Ženska prava

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lusi Stoun je bila američka govornica, abolicionistkinja, sufražetkinja i organizatorka pokreta za ženska prava. Bila je glasnogovornica pokreta za ženska prava u vreme kada su žene obeshrabrivane i sprečavane da govore u javnosti

Ženska prava predstavljaju izraz kojim se opisuje pravni, ideološki, filozofski i politički koncept prema kome svako ljudsko biće ženskog pola samim činom rođenja, bez obzira na poreklo ili državljanstvo, stiče određen broj neotuđivih prava. Predstavljaju prava koja su garantovana ženama i devojkama u mnogim društvima širom sveta. U nekim mestima, ova prava su institucionalizovana ili podržana zakonom i lokalnim običajima, dok u nekim ona mogu biti ignorisana ili potisnuta.

Prava
Teoretska određenja
Ljudska prava
Kategorije prava po imalacu
Druge grupe prava

Ženska prava se razlikuju od šireg koncepta ljudskih prava, jer su žene kroz istoriju, a delom i danas, bile ili lišene određenih prava koje uživaju muškarci, ili imale specifična prava koja zakoni i običaji ne priznaju muškarcima.

Pitanja koja su najčešće povezana sa pojmom ženskih prava obuhvataju, mada nisu ograničena na njih, pravo glasa, prvo na telesni integritet i autonomiju, na obavljanje javne funkcije, na rad, na pravedne zarade i jednake plate, na posedovanje imovine, na obrazovanje, pravo da služe vojsci i budu regrutovane, da imaju bračna i roditeljska prava.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Jedna od prvih deklaracija o ženskim pravima bila je Deklaracija o raspoloženjima, takođe poznata i kao Deklaracija o pravima i raspoloženjima, potpisana 1848. godine, od strane 68 žena i 32 muškarca. Zavisan položaj žena u ranom pravu je potvrđen dokazima najstarijih sistema.[2]

Egipat[uredi | uredi izvor]

U drevnom Egiptu, žene su uživale najveći broj prava u odnosu na žene u ostalim antičkim društvima.[3] One su uživale skoro potpunu ravnopravnost sa muškarcima, imale su punu pravnu i poslovnu sposobnost. Žena u Egiptu je imala pravo na sopstvenu privatnu imovinu, koja je mogla obuhvatati: zemlju, stoku, robove, sluge itd. Imala je pravo da nasledi sve što joj je neko zaveštao, kao i da svoje stvari zavešta drugima. Imala je pravo da se razvede od svog muža, dok bi sva imovina koja pripada njoj, uključujući i miraz, ostala u njenom vlasništvu. Posebno treba istaći da žena može da reši sva ova zakonska pitanja bez muškarca koji bi je zastupao. Međutim, muškarci su i dalje mnogo brojniji od žena na mnogim pozicijama, dok se prosečna žena bavila poslovima oko kuće i porodice. Što se tiče učešća žena u vlasti, važno je napomenuti da je vlast u Egiptu bila snažno centralizovana i pod jakim uticajem vrhovnog vladara-faraona. Faraoni su dolazili na vlast na osnovu svog porekla, a sa nje odlazili isključivo smrću. Zato ne možemo govoriti o pravu glasa u Egiptu, ali je bitno istaći da je bilo žena koje su se nalazile na funkciji upravnica provincije, a bilo je i više faraonki, kao sto su Hatšepsut, Kleopatra i druge.[4]

Rim[uredi | uredi izvor]

Slobodne žene u antičkom Rimu su bile građani koji su uživali zakonske privilegije i zaštitu, koji nisu važili za one koji nisu građani i robove.[5] Za rimsko društvo bio je karatkerističan patrijarhalan koncept, zasnovan na značaju uloge koju je imao pater familias, odnosno otac porodice.To je bio najstariji muškarac u porodici koji je imao apsolutnu moć nad ostalim članovima porodice, pa i nad njihovim životima. Žene nisu imale pravo glasa, pravo da služe u vojsci ili obavljaju javnu funkciju. Nisu smatrane sposobnim za obavljanje poslova koji su se odnosili na odlučivanje, politički anganžman, javnu raspravu. Štaviše, žena u rimskom pravu je važila za nesposobnu, zbog čega je bila izjednačena sa decom i umno obolelim osobama.

