Pređi na sadržaj

Začaran

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Začaran
Filmski poster
Izvorni naslovSpellbound
RežijaAlfred Hičkok
ScenarioBen Heht
Angus Makfejl
ProducentDejvid O. Selznik
Temelji se naKuća doktora Edvardsa
(Hilari Sent Džordž Sonders i Džon Palmer)
Glavne ulogeIngrid Bergman
Gregori Pek
Majkl Čehov
MuzikaMikloš Roža
Direktor
fotografije		Džordž Barns
MontažaHal Kern
Producentska
kuća		Selznick International Pictures
Vanguard Films
StudioUnited Artists
Godina1945.
Trajanje111 minuta[1]
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet1,5 miliona dolara[2][3]
Zarada6,4 miliona dolara[4]
IMDb veza

Začaran (engl. Spellbound) je američki psihološki triler iz 1945. godine, režisera Alfreda Hičkoka, u kome glavne uloge tumače Ingrid Bergman, Gregori Pek i Majkl Čehov. Radnja prati psihoanalitičarku koja se zaljubljuje u novog šefa bolnice u Vermontu u kojoj radi, ali otkriva da je on prevarant koji pati od disocijativne amnezije, a potencijalno i ubica. Film je zasnovan na romanu Kuća doktora Edvardsa iz 1927. godine, Hilarija Sent Džordža Sondersa i Džona Palmera.

Film je sniman u leto 1944. u Vermontu, Juti i Los Anđelesu. Izdat je u bioskopima u Njujorku na Noć veštica 1945. godine, nakon čega je njegovo prikazivanje u SAD prošireno 28. decembra iste godine. Dobio je pozitivne kritike od strane kritičara i ostvario je veliki uspeh na blagajnama, zaradivši 6,4 miliona dolara u Sjedinjenim Državama, a oborio je i rekorde u prodaji karata u Londonu. Film je bio nominovan za šest Oskara, uključujući one za najbolji film i najbolju režiju, i pobedio je u kategoriji za najbolju originalnu muziku.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Dr Konstans Pitersen je psihoanalitičarka u Grin Manorsu, terapijskoj bolnici za mentalne bolesti u Vermontu. Drugi lekari je doživljavaju kao odvojenu i bezosećajnu. Direktor bolnice dr Marčison je primoran da ode u penziju ubrzo po povratku sa odsustva zbog nervne iscrpljenosti. Njegova zamena je dr Entoni Edvards, za koga se ispostavlja da je iznenađujuće mlad. Konstans je odmah oduševljena Edvardsom.

Oni se zaljubljuju. Međutim, jednog dana, dok se ljube, Konstans primećuje da Edvards ima naročitu fobiju od skupova paralelnih linija na beloj pozadini. Ona upoređuje Edvardsov potpis na pismu njoj sa autogramom u jednoj od njegovih knjiga, shvatajući da se ne poklapaju i da je on prevarant. On joj poverava da je ubio pravog Edvardsa i zauzeo njegovo mesto. On pati od amnezije i ne zna ko je zapravo: čini se da pati od disocijativne fuge. Konstans veruje da je nevin i da pati od kompleksa krivice. On nestaje preko noći, ostavljajući joj poruku. Istovremeno, postaje javno poznato da je navodni Edvards prevarant, a da je pravi Edvards nestao i da je možda ubijen.

Konstans uspeva da ga pronađe u jednom hotelu u Njujorku, gde on boravi pod pseudonimom Džon Braun. Uprkos njegovom insistiranju da ona ode, Konstans insistira da ga psihoanalizuje kako bi se probio kroz svoju amneziju i otkrio svoja nekadašnja sećanja. Saznaju da ih policija prati, pa odlučuju da otputuju vozom do Ročestera, gde ostaju kod dr Aleksandra Brulova, Konstansinog bivšeg mentora.

Dvoje doktora analiziraju san koji je Braun imao. On je igrao karte u misterioznom klubu kada je oskudno odevena žena nalik Konstans počela da ljubi sve prisutne. Njegovog kartaškog partnera, starijeg čoveka, maskirani vlasnik kluba optužuje za varanje i preti mu. Prizor se menja u starijeg čoveka koji stoji na provaliji kosog krova; on pada, a vlasnik stoji iza dimnjaka i ispušta točak koji je držao u rukama. Braunov san se završava tako što ga veliki par krila juri niz brdo.

