Zoran Đinđić

Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zoran Đinđić
Zoran Đinđić na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, 24. januar 2003.
Lični podaci
Datum rođenja(1952-08-01)1. avgust 1952.
Mesto rođenjaBosanski Šamac, Bosna i Hercegovina, Jugoslavija
Datum smrti12. mart 2003.(2003-03-12) (50 god.)
Mesto smrtiBeograd, Srbija, Srbija i Crna Gora
Uzrok smrtiAtentat
NarodnostSrbin
Visinanešto iznad 1,77 m [a]
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Profesijadoktor filozofije
Porodica
SupružnikRužica Đinđić
Deca2
RoditeljiDragomir Đinđić (1916—2001)
Mila Đinđić (rođ. Dušanić) (1931/2 — 14. mart 2016)[1]
PorodicaGordana Đinđić Filipović (sestra)[2]
Politička karijera
Politička
stranka		Demokratska stranka (1990—2003)
25. januar 2001 — 12. mart 2003.
IzboriVanredni parlamentarni izbori 2000.
PredsednikMilan Milutinović
Nataša Mićić (v. d.)
PrethodnikMilomir Minić
NaslednikNebojša Čović (v. d.)
Žarko Korać (v. d.)
Zoran Živković
21. februar — 30. septembar 1997.
PrethodnikNebojša Čović
Naslednik(v. d.) Milan Božić
Vojislav Mihailović
Potpis

Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952 — Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar i filozof. Bio je dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).

Đinđić je jedna od najznačajnijih figura moderne srpske istorije, kao i da je bio darovit i preduzimljiv političar, pun ambicije i idealizma. Ostaće nepoznanica kojim tokom bi išlo njegovo liderstvo.

On je bio jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne jugoslovenske Demokratske stranke, osnivajući modernu Demokratsku stranku 1989. godine[3] čiji je predsednik postao 1994. godine.[4] Tokom 1990-ih bio je jedan od lidera opozicije režimu Slobodana Miloševića, a 2001. godine postao je premijer Srbije nakon svrgavanja Miloševića 5. oktobra 2000. godine.[4]

Kao premijer zalagao se za prodemokratske reforme i pristupanje Srbije Evropskoj uniji.[5] Đinđićeva vlada je ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i sprovela inovacije u skladu sa preporukama Saveta Evrope, što je dovelo do uvođenja institucija za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i da Savezna Republika Jugoslavija nakon što je preuređena promenivši naziv u Srbija i Crna Gora 2003. godine postane država-članica Saveta Evrope.[6] Đinđićeva vlada snažno se zalagala za saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju odnosno Haškim tribunalom. Nakon hapšenja pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) i izručenja Haškom tribunalu, JSO je organizovao oružanu pobunu u Beogradu.[7] Đinđić je ubijen u organizovanom atentatu od strane Zvezdana Jovanovića, bivšeg pripadnika JSO koji je bio povezan sa organizovanom kriminalnom grupom poznatijom kao Zemunski klan.[8][9][10]

Biografija

Mladost

Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu, Bosna i Hercegovina, Jugoslavija, gde mu je otac bio stacioniran kao oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA). Po očevoj strani je poreklom iz Toplice u južnoj Srbiji,[11] a rodno selo njegovih predaka sa očeve strane je Prekopuce. Imao je rođaka koji se takođe zvao Zoran Đinđić sa kim je imao istog pradedu, pošto su im očevi bili braća od strica.[12] Majka Mila Dušanić (oko 1931-2 - 14. mart 2016), domaćica, vaspitala ga je i njegovu stariju sestru Gordanu; porodica se selila po očevim poslovima. Deset godina Zoranovog detinjstva proteklo je u gradu Travniku, u centralnoj Bosni.[13] Na kraju, porodica se preselila u prestonicu Beograd, nakon što je njegova majka tamo dobila radno mesto. Đinđić je pohađao Devetu beogradsku gimnaziju, a potom se upisao na Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, koji je diplomirao 1974. godine. Tokom studentskih dana razvio je interesovanje za politiku.

Navijao je za Crvenu zvezdu.[14]

Studije

Đinđić je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a paralelno je pohađao i predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije.[15] Posebno interesovanje je pokazivao za Petra Kropotkina, čija je dela prevodio na srpski i kritičku teoriju društva, poznatu pod nazivom Frankfurtska škola.

