Pređi na sadržaj

Žoze Morinjo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Žoze Morinjo
Morinjo dok je bio trener Mančester junajteda 2017.
Lični podaci
Puno ime Žoze Mario dos Santos Morinjo Feliks
Nadimak Posebni,[a] Jedinstveni[b]
Datum rođenja (1963-01-26)26. januar 1963. (61 god.)
Mesto rođenja Setubal, Portugalija
Visina 1,76 m[4]
Pozicija vezni
Juniorska karijera
1978—1979. Unijao Leirija
1979—1981. Belenenses
Seniorska karijera
Godine Klub Nast. (Gol)
1981—1982. Rio Ave 16 (2)
1982—1983. Belenenses 16 (2)
1983—1985. Sesimbra 35 (1)
1985—1987. Komercio e Industrija 27 (8)
Trenerska karijera
2000. Benfika
2001—2002. Unijao Leirija
2002—2004. Porto
2004—2007. Čelsi
2008—2010. Inter
2010—2013. Real Madrid
2013—2015. Čelsi
2016—2018. Mančester junajted
2019—2021. Totenhem hotsper
2021—2024. Roma

Žoze Mario dos Santos Morinjo Feliks (port. José Mário dos Santos Mourinho Félix; Setubal, 26. januar 1963) portugalski je fudbalski trener i bivši fudbaler. Jedan je od najtrofejnijih fudbalskih trenera i smatra se jednim od najboljih trenera u istoriji fudbala.[5][6][7][8] Poznat je po nadimku Posebni.

Posle nezapažene igračke karijere, Morinjo se okrenuo trenerskom poslu. Na samom početku je bio saradnik Bobiju Robsonu u Sportingu i Portu, a kasnije je bio njegov i Van Galov pomoćnik u Barseloni, koja je u to vreme beležila izuzetne rezultate. Nakon kratkotrajnih, ali uspešnih angažmana u Benfiki i Leiriji, Morinjo se vratio u Porto, ovog puta kao glavni trener, 2002. godine. S Portom je dvaput bio prvak Portugalije, jednom prvak Kupa Portugalije i bio je prvak Kupa UEFA i Lige šampiona, što su bile prve evropske titule za Porto još od 1987. Ovaj izvanredan uspeh omogućio mu je da se na leto 2004. godine preseli u Englesku i da postane novi trener londonskog Čelsija. Raniji period Morinjove trenerske karijere bio je obeležen sopstvenim hvalisanjem pa je tako na svojoj prvoj konferenciji za medije u Čelsiju, kada je bio proglašen za novog trenera tog kluba, izjavio da on sebe smatra posebnim (engl. ...I think I'm a special one.). Ubrzo je „posebni” prerastao u Morinjov nadimak, po kom je ostao prepoznatljiv sve do danas. Čelsi je vodio tri sezone i za to vreme je dvaput bio šampion Premijer lige, jednom FA kupa i dvaput Liga kupa. Napustio je Čelsi 2007. godine a veruje se da je neposredan razlog za taj potez bilo njegovo neslaganje s Romanom Abramovičem, vlasnikom kluba.[9]

Morinjo je već 2008. godine počeo da radi kao trener italijanskog Intera. U debitantskoj sezoni s tim klubom bio je šampion Serije A, a u sledećoj sezoni osvojena je evropska tripleta — Inter je bio prvak Serije A, Kupa Italije i Lige šampiona. To je ujedno bila i prva osvojena tripleta u istoriji Intera. Ovim podvigom je postao tek peti trener koji je uspeo osvojiti Kup šampiona, odnosno Ligu šampiona s dva različita kluba.[10] Krajem 2010. godine bio je prvi put nagrađen Fifinom nagradom za najboljeg trenera godine. Morinjo je potom otišao u Real Madrid. U drugoj sezoni s klubom (2011/12) bio je šampion La lige i to s rekordnim brojem osvojenih bodova. Na taj način postao je peti trener u istoriji koji je uspeo da osvoji ligašku titulu u četiri države.[11][12] S Realom je uspeo da podigne i pehare namenjene pobednicima Kupa i Superkupa Španije.