U najranijem periodu Rimske Republike, udajom bi žena prelazila iz kontrole svoga oca u „ruke“ svog muža. Ova arhaična forma braka bila je uglavnom napuštena u vreme Julija Cezara, kada bi žena zakonski ostala pod vlašću svoga oca i kada bi se preselila u dom svoga muža, koji nije imao nikakvu pravnu moć nad njom.[6] Udata žena je zadržavala vlasništvo nad svom imovinom koju je unela u brak.[7]

Žene u Rimu su mogle da se pojavljuju pred sudom, iako je bilo uobičajeno da budu predstavljane od strane muškarca.[8]

Kina[uredi | uredi izvor]

Položaj žena u Kini bio je nizak, uglavnom zbog običaja tzv. podvezivanja stopala. Oko 45% kineskih žena imalo je podvezana stopala u 19. veku, dok je za više klase bilo skoro 100%. Kineska vlada je 1992. godine zabranila ovaj običaj. Podvezivanje stopala podrazumevalo je promenu koštane strukture, tako da su stopala bila dugačka samo oko 4 inča i otežavalo je kretanje, što je u velikoj meri ograničavalo aktivnost žena.

Grčka[uredi | uredi izvor]

Na žene u antičkoj Grčkoj se pre svega posmatralo kao na "bića koja produžavaju vrstu". Ni u jednom od grčkih polisa žene nisu imale politička prava i nisu smatrane građanima. Položaj Helenki se, međutim, razlikovao od polisa do polisa. Postoje zapisi o ženama u Delfima, Tesaliji, Megari i Sparti, koje su posedovale zemljište, najprestižniji oblik privatne svojine tog vremena. Položaj žena u Atini i Sparti se znatno razlikovao. Iako demokratski uređena, Atina ženama nije pružala ni približno onoliko prava koliko su posedovali muškarci. Štaviše, njihov položaj je umnogome bio gori od položaja Spartanki. Atinjanke nisu imale pravo učešća u javnom životu niti pravo glasa. Žene su vreme uglavnom provodile u kućama gde su vaspitavale decu i vodile pokućstvo. U svet su izlazile samo hetere koje su pružale posebna zadovoljstva muškarcima. Spartanke su imale daleko bolji položaj od žena u demokratskoj Atini. Na žene se posmatralo prevashodno kao na biće koje rađa i produžava vrstu. Međutim, sve dok nije rodila prvo dete, žena nije smatrana za člana porodice. Žena u Sparti imala je pravo da se obrazuje. Međutim, ni Spartanke, kao ni žene ostalih polisa nisu imale pravo učešća u javnom životu niti su imale pravo glasa. Za idealnu ženu u Grčkoj smatrala se ona koja se ne čuje i koja što manje vidi. Život obične žene uglavnom je bio vezan uz kuću, a sastojao se u vaspitanju ženske dece i vođenju kućnih poslova. Za razliku od ostalih grčkih polisa, u Sparti su udovice smatrane ravnim muškarcima i imale su puno pravo nasleđivanja.

Religijski spisi[uredi | uredi izvor]

Biblija[uredi | uredi izvor]

U Bibliji se pominju mnoge žene, njih 188 je imenovano[9], ali se pojavljuju i mnoge druge kojima imena nisu navedena. Među ovim ženama su istaknute kraljice i vođe. Pre i tokom vremena koje Biblija obuhvata uloga žena je bila skoro uvek strogo ograničena.[10] Priče u Bibliji su uglavnom opisivale važne događaje, pa je zato većina ljudi koji se pominju u Bibliji, uključujući i žene, imala istaknute ličnosti. Prema klasičaru Hamiltonu, Biblija je jedina knjiga na svetu, do našeg veka, koja žene posmatra kao živa bića koja su ravnopravna sa muškarcima, tj. ni po čemu bolja, niti lošija od njih.[11]

