Erik Pomeranski

Erik Pomeranski
Erik Pomeranski
Lični podaci
Puno ime	Bogislav
Datum rođenja	1382.
Mesto rođenja	Darlovo,
Datum smrti	3. maj 1459.(1459-05-03) (76/77 god.)
Mesto smrti	Darlovo,
Porodica
Supružnik	Filipa od Engleske
Roditelji	Vartislav VII Marija Meklenburska
Dinastija	Pomeranska dinstija
Kralj Norveške, Švedske i Danske
Prethodnik	Margareta I od Danske
Naslednik	Kristofer III Bavarski

Erik Pomeranski (1382, Darlovo - 3. maj 1459, Darlovo) je bio norveški kralj u (1389—1442), i to pod imenom Erik III, kao i kralj Danske i Švedske (1396—1439), i to pod imenom Erik VII u Danskoj i Erik XIII u Švedskoj, a u Pomeraniji u kojoj je vladao kao vojvoda (1396—1439) i to pod imenom Erik I; ujedno, bio je kralj kalmarske unije.

Otac mu je bio Vartislav VII, vojvoda Pomeranije, a majka Marija Meklenburska. Supruga mu je bila Filipa od Engleske, sa kojom nije imao dece.

Erik je bio izuzetno nesposoban vladar i nije imao apsolutno nikakav autoritet.

Na mestu kralja Danske ga je nasledio, na mestu kralja Norveške i Švedske, Karl Bonde.

Erik sa Margaretom

Dolazak na presto u skandinavskim zemljama

Na presto u Norveškoj ga je 1389. godine dovela tetka po trećem kolenu, Margareta, tako što je izvršila pritisak na plemstvo da ga prihvati.

Isto tako Erik je doveden na presto u Danskoj, ali u Švedskoj je bilo sukoba.

Niže plemstvo se nezadovoljno 1389. godine, u Švedskoj, ujedinilo protiv kralja Albrehta, i građani-Šveđani pa i deo krupnih feudalaca, nezadovoljan nemačkim nasiljem. Oni su se obratili za pomoć Margareti. Udruženim snagama Danaca, Norvežana i Šveđana pošlo je za rukom da potuku nemačku Albrehtovu vojsku (1389 g.). Jedino je Stokholm još osam godina ostao u vlasti nemačkih najamnika, koji su pljačkali po Baltičkom Moru.

1397 g. u Kalmaru, na skupu duhovne i svetovne aristokratije sve tri kraljevine, Erik je bio svečano krunisan za kralja Danske, Švedske i Norveške. Uslovi pod kojima su se sve tri zemlje ujedinile nisu bili formalno utvrđeni, ali je Kalmarska unija u celini donosila sve koristi samo Danskoj, koja je težila da se koristi izvorima bogatstva drugih dveju skandinavskih zemalja za svoje interese.

Švedska aristokratija bila je primorana da stupi u uniju s Danskom, ali se danska politika kosila sa interesima švedskih feudalaca. Ograničavanje prava aristokratije, oduzimanje kraljevskih zemalja koje je ona prisvojila, deljenje feuda u Švedskoj Dancima, rušenje feudalnih zamkova — sve je to izazivalo duboko nezadovoljstvo među švedskom aristokratijom. I spoljna politika Danske, koja je bila usmerena protiv Hanze i Holštajna, gazila je interese Švedske, koja je želela da s Nemačkom uspostavi neposrednu trgovačku vezu. Krajnje su bili nezadovoljni sopstvenici rudnika, tesno povezani s Hanzom, kojoj su prodavali gvožđe i bakar. Dansko činovništvo dozvoljavalo je sebi sva moguća ugnjetavanja i iznuđivanja. Dansku je vlast pratilo jačanje feudalnog ugnjetavanja. Danski feudalci, koji su dobili zemljoposede u Švedskoj, pretvarali su seljake u kmetove i ugnjetavali ih.

Danska vlada privukla je na svoju stranu više sveštenstvo u Norveškoj, popunila državni savet Norveške Dancima, uvela niz novih poreza, pošto su joj bili potrebni novac i ljudi za njene ratove, za koje Norveška nije bila zainteresovana. Jedan od načina eksploatacije Norveške bilo je kvarenje monete za koju je danska vlada zahtevala da se prima po nominalnoj vrednosti, tražeći u isto vreme da joj se plaća monetom pune vrednosti. Deo norveške teritorije (Šetlandska i Orkadska ostrva) Danska je prodala škotskim plemićima. U Norveškoj su više puta izbijali ustanci protiv režima koji su uveli Danci; Norveška se priključivala ustancima u Švedskoj i težila da nađe oslonac kod švedskih kraljeva sklapajući s njima uniju. Ali je Danska uspevala da vojnom snagom uguši te ustanke i obnovi uniju s Norveškom.