Slovenačka policija je brutalno sprečila održavanje studentskog skupa, čiji je cilj bio da se formira autonomna studentska organizacija. Organizatori su, uključujući i Đinđića, uhapšeni.[16] Uhapšeni studenti su formirali štrajkački odbor, zbog čega su bili svakodnevno napadani u štampi. Za skup je bio pripremljen „Nacrt rezolucije saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu“, koji je ukazivao na postojanje krize jugoslovenskog društva i sa radikalno levih pozicija kritikovao tadašnju komunističku vlast.[17]

Novembra 1974. godine u Ljubljani je održano suđenje, na kome su šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili osuđeni na po godinu dana zatvora. Međutim, pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne.[16] Nakon što je 1974. osuđen od komunističkih vlasti i preko partijskih medija zbog svoje uloge u pokušaju organizovanja nezavisnog političkog pokreta jugoslovenskih studenata, Đinđić je emigrirao u Zapadnu Nemačku[18] zahvaljujući intervenciji bivšeg nemačkog kancelara Vilija Branta, koji je ubedio vlasti da puste Đinđića da dođe u Nemačku umesto da kaznu služi u Jugoslaviji.

Nastavio je studije kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu.[19] U Nemačkoj, Đinđić je doktorirao filozofiju na Univerzitetu u Konstancu 1979. godine.[20] Godine 1979. je doktorirao na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod Jirgena Habermasa.[21] Kao student bio je pod velikim uticajem Habermasovog saveta da intelektualac ​​ima dužnost ne samo da misli, već i da deluje.[22] Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru „Karl Marks“ u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer.[23] U lično prijateljstvo, to poznanstvo je preraslo tek 20 godina kasnije. Ovo je postalo predmet špekulacija i medijskih manipulacija u smislu Fišerovog ranijeg pacifizma i njegove kasnije navodne uloge u napadima NATO-a na SR Jugoslaviju.[24]

Jedan kolega jugoslovenski student koji ga je poznavao u Nemačkoj, Milorad Vučelić, priseća se da je Đinđić u kampusu bio poznat „ne samo po tome što je studentski briljantan, već i po tome što je bio otvoren za život. Nije bio tipičan dosadan intelektualac. Znao je kako da živi. Imao je devojke sjajnog izgleda. Bio je izuzetno kul."[22] Dok je bio student na Univerzitetu u Konstancu, održavao je bliske veze sa studentskim anarhističkim grupama i učestvovao je u Korčulanskoj letnjoj školi koju je vodio Praksis.[18] Govorio je nemački jezik. Kasnije, dok je bio premijer Srbije, savladao je i engleski jezik.

Profesor

Godine 1989, Đinđić se vratio u SFR Jugoslaviju da bi preuzeo profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu. Takođe je bio i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.[25] Autor je više stručnih eseja i knjiga iz oblasti filozofije, politike, ekonomije i sl.

Političko delovanje

Osnivanje Demokratske stranke

Đinđić je zajedno sa drugim srpskim intelektualcima, disidentima i prodemokratskim aktivistima osnovao Demokratsku stranku, zasnovanu na temeljima i sličnom konceptu predratne Demokratske stranke za vreme kraljevine Jugoslavije. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. godine i izabran za poslanika u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Godine 1994. je postao predsednik Demokratske stranke umesto dotadašnjeg Dragoljuba Mićunovića.[4] Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ.

Dolazak na mesto predsednika DS-a

Novi balans snaga unutar DS-a vodio je ka sazivanju vanredne skupštine stranke. Na vanrednoj skupštini održanoj 5. januara 1994, Đinđić je postao predsednik DS-a, zamenjujući svog političkog mentora Mićunovića, koji je nakon toga podneo ostavku na mesto u predsedništvu DS. Neslanu šalu na račun tada 63-godišnjeg Mićunovića izneo je 41-godišnji Đinđić tokom skupštine stranke kada je rekao: "Mićunovićevo vreme je prošlo... Mićunović nije Tina Tarner pa da bolje zvuči sada nego sa trideset godina".[26] U svom govoru na skupštini stranke kada je podnosio ostavku, Mićunović je ogorčen i razočaran okarakterisao Đinđićevo ponašanje oko preuzimanja stranke kao "spoj makijavelizma i revolucionarne tehnike".[27] Ovom unutrašnjem stranačkom raskolu Đinđiću je takođe koristilo i pridobijanje diskretne podrške i naklnosti od strane režimskih medija.[26]

Đinđić je, nakon što je preuzeo kormilo DS-a, uložio mnogo energije da bi od onoga što je ponekad ironično nazivao "debatni klub" napravio efikasnu i modernu političku stranku, koja funkcioniše po modelu efikasnog preduzeća.[28]