Kuran[uredi | uredi izvor]

Kuran je sveta knjiga islama, koja pruža smernice Islamskoj zajednici i modifikuje postojeće običaje u arapskom društvu. Neke žene u Kuranu se prikazuju u pozitivnom svetlu, dok su neke osuđene za svoje postupke. Meri (Merjem - مريم) je jedina žena čije ime se pominje u Kuranu, imena ostalih dolaze iz drugih tradicija. Većina žena u Kuranu su predstavljene ili kao majke, ili kao supruge pojedinih lidera i proroka.[12] Uloga žena u Islamu je uvek bila vođena njihovom religijom. U pojedinim regionima, osim religijskih zakona, kultura je takođe imala značajnu ulogu. Islamsko pravo i običaji diktiraju način života žena u Islamu, njihovo obrazovanje, poslovne mogućnosti, pravo na nasleđe, oblačenje, godine u kojima se udaju, slobode da pristanu na brak, dozvoljenosti kontrole rađanja, seksualnih odnosa pre braka, imovinskih prava nezavisno od supruga, kao i kada su im molitve dozvoljene.[13][14][15] Poligamija je dozvoljena muškarcima, ali pod određenim uslovima. Jedan od uslova jeste da sve žene budu ravnopravne unutar tog braka.[16][17] Islam zabranjuje ženama da sklapaju brak sa muškarcima koji nisu islamske veroispovesti.[18] U Islamu je ženama dozvoljeno da rade, ali pod određenim, striktnim uslovima. Jedan od najbitnijih uslova jeste da posao ne utiče na njihovu primarnu ulogu, a to je uloga majke i žene.

Pravo glasa[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Žensko pravo glasa
Ljudi okupljeni na trgu Austurvollur u Rejkjaviku 7. jula 1915. proslavljaju pravo glasa za žene.

Pravo glasa je političko pravo i ubraja se red osnovnih ljudskih prava. Žene danas uživaju ovo pravo u gotovo svim državama sveta. Međutim, nije uvek bilo tako. Borba žena za ostvarivanje prava glasa, kao i mnogih drugih prava, veoma je dugo trajala. U malom broju zemalja, ona traje i dan danas. Zahteve za pravom glasa žene su organizovano počele da iznose u drugoj polovini XIX veka. Ta borba je bila veoma teška i dugotrajna, a bitne rezultate donela je tek početkom XX veka, kada su žene u nekolicini država ostvarile ovo političko pravo. Pravi kraj ove borbe usledio je tek nakon završetka Drugog svetskog rata. Tada su žene u najvećem broju zemalja sveta ostvarile pravo glasa, odnosno tek su tada stekle pravo i da budu birane. Danas se pravo glasa žena smatra karakteristikom modernog demokratskog društva.[19]

Političko delovanje žena, odnosno njihovo učešće u donošenju odluka osim što predstavlja preduslov uključivanja ženske perspektive u politike, predstavlja i ljudsko pravo žena na političko predstavljanje i organizovanje, pa i glasanje. Borba žena za političku participaciju počela je kao zalaganje za pravo glasa žena. Još je 1791. godine Olimpija de Guž napisala Deklaraciju žene i građanke kao odgovor na Deklaraciju čoveka i građanina i zalagala se za mogućnost žena da učestvuju u javnim poslovima. Pravo glasa muškaraca je takođe bilo ograničavano različitim cenzusima, između ostalog imovinskim, a žene nisu ni imale pravo na imovinu. Ženska participacija u javnim poslovima oduvek je bila određivana u okviru bioloških i iz njih proizašlih rodnih uloga žena i muškaraca. Žene su, na globalnom nivou, pravo glasa dobile prvi put u Novom Zelandu 1893. godine, koji je, ako izuzmemo neke manje američke države, prva nezavisna država koja je ženama dala pravo glasa.[20]

Radno pravo[uredi | uredi izvor]

Na međunarodnom planu u oblasti zaštite radnih prava najznačajnija je Međunarodna organizacija rada (MOR), najstarija specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija. Ona promoviše socijalnu pravdu i štiti međunarodno priznata ljudska i radnička prava. MOR je usvojio niz konvencija koje se odnose na unapređenje i zaštitu radnih prava žena. Posebnu važnost imaju Konvencija broj 100 o jednakosti nagrađivanja muške i ženske radne snage za rad jednake vrednosti i Konvencija broj 111, koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja, kao i novija Konvencija broj 183 o zaštiti materinstva.