Potom je 1400. godine Erik proglašen punoletnim.

Margarita je i dalje vladala zemljama Kalmarske unije sve do svoje smrti (1412 g.). »Čitavu dansku aristokratiju obuzeo je strah od mudrosti i moći te žene« — kaže savremena hronika. Margarita je vodila samovlasnu politiku u težnji da sebi potčini feudalce na svim njihovim posedima. Svojim najbližim ljudima ona je obilno delila feude i episkopska mesta kako u Danskoj, tako i u Švedskoj i Norveškoj.

Politička vlast krupnih feudalaca

Početkom Erikove vladavine prestao je da se saziva Danehof — predstavništvo staleža, u koje su ulazili i građani i slobodni seljaci. Vlast se sve više koncentrisala u rukama stalnog upravnog organa — državnog saveta (Rigsraad), sastavljenog od aristokratije. U njemu su zasedala sva sedmorica danskih episkopa s lundskim arhiepiskopom na čelu i oko dvadesetak svetovnih velmoža. Taj je savet potpuno potčinio sebi kraljevsku vlast. »Kapitulacije«, koje su izdavali kraljevi stupajući na presto, sve su više proširivale privilegije i kompetenciju državnog saveta.

Politika

Eriku je kao vladaru bio cilj povraćaj Šlezviga od Hanze i podršku je našao u Žigmundu Luksemburškom, kralju Rimljana, tj. nemačkom kralju, koji mu je obećao povraćaj Šlezviga na saboru u Konstanci, ali to obećanje nije ispunjeno, pa je Erik morao objaviti rat grofovima Holštajna, u kojem je izginulo mnogo Šveđana.

Položaj seljaka

Međutim, u samoj Danskoj položaj seljaka postajao je sve teži. U XV v. Danska je postala glavni snabdevač Nemačke stokom (osobito konjima i volovima), a isto tako i žitom, uljem, mašću i sirovim kožama. I plemstvo i gornji sloj slobodnog seljaštva počeli su da vode privredu, sračunatu na izvoz. Ponekad su sami plemići opremali trgovačke brodove. Dansko plemstvo dobilo je pravo da bez carine uvozi žito u gradove i da bez carine otuda izvozi svu robu. Na bazi prelaza na trgovačku poljoprivredu zemljoposednici su težili da prošire površine obdelane zemlje, zauzimajući zemlje slobodnih seljaka i smanjujući deonice kmetova. U XV i XVI v. u Danskoj se u velikom obimu vrši prelaz od sistema dažbina na sistem kuluka i pretvaranje slobodnog seljačkog sloja u kmetove. Seljaštvo je na to odgovorilo nizom ustanaka, koje su aristokratija i kraljevska vlast surovo ugušivali.

Porast trgovine poljoprivrednim proizvodima ojačao je donekle i danske gradove, koji su u toj trgovini bili posrednici. Slabljenje Hanze, koje je počelo krajem XV v., stvorilo je povoljne uslove za razvitak trgovine primorskih gradova Danske, među kojima na prvo mesto izbija Kopenhagen.

Raspad Kalmarske unije i pad s vlasti

Novčić sa likom Erika Pomeranskog

Politika danskih kraljeva izazivala je duboko nezadovoljstvo u Švedskoj. 1434 g. tamo je počeo ustanak protiv danske vlasti.

1434 g. izbio je u Dalekarliji, švedski ustanak pod voćstvom sitnog plemića Engelbrekta Engelbrektsona. On je brzo zahvatio čitavu zemlju. Seljačka vojska koju je organizovao Engelbrekt uspešno je operisala protiv Danaca. Ustanku su prišli svi koji su bili nezadovoljni danskom vlašću, i Švedska je za nepuna četiri meseca bila oslobođena Danaca (sem nekoliko utvrđenih mesta). 1435 g. Engelbrekt je sazvao stalešku skupštinu — riksdag — na koju su na ravnoj nozi sa aristokratijom i sveštenstvom bili pozvani i predstavnici gradova i slobodnog seljaštva. Ta je skupština objavila zbacivanje Erika Pomeranskog i izabrala za regenta kraljevine Engelbrekta. Ali seljaci nisu težili samo da se oslobode danske vlasti. Njihov je pokret počeo da se usmerava protiv švedskih feudalaca. Među seljacima se širilo učenje o opštoj jednakosti.