Konstans i Brulov zaključuju da je Braunova fobija od tamnih linija na belom zasnovana na skijaškim stazama na snegu, stariji čovek u njegovom snu je pravi Edvards, a svoju smrt je dočekao u nesreći na skijanju. Oni koriste detalje krila da zaključe da je to moralo biti skijalište u dolini Gabrijel. Braun i Konstans putuju tamo, planirajući da rekonstruišu okolnosti Edvardsove smrti, uprkos strahovima da bi Braun mogao ponovo impulsivno da ubije u istoj situaciji ako je zaista bio Edvardsov ubica.

Scena iz filma

Dok se skijaju niz padinu, Braun se priseća detalja svog nekadašnjeg života: ima kompleks krivice, ukorenjen u nesreći u detinjstvu gde je slučajno ubio svog brata oborivši ga na ogradu sa šiljcima. Takođe se priseća da je Edvards pao sa litice ispred njih, te zaustavlja sebe i Konstans na vreme. On prepričava svoja sećanja Konstans, i naglašava da je njegovo pravo ime Džon Balantajn. Policija stiže, otkriva da je pronašla Edvardsovo telo gde je Balantajn tvrdio da će biti, ali sa ranom od metka u leđima. Balantajn je uhapšen i osuđen za ubistvo.

Konstans se vraća svom poslu u bolnici, gde je Marčison ponovo direktor. Marčison slučajno otkriva da je malo poznavao Edvardsa i da ga nije voleo, što je u suprotnosti sa njegovom ranijom izjavom da se nikada nisu sreli. Ovo inspiriše Konstans da preispita svoje beleške o Balantajnovom snu: maskirani vlasnik predstavlja Marčisona, točak predstavlja revolver, i Marčison je stoga ubio Edvardsa i ostavio pištolj na skijalištu.

Konstans se suočava sa Marčisonom u njegovoj kancelariji kako bi dokazala svoju slutnju; ona povezuje Balantajnov san sa Marčisonom, navodeći ga da prizna da maskirani vlasnik verovatno predstavlja njega samog. Ona iznosi svoju optužbu, a Marčison odgovara da je otkrila svaki detalj osim jednog: on još uvek ima revolver i nišani je. Konstans razgovara sa Marčisonom dok izlazi iz njegove kancelarije da pozove policiju, ističući da, iako bi on mogao da se izjasni za ludilo i dobije manju optužbu za Edvardsovo ubistvo, pucanje u nju bi garantovalo njegovo pogubljenje. Ona napušta kancelariju, a Marčison okreće pištolj na sebe.

Poslednja scena prikazuje Konstans i Balantajna, koji su sada venčani, kako primaju dobre želje od dr Brulova pre odlaska na medeni mesec.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Ingrid Bergman dr Konstans Pitersen
Gregori Pek dr Entoni Edvards / Džon Balantajn
Majkl Čehov dr Aleksandar Brulov
Leo G. Kerol dr Marčison
Ronda Fleming Meri Karmajkl
Džon Emeri dr Flero
Norman Lojd gospodin Garms
Bil Gudvin hotelski detektiv
Stiven Gerej dr Graf
Donald Kertis Hari

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Film je napravljen zbog nesuglasica oko ugovora između Alfreda Hičkoka i producenta Dejvida O. Selznika. Hičkokov ugovor sa Selznikom počeo je u martu 1939, ali je rezultirao samo sa tri filma: Začaran, Rebeka (1940) i Slučaj Paradin (1947). (Film Ozloglašena je prodat RKO-u usred produkcije.) Selznik je želeo da Hičkok snimi film zasnovan na njegovom pozitivnom iskustvu sa psihoanalizom; Selznik je, na Hičkokov predlog, otkupio prava na roman Hilarija Sent Džordža Sondersa i Džona Palmera iz 1927. godine Kuća doktora Edvardsa, za otprilike 40.000 dolara.[5]

U decembru 1943. Hičkok i njegova supruga Alma Revil počeli su da rade na adaptaciji romana i konsultovali su se sa istaknutim britanskim psiholozima i psihoanalitičarima kako bi tačno predstavili psihološke elemente priče.[5] Međutim, sledećeg meseca, januara 1944, Hičkok je angažovao Angusa Mekfejla, sa kojim je sarađivao na nekoliko kratkih filmova vezanih za rat, da bude koautor scenarija.[5] Mekfejlu je na kraju pripisana zasluga za adaptaciju, a nije poznato u kojoj meri je Revilova bila uključen u finalni film.[5] Po završetku, scenarista Ben Heht je počeo da piše scenario.[5]