Diskriminacija žena na radnom mestu često se ispoljava kroz davanje nejednake naknade ženama u odnosu na muškarce za obavljanje poslova jednake vrednosti. Pod radom jednake vrednosti podrazumeva se rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnosti, odgovornost i fizički i intelektualni rad. Međunarodna organizacija rada je 1951. godine usvojila Konvenciju broj 100 o jednakosti pri nagrađivanju muške i ženske radne snage za rad jednake vrednosti kojom je propisana zabrana svakog oblika diskriminacije na osnovu pola prilikom određivanja naknade za rad od stane poslodavaca i obavezu država da uspostave ovakav sistem putem zakona i kolektivnih ugovora.[21]

Posebna zaštita trudnica i majki[uredi | uredi izvor]

Posebnu pažnju trudnicama i majkama MOR je posvetila putem usvajanja Konvencije broj 183 o zaštiti materinstva, 2000. godine. Ova Konvencija u stvari predstavlja reviziju prve Konvencije za zaštitu materinstva, usvojene davne 1919. godine. Njom se pruža posebna zaštita ženama koje se nalaze u stanju trudnoće ili imaju decu a u vezi sa zapošljavanjem, zdravstvenom zaštitom na radnom mestu, odsustvom zbog bolesti dece ili iz potrebe za brigom o njima i posebnim uslovima rada za majke koje doje decu.[21]

„Mobing“ i seksualno zlostavljanje[uredi | uredi izvor]

Pored diskriminacije žene se često suočavaju sa raznim oblicima uznemiravanja i zlostavljanja na radnom mestu. Takvi postupci od strane nadređenih ili od drugih zaposlenih predstavljaju mobing ili seksualno zlostavljanje. Mobing na radnom mestu MOR odrađuje kao uvredljivo ponašanje koje se manifestuje kao osvetoljubivi, surovi, zlonamerni ili ponižavajući pokušaji da se sabotira jedan ili grupa zaposlenih. U mobing spadaju stalne negativne primedbe ili kritike, koje izoluju neku osobu u socijalnom pogledu, kao i kancelarijski tračevi ili širenje različitih informacija. Suština je da mobing predstavlja sistemsko zlostavljanje na poslu, koje ne mora biti na osnovu pola, ali koje ima veoma loše posledice po zdravlje zaposlenog lica i po radni učinak uopšte.[21]

Prava žena u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Kada je reč o pravima žena i rodnoj ravnopravnosti, rodna ravnopravnost je garantovana Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine. Srbija je potpisnica Konvencije UN o političkim pravima žena i Konvencije o jednakom nagrađivanju muške i ženske radne snage za rad jednake vrednosti. Zakonom o ravnopravnosti polova predviđene su mere usmerene ka sprečavanju i ukidanju polne i rodne diskriminacije. Prema Analitičkom izveštaju Evropske komisije ocenjeno je da „je sprovođenje nacionalnih strategija u ovoj oblasti i dalje na niskom nivou. Žene sa invaliditetom, samohrane majke starije žene i žene koje žive u seoskim područjima najviše su pogođene diskriminacijom. Prosečne zarade žena su niže od prosečnih zarada muškaraca na tržištu rada, iako se jaz u zaradama značajno razlikuje od sektora do sektora.“ Opšti zakon o zabrani diskriminacije usvojen je u martu 2009. godine. Srbija je potpisnica jednog broja međunarodnih konvencija o jednakim mogućnostima, uključujući i Konvenciju Ujedinjenih nacija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena. Diskriminacija na osnovu pola prilikom zapošljavanja zabranjena je prema srpskim zakonima, prema Zakonu u radu[22], Zakonu o ravnopravnosti polova[23] i Zakonu o zabrani diskriminacije[24]. Ovi zakoni takođe sadrže odredbe o rodnoj ravnopravnosti, koji obuhvataju jednake plate, pristup zapošljavanju i zaštitu materinstva, uključujući porodiljsko odsustvo.[traži se izvor]

