Epidemija tifusa u Srbiji 1914—1915.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Epidemija tifusa u Srbiji
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostinfektologija
epidemiologija

Epidemija tifusa u Srbiji 1914—1915. bila je jedna od najtežih na ovom prostoru, izazvana trima vrstama tifusa — trbušnim tifusom, povratnim tifusom i pegavim tifusom, koji su istovremeno javila, kao prateća pojava rata. Ove pošasti javile su se kao posledica loših društvenih i ekonomskih prilika i vanrednog stanja, izazvanog ratnim uslovima u kojima se Srbija našla u prvim godinama Velikog rata. Ona se odvijala paralelno sa velikim ratnim naporima srpske vojske u bitkama koje su vođene od jeseni 1914. godine, kao njihova prateća pojava, a nastavila se i u periodu zatišja 1915. godine.

Prema danku u ljudskim životima (kako pripadnika vojska tako i civilnog stanovništva), spada u red najvećih za koje svet zna.[1] To potvrđuju ocene dr Hantera, da je ova epidemija pegavog tifusa u Srbiji bila „najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu, a najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji”.[2]

Početkom februara 1915. godine u tokom epidemiji dogodila se još jedan pomor kao posledica ove pošasti. Većina srpskih lekara obolela je od pegavca, lečeći bolesnike, tako da je konačan bilans bio; da je od 595 srpskih lekara njih 122 (oko 20%) umrlo u toku ove epidemije.[3]

Na pojavu epidemije, pored ratnih dejstava, neprestane migracije stanovništva i loših higijenskih i ekonomskih prilika u zemlji, uticao je i veliki broj zaraženih Austrijskih vojnika, među kojima se bolest prvo i pojavila. Međutim kao osnovni razlog istoričari srpske medicine navode i lošu organizaciju vojnog i civilnog saniteta, s kraja 1914. godine, u Srbiji, koja je upravo izašla iz balkanskih ratova, sa premalo lekara, i nepoznavanjem epidemiologije ove zarazne bolesti. Studirajući medicinu u zapadnoj Evropi, i pored solidno stečenog znanja, srpski lekari nisu mogli saznati sve o tifusu, jer je u tim centrima bolest bila iskorenjena sredinom 19. veka. Osim toga, srpski sanitet imao je premali broj lekara, svega oko 600 na 4.500.000 stanovnika i 30.000 vojnika redovne vojske, odnosno 409 lekara, na preko 400.000 mobilisanih vojnika u ratu.[2]

Kako su u Srbiji, pre nastanka epidemije 1914. i 1915. godine, registrovani samo sporadični slučajevi tifusa u pojedinim krajevima, teško je poverovati da je epidemija buknula iz autohtonih sporadičnih žarišta, uzimajući u obzir intenzitet i brzinu razvoja epidemijskog procesa. Pitanje gde se najpre pojavio tifus u Srbiji i dalje ostaje nepoznanica – kod izbeglica, u srpskoj vojsci ili kod Austrijanaca.[4]

Stanje u srpskom sanitetu na početku rata[uredi | uredi izvor]

Zašto je postradao onoliki svet?
Ko je kriv?

Zamisao da se epidemija pegavca 1914/15. masovnim „razvašljivanjem“ može zaustavi bila je dvostruko pionirski poduhvat, koji je time nosio kumulativnu „neizvesnost“, zato ne baš malu.
Za strateško opredeljenje je trebalo imati odgovarajuću taktiku, a nju, opet, niko u svetu nije imao, pa ni srpska sanitet, iako je bio najzainteresovaniji.
Ono što su drugi primenjivali gotovo individualno kao higijensku meru, i lekari Srbije su znali i primenjivali.[5]

Srbija je na početku Velikog ili Prvog svetskog rata imala, i za mirnodopske uslove, manjak u lekara. Rat je Srbiju zatekao sa oko 4.500.000 stanovnika i građanskim i vojnim sanitetom, koji je ukupno imao svega 450 lekara, računajući tu stare, mlade i žene lekare. Pukovnik dr Lazar Genčić u svom predavanju u Oficirskom domu, uoči samih ratova 1912—1918, zaključio je:

„Mi u stvari nemamo vojni sanitet, već jednu malu grupu građanskih lekara obučenih u uniforme sanitetskih oficira.”

Obučenost bolničara za ratne uslove nije bila zadovoljavajuća, a bilo ih je i jako malo. Nalazili su se samo u pukovskim previjalištima, divizijskim zavojištima i poljskim bolnicama. U pozadinskim bolnicama radile su kao dobrovoljke, bolničarke i bolničari trećeg poziva. Oprema i sredstva namenjena prvoj pomoći, opšte medicinskom i hirurškom radu na bojištu, po oceni srpskih i stranih hirurga, bila je zadovoljavajuća.[6] Sanitetska ratna materijalna sredstva, bilo koje vrste, bila su nabavljena u potrebnoj količini, ali neravnomerno raspoređena, često pakovana u glomazne sanduke i nedovoljno popunjena. Veliki problem bio je nepostojanje sanitetskih skladišta, pa se često moralo odlaziti u Niš po opremu i materijal. Sredstva za evakuaciju bila su nepodesna i nedovoljna.[7]

Svi sanitetski civilni magacini i magacini Crvenog krsta bili su potpuno ispražnjeni. Crveni krst je jedino raspolagao sa 20.000 kreveta ostalih posle balkanskih ratova, ali ubrzo se uspostavilo da je za rat potrebno obezbediti najmanje 100.000.