Između maja i jula 1944. Selznik je podneo brojne nacrte Hehtovog scenarija na odobrenje Američkoj filmskoj asocijaciji, koja se protivila raznim rečima i frazama u njemu, uključujući „seksualnu pretnju”, „frustracije”, „libido”, itd.[5] Ovo je rezultiralo nekim izmenama u scenariju, uključujući uklanjanje dosta scena sa Meri Karmajkl, nasilnom nimfomankom u Grin Manorsu.[5] Međutim, samoubistvo dr Marčisona u scenariju — koje je tipično kršilo pravila Asocijacije protiv prikazivanja samoubistva — bilo je dozvoljeno da ostane, pošto je Selznik obrazložio da je lik očigledno „poremećenog uma”, čineći ga izuzetkom.[5]

Kasting[uredi | uredi izvor]

Selznik je prvobitno želeo da Džozef Koten, Doroti Makgvajer i Pol Lukas igraju uloge koje su na kraju tumačili Pek, Bergmanova i Čehov.[6][7] Greta Garbo je razmatrana za ulogu dr Konstans Pitersen.[7] Hičkok je želeo da Džozef Koten tumači dr Marčisona.[8] Selznik je takođe želeo da Dženifer Džouns glumi dr Pitersen, ali se Hičkok usprotivio.[9][10]

Snimanje[uredi | uredi izvor]

Selznik je doveo svoju terapeutkinju, Mej Rom, da služi kao tehnički savetnik u produkciji.[11] Ona i Hičkok su se često sukobljavali.[11]

Dalju raspravu izazvalo je angažovanje nadrealističkog umetnika Salvadora Dalija da osmisli određene scene u ključnoj filmskoj sekvenci snova. Međutim, sekvenca koju su osmislili i dizajnirali Dali i Hičkok, jednom prevedena na film, pokazala se predugačkom i komplikovanom za Selznika, tako da je velika većina snimljenog na kraju izmontirana. Dva minuta sekvence iz snova pojavljuju se u finalnom filmu, ali prema Ingrid Bergman, original je trajao dvadeset minuta.[12] Isečeni snimak se danas smatra izgubljenim snimkom, iako su neke produkcijske fotografije sačuvane u Selznikovoj arhivi. Na kraju, Selznik je angažovao Vilijama Kamerona Menzisa, koji je radio na filmu Prohujalo sa vihorom, da nadgleda scenografiju i usmerava sekvencu. Sam Hičkok nije imao mnogo veze sa njegovim stvarnim snimanjem.[12]

I Bergmanova i Pek su bili u braku sa drugima u vreme produkcije – Bergmanova sa Peterom Aronom Lindstremom, a Pek sa Gretom Kukonen – ali su imali kratku aferu tokom snimanja.[13] Njihova tajna veza postala je poznata javnosti tek kada je Pek priznao Bredu Darahu iz časopisa People u intervjuu 1987. godine, pet godina nakon Bergmanine smrti. „Sve što mogu da kažem je da sam gajio neku vatrenu ljubav prema njoj, i mislim da je tu trebalo da prestanem... Bio sam mlad. Ona je bila mlada. Bili smo uključeni nedeljama u blizak i intenzivan posao.”[14][15]

Hičkok ima kameo ulogu otprilike na četrdesetom minutu filma, kada se može videti kako izlazi iz lifta u hotelu Empajer stejt, noseći futrolu za violinu i pušeći cigaretu. Trejler za originalno bioskopsko izdanje filma u Americi napravio je veliku pometnju oko ovog Hičkokovog pojavljivanja, prikazujući snimak dva puta, pa čak i zaustavljajući ga, dok narator bez daha obaveštavao publiku da je ovaj čovek običnog izgleda zapravo, sam Hičkok.

Film je snimljen crno-belo, osim dva kadra jarko crvene na kraju, kada pištolj dr Marčisona opali u pravcu kamere. Ovaj detalj je obrisan u većini 16mm i video formata, ali je vraćen za DVD izdanje filma i emitovanje na kanalu Turner Classic Movies.