Morinjo je napustio Real 2013. i iste godine se vratio u Čelsi. U drugom mandatu s Plavcima je opet bio prvak Premijer lige i Liga kupa, ali je dobio otkaz 2015. posle niza loših rezultata.[13] Godinu dana kasnije, Morinjo je potpisao ugovor sa Mančester junajtedom; u prvoj sezoni (2016/17) osvojene su Liga Evrope, Liga kup i Komjuniti šild. Međutim, 2018, pošto je Junajted prolazio kroz fazu loših rezultata u ligi, bio je otpušten.[14][15] Sledeće godine, 2019, proglašen je za trenera Totenhem hotspera. S Totenhemom je došao do finala Liga kupa u drugoj sezoni (2020/21), ali je malo pre finalne utakmice dobio otkaz.[16] Ubrzo je objavljeno da će Morinjo postati novi šef stručnog štaba Rome. S Romom je uspeo da osvoji prvo izdanje Lige konferencije. Morinjo je ovim uspehom postao: prvi trener koji je došao i koji je bio pobednik finala nekog evropskog klupskog takmičenja sa četiri različita kluba, treći trener koji je osvojio sva tri najveća evropska klupska takmičenja i prvi trener koji se domogao titula u Ligi šampiona, Kupu UEFA (tj. Ligi Evrope) i Ligi konferencije.[17]

Fudbalski savez Portugalije proglasio ga je za portugalskog trenera stoleća 2015. godine.[18] Prvi je trener koji je „potrošio” više od milijardu funti na transfere.[19] Zahvaljujući svom razumevanju i poznavanju fudbalske taktike, svojoj harizmatičnoj i kontraverznoj ličnosti kao i reputaciji da su mu rezultati važniji od atraktivnog fudbala, Morinja su kako poštavaoci tako i kritičari upoređivali sa slavnim argentinskim trenerom Elenijom Ererom.[20][21] Odlikovan je ordenom Henrika Moreplovca.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Sin bivšeg golmana Žozea Feliksa Morinja,[22] Morinjo je počeo kao igrač, ali pošto je bio nezadovoljan igračkom karijerom prebacio se u trenerske vode. Nakon što je radio kao pomoćni trener i trener mladih početkom 90-ih, postao je prevodilac Bobiju Robsonu. Morinjo je naučio mnogo od trenerskog veterana i radio je sa njim u u elitnim portugalskim klubovima, Sportingu, Portu i u španskoj Barseloni.[23]

Portugal[uredi | uredi izvor]

Počeo je da se fokusira na trenerski posao i impresionirao je sa kratkim, ali uspešnim trenerskim periodima u Benfici i Leiriji. U Porto se vratio 2002, ovoga puta kao glavni trener i ubrzo je stigao i do prvih trofeja, osvojivši portugalsku ligu, kup i Kup UEFA 2003. godine. Još veći uspeh ga je pratio 2004. kada je prvo uzeo nacionalni Superkup potom po drugi put uzeo prvenstvo te na kraju osvojio najvažnije takmičenje evropskog klupskog fudbala, Ligu šampiona.[24]

Čelsi[uredi | uredi izvor]

Početkom juna 2004. Morinjo preuzima Čelsi.[25] Sa londonskim klubom osvaja dve uzastopne šampionske titule u Premijer ligi 2005. i 2006, pored toga osvojen je jedan FA kup, dva trofeja Liga kupa i jedan trofej Komjuniti šilda.

