Збогом краљице (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zbogom kraljice
Žanristorijski
RežijaBenua Žako
ScenarioBenua Žako, Žil Toran
Glavne ulogeLea Sejdu, Dijana Kriger, Viržini Ledoajen
Godina2012.
Trajanje100 minuta
ZemljaFrancuska
Jezikfrancuski
Veb-sajtwww.advitamdistribution.com/les-adieux-a-la-reine/
IMDb veza
Marija Antoaneta

Zbogom kraljice je francuski film koji je napisao i režirao Benua Žako (fr. Benoît Jacquot), objavljen je 2012. Radi se o istorijskoj drami.

Film, predstavljen na otvaranju Berlinala 2012[1], adaptacija je istoimenog romana Čantal Toma . To je hronika dvorskog života u Versajskoj palati između 15. i 18. jula 1789. godine, kada se posle pada Bastilje stanovnici, plemstvo kao i sluge, pripremaju da pobegnu iz ovog „zlatnog zatvora“. .Fokusira se na odnos kraljice koju glumi Dijana Kriger (nem. ) i njene mlade čitateljke koju glumi Lea Sejdu (fr. Léa Seydoux)

Objavljen u Francuskoj 15. marta 2012. godine, film je dobio nagradu Luj Delluk (fr. prix Louis-Delluc ) za najbolji film godine 2012. godine, kao i tri Cezara (fr. César ) 2013. godine, za najbolju scenografiju, najbolje kostime i najbolju fotografiju. U Francuskoj su ga podržali kritičari[2] ali je pretrpeo težak komercijalni neuspeh[3].

Sinopsis[uredi | uredi izvor]

 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Francuska revolucija je upravo započela. Radnja se odvija na dvoru Versaja tokom tri dana nakon pada Bastilje 14. jula 1789. Mlada Sidoni Labord (Lea Sejdu) angažovana je kao čitalac kraljici Mariji Antoaneti . Ona je smeštena sa ostalim slugama u pomoćnim zgradama zamka, gde se glasine o društvenoj realnosti sve više šire. Kroz svoj mudri izbor (ponekad smelih) čitanja, Sidoni postepeno stvara blisku vezu sa kraljicom. Ona čak sanja da će zameniti Gabrijel de Polinjak koju tumači Viržini Ledoajen (fr. Virginie Ledoyen), najbolju prijateljicu i ljubavnicu Marije Antoanete.

Kada vest o padu Bastilje uzdrma monarhiju i poseje paniku na dvoru, Sidoni ostaje verna svom poslu. 16. jula kraljica priprema svoj prtljag kako bi se sklonila u uporište Mec i traži od Sidoni da joj pripremi mapu puta iz knjiga u biblioteci. Ali kralj Luj XVI, neodlučan i miroljubiv, ne bira između represije pobune i dijaloga ( otpuštajući ministra za reforme Nekera), već ostaje u Versaju na nesreću kraljice koja je morala odustati od odlaska.

Bez muke, kraljica manipuliše uznemirenim osećanjima svoje čitateljke da bi spasila svoju dragu Gabrijel, veliku metu nezadovoljnih Parižana. Ona organizuje odlazak Gabrijele za Švajcarsku i koristi Sidoni kao mamac da je zaštiti nateravši je da se obuče u veličanstvenu haljinu vojvotkinje. Ona prelazi granicu u istim kočijama kao i supružnici Polinjak prerušeni u sluge i, iz odanosti svojoj kraljici, bez prigovora preuzima rizik da na sebe svali narodnu osvetoljubivost.

Projekat i realizacija filma[uredi | uredi izvor]

Pre nego što je poželeo da je prilagodi, Benua Žako kaže da ga je prvo zanimao rad Čantal Toma (fr. Chantal Thomas) za „razumevanje mesta i vremena u kom se radnja odvija“[4]. Za izbor glumica, odlučio da podmladi lik Sidoni Labord, koja u knjizi ima 44 godine, dajući ulogu „glumici koja izražava veliku senzualnost“[5] Lei Sejduk. Tražio je tumača Marije Antoanete sa željom da odabere stranu glumicu. Eva Grin (. Eva Green) je prvobitno razmatrana, ali njeno učešće u filmu Tima Bertona ju je sprečilo da učestvuje u realizciji projekta. Dijana Kruger se potom sama ponudila, insistirajući na svom velikom interesovanju za ulogu. Što se tiče Viržini Ledoien, reditelj je pronalazi nakon što je već ostvarila upečatljivu ulogu u filmu Usamljena devojka iz 1995. Za Žakoa, „To su glumice koje legitimišu univerzum filma i koje legitimišu film“[5].