Slabo razvijena i gotovo bez sredstava za rad, preventivna služba, koja je pored Pasterovog zavoda u Nišu, imala još samo šest specijalista iz oblasti bakteriologije i higijene, koji su, istovremeno radili i kao trupni lekari.[8]

Veliku krivicu za to imao je odnos vojnog vrha prema sanitetu, nakon Balkanskih ratova (uprkos naporima dr Vladana Đorđevića i dr Mike Markovića), da to isprave, bio je potcenjivački. Na sanitet se ni izbliza nije gledalo s dužnim uvažavanjem kao što se gledalo na konjicu ili artiljeriju. Do razumevanja saniteta i ispunjavanja njegovih potreba, teško se dolazilo. I sa tako malim brojnim stanjem na svu sreću činjenice na početku Velikog rata išle su na ruku sanitetskoj službi; te su još pre povlačenja u Srbiji počela da se pojavljuju ako ne u doslovnom smislu specijalistička, a ono barem – posebna odeljenja, koja su unapredila zbrinjavanje povređenih i obolelih. Tako su u Pirot – što je vrlo malo poznato – iz svih rezervnih i poljskih bolnica slati oboleli od tetanusa, a u Niškoj vojnoj bolnici osnovana je služba za zbrinjavanje glave i vilica.[9] Ali dalji tok događaja negativno se odrazio na započetu ekspanziju srpskog saniteta. Zastrašujuće epidemije pegavca, koja je koštala života mnoge lekare i medicinare, i razume se – povlačenje i albanska golgota, ne samo da su zaustavile ovaj proces već su ga i spustile ispod dostignutog nivoa.

Za rat protiv Austro-Ugarske Carevine 1914. godine Srbija je mobilisala, 532.000 građana, od toga 409 lekara, među kojima je bilo 17 žena. Sa svega 409 mobilisanih lekara, od toga je 25 bilo hirurga, 203 medicinara, 190 apotekara i 60 veterinara, sanitetska služba je trebalo da odgovori na sve izazove koji su joj se nametali.

Iako sa znatnim iskustvima u zbrinjavanju ranjenika, stečenim u prethodna dva Balkanska rata, srpski sanitet od početka suočen sa nedostatkom lekara, hirurga, epidemiologa i sanitetskog materijala, jedva je uspevao da odgovori svim potrebama.

Veliki nedostatak za srpski građanski i vojni sanitet bila je činjenica da je Beograd, dotle najveći bolnički centar i okosnica zbrinjavanja ranjenika i bolesnika u balkanskim ratovima (kada su u njemu funkcionisale 23 rezervne bolnice), ovoga puta kao pogranična varoš bio izložen borbenim dejstvima neprijatelja. Njegovu ulogu morali su da preuzmu Niš, Kragujevac i Skoplje. U Beogradu su ostali samo bolničari neborci, bolničarke i bolničko osoblje, nekoliko žena lekara i lekara nesposobnih za vojnu službu iz zdravstvenih razloga.[10]

Tifus u Srbiji pre Velikog rata[uredi | uredi izvor]

Prema raspoloživim podacima iz literature tifus je na prostoru Balkana bilo „od davnina“. U „Hilandarskom medicinskom kodeksu“, koji je nastao po spisima Galena i Hipokrata, opisano je nekoliko simptoma i znakova bolesti koji mogu ukazati na kliničku sliku pegavca i drugih oblika tifusa.

Prvi podaci o pegavcu u Srbiji potiču iz 1836. godine, kada je dr Karlo Pacek, lekar kragujevačkog garnizona, skrenuo pažnju kneza Miloša na epidemiju pegavog tifusa u ovom garnizonu, kao i da je vojno rukovodstvo krivo što se zaraza širi. Zbog uvrede vojnog rukovodstva dr Pacek je od kneza Miloša dobio šamar

.. a tifus je sve više i više grabio oko sebe, u tadašnji garnizon u Kragujevcu koji je brojao oko 500 vojnika. Epidemija je bila tako žestoka, da je mnogo vojnika pomrlo, među njima i komandir Nikodije. Uskoro se okužiše i lekari dr Pacek i dr Kaparis i razboleše se od tifusa.[11]

Poreklo i početak epidemije[uredi | uredi izvor]

Jedan od postera kojima je 1914/15. bila oblepljena cela Srbija

Pegavac se u srpskoj vojsci oktobra 1914. godine, sve više širio a centralno žarište oboljevanja i umiranja bilo je Valjevo.[12]

I pored brojnih istraživanja i do danas, nije usaglašen stav struke o poreklu epidemije pegavca i povratnog tifusa (rekurensa) u Srbiji 1914. i 1915. godine - da li je epidemije bilo u Srbiji ili je ona uneta, pri čemu treba imati u vidu:

....da je prikaz toka epidemije pegavca i rekurensa u Srbiji 1915. godine uradio strani stručnjak, učesnik u njenom suzbijanju, puk. dr Vilijam Hanter (William Hunter), tako da je rekonstrukcija epidemije uglavnom rađena prema njegovim izveštajima.