Godine 2004. i 2005. je proglašen za najboljeg fudbalskog trenera u svetu od strane Međunarodne federacije fudbalske istorije i statistike (MFFIS).[26]

Inter[uredi | uredi izvor]

U junu 2008. prelazi u Inter iz Milana, s kojim potpisuje trogodišnji ugovor.[27] U prva tri meseca u Interu osvojio je jedan trofej, Superkup Italije, a svoju prvu sezonu u Italiji završio osvojivši Seriju A. Njegova druga sezona u Interu pretvorila se u ispisivanje istorije ne samo milanskih crno-plavih već i čitavog italijanskog fudbala. Nakon što je na startu sezone Inter ostao bez trofeja u Superkupu Italije usledio je briljantan nastavak i naročito kraj sezone. Inter je predvođen Morinjom uspeo da ostvari ono što nijedan italijanski klub nije do tada uradio. Osvojena je trostruka kruna, odn. kako to Italijani kažu "tripleta".[28] Nakon osvajanja nove titule prvaka Italije, osvojen je i trofej u nacionalnom kupu, a sve je začinjeno osvajanjem titule prvaka Evrope, ukupno treće u klupskoj istoriji ali prve nakon punih 45 godina čekanja.[29] Nakon osvajanja titule prvaka Evrope, Morinjo je napustio Inter.[30]

Real Madrid[uredi | uredi izvor]

Krajem maja 2010. Morinjo je preuzeo Real Madrid, sa kojim je potpisao četvorogodišnji ugovor.[31] Na startu prve sezone imao je neuspešno vatreno krštenje u "El Klasiku" kada je na stadionu Kamp nou doživeo ubedljiv poraz od Barselone od 5:0.[32] Ipak, kako je sezona odmicala ekipa je sve bolje igrala pa je protiv istog protivnika Real Madrid osvojio Kup Španije[33] ali je u prvenstvu zauzeto drugo mesto. Druga sezona je počela porazom u Superkupu Španije ali je osvojena titula prvaka Španije nakon četiri godine čekanja.[34][35] Treća sezona je startovala osvajanjem trofeja u nacionalnom Superkupu ali je to bio jedini osvojeni trofej te sezone. U prvenstvu bolja je bila Barselona,[36] a u kupu je doživljen poraz u finalu od gradskog rivala Atletiko Madrida.[37] U maju 2013. godine Morinjo je napustio Real Madrid prvenstveno jer nije ostvario glavni cilj, a to je osvajanje titule prvaka Evrope.[38]

Povratak u Čelsi[uredi | uredi izvor]

Početkom juna 2013. Morinjo je po drugi put u karijeri preuzeo Čelsi.[39][40] Prve sezone nije bilo trofeja dok su u drugoj sezoni osvojeni i Premijer liga i Liga kup.[41] Na staru treće sezone doživljen je poraz u Komjuniti šildu, usledili su vrlo loši rezultati prvenstveno u Premijer ligi, ispadanje u Liga kupu od Stouk sitija na penale pa je 17. decembra 2015. godine došlo do sporazumnog raskida ugovora.[42]

Mančester junajted[uredi | uredi izvor]

Morinjo je 27. maja 2016. godine potpisao trogodišnji ugovor sa Mančester junajtedom uz opciju produženja ugovora na još jednu sezonu.[43][44] Prva sezona je bila veoma uspešna, već na startu osvojen je Komjuniti šild trijumfom nad Lesterom,[45] potom je osvojen Liga kup pobedom nad Sautemptonom[46] da bi kruna sezona bilo osvajanje jedinog međunarodnog trofeja koji je nedostajao u bogatoj riznici Mančester junajteda a to je Liga Evrope gde su "crveni đavoli" u finalu bili bolji od Ajaksa.[47] Tim uspehom Morinjo je ostvario glavni cilj, a to je povratak Mančester junajteda u Ligu šampiona nakon jednogodišnjeg neigranja u najelitnijem evropskom klupskom takmičenju. Na startu druge sezone znatno pojačana ekipa doživela je poraz u Superkupu Evrope od bivšeg Morinjovog kluba Real Madrida.[48]