Delovi filma snimljeni su u Alti, Juta.[16] Scena piknika između Peka i Bergmanove snimljena je na ranču Kuper u Nortridžu u Los Anđelesu, dok su druge sekvence — kao što je scena u železničkom depou — snimane na parceli Universal Studios-a.[5]

Muzika[uredi | uredi izvor]

Film sadrži orkestarsku partituru Mikloša Rože, koji je bio pionir u upotrebi teremina, u izvođenju dr Semjuela Hofmana. Selznik je prvobitno želeo Bernarda Hermana, ali kada je Herman postao nedostupan, Roža je angažovan i na kraju je dobio Oskara za svoju muziku.[12] Iako je Roža smatrao da film sadrži neka od njegovih najboljih dela, izjavio je: „Alfredu Hičkoku se nije dopala muzika — rekao je da mu se našla na putu. Od tada ga nisam video”.[17] Tokom dugotrajne postprodukcije filma, došlo je do značajnih neslaganja oko muzike, pogoršanih nedostatkom komunikacije između producenta, reditelja i kompozitora. Roža je snimio muziku za još jedan film, Izgubljeni vikend, pre nego što je Začaran objavljen, a koristio je i teremin u toj partituri. To je dovelo do navoda da je reciklirao muziku iz Selznikovog filma u produkciji studija Paramount . U međuvremenu, Selznikov pomoćnik je menjao muziku filma tako što je neke od Rožinih materijala zamenio ranijom muzikom Franca Vaksmana i Roja Veba. Zapetljanu istoriju muzičkog procesa istražio je Džek Salivan (Hičkokova muzika, 2006) i posebno Nejtan Plejt (Pravljenje muzike u Selznikovom Holivudu, 2018), od kojih se obojica kvalifikuju i ponekad su u suprotnosti sa ranijim izveštajima učesnika.

Rožina muzika je postigla veliku popularnost van filma. Selznikova inovativna upotreba promotivnih snimaka za radio emitovanje učinila je teme poznatim i na kraju inspirisala Rožu da pripremi opsežni Koncert za klavir, teremin i orkestar. Ovo delo je postalo popularno u žanru filmskog koncerta i dobilo je više izdanja. Intrada Records je napravio prvi snimak kompletne partiture filma sa Simfonijskim orkestrom Slovačkog radija. Ovaj album je takođe uključivao muziku koja se nije čula u gotovom filmu.[18]

Album filmske muzike
№ Naziv Trajanje
1. Main Title; Foreword   3:13
2. Green Manors   0:51
3. First Meeting   2:11
4. The Picnic   2:01
5. The Awakening; Love Scene; The Dressing Gown; The Imposter – Parts 1 & 2; The Cigarette Case   16:49
6. The Letter   0:30
7. The Empire Hotel   1:22
8. The Burned Hand – Parts 1 & 2   2:29
9. The Penn Station   2:44
10. Railway Carriage   1:16
11. Honeymoon at Brulov's; The White Coverlet; The Razor – Parts 1 & 2; Constance Is Afraid   10:03
12. Constance and Brulov – Parts 1 & 2   4:15
13. Gambling Dream; Mad Proprietors Dream; Roof-Top Dreams   2:37
14. Dream Interpretation – Parts 1 & 2; The Decision   6:10
15. Train to Gabriel Valley   1:23
16. Ski Run; Mountain Lodge   5:51
17. Defeat   3:15
18. Contance's Discovery   2:04
19. The Revolver   3:05
20. The End   0:59
21. End Title – Short   0:24

Zasluge za produkciju[uredi | uredi izvor]

  • Režiser − Alfred Hičkok
  • Producent – Dejvid O. Selznik
  • Scenario – Ben Heht (scenarista), Angus Mekfejl (adaptacija)
  • Kinematografija – Džordž Barns (direktor fotografije)
  • Muzika – Mikloš Roža
  • Umetnička režija – Džejms Basevi (umetnički direktor), Džon Juing (saradnik umetničkog direktora), Emile Kuri (uređenje enterijera)
  • Montaža – Hal Kern (nadgledajući filmski montažer), Vilijam H. Zigler (saradnik montažera)
  • Asistent produkcije – Barbara Keon
  • Specijalni efekti – Džek Kosgrouv
  • Asistent režisera – Louel Dž. Farel
  • Zvuk – Ričard Devis (snimatelj)
  • Dizajn sekvence snova – Salvador Dali
  • Psihijatrijski savetnik – dr Mej Rom

Prijem[uredi | uredi izvor]

Zarada[uredi | uredi izvor]