Podaci u srpskom sanitetu ostali su pojedinačni, fragmentarni i nedovršeni. Uprkos svemu, mnogo podataka i činjenica govori da je ona uneta...a možda se istovremeno javila kod izbeglica iz Mačve i Podrinja, u srpskoj vojsci ili među austrougarskim vojnicima?[12]

Bez obzira na činjenicu da su zarobljeni Austrijanci značajno doprineli širenju vašljivosti sa uzročnicima pegavca i rekurensa, treba imati u vidu i to, da su i bez postojanja epidemija pegavca i vašljivosti tela, u Srbiji postojala područja (endemska žarišta) u kojima je u vidu recidiva vladao pegavac, poznat i kao Brill Zinsserove bolest.[a] Zato se Brill Zinsserove bolest smatra jednim od bitnih faktora za očuvanje uzročnika pegavca u međuepidemijskom periodu u Kraljevini Srbiji. I pored toga malo je verovatno da je epidemija u Kraljevini Srbiji buknula iz autohtonih sporadičnih žarišta, uzimajući u obzir intenzitet i brzinu razvoja epidemijskog procesa.

Gde se najpre pojavio pegavi tifus u Srbiji i dan-danas ostaje bez odgovora – kod izbeglica, u našoj vojsci ili kod Austrijanaca. Epidemiološka situacija u Srbiji i iscrpljenost vojske i stanovništva nakon Balkanskih ratova stvorili su pogodne preduslove za razvoj epidemije. Bila potrebna samo varnica da epidemija otpočne.

Na dalji tok epidemije imalo je uticaj neblagovremeno snalaženje Srpskih lekara, ali i nepoznavanje epidemiologije pegavca što je doprinelo rasplamsavanju epidemije zbog dosta kasne primene adekvatnih protivepidemijskih mera.

Prve obolele vojnike, od povratnog i pegavog tifusa u Srbiji, otkrio je bakteriolog dr Buli M., neposredno posle Cerske bitke, avgusta 1914. godine, u poljskoj bolnici, lociranoj u Jarebicama. Nakon toga, prema Bulijevim kazivanjima;

...broj obolelih je počeo da raste iz dana u dan, ali je, dosta kasno, postalo jasno sa kakvim se neprijateljima čoveka, u tom trenutku, Srbija suočava.

Nakon velikih pobeda srpske vojske na Suvoboru i Kolubari, načelnik saniteta Vrhovne komande, dr Genčić u svom izveštaju obaveštava Vrhovnu komandu i daje sliku epidemije ratnog pegavca u srpskoj vojsci:

Nakon povratka u Valjevo decembra 1914. zatečeno mnogo mrtvih austrijskih vojnika od pegavca.

Naša pobedonosna vojska, nastupajući i goneći neprijatelja, pored toga, što je i sama nosila sobom sporadično klice pegavca, nailazila je u krajevima, kroz koje je nastupala i odstupala austrougarska vojska, na mnogo veća ognjišta i bila izložena mogućnosti jedne opšte zaraze pegavcem. Austrijski zarobljenici, pak, morali su biti povučeni takođe u pozadinu, a pošto su i oni bili nosioci zaraze, to se je za kratko vreme u celoj našoj zemlji bio ugnezdio pegavac. Prvi, sporadični slučajevi pegavca u našoj vojsci bili su zapaženi početkom oktobra 1914, kada je rekurens već bio vladao u većim razmerama; a prava epidemija razvila se tek po svršetku naše kontra-ofanzive. I tada je glavni centar za razboljevanje i umiranje bilo Valjevo.[12]

Prvo i najveće žarište epidemije bilo je Valjevo (u tom periodu grad sa 10.000 stanovnika), blizu granice sa Bosnom. Kada su se Srbi povukli iz njega u prvoj invaziji Austrijanaca 1914, u njemu nije bilo slučajeva pegavca među srpskom vojskom. Kada je srpska vojska, početkom decembra 1914. godine, krenuli u kontraofanzivu, i počeli zarobljavanje sve većeg broja Austrijanaca i kada su ušli u Valjevo zatekli su preko 3.000 hiljade Austrijanaca, ranjenih i bolesnih od pegavca i rekurensa u najtežoj fazi bolesti. Tako je npr. u podrumima jedne sasvim nove škole zatečeno preko 150 mrtvih austrijskih vojnika.

Tada je napravljena greška od strane Srpske vlade, koja je odnela brojne žrtve, jer je preko 40.000 zarobljenika rasporedila po čitavoj zemlji, kako bi ih angažovali kao radnu snagu. Pegavac i rekurens su tako rašireni duž svih železničkih pruga i po svim većim gradovima Srbije, čak do Bitolja i Đevđelije.[13]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

U periodu od 1. decembra 1914. do 1. januara 1915. godine broj ljudi koji su bolovali od zaraznih bolesti u bolnicama u ratnoj zoni Srbije povećao se od 3.152 do 10.816., tako da je 13. decembra u bolnicama širom zemlje bilo je 33.370 ranjenih i 10.732 bolesnika. Nakon mesec dana, 13. januara 1915. godine broj ranjenih je bio 22.017 (od toga 4.248 zarobljenika), dok je broj obolelih porastao na 29.503.[14] Četvrtina bolesnika bolovala je od tifusa.