Mančester je tokom sezone 2018/19. pružao slabe partije pa je Morinjo smenjen 18. decembra 2018.[49] Klub je igrao veoma loše od početka sezone - u momentu Morinjove smene bili su šesti u Premijer ligi sa 19 bodova zaostatka za vodećim Liverpulom, koji ih je u derbiju dva dana ranije pobedio 3:1. Junajted je posle 17 utakmica u Premijer ligi imao samo 26 bodova, što je njihov najgori rezultat od sezone 1990/91. Dobili su samo sedam mečeva - jedan u poslednjih šest kola - a za prvom četvorkom su zaostajali 11 bodova i bili su bliži zoni ispadanja nego vrhu tabele.[49]

Totenhem hotsper[uredi | uredi izvor]

Morinjo je 20. novembra 2019. preuzeo Totenhem sa kojim je potpisao ugovor na tri i po godine.[50] Došao je umesto Maurisija Poketina. Doveo je klub sa 14. na šestu poziciju na tabeli Premijer lige za sezonu 2019/20, čime je obezbeđen plasman u Ligu Evrope. U osmini finala Lige šampiona eliminisan je od nemačkog Lajpciga.[51]

U sezoni 2020/21. je odveo klub do finala Liga kupa, ali je smenjen 19. aprila 2021, samo nedelju dana pred finalnu utakmicu. U momentu Murinjovog otkaza, Totenhem je bio sedmi na tabeli Premijer lige sa 50 bodova, pet manje od Vest Hema, koji je na četvrtoj poziciji koja vodi u Ligu šampiona. Pored toga, klub je eliminisan u osmini finala Lige Evrope od zagrebačkog Dinama.[52]

Roma[uredi | uredi izvor]

Morinjo je 4. maja 2021. godine zvanično postao trener Rome zamenivši na klupi zemljaka Paula Fonseku. U prvoj sezoni sa "vučicom" došao je do još jednog evropskog trofeja, ovaj puta je to bilo novoformirano takmičenje UEFA Liga konferencije. U finalu odigranom 24. maja 2022. godine u Tirani Roma je savladala holandski Fajenord sa 1:0. Time je postao tek treći trener u istoriji koji je osvojio sva tri evropska kupa. Pre njega su to učinili Udo Latek i Đovani Trapatoni koji su osvajali kup šampiona, kup UEFA i sada ugašeni kup pobednika kupova, dok je Morinjo trofejima Lige šampiona i Lige Evrope dodao i trijumf u Ligi konferencije.

Uspesi i priznanja[uredi | uredi izvor]

Kao glavni trener[uredi | uredi izvor]

Porto[uredi | uredi izvor]

Čelsi[uredi | uredi izvor]

Inter[uredi | uredi izvor]

Real Madrid[uredi | uredi izvor]

Mančester junajted[uredi | uredi izvor]

Roma[uredi | uredi izvor]

Pojedinačni[uredi | uredi izvor]

