Жуто лице
| Žuto lice | |
|---|---|
 Ilustracija iz 1893. | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Orig. naslov | The Adventure of the Yellow Face |
| Autor | Artur Konan Dojl |
| Zemlja | Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Jezik | engleski |
| Izdavanje | |
| Datum | 1893. |
| Hronologija | |
| Prethodnik | Kartonska kutija |
| Naslednik | Posrednikov pisar |
„Žuto lice” (engl. The Adventure of the Yellow Face) je jedna od 56 pripovedaka o Šerloku Holmsu koje je napisao Artur Konan Dojl i treća je priča u Memoarima Šerloka Holmsa. Objavljena je u britanskom časopisu The Strand Magazine u februaru 1893, kao i američkom časopisu Harper's Weekly 11. februara iste godine.[1]
Kao jedno od Dojlovih sentimentalnih dela, priča je izuzetna po tome što se Holmsova dedukcija tokom nje pokazuje netačnom. Prema doktoru Votsonu:
„...tamo gde je on pogrešio, prečesto se dešavalo da niko drugi nije uspeo... S vremena na vreme, međutim, dešavalo se da se istina ipak otkrije čak i kada je pogrešio.”
Radnja[uredi | uredi izvor]
Šerlok Holms, koji pati od dosade zbog nedostatka slučajeva, vraća se kući iz šetnje sa doktorom Votsonom i otkriva da je propustio posetioca, ali da je klijent ostavio svoju lulu. Iz toga Holms zaključuje da je bio uznemiren (jer je zaboravio lulu); da ju je visoko cenio (jer ju je popravio, a ne zamenio, kada je bila pokvarena); da je mišićav, levoruk, da ima odlične zube, da je nemaran u svojim navikama i da je dobrostojeći.
Nijedan od ovih zaključaka nije posebno relevantan za priču: ovo su samo Holmsove logičke vežbe. Kada se posetilac, gospodin Grant Manro (čije je ime Holms primetio sa njegove trake na šeširu) vrati, Holms i Votson čuju priču o Manroovoj obmani od strane njegove žene Efi. Ranije je bila udata u Americi, ali su joj muž i dete umrli od žute groznice, nakon čega se vratila u Englesku i upoznala i udala se za Manroa. Njihov brak je bio blažen – „Nismo imali razlike, ni jedne, ni u mislima, ni u rečima, ni u delima”, kaže Grant Manro – sve dok ona nije tražila sto funti i molila ga da je ne pita zašto. Dva meseca kasnije, Efi je uhvaćena u tajnoj vezi sa novim stanarima vikendice u blizini Manroove kuće u Norberiju. Manro je video misterioznu osobu žutog lica u ovoj kolibi. Obuzet ljubomorom, provaljuje i nalazi mesto prazno. Međutim, soba u kojoj je video tajanstvenu figuru je veoma udobna i dobro opremljena, sa portretom njegove žene iznad kamina.
Holms, nakon što je poslao Manroa kući sa uputstvima da ga pozove ako neko ponovo dođe u vikendicu, poverava Votsonu svoje uverenje da je tajanstvena figura prvi muž Efi Manro. On pretpostavlja da je muž, pošto je ostavljen u Americi, došao u Englesku da je ucenjuje.
Nakon što Manro pozove Holmsa i Votsona, njih trojica ulaze u vikendicu, ne obazirući se na Efine molbe. Oni pronalaze čudan lik žutog lica, a Holms odstranjuje lice, pokazujući da je to zapravo maska, i otkrivajući mladu devojku koja je polucrnkinja. Zatim se otkriva da je prvi Efin muž bio Džon Hebron, afroamerički advokat; on jeste umro u Americi, ali njihova ćerka Lusi je preživela. U vreme kada je Efi došla u Englesku, nije mogla da povede Lusi sa sobom, pošto je dete još uvek bilo dovoljno bolesno da bi put mogao da pogorša njeno stanje. Ali kasnije, nakon što su se ona i Grant venčali, Efi je čula da je Lusi živa i zdrava. Nakon toga, Efi je obuzela želja da ponovo vidi svoje dete, pa je zatražila sto funti i iskoristila ih da dovede Lusi i njenu starateljku u Englesku, i smesti ih u vikendicu blizu Manroove kuće. Plašila se, međutim, da bi Grant mogao prestati da je voli ako sazna da je ona majka deteta mešovite rase, pa je sve vreme činila sve da zadrži Lusino postojanje u tajnosti.
I Votson i Holms su dirnuti Manrovim odgovorom. Votson primećuje:
...kada je stigao [Manroov] odgovor, to je bilo jedino o čemu sam voleo da mislim. Podigao je dete, poljubio je, a zatim, još uvek je noseći, pružio je drugu ruku svojoj ženi i okrenuo se prema vratima. „O tome možemo udobnije razgovarati kod kuće”, rekao je on. „Nisam baš dobar čovek, Efi, ali mislim da sam bolji nego što mi ti odaješ priznanje.”