Broj obolelih u celoj srpskoj vojsci od zaraznih bolesti u periodu od 24. decembra 1914. do 24. maja 1915.[b]
Stanje po mesecima Trbušni tifus
broj (%)		 Povratni tifus
broj (%)		 Pegavi tifus
broj (%)		 UKUPNO
24. decembar 1914
753 / 25,2
2.114 / 70,7
123 / 4,1
2.990
24. januar 1915
1.655 / 19,2
5.696 / 66,0
1.270 / 14,7
8.627
24. februar 1914
2.046 / 14,5
7.566 / 53,7
4.465 / 31,7
14.077
24. mart 1915
1.524 / 8,9
7.550 / 43,9
8.124 / 47,2
17.198
24. april 1915
623 / 6,9
2.955 / 32,8
5.420 / 60,2
8.998
24. maj 1915
151 / 3,6
1.537 / 37,1
2.630 / 63,6
4.138
UKUPNO
6.752 / 12,0
27.418 / 48,5
22.302 / 39,5
56.472

Pretpostavka o broju umrlih[uredi | uredi izvor]

Zbog činjenice da je veliki broj umrlih nije evidentiran, zbog narušenog zdravstvenog sistema, kao i činjenice da jedan broj bolesnika umirao u svojim kućama sa nejasnom dijagnozom, tačan broj umrlih u ovoj epidemiji verovatno neće biti nikada ustanovljen.

Međutim prema podacima iz radova pukovnika dr Vilijama Hantera, čiji su podaci najobimniji i najvredniji (ali ne najtačniji), a odnose se na pojavu pegavog tifusa u Srbiji 1914/15. godine u...

...epidemiji katastrofalnih razmera po Srbiju koja je trajala šest meseci, obolelo je od pegavca 500.000 ljudi, a umrlo od 135.000 do 150.000. Dramatičnost epidemije kulminirala je dnevnim obolevanjem od 1.500 do 2.500 ljudi sa procentom umiranja od 50–70%.[15]

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Zaslugom britanskih lekara na čelu sa dr Hanterom, i srpske kafane su 1915. bivale sve čistije.

Niška glavna kafana, gde smo ručali po našem dolasku 4. marta, u to vreme je bila prljavo i loše održavano mesto, a isto se moglo reći i za kafanu u Kragujevcu. Od tog vremena veća pažnja je posvećivana čišćenju, krečenju, premazivanju i bojenju. Krajnji rezultat, kada je konačno ova kafana bila otvorena za javnost, bio je da su neki od njenih stalnih posetilaca, pričalo se, bili tako zapanjeni njenom transformacijom i sjajem da su oklevali da uđu unutra - ali ipak samo za trenutak. Ista promena je sprovedena u glavnim kafanama u Kragujevcu, i nema sumnje da su slične promene izvršene i u drugim mestima. Jer Srbin ima sportski duh i ništa ga ne inspiriše više od rivalstva, da se izjednači, ili ako je moguće, da nadmaši napredne komšije u poslovima", pisao je dr Hanter.[16]

Iako su sva tri tipa tifusa odvojeni entiteti i imaju specifične uzročnike, među lekarima u Srbiji s početka 20. veka postojale su brojne dileme, što je i bio razlog zbog čega lekari nisu mogli jasno da ih razdvoje, i odmah pronađu efikasne mere za njihovo suzbijanje i lečenje

Trbušni tifus

Trbušni tifus (typhus abdominalis) prvi put je opisan 1829. kao posebna bolest od strane francuskog lekara Pierre Charles Alexandre Louis (1787–1872), dok je uzročni bolesti (prvi nazvan Eberthov bacil, a kasnije Salmonella tiphi) izolovan 1880. godine od strane nemačkog bakteriologa Karl Joseph Eberth (1835–1926).

Povratni tifus

Povratni tifus, tifoidna ili povratna groznica, (febris reccurens) prvi je opisao irski lekar, John Rutty (1697–1775)), a njegovog uzročnika, spiralnu bakteriju iz roda Borelija (Borrelia) prvi je izolovao 1868. godine Otto Hugo Franz Obermeier (1843–1873).

Pegavi tifus

Epidemija pegavca ili pegatifus (typhus exanthematicus), je teška, akutna, generalizovana, infektivna bolest, koja se karakteriše dugotrajnom temperaturom, glavoboljom, poremećajem stanja svesti, polimorfnom ospom i naglim smanjenjem temperature u trećoj nedelji bolesti.

Uzročnik bolesti je bakterija iz grupe rikecija (Rickettsia prowazeki),[17][18] nazvana po Američkom istraživaču, Howard Taylor Ricketts-u, i Austrijskom lekaru S. von Prowazek-u, koji su umrli od pegavca u toku istraživanja njegove etiologije.[19]

Da je pegavac vektorska ili transmisivna bolest, eksperimentalno su dokazali Nicolle sa saradnicima 1909. godine. Oni su otkrili da se pegavi tifus prenosi preko telesnih vaši, što su kasnije potvrdili; Ricketts Wilder (1910), Anderson i Goldberger (1912).[20] Ovo otkriće, omogućilo je rasvetljavanje epidemiologije pegavog tifusa i nešto kasnije njegovog suzbijanja.

Širenje pegavca među ljudima odvija se kretanjem vaši (relativno neefikasnog vektor zbog slabe pokretljivosti) sa osobe na osobu. Takođe vaši u aktivnom stadijumu, bez domaćina od koga bi se hranili, mogu da prežive svega 7 do 10 dana.[18] Telesna vaš isključivo je parazit čoveka, jer transovarijalna transmisija rikecije u vašima nije dokazana.

Nakon prebolelog pegavog tifusa čovek stiče dugogodišnji, verovatno, doživotni, imunitet.