  • Evropski fudbalski trener godine u izboru časopisa Onze Mondial: 2005.
  • Trener godine u izboru Fife: 2010.
  • Najbolji svetski klupski trener u izboru Međunarodne federacije fudbalske istorije i statistike (engl. IFFHS): 2004, 2005, 2010, 2012.
  • Najbolji svetski trener u periodu 2001—2020. u izboru IFFHS-a
  • Trener sezone u Premijer ligi: 2004/05, 2005/06, 2014/15.
  • Trener meseca u Premijer ligi: novembar 2004, januar 2005, mart 2007, novembar 2020.
  • Trener godine u Seriji A: 2008/09, 2009/10.
  • Zlatna klupa (ital. La Panchina d'Oro): 2009/10.
  • Nagrada Migel Munjoz: 2010/11, 2011/12.
  • Trener godine u izboru Uefe: 2002/03, 2003/04.
  • Član idealne ekipe godine u izboru Uefe: 2003, 2004, 2005, 2010.
  • Trener godine u izboru časopisa World Soccer: 2004, 2005, 2010.
  • Treći najbolji fudbalski trener u istoriji u izboru časopisa World Soccer: 2013.
  • Deveti najbolji fudbalski trener u istoriji u izboru časopisa ESPN: 2013.
  • Trinaesti najbolji fudbalski trener u istoriji u izboru časopisa France Football: 2019.
  • Evropski fudbalski trener godine u izboru Evropske unije sportskih novinara (fr. UEPS): 2010.
  • Sportski trener godine u izboru Bi-Bi-Sija: 2005.
  • Ličnost godine u izboru časopisa La Gazzetta dello Sport: 2010.
  • Trener godine u izboru Međunarodne sportske novinarske asocijacije (engl. AIPS): 2010.
  • Nagrada Fernando Soromenjo: 2012.
  • Nagrada Legenda fudbala na ceremoniji Football Extravaganza: 2011.
  • Najbolji trener godine na dodeli nagrada Globe Soccer Awards u izboru Asocijacije evropskih klubova (engl. ECA): 2012.
  • Portugalski trener veka u izboru Fudbalskog saveza Portugalije: 2015.

Kao pomoćni trener[uredi | uredi izvor]

Porto[uredi | uredi izvor]

  • Prvenstvo Portugalije (2): 1994/95, 1995/96.
  • Kup Portugalije (1): 1993/94.
  • Superkup Portugalije (2): 1994, 1995, 1996.

Barselona[uredi | uredi izvor]

  • Prvenstvo Španije (2): 1997/98, 1998/99.
  • Kup Španije (1): 1996/97.
  • Superkup Španije (1): 1996.
  • Kup pobednika kupova (1): 1996/97.
  • UEFA superkup (1): 1997.