Pravo glasa žena u Srbiji[uredi | uredi izvor]

U Vojvodini su žene prvi put glasale 1918. godine, na izborima za Veliku Narodnu Skupštinu, odnosno za ujedinjenje Vojvodine i Srbije, ali im je to pravo ponovo oduzeto. Žene su pravo glasa u Srbiji (odnosno Jugoslaviji) osvojile 1946. godine i to zahvaljujući učešću i žrtvama u ratu, ali i tada vladajućoj ideologiji jednakosti.[20]

Radno pravo žena u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Srbija je potpisnica Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i obavezuju je svi akti Ujedinjenih nacija koji čine temelj zaštite ljudskih prava u svetu i koji proklamuju ravnopravnost kao jedno od osnovnih načela u zaštiti ljudskih prava u svetu, na prvom mestu Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalni i kulturnim pravima. Primetne razlike u tretmanu žena u odnosu a muškarce, koje su se javljale uprkos načelno proklamovanoj jednakosti, uslovile su potrebu da se odrede posebne norme za zaštitu žena, kao grupe izložene neravnopravnom tretmanu, To je dovelo do usvajanja Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama, najznačajnijeg dokumenta u oblasti zaštite prava žena. U njoj je osuđena diskriminacija u svim njenim oblicima, a delovi ove Konvencije posebno se odnose na zaštitu žena prilikom zapošljavanja i na radnom mestu.

Zakonom o radu zaposlenima se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavaca. Zakon o radu pod radom iste vrednosti podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnost, odgovornost i fizički i intelektualni rad – Član 104, stav 3. Odlika poslodavca ili sporazum sa zaposlenim koji nije u skladu sa ovim odredbama je ništav. U slučaju povrede ovog prava zaposleni ima pravo na naknadu štete.[25]

Posebna zaštita trudnica i majki[uredi | uredi izvor]