Epidemijsko širenje bolesti omogućava postojanje velike populacije vaši na ljudima, posebno u uslovima kada oni zajedno žive i spavaju u prostorijama sa velikom gustinom smeštaja (zatvori, izbeglički kampovi, smeštaj u ratnim uslovi), ili u uslovima kada zatvorenici, izbeglice ili vojnici nisu u mogućnosti da redovno održavaju higijenu tela i menjaju odeću. Navedeni uslovi pogoduju vašima da se brzo šire u nekoj sredini. Na brzinu širenja bolesti utiču i zimski uslovi u kojima je boravak ljudi u u zatvorenom prostoru češći, ograničeno redovno pranje odeće i neredovno kupanje zbog hladne vode ili nedostatka ogreva. Iz navedenog može se takođe zaključiti da je tifus bio manje više stalno prisutan među stanovništvom nižeg socio-ekonomskog statusa i u krajevima sa hladnijom klimom (Rusiji, Poljskoj, jugoistočnoj Evropi, severnoj Africi, Meksiku i regijama Južne Amerike).

Vaši su osetljive na promenu temperature i brzo napuštaju febrilnog ili preminulog domaćina tražeći novog sa odgovarajućom telesnom temperaturom. Zato je širenje vaši u vojnim poljskim bolnicama i na drugim mestima gde je bolest prisutna a smrt česta (zbog komplikacija bolesti usled iscrpljenosti, neadekvatnog lečenja i nedovoljne ishrane bolesnika), a time su ostvareni uslovi i za brže širenje tifusa.

Patogeneza[uredi | uredi izvor]

  • Infekcija endotela malih arterija, vena i kapilara dovodi do bubrenja endotela i sužavanja lumena (obliterirajući endarteritis).
  • Cirkulacija se usporava, javlja i javlja se tromboza.
  • Nastaje perivaskularna infiltracija limfocitima, polimorfonuklearnim granulocitima i plazma ćelijama (nodozni periarteritis )

Kao posledica navedenih promena nastaje ekstravazacija krvi i ishemija u različitim organima, što ima za posledicu različitu i višestruku simptomatologiju.

Klinička tri oblika tifusne bolesti[uredi | uredi izvor]

Sve tri oblika tifusne bolesti počinju sa karakterističnim znacima za opšte infekcije:

  • visoka telesna temperatura (koja ostaje danima),
  • glavobolja,
  • fizička i psihička iscrpljenost,
  • povratna groznica u relapsima kod povratnog tifusa,
  • bol u zglobovima i mišićima.
  • osipne promene na koži.

Klinička slika povratnog tifusa[uredi | uredi izvor]

Nakon inkubacije, koja traje i kod vašima i kod krpeljima izazvano povratnog tifusa, između 5 i 7 dana, ređe 2 do 12 dana, razvijaju se prvi klinički znaci bolesti.

Vašima izazvan povratni tifus

Ovaj oblik tifusa koji prenose vaši počinje naglo, sa: visokom temperaturom i drhtavicom i opštim simptomima (bolovi u zglobovima i mišićima, glavobolja mučnina, povraćanje). Temperatura koja brzo raste dostiže 40 do 41 stepen i traje 5 do 7 dana i onda pada kritički. Temperatura je praćena obilnim znojenjem, ponekad sa kolapsom i delirijumom. Temperatura je ili tipa kontinue ili remitentnog tipa.

Nakon perioda sa visokom temperaturom sledi afebrilna pauza koja traje obično koliko i febrilni prvi atak. Iza ovog, afebrilnog perioda, javlja se novi atak temperature, pogoršanje opštih simptoma, samo što ovoga puta on kraće traje, 4 do 5 dana. Afebrilna pauza iza drugog ataka, međutim, traje znatno duže, 8 do 10 dana. Sledeći, novi atak je kraći od prethodnog, a afebrilna pauza znatno duža. Febrilni ataci kod ove vrste povratni tifus se obično javljaju u dva do tri navrata, ređe 4 ili 5.

Objektivno se, kod bolesnika u febrilnim atacima, javlja ubrzan puls koji prati temperaturu, sivožućkasta boja kože, ikterična prebojensost sklere oka, osip makuloznog tipa lociran na trupu i udovima, herpes labijalis, otok jetre i slezene. Ređe se mogu javiti meningealni i encefalitični simptomi. Za vreme akutnog ataka, u perifernoj krvi se nalazi leukocitoza i anemija. Rekonvalescencija je kratka, a nakon nje nastupa brzi oporavak.

Krpeljima izazvan povratni tifus

Krpeljima izazvan povratni tifus u pogledu kliničke slike se praktički vrlo malo razlikuje od onog koga prenose vaši. Međutim, napadi temperature kod ovog oblika kraće traju, obično dva do tri dana, ali je zato broj relapsa veći, do 10, a afebrilni intervali su znatno duži. Inače, čitav tok ovog oblika povratnog tifusa je dosta nepravilan.

Klinička slika pegavog tifusa[uredi | uredi izvor]

Bolesnik oboleo od tifusa. Strelicama su označene perivaskularne promene na koži

Od pegavog tifusa prvo su oboljevali muškarci stariji od 20 godina godine, obično između 20 i 30 godina starosti što je u ratnim okolnostima imalo veliki uticaj na borbenu gotovost Srpske vojske. Period inkubacije je obično bilo 4-6 dana, a primarni klinički znaci bolesti su bili:

  • temperatura iznad 40 stepeni,
  • groznica i malaksalost,
  • gubitak apetita,
  • jaka glavobolja,
  • bolovi po celom telu,
  • povećani puls, srčani problemi,
  • otežano disanje,
  • krvave oči,
  • osip („pegice") duž tela i
  • psihički problemi (anksioznost, razdražljivost, nekontrolisana nužda, bekstvo iz bolnice, halucinacije, delirijum, pokušaji samoubistva).

U naprednoj fazi bolesti javljala se gangrena, na određenim delovima tela.