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Na engleskom: The Special One.[1][2]
  2. ^ Na engleskom: The Only One.[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The world according to Mourinho”. BBC Sport (na jeziku: engleski). 31. 10. 2005. Pristupljeno 28. 5. 2022. 
  2. ^ „Od prevodioca do gospodina "Posebnog"”. B92. Pristupljeno 27. 5. 2022. 
  3. ^ „Mourinho: I have won too much to be the Special One… I deserve to be called the Only One”. Daily Mail (na jeziku: engleski). 14. 8. 2012. Pristupljeno 28. 5. 2022. 
  4. ^ „José Mourinho”. Transfermarkt (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 5. 2022. 
  5. ^ „Greatest Managers, No. 9: Jose Mourinho” (na jeziku: engleski). ESPN FC. 7. 8. 2013. Arhivirano iz originala 23. 10. 2013. g. Pristupljeno 19. 1. 2014. 
  6. ^ Rubio, Alberto; Clancy, Conor (23. 5. 2019). „Guardiola on his way to becoming the most successful coach of all time”. Marca. Arhivirano iz originala 24. 6. 2019. g. Pristupljeno 11. 8. 2019. 
  7. ^ Jose Mourinho 'best manager in the world', says Pep Guardiola. The Daily Telegraph (28. 4. 2010). Preuzeto 23. avgusta 2010.
  8. ^ „IFFHS WORLD COACHES OF THE XXIst CENTURY (2001-2020) - MOURINHO LEADER”. IFFHS (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 5. 2022. 
  9. ^ „Mourinho makes shock Chelsea exit”. BBC Sport. 20. 9. 2007. Arhivirano iz originala 13. 10. 2007. g. Pristupljeno 24. 5. 2012. 
  10. ^ Harrold, Michael. „2009/10: Inter back on top at last”. UEFA. Arhivirano iz originala 4. 9. 2010. g. Pristupljeno 15. 9. 2010. 
  11. ^ „José Mourinho's mission accomplished as Real Madrid seal title”. The Guardian. Arhivirano iz originala 9. 1. 2021. g. Pristupljeno 3. 5. 2012. 
  12. ^ „Eric Gerets champion”. l'Equipe.fr. Arhivirano iz originala 9. 1. 2021. g. Pristupljeno 29. 10. 2017. 
  13. ^ „Jose Mourinho sacked as Chelsea manager”. BBC Sport. 17. 12. 2015. Arhivirano iz originala 9. 1. 2021. g. Pristupljeno 17. 12. 2015. 
  14. ^ „José Mourinho Manager Profile”. www.premierleague.com. Arhivirano iz originala 14. 5. 2019. g. Pristupljeno 2. 12. 2019. 
  15. ^ „Mourinho appointed United manager”. ManUtd.com. Manchester United. 27. 5. 2016. Arhivirano iz originala 27. 5. 2016. g. Pristupljeno 27. 5. 2016. 
  16. ^ SpursOfficial. „The Club can today announce that Jose Mourinho and his coaching staff Joao Sacramento, Nuno Santos, Carlos Lalin and Giovanni Cerra have been relieved of their duties. #THFC White circle #COYS” (tvit) — preko Twitter-а. 
  17. ^ Honeyman, Sam (25. 5. 2022). „Roma 1–0 Feyenoord: Zaniolo strike wins the first Europa Conference League final”. UEFA.com. Union of European Football Associations. Приступљено 25. 5. 2022. 
  18. ^ „Giants of Portuguese football honoured at centenary of FPF”. Euronews.com. 15. 5. 2015. Архивирано из оригинала 14. 1. 2018. г. Приступљено 9. 2. 2016. 
  19. ^ „Mourinho becomes first manager to spend £1billion”. Football365. 7. 8. 2017. Архивирано из оригинала 9. 1. 2021. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  20. ^ Williams, Richard (29. 4. 2010). „In José Mourinho Inter finally have a true heir to Helenio Herrera”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 9. 1. 2021. г. Приступљено 12. 12. 2016. 
  21. ^ Formica, Federico. „Helenio Herrera, or Josè Mourinho 40 years before”. SerieAddicted. Архивирано из оригинала 19. 5. 2014. г. 
  22. ^ „Preminuo Feliks Murinjo”. novosti.rs. 26. 6. 2017. Приступљено 20. 11. 2019. 
  23. ^ „Žoze Murinjo, prevodilac koji je pokorio Evropu”. pressonline.rs. 28. 3. 2010. Архивирано из оригинала 08. 02. 2021. г. Приступљено 20. 11. 2019. 