Većina snimanja odvija se u Vesaju i u Malom Trijanonu. Velika galerija i kraljičina spavaća soba (koja se zapravo nalazi u Malom Trijanonu) snimaju se u dvorcu Šantiji. Dobijanjem ovlašćenja za postavljanje svojih filmskih ekipa u Versaju (ponedeljkom, kada je dvorac zatvoren, i noću), Benoa Žako želi od dekora napraviti „karakter za sebe“[5]. Da bi snimio ovaj istorijski film, reditelj je želeo da izbegne ono što naziva „antičkim filmom“[5] kako bi „uspostavio vezu sa sadašnjošću“[5], istovremeno izbegavajući anahronizme. Međutim, možemo primetiti da su rečnik i dikcija mladih glumica vrlo savremeni. Takođe je zamolio svog direktora fotografije da favorizuje prirodno svetlo. Značajna upotreba tehnike nošenih kamera odražava Žakoovu želju da stvori „osećaj neposrednosti, kao da neko prati snimatelja vesti tokom nasilnog događaja.“[5]

Kontroverze[uredi | uredi izvor]

Pretpostavka Žakoovog filma je da je Marija Antoaneta bila biseksualna. Istoričari to nikada nisu uspeli da dokažu, kao što nikada nisu uspeli da dokažu da je imala intimnu vezu sa grofom Ferzenom. Istoričarka i specijalistkinja Marije Antoanete, Evelin Lever[6] ne veruje u to, iako priznaje „divno napisanu“ knjigu koja je omogućila stvaranje filma. Ona tako izjavljuje, pored činjenice da lik Sidoni Labord nikada nije postojao (Žako izjavljuje da je to izmišljeni lik okružen istorijskim ličnostima, ali je kraljica zaista imala svoje čitateljke[7]): „Ovo veoma snažno prijateljstvo (sa gospođom de Polinjak) ne smemo pretvarati u homoseksualni odnos. Kraljica je optužena za sve seksualne nastranosti. Pornografski napad je uvek bio političko sredstvo za destabilizaciju ličnosti. „Pripisuju mi da volim žene i imam puno ljubavnika“, kaže ona svojoj majci. Neprijatelji Marije Antoanete govorili su o njenom safizmu. Marija Antoaneta, koja nije volela kralja, imala je jaka ženska prijateljstva i možda ljubavnika, Ferzena [8]“

Nominacije i nagrade[uredi | uredi izvor]

  • 2012: Nagrada Luj Deluk za najbolji film
  • Cezar 2013:
  • Najbolji setovi (Katja Vickop)
  • Najbolji kostimi (Kristijan Gask)
  • Najbolja kinematografija (Roman Vinding)
  • Nominacija Cezar za najbolji film
  • Nominacija Cezar za najbolju režiju (Benua Žako)
  • Nominacija Cezar za najbolju glumicu (Lea Sejdu)
  • Nominacija Cezar najbolju adaptaciju (Benua Žako i Žil Toran)
  • Nominacija Cezar za najbolju muziku (Bruno Kule)
  • Nominacija Cezar za najbolju montažu (Luk Barnie)
  • Nominacija Cezar za najbolji zvuk (Brižit Tajandije, Franci Varnije i Olivie Goanar)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Le film "Les Adieux à la reine" ouvre la 62e Berlinale”. Le Monde.fr (na jeziku: francuski). 2012-02-10. Pristupljeno 2020-12-14. 
  2. ^ AlloCine, Les Adieux à la reine: Les critiques presse (na jeziku: francuski), Pristupljeno 2020-12-14 
  3. ^ [http://jpbox-office.com/fichfilm.php?id=12690 „Les Adieux � la reine (Farewell My Queen) (2012) - JPBox-Office”]. jpbox-office.com. Pristupljeno 2020-12-14.  replacement character u |title= na poziciji 12 (pomoć)
  4. ^ „Intervju Benua Žakoa za film Zbogom kraljice”. Abus de Ciné. 
  5. ^ a b v g d đ Inter, France (2012-02-28). „Les Adieux à la Reine”. www.franceinter.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2020-12-14. 
  6. ^ „Marie-Antoinette aimait-elle (aussi) les femmes ?”. Franceinfo (na jeziku: francuski). 2012-03-21. Pristupljeno 2020-12-14. 
  7. ^ „«Marie-Antoinette est emblématique de la fin d'un monde»”. Libération.fr (na jeziku: francuski). 2012-03-27. Pristupljeno 2020-12-14. [mrtva veza]
  8. ^ Froa, Emanuel (21. mart 2012). „Intervju Evelin Leve za Figaro”. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Збогом_краљице_(филм)&oldid=26885146”