Feudalci su se uznemirili. Naročito se onespokojilo sveštenstvo; ono je u seljačkom pokretu videlo avetinju husitstva, koje je tada plašilo maštu katoličkog sveštenstva čitave Evrope. Stoga su se aristokratija i sveštenstvo složili da vrate na presto Erika Pomeranskog, ali su pritom za upravljanje zemljom postavili svog regenta, čuvenog plemića Karla Knutsona. Engelbrekta su se oslobodili izdajničkim ubistvom. Erik je morao obećati da će se na najviše dužnosti u Švedskoj postavljati samo švedske velmože i da će se otsada ratovi objavljivati samo u saglasnosti sa aristokratijom sve tri kraljevine. Na taj način, Kalmarska je unija zadržana, ma da u suštini samo formalno. Između Švedske i Danske vođena je dugotrajna borba, s kojom je bila povezana i borba u samoj Švedskoj. Krupni feudalci i naročito crkva činili su dansku partiju, koja je težila da uz pomoć Danaca dovede do kraja feudalizaciju švedskog društva i da potčini sebi seljaštvo. Pokušaji koji su činjeni u tom smislu naveli su seljake da priđu »nacionalnoj« partiji, koja se sastojala od sitnog plemstva i građana i koja se borila za punu političku samostalnost Švedske.

Bez obzira na nekoliko pokušaja da se obnovi Kalmarska unija, ona je faktički prestala da postoji (do njenog formalnog ukidanja došlo je tek 1523 g.). Švedskom su upravljali njeni »regenti« ili, tačnije, njena aristokratija. Ali je Norveška i dalje ostala pod vlašću danskih kraljeva. Unija s Norveškom trajala je sve do 1814 godine.

Ovim raspadom Kalmarske unije i Erik je zbačen i izgnan. U Danskoj ga je nasledio Kristofer III Bavarski, a u Švedskoj Karl VIII. Godine 1443. Hanza je posredovala za mir između Kristofera i Erik.

Posle svrgavanja i smrt

Posle Erikovog poraza u pomeraniji izbija ustanak Libeka i Dancing. Kristofer je umro 1448, a Karl, koji je zbačen sa prestola 1441, je podigao ustanak u Gotlandu, ali ustanak je ugušen i Erik, koji je podržavao Karla, je napadnut i bio poražen. Erik se potom povlači u Pomeraniju gde umire 1459. godine.

Porodično stablo

16. Boguslav IV, vojvoda Pomeranije

8. Vartislav IV, vojvoda Pomeranije

17. Margarete of Rügen

4. Boguslav V, vojvoda Pomeranije

18. Ulrich, Count of Lindau-Ruppin

9. Elisabeth of Lindau-Ruppin

19. Adelaide of Schlagen

2. Vartislav VII

20. Hajnrih I, vojvoda Braunšvajg-Lineburga

10. Ernest I, Duke of Brunswick-Grubenhagen

21. Agnes of Meissen

5. Adelheid of Brunswick-Grubenhagen

22. Henry II, Count of Everstein

11. Adelheid of Everstein

23. Adelaide of Lippe

1. Erik Pomeranski

24. Henry II, Lord of Mecklenburg

12. Albert II Meklenburški

25. Anna of Saxe-Wittenberg

6. Henrik III, vojvoda Meklenburga

26. Eric, Duke of Södermanland

13. Euphemia of Sweden

27. Ingeborg of Norway

3. Marija od Meklenburg-Šverina

28. Kristof II

14. Valdemar IV Danski

29. Euphemia of Pomerania

7. Ingeborg of Denmark

30. Eric II, Duke of Schleswig

15. Helvig of Schleswig

31. Adelaide of Holstein-Rendsburg

Vidi još

• Spisak danskih vladara

Literatura

• A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski i O. L. Vajnštajn ISTORIJA SREDNjEG VEKA I - Vikizvornik
• Enciklopedijski rečnik Brokgauza i Efrona [1] - 86 tom - Sankt Peterburg (1890—1907)