  24. ^ „Murinjo: "Dan koji se ne zaboravlja"”. b92.net. 28. 5. 2004. Приступљено 20. 11. 2019. 
  25. ^ „Murinjo: Čelsi dobio velikog trenera”. b92.net. 2. 6. 2004. Приступљено 20. 11. 2019. 
  26. ^ „FORMER RESULTS” (на језику: енглески). International Federation of Football History & Statistics. Архивирано из оригинала 15. 06. 2018. г. Приступљено 6. 2. 2016. 
  27. ^ „JOSÉ MOURINHO JOINS INTER”. inter.it (на језику: енглески). 2. 6. 2008. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 18. 12. 2018. 
  28. ^ „10 RAZLOGA ZAŠTO (NE) VOLIMO MURINJA”. mondo.rs. 23. 3. 2015. Приступљено 20. 11. 2019. 
  29. ^ „Inter i Murinjo ostvarili san, Milito srušio Bajern!”. sport.blic.rs. 22. 5. 2010. Приступљено 20. 11. 2019. 
  30. ^ „Žoze Murinjo: Moj posao ovde je završen!”. sport.blic.rs. 23. 5. 2010. Приступљено 20. 11. 2019. 
  31. ^ „Murinjo preuzeo Real: Došao sam da pobeđujem”. sport.blic.rs. 20. 11. 2019. Приступљено 31. 5. 2010. 
  32. ^ „Surova Barsa ponizila Real - 5:0!”. b92.net. 29. 11. 2010. Приступљено 20. 11. 2019. 
  33. ^ „Murinjo pobedio Barsu i osvojio Kup”. b92.net. 21. 4. 2011. Приступљено 20. 11. 2019. 
  34. ^ „Real je prvak Španije”. rts.rs. 2. 5. 2012. Приступљено 20. 11. 2019. 
  35. ^ „Real 32. put šampion Španije, Mesi oborio rekord Milera!”. novosti.rs. 2. 5. 2012. Приступљено 20. 11. 2019. 
  36. ^ „Remi Reala, Barseloni titula”. b92.net. 12. 5. 2013. Приступљено 20. 11. 2019. 
  37. ^ „Real ostao bez trofeja, Murinjo i Ronaldo isključeni u finalu, Atletiku Kup kralja!”. sport.blic.rs. 18. 5. 2013. Приступљено 20. 11. 2019. 
  38. ^ „ADIOS ŽOZE: Murinjo zvanično napušta Real!”. kurir.rs. 20. 11. 2019. Приступљено 20. 5. 2013. 
  39. ^ „ZVANIČNO: Specijalni se vratio kući”. mozzartsport.com. 3. 6. 2013. Приступљено 20. 11. 2019. 
  40. ^ „Murinjo predstavljen: Nisam Posebni, sada sam Srećni jer sam opet u Čelsiju! (VIDEO)”. mozzartsport.com. 10. 6. 2013. Приступљено 20. 11. 2019. 
  41. ^ „Pobednik!”. mondo.rs. 3. 5. 2015. Приступљено 20. 11. 2019. 
  42. ^ „Челси отпустио Жозеа Мориња!”. rts.rs. 17. 12. 2015. Приступљено 20. 11. 2019. 
  43. ^ „Gotovo: Murinjo je novi trener Mančester junajteda, spremljen crveni tepih na Old Trafordu!”. mozzartsport.com. 26. 5. 2016. Приступљено 20. 11. 2019. 
  44. ^ „Murinjove tri godine koštaju 60 miliona”. novosti.rs. 27. 5. 2016. Приступљено 20. 11. 2019. 
  45. ^ „Junajted slavi Ibrahimovića, Murinju dovoljno 90 minuta za prvi pehar!”. sportske.net. 7. 8. 2016. Приступљено 20. 11. 2019. 
  46. ^ „Moćni Ibra za novi trofej Junajteda (VIDEO)”. mondo.rs. 26. 2. 2017. Приступљено 20. 11. 2019. 
  47. ^ „Junajtedu trofej Lige Evrope i mesto u Ligi šampiona!”. rts.rs. 24. 5. 2017. Приступљено 20. 11. 2019. 
  48. ^ „SUPERKUP EVROPE: Real Madrid je gazda u Evropi, Murinjo izgubio bitku od Zidana (VIDEO)”. hotsport.rs. 8. 8. 2017. Приступљено 20. 11. 2019. 
  49. ^ а б „Žoze Murinjo više nije trener Mančester Junajteda”. bbc.com. 18. 12. 2018. Приступљено 20. 11. 2019. 
  50. ^ „Ekspresno: Murinjo novi šef u Totenhemu!”. mozzartsport.com. 20. 11. 2019. Приступљено 20. 11. 2019. 
  51. ^ „Murinjo bez posla: Uveo ih u Superligu, pa dobio otkaz”. mozzartsport.com. 19. 4. 2021. Приступљено 19. 4. 2021. 
  52. ^ „Murinjo dobio otkaz!”. sportklub.rs. 19. 4. 2021. Приступљено 19. 4. 2021. 
  53. ^ „Ordens Honoríficas Portuguesas” [Додела одликовања] (на језику: португалски). Председништво Републике Португалије. Архивирано из оригинала 7. 10. 2020. г. Приступљено 10. 3. 2015. 

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Жозе Морињо на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жозе_Морињо&oldid=27386058”