Komplikacije[uredi | uredi izvor]

Kako je rikecija provazki parazit vaskularnog endotela, komplikacija su najčeviće lokalizovane u cirkulacionom sistemu i manifestovale su se na jedan od sledećih načina, kao:

  • tromboflebitis,
  • endarteritis,
  • plućna embolija,
  • moždani udar,
  • miokarditis.

Kako je primarna lokalizacija patogena u centralnom nervnom sistemu, javle sus se i komplikacije u vidu psihoza i poliradikuloneuritisa, a zbog narušenog opšteg stanja javljale su se i sekundarne bakterijske infekcije, sa pratećim simptomima i posledicama (samo njima svojstvene). Česta komplikacija je bila i povećanje motorne aktivnost obolele osobe.

Uz primenu antibiotik, simptomi i drugi znaci bolesti, danas bi se vrlo brzo povukli, ali kako njih nije bilo u tom istorijskom razdoblju, kod nelečenih ili loše lečenih slučajeva, pa čak i kod lakih oblika bolesti najčešći uzrok smrti bio je plućna embolija. Po pravilu, to se javljalo u periodu oporavka i uspostavljanja normalne telesne temperature.[21]

Terapija[uredi | uredi izvor]

Lečenje bolesnika u prenatrpanoj Vojnoj bolnici u Nišu 1915. Uočava se nedostatak bolničkih postelja, odgovarajućeg veša i posteljine

Zbog nepostajanja ili nedostatka odgovarajućih lekova u Srbiji lečenje obolelih se sprovodilo na dva način:

Prvo — tradicionalnim narodnim lekovima — hladne i rakijske obloge za smanjenje temperature, vinsko sirće, beli luk, raso, stavljanje sumpora i naftalina u odeću i posteljinu.

Drugo — dijetalnom ishranom, pre svega napicima i tečnom hranom, kao važnim terapijskim sredstvima (mleko, vino, konjak, sok i čaj). Iz rukopisa jednog anonimnog lekara, saznajemo neke od mera koje su primenjivane u ishrani bolesnika:

Mleko je glavni i najbolja hrana za pacijente pogođene tifusa. Pacijent treba da popije dva litra dobrog kravljeg mleka i 1 litru prokuvane vode. Osim mleka, pacijent bi mogao koristiti goveđu juhu ili gustu pileću supu sa umućenim žumanjkom, limunadu, sok od maline sa vodom, sok od narandže i čašu vina, čistu ili s vodom. Ako pacijent može da ga pojede, dobro je dati mu jedno nekuvano jaje. Tokom bolesti, pacijent treba što više mokriti kako bi pročistio krv, tako da mu treba ponuditi mleko, čaj ili biljni čaj, što češće. U drugoj nedelji ili drugoj polovina druge sedmice, kriza se dešava i to kada je pacijent u najvećoj opasnosti za njegovo srce može izgubiti vitalnost. Zato je važno hraniti pacijente dobrom i teškom hranom: dajte im puno mleka i supe što je češće moguće, čašu crnog vina 1-2 crne kafe i punč. Posle 10-20 dana od kada se pojavi groznica i potreba za lečenje nestaje, a pacijent počinje da se oseća bolje, treba mu dati meko kuvano jaje, puding od pirinča, krompir pire mleko, biskvit, desert krem ili mu ponuditi izmućeno jaje. Tek nakon nekoliko dana kada se pacijent oseća dobro sa ovom hranom, može mu se dati i čvrsta hrana.[22]

Treće — lekovima, od kojih su korišćeni kinin, salicil i sredstva za jačanje rada srca, a bolesnicima su ubrizgavanjem davani i serum rekonvalescenta (2-10 ml potkožno). Međutim kako je bilo očigledno da kod rekonvalescentni serum nije imao pouzdani specifičan efekat, kao što je to slučaj sa bilo kojim drugim pokušanim lekom, od ove terapije se ubrzo odustalo.[23][24] Kao obavezna terapija korišćen su ovi lekovi: digitalis, kofein i kamfor, koji su davani svim pacijentima bez razlike. Kad god je bilo moguće, primenjeno je ubrizgavanje: kamfora, kofeina i adrenalin. Antipiretici su retko korišćeni. Bilo je pokušaja lečenja sa intravenoznim ubrizgavanjem elektragola (10 ccm nekoliko puta) ili samo neosalvarsana ili istovremenom kombinovanom primenom elektraagola i neosalvarsana.[25][26][27][28]

Četvrto — za uspešno izlečenje i sprečavanje širenja tifusa najveću pažnju trebalo je posvetiti higijeni i nezi bolesnika, pa su predlagane sledeće mere...

...ventilacija prostorija, ako je moguće, sušenje van, što je moguće više vazduha, čistoća tela, čista posteljina, čista usta, febrilna dijeta, vreća sa ledom na glavu, na kraju na srcu. Od lekova i simptomatski lekovi - lekovi za jačanje i stimulisanje srca.[29]

Mere prevencije[uredi | uredi izvor]

Kada je postalo jasno da pegavi tifus ugrožava celu Kraljevinu Srbiju, srpska vlada se u februaru 1915. godine obratila za pomoć saveznicima, pre svih Francuskoj i Engleskoj.

Početkom marta u Srbiju je došla engleska medicinska misija sa 25 članova, na čelu sa pukovnikom dr Vilijamom Hanterom, nešto kasnije je došla francuska misija sa oko 100 lekara, a posle njih i američka medicinska misija.