Ustav Srbije obezbeđuje posebnu zaštitu porodici, majkama i samohranim roditeljima – Član 66. Ovo ustavno načelo bliže je regulisano Zakonom o radu, koji naglašava zaštitu žena za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta. Poslodavac je dužan da zaposlenoj ženi za vreme trudnoće obezbedi da radi na poslovima koji, po nalazu nadležnog zdravstvenog organa, nisu štetni za njeno zdravlje i zdravlje deteta kao poslovi koji zahtevaju podizanje tereta ili na kojima postoji štetno zračenje ili izloženost ekstremnim temperaturama i vibracijama – Član 183. Poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena zaposlenoj ženi za vreme trudnoće samo uz pisanu saglasnost zaposlenog. Zaposlena žena ima pravo na odsustvo sa rada zbog trudnoće i porođaja kao i odsustvo sa rada radi nege deteta, u ukupnom trajanju od 365 dana. Za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta zaposlena žena, odnosno otac deteta, ima pravo na naknadu zarade, u skladu sa zakonom.[25]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lockwood, Bert B., ur. (2006). Women's Rights: A "Human Rights Quarterly" Reader. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8374-3. 
  2. ^ Gordon, Ann D. (1997). "Declaration of Sentiments and Resolutions". Selected Papers of Elizabeth Cady Stanton and Susan B. Anthony. Retrieved 2 November 2007.
  3. ^ Janet H. Johnson. "Women's Legal Rights in Ancient Egypt". Digital collections. University of Chicago Library. Retrieved 3 November 2007.
  4. ^ Sima Avramović, „Opšta pravna istorija – stari i srednji vek“, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2000, str.132-133.
  5. ^ A. N. Sherwin-White, Roman Citizenship (Oxford University Press, 1979). pp. 211 and 268; Bruce W. Frier and Thomas A.J. McGinn, A Casebook on Roman Family Law (Oxford University Press, 2004). pp. 31–32, 457, et passim.
  6. ^ Eva Cantarella, Pandora's Daughters: The Role and Status of Women in Greek and Roman Antiquity (Johns Hopkins University Press, 1987). pp. 140–141; J.P. Sullivan, "Martial's Sexual Attitudes," Philologus 123 (1979). pp. 296, specifically on sexual freedom.
  7. ^ 3. Eva Cantarella, Pandora's Daughters: The Role and Status of Women in Greek and Roman Antiquity (Johns Hopkins University Press, 1987). pp. 140–141; J.P. Sullivan, "Martial's Sexual Attitudes," Philologus 123 (1979). pp. 296, specifically on sexual freedom.
  8. ^ Richard A. Bauman, Women and Politics in Ancient Rome (Routledge, 1992, 1994). pp. 50.
  9. ^ "Women in the Bible." WebBible Encyclopedia. Sept. 22, 2009.
  10. ^ 2. Robinson, B.A. "The status of women in the Bible and in early Christianity." Ontario Consultants on Religious Tolerance, 2010. Web:http://www.religioustolerance.org/fem_bibl.htm Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. april 2022) 11 Sep 2010.
  11. ^ Quoted in Tanner, Stephen L. Women in Literature of the Old Testament. University of Idaho, 1975. ERIC ED112422.
  12. ^ Carens, Joseph H. (2000). „Muslim Minorities in Contemporary Democracies: The Limitations of Liberal Toleration”. Culture, Citizenship, and Community. Oxford University Press. str. 140–160. ISBN 0198297688. doi:10.1093/0198297688.003.0006. 
  13. ^ Priscilla Offenhauer, WOMEN IN ISLAMIC SOCIETIES: A SELECTED REVIEW OF SOCIAL SCIENTIFIC LITERATURE, Library of Congress, Washington DC .
  14. ^ Joseph Schacht, An Introduction to Islamic Law (Oxford: Clarendon Press. 1973)
  15. ^ Female Genital Mutilation/Cutting: A Statistical Overview and Exploration of the Dynamics of Change, United Nations Children's Fund, July 2013 (UNICEF 2013)
  16. ^ 1. Shari'ah, see section on family law (polygamy) Encyclopedia Britannica (2012).
  17. ^ Elizabeth Fernea (1985). Women and the Family in the Middle East: New Voices of Change. University of Texas Press. str. 258—269. ISBN 978-0-292-75529-1. .
  18. ^ 1. Encyclopedia of Women and Religion in North America (Keller et al, Indiana University Press). pp. 624–626.
  19. ^ Dragana Obrenić. Pravo glasa žena. Pristupljeno 19. aprila. 2015, sa http://pescanik.net/wp-content/PDF/1dragana.pdf
  20. ^ a b Baćanović V. (2014). VODIČ za učešće žena u javnom i političkom životu. Pristupljeno 19. aprila. 2015, sa http://www.kcdamad.org/wp-content/uploads/2014/03/Vodic-Zene-Finalni.pdf
  21. ^ a b v Zorić, J., Dićić, N., & Petković, N. (2008). Radna prava žena u Srbiji. Beograd.Beogradski centar za ljudska prava. Pristupljeno 19. aprila. 2015, sa http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2013/12/radna-prava-zena-u-srbiji.pdf
  22. ^ Zakon o radu, Službeni Glasnik RS, br, . 24/2005, 61/2005 i 54/2009
  23. ^ Zakon o ravnopravnosti polova, Službeni glasnik RS, br. 104/2009.
  24. ^ Zakon o zabrani diskriminacije, Službeni glasnik RS, br. 22/2009.
  25. ^ a b Zorić, J., Dićić, N., & Petković, N. (2008). Radna prava žena u Srbiji. BeogradBeogradski centar za ljudska prava. Pristupljeno 19. aprila. 2015, sa http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2013/12/radna-prava-zena-u-srbiji.pdf

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Женска_права&oldid=27811146”