of genes involved in the host response to enterovirus 71 infection”. Journal of Neurovirology. 10 (5): 293—304. PMID 15385252. S2CID 13074639. doi:10.1080/13550280490499551. .
  20. ^ Daniel, Thomas M.; Robbins, Frederick C. (1999). Polio (na jeziku: engleski). University Rochester Press. ISBN 978-1-58046-066-8. 
  21. ^ a b Grammatikos, Alexandros; Bright, Philip; Pearson, Justin; Likeman, Marcus; Gompels, Mark (2022-11-01). „Chronic Enteroviral Meningoencephalitis in a Patient with Good's Syndrome Treated with Pocapavir”. Journal of Clinical Immunology (na jeziku: engleski). 42 (8): 1611—1613. ISSN 1573-2592. PMC 9700624 Slobodan pristup. PMID 35870029. doi:10.1007/s10875-022-01321-6. 
  22. ^ Wagner JN, Leibetseder A, Troescher A, Panholzer J, von Oertzen TJ. Characteristics and therapy of enteroviral encephalitis: case report and systematic literature review. „Int The Journal of Infectious Diseases”. Canada. 113: 93—102. 2021. .
  23. ^ 'About 20' cases of polio-like illness found in California, Jacque Wilson and Ashley Hayes, CNN February 25, 2014
  24. ^ Plotkin, Stanley A.; Orenstein, Walter A.; Offit, Paul A. (oktobar 2012). Vaccines. Elsevier Health Sciences. str. 605. ISBN 978-1455700905. 
  25. ^ a b JH, Gear (1984). „Nonpolio causes of polio-like paralytic syndromes”. Rev Infect Dis. 6 (Suppl 2): S379—84. PMID 6740077. doi:10.1093/clinids/6.supplement_2.s379. 
  26. ^ Hrvatska, Placebo d o o Split i MSD. „MSD priručnik dijagnostike i terapije: Epidemijska pleurodinija”. www.msd-prirucnici.placebo.hr (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 2022-12-30. 
  27. ^ „HERPANGINA • LekarInfo” (na jeziku: srpski). 2018-06-26. Pristupljeno 2022-12-30. 
  28. ^ Ellis, Rachel Reiff. „Hand, Foot, and Mouth Disease (HFMD)”. WebMD (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-01-02. 
  29. ^ Repass, G. L.; Palmer, W. C.; Stancampiano, F. F. (2014). „Hand, foot, and mouth disease: Identifying and managing an acute viral syndrome”. Cleve Clin J Med. 81 (9): 537—43. PMID 25183845. S2CID 32509752. doi:10.3949/ccjm.81a.13132. .
  30. ^ Li, Y; Zhu, R; Qian, Y; Deng, J „The characteristics of blood glucose and WBC counts in peripheral blood of cases of hand foot and mouth disease in China: a systematic review”. PLOS One. . 7 (1). 2012. Bibcode:2012PLoSO...729003L.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  31. ^ a b v g d đ e „Enteroviruses Treatment & Management: Medical Care, Surgical Care, Consultations”. emedicine.medscape.com. 2022-06-08. 
  32. ^ „Activity U:Enteroviruses Treatment & Management: Medical Care, Surgical Care, Consultations”. emedicine.medscape.com. 2022-06-08. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ентеровирус&oldid=27786402”