O svom prvom dnevnom putovanju vozom kroz Srbiju, od Niša do Kragujevca, dr Hanter u svojoj knjizi piše:

gomile seljaka u bundama od ovčijeg krzna - idealnom staništu za bezbrojne vaši, kako se tiskaju da uđu u kompoziciju. Vagoni voza zaudarali su na jak miris naftalina i kamfora koji su uzaludno korišćeni u pokušaju da se suzbije zaraza... Celokupna železnička mreža je delovala...kao zarazna reka koja prenosi zarazu uzduž i popreko po celoj zemlji - od vojnih oblasti ka civilnim oblastima i obrnuto.

Na osnovu ovih saznanja 8. marta 1915. godine pukovnik Hanter je predložio srpskoj vladi nekoliko mera za sprečavanje daljeg širenja i za sanaciju epidemije pegavog tifusa:

  • Dezinfekciju i dezinsekciju odela, rublja i posteljine obolelih, ali i celokupnog stanovništva i pripadnika vojske, primenom metalnih buradi (ili drvena sa metalnim dnom) u kojima se otkuvava odelo, rublje i posteljina, po predlogu potpukovnik dr Stamersa, epidemiologa. Taj izum potpukovnika Stamersa je klasnije nazvan „srpsko bure“.
Toplo kupatilo na položaju 12. pešadijskog puka Šumadijske divizije, Miletina kosa, formiranog od stane sanitetskog odeljenja ovog puka, koje je korišćeno kako za higijensko kupanje, tako i za razvašljivanje - dezinfekciju odeće.
Taktičko rešenje za razvašljivanje otkrila je engleska vojna misija u Srbiji. Bio je to njihov naučni doprinos preživljavanju srpskog naroda, koji se ogledao u primeni improviziranih parnih aparata, u srpskoj vojsci često nazivanog „srpsko bure“"
  • Ograničeno i strogo kontrolisano kretanje vojske i stanovništva, posebno železnicom. Vršena je kontrola svih putnika da li su bolesni i da li su vašljivi. Svi sumnjivi na bolest su izdvajani, praćeni da li će se razboleti i po potrebi lečeni, a vašljivima je vršena depedikulacija i tek tada dozvoljavano putovanje.
  • Privremeno obustavljanje celokupnog železničkog saobraćaja i osnivanje karantinskih i dezinfekcionih stanica na železnici. Svi vozovi osim službenih nisu saobraćali od 16. marta do 16. aprila 1915. godine i - broj novoobolelih naglo je opao.
  • Zabranu poseta bolesnicima u bolnicama.

Zahvaljujući dr Hanteru navedene mere su veoma brzo dale dobre rezultate. Već krajem marta 1915. godine došlo je do blagog pada broja obolelih, smanjenje obolevanja, koje je bilo evidentno u aprilu, u maju se registruju retki slučajevi oboljenja, a sredinom juna 1915. godine epidemija pegavog tifusa u Srbiji je okončana.

Značajnu ulogu u borbi protiv epidemije tifusa odigrao je poseban sanitetski voz za dezinfekciju i vakcinaciju, koji se kretao prugama Srbije. Železnički majstori u Nišu, su po preciznim uputstvima dr Hantera i saradnika, brzo napravili ovaj poseban voz za dezinfekciju i vakcinaciju, što je bila potpuno nova mera, dotad neprimenjivana ni u jednoj vojsci na svetu! Imao je 14 vagona, uključujući i vagon-kupatilo, i bio je završen 17. aprila, tačno po obnavljanju železničkog saobraćaja, i 19. aprila je sa 15 Hanterovih oficira krenuo na put.

Posledice[uredi | uredi izvor]

U najtežoj fazi epidemije u valjevskom kraju je dnevno umiralo od 50 do 100 bolesnika, ili prema procenama 3.500 vojnika, a zasigurno više od 4.000 stanovnika.

Koliko je epidemija uzela maha govori smrtnost bolesnika koja je bila u stalnom porastu, na nivou cele Srbije. Prema podacima dr Lazara Genčić, u srpskim bolnicama broj obolelih bio je veći od broja ranjenih. Na dan 13. januara 1915. godine, broj obolelih bio je 29.503 a broj ranjenih 22.017.[30]

Prema zapisima generala dr Sime Karanovića u epidemiji sva tri oblika tifusa, koja je počela da bukti krajem decembra 1914. godine, broj obolelih se od 2.990 (24.12.1914), „eksplozivno“ povećao, na 17.198 (24. marta 1915). Najviše obolelih, do marta 1915. godine, bilo je, od povratnog tifusa. U martu, je došlo do naglog porasta broja obolelih od pegavca, na 60,2%, i smanjio se broj obolelih od rekurensa, na 32,8%, od ukupnog broja obolelih od sva tri oblika tifusa.

