Eunapije iz Sarda

Životi sofista,Vitae sophistarum Eunapije

Eunapije iz Sarda (grč. Εὔναπιος ὁ Σάρδιος, rođ. 347/48. -umro posle 404.) bio je paganski filozof sofista i istoričar. Na grčkom jeziku sastavio je dva dela, zbirku biografija Životi sofista, koja nam je sačuvana u celini, i Istoriju posle Deksipa u kojoj je obradio period od 270. do 404. i koja je zbog svog antihrišćanskog tona sačuvana samo u fragmentima.

Eunapije je rođen 347. ili 348. u Sardu, provincijskoj prestonici maloazijske Lidije. Zna se da je pet godina studirao u Atini sofistiku kod hrišćanina Proharesija. Vratio se u rodni grad 369. gde je predavao retoriku i družio se sa sofistom i rođakom Hrisantijem koji mu je predavao filozofiju. Iako je bio vrhunski obrazovan za svoje vreme Eunapije se nije posvetio javnoj karijeri. Nije poznato kada je i u kojim prilikama napuštao Sard. Jedini pomen je da je u Smirni 380. prisustvovao smrti istoričara Festa. Takođe, posedovao je i praktična znanja iz medicine i Julijanov poverenik Oribasije, koji je bio profesionalni lekar, posvetio mu je medicinsko delo u četiri knjige Knjige za Eunapija. Eunapije je bio savremenik poslednjeg paganskog cara Julijana, Teodosijevog antipaganskog zakonodavstva, a zatim i podele Rimskog carstva na Istočno i Zapadno. Pošto je živeo u doba velikih verskih previranja i političkih lomova, Eunapije je zauzeo izrazito neprijateljski stav prema hrišćanstvu.

Nešto posle 395. godine Eunapije je objavio svoje prvo delo Životi sofista i posvetio ga svom mentoru Hrisantiju. U pitanju je zbirka 23 biografije filozofa među kojima ima i Eunapijevih savremenika. Životi sofista su važan izvor za neoplatonsku filozofiju 4. veka.

Eunapijeva Istorija nam je poznata pre svega kroz beleške vizantijskih autora. Veliki ljubitelj antike, carigradski patrijarh Fotije je krajem 9. veka zabeležio da je Eunapijeva istorija bila podeljena u 14 knjiga i da je bila dostupna u dva izdanja. Prvo izdanje je bilo ekstremnije u svojim antihrišćanskim stavovima, drugo, koje Fotije naziva prosto Novo izdanje, bilo nešto umerenije. Ovo Novo izdanje verovatno je pripremio sam Eunapije. Fragmentarni izvodi iz Eunapijevog dela sačuvani su u 10. veku u priručnicima učenog cara Konstantina VII Porfirogenita i u vizantijskoj enciklopediji Suidi. Po Fotijevim rečima Zosim (oko 500. god.) je gotovo direktno prepisivao Eunapija, mada je u svojoj Novoj istoriji znatno sažeo delo lidijskog istoričara.

Eunapije iz Sarda je izabrao da nastavi Istoriju Atinjanina Deksipa, tako da je delo započeo smrću Klaudija II Gotskog 270. i uvodnom pohvalom Deksipovom stilu. Međutim, odbacio je Deksipov analitički način izlaganja kako bi se više posvetio moralnim modelima zanimljivim njegovim obrazovanim prijateljima. Izgleda da je Eunapije neumereno krivio Konstantina i druge hrišćanske careve i isto tako hvalio Julijana. Julijanovu vladu želeo je da opiše podrobnije pošto je smatrao da je do tada nije bila opisana na dovoljno retorski način. Istoriju je zaključio smrću carice Eudoksije, supruge istočnorimskog cara Arkadija, 404. godine.

Koristio je brojne izvore, ali nažalost nije ostavio beleške o konkretnim autorima i delima. Služio se i usmenom tradicijom i sećanjima savremenika npr. Julijanovog lekara Oribasija. Pisao je arhaičnim i skoro poetskim stilom. Kao što je spomenuto glavni ciljevi bili su mu da pruži moralnu pouku i demonstrira svoju učenost. Eunapijevu istoriju koristili su i sekularni istoričari (Zosim, Petar Patricije, Jovan iz Antiohije...) i istoričari crkve (Sokrat Sholastik, Filostorgije a verovatno i Sozomen). Pojava Zosimove skraćene verzije Eunapijeve istorije, kao i njen antihrišćanski ton, uticali su da Eunapijevo istoriografsko delo padne u zapećak nakon 5. veka i definitivno se izgubi posle 10. veka.

Literatura

• Rohrbacher, D, The Historians of Late Antiquity, London-New York 2002, str. 64-72.