Зелена пупавка

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Zelena pupavka
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Fungi
Divizija:
Basidiomycota
Klasa:
Basidiomycetes
Red:
Agaricales
Porodica:
Amanitaceae
Rod:
Amanita
Binomno ime
Amanita phalloides
Fries
Zelena pupavka je smrtno otrovna!

Zelena pupavka (lat. Amanita phalloides) je vrsta otrovne gljive, zelena muhara, zelena ovojnjača, otrovna pečurka, gomoljača. Nije uvek zelena, kako joj kaže ime, već postoje forme bele, smeđe i žute boje. Ona je pretežno rasprostranjena na nižoj nadmorskoj visini, kraj listopadnog drveća ili borova. Može se pronaći širom Srbije, a pogotovo u Panonskoj niziji, Posavskom i Podravskom slivu, oko Banje Luke i Tuzle.

Opis gljive[uredi | uredi izvor]

  • Šešir (pileus) prečnika 6-15 sm, jajolik, zvonast na kraju otvoren, maslinastozelen, žutozelen ili sivozelen.[1]
  • Listići beli, gusti.
  • Drška (stipes) bela, sa cik-cak zelenim šarama, u gornjem delu beli rukavac, pri dnu gomoljasto zadebljana, obavijena belim omotačem.
  • Meso belo.
  • Spore u masi bele.

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Zelena pupavka je imenovana latinskim nazivom u korespondenciji između engleskog lekara Tomasa Brauna i Kristofera Mereta.[2] Isto tako, ovu zloglasnu pečurku je opisao francuski botaničar Sebastijan Vajan 1727. godine, koji joj je dao prepoznatljivo ime „Fungus phalloides, annulatus, sordide virescens, et patulus”.[3] Mada naučno ime phalloides znači „u obliku falusa”, nejasno je da li je nazvana po svojoj sličnosti sa doslovnim falusom ili pečurkama roda Phallus. Godine 1821, Elias Magnus Fries je opisao ovu pečurku kao Agaricus phalloides, ali je opisom obuhvatio sve bele amanite.[4] Konačno 1833. godine, Johan Hajnrih Fridrih Link je koristio ime Amanita phalloides,[5] prema Persunu koji ju je imenovao kao Amanita viridis 30 godina ranije.[6][7] Mada je Luis Sekretan ranije koristio ime Amanita phalloides, ono nije prihvaćeno u nomenklaturi, zato što Sekretan nije konzistentno koristio binomnu nomenklaturu.[8][9] Pojedini taksonomi se nisu slagali sa ovom stanovištem.[10][11]

Amanita phalloides je tipska vrsta Amanita sekcije Phalloideae, grupe koja sadrži sve smrtonosne pečurke Amanita vrsta koje su do sada identifikovane. Najistaknutije među njima su vrste poznate kao anđeli uništenja, naime Amanita virosa i Amanita bisporigera, kao i A. verna. Termin „anđeo uništenja” je isto tako ponekad korišten za A. phalloides, mada se naziv „kapa smrti” češće koristi na engleskom govornom području. Neki od drugih često korištenih naziva su „smrdljiva amanita”[12] i „smrtonosna amanita”.[13]

Oblik koji se retko pojavljuje, potpuno belu formu je inicijalno Maks Bricelmajr nazvao A. phalloides f. alba,[14][15] mada njen status nije bio jasan. Ovakvi primerci se mogu naći među normalno obojenim zelenim pupavkama. Taj oblik je bio opisan 2004. godine kao zaseban varijetet i nazvan A. verna var. tarda.[16] Prava Amanita verna rađa u proleće i postaje žuta u rastvoru KOH, dok to nije slučaj sa A. phalloides.[17]

Stanište[uredi | uredi izvor]

Veoma rasprostranjena i česta mikorizna gljiva, raste najčešće u hrastovim i drugim belogoričnim šumama, ali takođe i u crnogoričnim šumama u periodu od jula do oktobra.