Prosečni mortalitet, na početku epidemije pegavca 1914. godine bio je 15%, da bi, u periodu februar-mart, na vrhuncu epidemije, dostigao prosečnih 60%, kada se, u bolnicama, širom Srbije, mortalitet kretao od 19–65%, a prema nekim izveštajima i značajno više.[31]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pozni recidiv pegavca je Brill Zinsserove bolest.
  2. ^ Podaci preuzeti za celu vojsku iz dnevnika generala dr Sime Karanovića

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stanojević V. Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do evropskog rata završno. Popularno izložena iskustva i pouke, Beograd, 1924; 115–45.
  2. ^ a b Stanojević V. Epidemija pegavca u srpskoj vojsci 1914/15. Vojnosanit Pregl 1958; 15 (7–8): 592–93.
  3. ^ Nedok A. Sanitetsko osoblje koje je izgubilo živote tokom ratnih događaja od 15. 7. 1914. do 30. 9. 1915. Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva 2009
  4. ^ Birtašević B, Đorđević D, Arsić B i sar. Vojna epidemiologija. III izdanje. Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, Beograd 1989.
  5. ^ Čukić, Goran. „Golgota i medicinska epopeja 1914/1915. godine - ("Specijalna epidemiologija pegavca" između 1909. i 1919. godine)”. Istorija medicine i zdravstvene kulture, Timočki Glasnik, Godina 2007. Volumen 32. Broj 4. Pristupljeno 21. 3. 2016. 
  6. ^ Nešić Đ. Bolnica u Dragomancima i njene improvizacije. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). str. 814–8.
  7. ^ Milić R. Apotekarska i sanitetska sprema u našim ratovima. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). str. 808–13.
  8. ^ Jovanović M. Pegavi tifus (pegavac), Srpska državna štamparija, Niš, (1915). str. 19., 24, 29.
  9. ^ Dimitrijević B. Pirotski deveti krug, Medicus II/2007. br. 22. str. 18.Istorija medicine na: www.rastko.rs
  10. ^ Nedok A. Srpski vojni sanitet na početku rata i u velikim bitkama 1914. godine, Zbornik „Srpski vojni sanitet 1914–1915. godine“, Vojna štamparija, Beograd, 2010, 25–76
  11. ^ Đorđević V. Istorija Srpskog vojnog saniteta, Beograd, 1879.
  12. ^ a b v Mitrašinović M. Sanitetske prilike i pojava epidemije pegavog tifusa u valjevskom kraju (194-1915). U: Zbornik radova, Valjevska bolnica 1914-15. godine. Valjevo; 1992. 37-45.
  13. ^ Hunter W. The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Faver in 1915, Their Origin, Course and Preventive Measures employed for their Arrest, Proceeding of the Royal Cocieta of Medicine, 1919, Vol. XIII, 2:30–158.
  14. ^ Milan Grba, Britanske sanitetske misije i Srbija u Prvom svetskom ratu (Magisterial thesis, Faculty of Philosophy, University in Belgrade, 1995), 25
  15. ^ Vilijam Hanter, Epidemija pegavog tifusa u Srbiji 1915. „Prometej”, 2016; 272.
  16. ^ Mirko Radonjić i Boris Subašić DR VILIJEM HANTER — Ordeni Svetog Save za spasioce Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. novembar 2018) www.novosti.rs 31. maj 2017
  17. ^ Anderson J. Typhus fever. (Its Etiology ant the Methods of its Prevntion) U: Burke C. Commentary. Public Health Reports; 2006.121 (Suppl 1): 86–90.
  18. ^ a b Snyder J. Rikecije Pegavca. U: Virusne i rikecijske infekciječoveka. Urednik: Horsfall F, Tamm I. Izdavač, Vuk Karadžić. Beograd 1970; 736–60.
  19. ^ da Rocha Lima. Zur Aetiologie des Fleckfiebers. Berliner Kliniche Wochenschrift 1916. 21: 567–569.
  20. ^ Nicolle Charles, Comte C, Conseil E. Transmission experimentale du typhus exanthematique par pou du corps. C R Acad Sci 1909; 149: 486–9.
  21. ^ D. Mikić, A. Nedok, B. Popović, „Zarazne bolesti u srpskoj vojsci i narodu 1914. i 1915. godine“, u: Srpski vojni sanitet 1914–1915. godine, 181–204.
  22. ^ Ishrana pacijenata obolelih od tifusa, Rukopis anonimnog doktora, Arhiv Srbije, ostalo, 1158.
  23. ^ Isidor Đuković, Pegavi tifus u Srbiji 1914–1915, Beograd 2006, 23–26
  24. ^ Dragoljub Divljanović, „Pegavi tifus u Srbiji“, u: Srbija u 1915. godini. Zbornik radova, Beograd 1986, 100–101, 110;
  25. ^ Radovan Čekanec, Jovan Mladenović, Dragan Mikić, Aleksandar Nedok, Branislav Popović, „Istorijski osvrt na epidemiju pegavca 1914–1915. godine u Srbiji“, u: Srpski vojni sanitet 1914–1915. godine, Beograd 2010, 226–238;
  26. ^ Katarina Šturceneger, Srbija u evropskom ratu 1914–1915, Novi Sad 2009, 118–121;
  27. ^ Vladimir Stanojević, Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo, priredili: Miroslav Jovanović, Miroslav Perišić, Beograd 1992, 327;
  28. ^ Andrej Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd 1984, 190–191;
  29. ^ Dimitrije Antić, Pegavi tifus u Kragujevačkoj rezervnoj bolnici 1914-1915, u Istoriji srpskog vojnog saniteta: naše ratno sanitetsko iskustvo , ur. Vladimir Stanojević (Beograd: Štamparija “Zlatibor”, 1925), 328
  30. ^ K. Todorović, Uspomene na epidemiju pegavca iz 1914-1915. godine, Zbornik osnivačke skupštine Jugoslovenskog društva za istoriju medicine, farmacije i veterine, Beograd 1957.
  31. ^ Antić D. Pegavi tifus u Kragujevačkoj rezervnoj vojnoj bolnici 1914–1915. U: Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Urednik Šolaja N, Iz- davač, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd (1992), str. 315–28.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епидемија_тифуса_у_Србији_1914—1915.&oldid=27700446”