Film je bio objavljen u bioskopima u Njujorku na Noć veštica 1945. i sledeće nedelje u Los Anđelesu, 8. novembra iste godine. Nakon toga je dobio široku premijeru u Sjedinjenim Državama 28. decembra 1945. godine.[19] Od iznajmljivanja je zaradio 4.975.000 dolara u Severnoj Americi.[20][21]

Po izlasku u Britaniji, film je oborio sve rekorde po zaradi u Londonu, u oba poznata bioskopa, Paviljon i Tivoli Strand, za jedan dan, nedelju, mesec, praznik i nedelju.[22]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Recenzija časopisa Newsweek ocenila je film kao „superiornu i napetu melodramu”;[23] Bosli Krauter iz novina The New York Times napisao je da je priča bila „prilično očigledna i često ispričana priča... ali način i kvalitet njenog pripovedanja su izuzetno dobri... čvrsta tekstura naracije, tok kontinuiteta i dijaloga, šok od neočekivanog, obim slike — svi su srećom ovde.”[24] Časopis Variety je napisao da je Bergmanova dala „prelepu karakterizaciju” i da Pek „sa velikom veštinom rukuje scenama neizvesnosti i da ima jednu od svojih najboljih uloga na platnu do sada”.[25] Harrison's Reports je napisao: „Vrlo dobro!... Igra celokupne glumačke ekipe je superiorna, a tokom cele radnje održava se prizvuk neizvesnosti i terora, sa nijansama dubokog ljudskog interesovanja i privlačne romantike.”[26] Džon Makarten iz The New Yorker-a je napisao da „kada film prestane da bude ezoteričan i zauvek napusti tajanstveno mumljanje, uzbudljivu melodramu, on se kreće na način na koji nas je Hičkok navikao... Na sreću, engleski stručnjak nije zaboravio nijedan svoj trik. Još uvek ima dobar odnos prema dopunskim likovima i koristi sve, od zvižduka za vozove do velikih orkestarskih krešenda da održi uzbuđenje na reskom tonu... Sve u svemu, trebalo bi da vidite ovaj film.”[27]

Film je zauzeo peto mesto u godišnjoj anketi Film Daily-a na osnovu 559 kritičara širom Sjedinjenih Država koji su proglasili najbolje filmove godine.[28]

Na sajtu Rotten Tomatoes film ima rejting odobravanja od 85%, na osnovu 40 recenzija. Kritički konsenzus sajta glasi: „Filmsko istraživanje podsvesti moglo bi imati koristi od više analize, ali psihodelični procvat Alfreda Hičkoka podižu ovaj opojni triler zajedno sa zvezdanom moći Ingrid Bergman i Gregorija Peka”.[29]

Dana 28. septembra 2018, Džejk Vilson iz novina The Age stavio je film na svoju listu „najboljih pet”, primetivši: „Danas se ovo čini iznad svakog naprednog portreta žene koja se bori za autoritet u svetu muškaraca”.[30]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Nagrada Kategorija Nominovani Ishod
Oskar Najbolji film Dejvid O. Selznik Nominacija
Najbolji režiser Alfred Hičkok Nominacija
Najbolji sporedni glumac Majkl Čehov Nominacija
Najbolja fotografija Džordž Barns Nominacija
Najbolja originalna muzika Mikloš Roža Osvojeno
Najbolji vizuelni efekti Džek Kosgrouv Nominacija[31]
Nagrada Udruženja njujorških filmskih kritičara Najbolja glumica Ingrid Bergman Osvojeno
Filmski festival u Veneciji Velika međunarodna nagrada Alfred Hičkok Nominacija

Kućni mediji[uredi | uredi izvor]

Godine 1999, Anchor Bay Entertainment je prvi put izdao film na DVD-u.[32] The Criterion Collection je naknadno objavio DVD izdanje 2002. godine.[33] Godine 2012, MGM Home Entertainment je objavio film na Blu-ray formatu.[34]

Radio adaptacije[uredi | uredi izvor]