Zelena pupavka potiče iz Evrope, gde je široko rasprostranjena.[18] Nalazi se od južnih obalskih regiona Skandinavije na severu, do Irske na zapadu, Poljske i zapadne Rusije na istoku,[16] i na jugu širom Balkana, u Italiji, Španiji i Portugaliji, i u Maroku i Ažiru u severnoj Africi.[19] U zapadnoj Aziji je poznato da je prisutna u šumama severnog Irana.[20] Postoje zapisi sa daljeg istoka u Aziji, ali tek treba potvrditi da se radi o A. phalloides.[21]

Otrovnost[uredi | uredi izvor]

Otrovna zelena pupavka, sa bijelim listićima
Jestivi šampinjon, sa ružičastim listićima

Najotrovnija gljiva, smrtno otrovna, smrtonosna količina je oko 20 grama sirove gljive, sušenje i termička obrada ne utiču na otrovnost. Znaci trovanja su: povraćanje, jak proliv, slabost i javljaju se 7-8 sati posle uzimanja gljive, a nekada i posle dva dana. Otrovanog treba hitno transportovati u bolnicu. Nema protivotrova. Smrtnost do 50% otrovanih.

Ova gljiva je veoma otrovna, no ona je još opasnija zato što je berači gljiva često miješaju sa šampinjonom, zbog bijele boje klobuka. Prvi simptomi trovanja javljaju se kasno, te je liječenje otežano. Ono se (prema Flammeru i Horaku, 1983) sastoji u: rehidrataciji, forsiranoj dijurezi, hemiperfuziji, hemofiltraciji. Pacijentu se daju velike doze penicilina, tiooktična kiselina, silibinin ili silimarin, hiperbarični kiseonik.

Anatomija[uredi | uredi izvor]

Šešir[uredi | uredi izvor]

Između 6-16,5 cm(cm), po obliku kao u zelene pupavke, no boje potpuno bijele, kao snijeg, a kožica bez tamnijih uraslih vlakanaca.

Listići[uredi | uredi izvor]

Oni su gusti, slobodni, bijeli, s brojnim lamellulama, brašnasti po cijeloj oštrici; široki 6-12 cm.

Otrusina[uredi | uredi izvor]

Otrusina je potpuno bijela (za razliku od jestivog šampinjona, sa kojim se lako može pomiješati, a kod kog je otrusina tamnosmeđe boje).

Stručak[uredi | uredi izvor]

On je 5-15/0,8-2 cm, a u bulbi do 3,3 cm i potpuno je bijel.

Mikroskopija[uredi | uredi izvor]

Spore 8-9/7-9 (mi), hyaline, amyloidne, većinom bez vakuola. Dlačice na oštrici do 7 mi, većinom balonski napuhane.

Doba[uredi | uredi izvor]

VII-XI mj

Slične vrste[uredi | uredi izvor]