Holms izvinjava sebe i Votsona, i te večeri, nakon što su se vratili u Ulicu Bejker, kaže:
„Votsone, ako ti ikada padne na pamet da postajem malo preterano samouveren u svoje moći, ili da dajem manje truda slučaju nego što zaslužuje, ljubazno mi šapni „Norberi” na uvo, i biću ti beskrajno zahvalan.”
Tretman rase[uredi | uredi izvor]
Dojlov saosećajni tretman međurasnog braka, između Engleskinje i crnog advokata u Atlanti, prikazan je izuzetno liberalno za 1890-te. Iako u priči udovica tretira rasu svog pokojnog muža kao tajnu čije bi otkriće moglo da izazove negativne reakcije, ovakav brak nije bio ilegalan u Britaniji, a Votson sa odobravanjem izveštava o razumnim postupcima njenog drugog muža. Ovu priču, međutim, treba postaviti uz Dojlovu stereotipnu karikaturu nasilnog crnog boksera, u pripoveci „Tri zabata” (1926).[2]
Istorija objavljivanja[uredi | uredi izvor]
Pripovetka „Žuto lice” je objavljena u britanskom časopisu The Strand Magazine u februaru 1893. godine, a u američkom časopisu Harper's Weekly 11. februara iste godine. Takođe je objavljena u američkom izdanju časopisa The Strand Magazine u martu 1893. godine.[1] Priča je objavljena sa sedam ilustracija Sidneja Padžeta u časopisu Strand[3] i sa dve ilustracije V. H. Hajda u časopisu Harper's Weekly.[4] Priča je uključena u zbirku Memoari Šerloka Holmsa[3] koja je objavljena u decembru 1893. u Velikoj Britaniji i u februaru 1894. u Sjedinjenim Državama.[5]
Adaptacije[uredi | uredi izvor]
Film i televizija[uredi | uredi izvor]
Priča je adaptirana kao kratki nemi film objavljen 1921. godine, koji je bio deo filmskog serijala u kome je Eje Norvud glumio Holmsa.[6]
Na priču se aludira i u BBC-jevoj televizijskoj seriji Šerlok, gde je žuti smajli naslikan na zidu Šerlokovog stana. Pored toga, citati iz priče se koriste kao tačke zapleta u epizodi „Detektiv lažov”. Pored toga, grad Norberi iz priče je predstavljen u epizodi „Šest Tačerovih” u vidu Vivijan Norberi, glavne protivnice u ovoj epizodi.
Radio[uredi | uredi izvor]
Edit Mejzer je adaptirala ovu priču kao epizodu američke radio-serije Avanture Šerloka Holmsa koja je emitovana 14. januara 1932. godine, sa Ričardom Gordonom kao Holmsom i Lijem Lovelom kao Votsonom.[7]
„Žuto lice” je dramatizovao Džeri Džons za BBC Radio 4 tokom 1992. godine kao epizodu radio-serije iz 1989–1998. u kojoj su glumili Klajv Merison kao Holms i Majkl Vilijams kao Votson. U njoj se Helena Brek pojavila kao kao Efi Manro.[8]
Priča je adaptirana za radio 2005. godine kao deo Klasičnih avantura Šerloka Holmsa, serije u američkoj radio-emisiji Imagination Theatre, sa Džonom Patrikom Lourijem kao Holmsom i Lorensom Albertom kao Votsonom. Ovo je bila prva epizoda u toj seriji.[9]
Reference[uredi | uredi izvor]
- Napomene
- ^ a b Smith 2014, str. 76
- ^ Loewen, James (2010). Teaching What Really Happened. New York: Teachers College Press. ISBN 978-0-8077-4991-3.
- ^ a b Cawthorne 2011, str. 77
- ^ „Harper's Weekly. v.37 Jan.-June 1893.”. HathiTrust Digital Library. Pristupljeno 11. 11. 2020.
- ^ Cawthorne 2011, str. 75
- ^ Eyles, Alan (1986). Sherlock Holmes: A Centenary Celebration
. Harper & Row. str. 130. ISBN 0-06-015620-1.
- ^ Dickerson 2019, str. 41
- ^ Bert Coules. „The Memoirs of Sherlock Holmes”. The BBC complete audio Sherlock Holmes. Pristupljeno 12. 12. 2016.
- ^ Wright, Stewart (30. 4. 2019). „The Classic Adventures of Sherlock Holmes: Broadcast Log” (PDF). Old-Time Radio. Pristupljeno 1. 5. 2020.
- Izvori
- Cawthorne, Nigel (2011). A Brief History of Sherlock Holmes. Running Press. ISBN 978-0762444083.
- Dickerson, Ian (2019). Sherlock Holmes and His Adventures on American Radio. BearManor Media. ISBN 978-1629335087.
- Smith, Daniel (2014) [2009]. The Sherlock Holmes Companion: An Elementary Guide (Updated izd.). Aurum Press. ISBN 978-1-78131-404-3.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
Mediji vezani za članak Žuto lice na Vikimedijinoj ostavi