Film je izvedena kao jednosatna radio adaptacija u seriji Luks Radio Teatar 8. marta 1948. godine.[35] Dana 25. januara 1951. Screen Directors Playhouse je takođe uradio jednosatnu adaptaciju.[36] U obe verzije glumio je Džozef Koten.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Muzika Mikloša Rože je inspirisala Džerija Goldsmita da postane filmski kompozitor.[37][38]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „SPELLBOUND (A)”. British Board of Film Classification. 30. 1. 1946. Pristupljeno 27. 1. 2013. 
  2. ^ „Indies $70,000,000 Pix Output”. Variety: 3. 3. 11. 1944. Pristupljeno 26. 7. 2016. 
  3. ^ Truffaut 1983, str. 169.
  4. ^ Thomson 1993, str. 445.
  5. ^ a b v g d đ e ž z „Spellbound”. AFI Catalog of Feature Films. American Film Institute. Arhivirano iz originala 11. 6. 2021. g. 
  6. ^ Haney 2009, str. 116.
  7. ^ a b Lyttleton, Oliver (31. 10. 2012). „5 Things You May Not Know About Alfred Hitchcock's 'Spellbound'”. IndieWire. Pristupljeno 18. 9. 2016. 
  8. ^ Millington & Freedman 1999, str. 25.
  9. ^ Green 2011, str. 224.
  10. ^ Fishgall 2002, str. 96.
  11. ^ a b Lyttelton, Oliver (31. 10. 2012). „5 Things You May Not Know About Alfred Hitchcock's 'Spellbound'”. Arhivirano iz originala 02. 11. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2015. 
  12. ^ a b v Spoto 1999, str. 277.
  13. ^ Haney 2009, str. 122.
  14. ^ Fishgall 2002, str. 98.
  15. ^ Darrach, Brad (15. 6. 1987). „Gregory Peck”. People. Arhivirano iz originala 06. 10. 2015. g. Pristupljeno 5. 10. 2015. 
  16. ^ D'Arc 2010, str. 287.
  17. ^ „Miklós Rózsa – Biography”. IMDb. Pristupljeno 2009-12-21. 
  18. ^ „Spellbound”. Intrada Records. Pristupljeno 21. 10. 2012. 
  19. ^ Wijdicks 2020, str. 125.
  20. ^ "All-Time Top Grossers", Variety, 8 January 1964 p 69
  21. ^ "60 Top Grossers of 1946", Variety 8 January 1947 p8
  22. ^ „'Spellbound' Breaks Admission Records”. The Miami News. 30. 6. 1946. [mrtva veza]
  23. ^ McGilligan 2004, str. 379.
  24. ^ Crowther, Bosley (2. 11. 1945). „Movie Review – Spellbound”. The New York Times. Pristupljeno 10. 3. 2016. 
  25. ^ „Film Reviews”. Variety. New York: Variety, Inc.: 17 31. 10. 1945. 
  26. ^ „Harrison's Reports”. 3. 11. 1945: 175. 
  27. ^ McCarten, John (3. 11. 1945). „The Current Cinema”. The New Yorker. New York: F-R Publishing Corp. str. 69—70. 
  28. ^ „'Lost Weekend' Tops '10 Best'”. Film Daily. New York: Wid's Films and Film Folk, Inc.: 1 6. 1. 1947. 
  29. ^ Spellbound (na jeziku: engleski), Pristupljeno 2022-09-02 
  30. ^ Wilson, Jake (2018-09-27). „Top five films: best of the big screen”. The Age (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-09-02. 
  31. ^ 1946 Academy Award nominations and winners for films released in 1945 at Oscar.org
  32. ^ Pitman, Randy (14. 1. 2003). „Spellbound; To Catch a Thief”. Video Librarian. Arhivirano iz originala 6. 9. 2021. g. 
  33. ^ „Alfred Hitchcock's Spellbound”. Brown University Library. Arhivirano iz originala 6. 9. 2021. g. 
  34. ^ Kehr, David (12. 2. 2012). „In Hitchcock's World of Fallible Mortals”. The New York Times. Arhivirano iz originala 27. 3. 2019. g. 
  35. ^ „Monday Selections”. Toledo Blade (Ohio). 1948-03-08. str. 4 (Peach Section). Pristupljeno 2021-06-06. 
  36. ^ „USO Amateur Show to Have Fanciest Cast in History”. Youngstown Vindicator (Ohio). 1951-01-25. str. 31. Pristupljeno 2021-06-06. 
  37. ^ Miller, Frank. „Spellbound (1945) Pop Culture 101 – SPELLBOUND”. Turner Classic Movies. 
  38. ^ Jerry Goldsmith interview on YouTube
Izvori

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikicitat ima citate vezane za članak Začaran.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зачаран&oldid=27678303”