Najsličnija joj je proljetna pupavka (Amanita verna), a slična joj je i Smrdljiva pupavka (Amanita virosa). Zelena pupavka slična je i jednoj od najpopularnijih jestivih pečuraka - šampinjonu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bresinsky A, Besl H (1990). A Colour Atlas of Poisonous Fungi. Wolfe Publishing. str. 26–9. ISBN 978-0-7234-1576-3. 
  2. ^ ' The fungi Phalloides" I found not very far from Norwich, large and very fetid......I have a part of one dried still by me. Letter dated August 18th 1668 in Vol 3. The Works of Sir Thomas Browne ed. Simon Wilkins 1834
  3. ^ Vaillant, Sébastien (1727). Botanicon Parisiense (na jeziku: latinski). Leide & Amsterdam: J. H. Verbeek and B. Lakeman. OCLC 5146641. 
  4. ^ Fries, Elias Magnus (1821). Systema Mycologicum I (na jeziku: latinski). Gryphiswaldiae: Ernesti Mauritii. OCLC 10717479. 
  5. ^ (jezik: nemački) Link JHF (1833) Grundriss der Kraeuterkunde IV. Haude und Spenerschen Buchhandlung (S.J. Joseephy), Berlin
  6. ^ Persoon, Christian Hendrik (1797). Tentamen Dispositionis Methodicae Fungorum (na jeziku: latinski). Lipsiae: P.P. Wolf. OCLC 19300194. 
  7. ^ Persoon, Christian Hendrik (1801). Synopsis Methodica Fungorum (na jeziku: latinski). Göttingen: H. Dietrich. OCLC 28329773. 
  8. ^ Donk, M.A. (jun 1962). „On Secretan's Fungus Names”. Taxon. 11 (5): 170—173. JSTOR 1216724. doi:10.2307/1216724. 
  9. ^ Demoulin, V. (novembar 1974). „Invalidity of Names Published in Secretan's Mycographie Suisse and Some Remarks on the Problem of Publication by Reference”. Taxon. 23 (5/6): 836—843. JSTOR 1218449. doi:10.2307/1218449. 
  10. ^ Singer, Rolf; Machol, Robert E. (jun 1962). „Are Secretan's Fungus Names Valid?”. Taxon. 26 (2/3): 251—255. JSTOR 1220563. doi:10.2307/1220563. 
  11. ^ Machol, Robert E. (avgust 1984). „Leave the Code Alone”. Taxon. 33 (3): 532—533. JSTOR 1221006. doi:10.2307/1221006. 
  12. ^ North, Pamela Mildred (1967). Poisonous plants and fungi in color. London: Blandford Press. OCLC 955264. 
  13. ^ Benjamin, str. 203
  14. ^ Tulloss, Rodham E. „Amanita phalloidea”. Studies in the Amanitaceae. Pristupljeno 22. 5. 2007. 
  15. ^ Jordan & Wheeler, str. 109
  16. ^ a b Neville, Pierre; Poumarat, Serge (2004). Amaniteae: Amanita, Limacella and Torrendia. Fungi Europaei (9). Alassio: Edizioni Candusso. ISBN 978-88-901057-3-9. 
  17. ^ Tulloss, Rodham E. „Amanita verna”. Studies in the Amanitaceae. Pristupljeno 22. 5. 2007. 
  18. ^ Lange, Lene (1974). „The distribution of macromycetes in Europe”. Dansk Botanisk Arkiv. 30: 5—105. ISSN 0011-6211. 
  19. ^ Malençon, Georges; Bertault, R. (1970). Flore des Champignons Supérieurs du Maroc I. Travaux de l'Institut scientifique chérifien et de la Faculté des sciences. Série botanique et biologie végétale (32). Rabat: Faculté des Sciences. OCLC 915096. 
  20. ^ Asef, M.R. 2009. Poisonous mushrooms of Iran. Iran-shenasi publishing.
  21. ^ Pringle, Anne; Vellinga, Else C. (jul 2006). „Last chance to know? Using literature to explore the biogeography of and invasion biology of the death cap mushroom Amanita phalloides (Vaill. Ex Fr. :Fr) Link”. Biological Invasions. 8 (5): 1131—1144. S2CID 5273858. doi:10.1007/s10530-005-3804-2. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • North, Pamela Mildred (1967). Poisonous plants and fungi in color. London: Blandford Press. OCLC 955264. 
  • Persoon, Christian Hendrik (1801). Synopsis Methodica Fungorum (na jeziku: latinski). Göttingen: H. Dietrich. OCLC 28329773. 
  • Persoon, Christian Hendrik (1797). Tentamen Dispositionis Methodicae Fungorum (na jeziku: latinski). Lipsiae: P.P. Wolf. OCLC 19300194. 
  • Fries, Elias Magnus (1821). Systema Mycologicum I (na jeziku: latinski). Gryphiswaldiae: Ernesti Mauritii. OCLC 10717479. 
  • Vaillant, Sébastien (1727). Botanicon Parisiense (na jeziku: latinski). Leide & Amsterdam: J. H. Verbeek and B. Lakeman. OCLC 5146641. 
  • Bresinsky A, Besl H (1990). A Colour Atlas of Poisonous Fungi. Wolfe Publishing. str. 26–9. ISBN 978-0-7234-1576-3. 
  • Ključ za gljive; Ivan Focht; ITRO „ Naprijed”; Zagreb 1986.
  • Đuzepe Pace: Atlas gljiva, Prosvjeta, Zagreb 1977.
  • Ivan Foht: Gljive Jugoslavije, Nolit, Beograd 1979.
  • Ivan Foht: Ključ za gljive, Naprijed, Zagreb 1990.
  • Rikardo Maca: Kako da raspoznate pečirke, Evro, Beograd 1995.
  • Romano Božac: Gljive – morfologija sistematika toksikologija, Školska knjiga Zagreb ∙ Grafički zavod Hrvatske, Zagreb 1993.
  • Benjamin, Denis R. (1995). Mushrooms: Poisons and Panaceas—A Handbook for Naturalists, Mycologists and Physicians. New York: WH Freeman and Company. ISBN 978-0-7167-2600-5. 
  • Jordan, Peter; Wheeler, Steven (2001). The Ultimate Mushroom Book. London: Hermes House. ISBN 978-1-85967-092-7. 
  • Zeitlmayr, Linus (1976). Wild Mushrooms: An Illustrated Handbook. Hertfordshire: Garden City Press. ISBN 978-0-584-10324-3. 
  • G. J. Krieglsteiner; A. Gminder (2003). Die Großpilze Baden-Württembergs. Band 4. Verlag Eugen Ulmer, Stuttgart. ISBN 978-3-8001-3281-2. 
  • Naturführer, Steinbachs (1984). Pilze. München: Mosaik Verlag GmbH. ISBN 978-3-576-01162-5. 
  • Elias Magnus Fries (1821). Systema Mycologicum, vol. I, Greifswald, Gryphiswaldiae: Ernesti Mauritii. str. LVII—520. OCLC 10717479. 
  • Houdou, Gérard (2005). Champignons de nos régions, De Borée. str. 320. ISBN 978-2-84494-318-7. 
  • Christian Hendrik Persoon (1797). Tentamen Dispositionis Methodicae Fungorum, Leipzig, Lipsiae: P.P. Wolf. OCLC 19300194. 
  • Vaillant, Sébastien (1727). Botanicon Parisiense, Leide & Amsterdam, J. H. Verbeek & B. Lakeman. OCLC 5146641. 
  • Régis Courtecuisse, Bernard Duhem: Guide des champignons de France et d'Europe (Delachaux & Niestlé, 1994-2000).
  • Marcel Bon: Champignons de France et d'Europe occidentale (Flammarion, 2004)
  • Dr Ewaldt Gerhardt (1999). Guide Vigot des champignons. Vigot. ISBN 978-2-7114-1413-0. 
  • Phillips, Roger (1981). Les Champignons. Solar. ISBN 2-263-00640-02 Proverite vrednost parametra |isbn=: length (pomoć). 
  • Laessoe, Thomas; Anna Del Conte (1996). L'Encyclopédie des champignons. Bordas. ISBN 2-04-027177-52 Proverite vrednost parametra |isbn=: length (pomoć). 
  • Jordan, Peter; Wheeler, Steven (1996). Larousse saveurs - Les champignons. Larousse. ISBN 2-03-516003-02 Proverite vrednost parametra |isbn=: length (pomoć). 
  • G. Becker; L. Giacomoni; Nicot, J; S. Pautot; G. Redeuihl; G. Branchu; D. Hartog; A. Herubel; H. Marxmuller; U. Millot; C. Schaeffner (1982). Le Guide des champignons. Reader's Digest. ISBN 2-7098-0031-42 Proverite vrednost parametra |isbn=: length (pomoć). 
  • Romagnesi, Henri (1970). Petit atlas des champignons. Bordas. ISBN 2-04007940-82 Proverite vrednost parametra |isbn=: length (pomoć). 
  • Redeuilh, Guy. Larousse des champignons édition 2004 sous la direction. ISBN 2-03-560338-22 Proverite vrednost parametra |isbn=: length (pomoć). 
  • Evans, Shelley; Kibby, Geoffrey (2006). Champignons, Éd. Larousse. ISBN 2-03-560413-32 Proverite vrednost parametra |isbn=: length (pomoć). 
  • Botineau, Michel (1998). L'Amanite phalloïde, Éveil éditeur, coll. Approche, Saint-Yrieix-sur-Charente. str. 72. ISBN 978-28400000202 Proverite vrednost parametra |isbn=: length (pomoć). 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Zelena pupavka na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зелена_пупавка&oldid=27724483”