Sledeće godine 15. aprila 1995, na redovnom zasedanju skupštine stranke, Đinđić je ponovo izabran za predsednika stranke. Mada je stranka pod Đinđićevim rukovodstvom bila mnogo bolje organizovanija, ipak je i dalje je doživljavala probleme u formulisanju jasnog stava u vezi nacionalnog pitanja. Đinđićeve sopstvene akcije možda su dobra ilustracija toga. Đinđić je suštinski odbio da prizna nacionalno pitanje kao stvarno pitanje, pri čemu u svojoj knjizi "Jugoslavija kao nedovršena država" ni u jednom delu nije posebno pomenuo Srbe koje žive u drugim krajevima Jugoslavije, odnosno van federalnih granica Srbije. Istovremeno održavao je bliske i prijateljske veze sa predsednikom Republike Srpske Radovanom Karadžićem koga je posetio u Palama, u februaru 1994, dok su američke snage pretile bombardovanjem srpskih položaja u Bosni. Na Vidovdan 28. juna 1994. godine, Đinđić je uputio čestitku generalu Ratku Mladiću u kojoj mu, „u ime svih članova DS-a i svoje lično ime čestita Dan Vojske Republike Srpske“ gde još navodi da „Vojska RS, nastala u ratu za slobodu je primer kako jedna mala, ali narodna vojska može uspešno sačuvati državu i zaštiti narod“. Đinđić u čestitki u kojoj se Ratku Mladiću obraća „s poštovanjem“, još navodi da je „nama (Srbima) potrebna snažna vojska, kako bi druga strana odustala od namere da nastavi rat“.[29][30][31] Ovakav, zaokret oko nacionalnog pitanja, efikasno su koristili politički protivnici DS-a i Đinđićevi kritičari širom političkog spektra. Kako se Rat u Bosni privodio kraju potpisivanjem Dejtonskog sporazuma u novembru 1995, Milošević je uživao stabilnu podršku međunarodne zajednice koja ga je proglasila za "faktor mira i stabilnosti na Balkanu".

Posle sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. godine Đinđić je osuđen na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. godine preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.[32]

Koalicija Zajedno

U novembru 1996. na lokalnim izborima DS je nastupala kao deo opozicione Koalicije Zajedno. Demokratska stranka koja je u to vreme brojala samo 7.000 članova širom Srbije pridružila se Koaliciji Zajedno protivno Đinđićevim ličnim željama, koji je bio nadglasan kada se raspravljalo o donošenju odluke unutar stranke.[33] Nakon pobede opozicije u ključnim gradovima: Beogradu, Novom Sadu i Nišu, Milošević je odbio da prizna izborne rezultate i time izazvao tromesečne proteste na koje je izašlo stotine hiljada građana.

Nakon niza masovnih protesta i demonstracija zbog optužbi za krađu na lokalnim izborima 1996, prilikom kojih je vrlo često dolazilo do prekomerne upotrebe sile od strane policije, a zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Miloševićev režim je, delimično pod pritiskom unutrašnjeg nezadovoljstva, a delimično međunarodnog faktora, popustio. Đinđić je 21. februara 1997. godine izabran za predsednika Skupštine grada Beograda. Tog dana skinuta je zvezda petokraka sa kupole Gradske skupštine. Iako je skinuta sa zastave još u oktobru 1991. godine, petokraka je uspela da "preživi" još šest godina na gradskim i državnim institucijama. Đinđić je zvezdu petokraku lično doneo i poklonio Muzeju istorije Jugoslavije.[34][35][36][37][38] Đinđić se nije dugo zadržao na funkciji gradonačelnika i ubrzo je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda 30. septembra 1997. glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove dotadašnjeg koalicionog partnera.[39]

Bojkot izbora u 1997.

Glavni članci: Izbori za narodne poslanike Srbije 1997. i Izbori za predsednika Srbije 1997.

Kasnije, iste godine Đinđić je doneo čvrstu odluku da DS bojkotuje predsedničke i parlamentarne izbore time razbijajući Koaliciju Zajedno. Ujedinjeni oko zajedničkog političkog neprijatelja Koalicija Zajedno, sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić, raspala se samo četiri meseca nakon svoje pobede.

Đinđić i njegova stranka bojkotovali su predsedničke i parlamentarne izbore 1997. godine, kao i ostali iz "demokratskog bloka" uključujući i Vojislava Koštunicu i njegovu Demokratsku stranku Srbije. Ovo je dovelo do toga da socijalisti i radikali zauzmu većinu mesta ostavljajući treći najveći deo Draškovićevom SPO-u. Kako, međutim, prema objavljenim zvaničnim rezultatima, u tom drugom krugu na izbore nije izašlo po tadašnjem izbornom zakonu neophodnih 50% upisanih birača, ovi izbori su proglašeni neuspelim i izborni postupak je ponovljen kasnije iste godine

U ovom slučaju, Vojislav Šešelj je pobedio u drugom krugu socijalistu Zorana Lilića, a kada su izbori ponovljeni, Šešelj je izgubio od socijaliste Milana Milutinovića. Ovo je prouzrokovalo da Šešelj proglasi izbornu krađu i povede proteste protiv vlade. Predomislio se kada je izbila kosovska kriza rane 1998. godine, i kada je dobio ponudu Slobodana Miloševića da sa svojim radikalima se priključi vladi kao koalicioni partner. Kada se i njegov kum, Vuk Drašković priključio vladi, Đinđić je ostao glavni opozicioni lider Miloševićevom režimu u periodu kada je NATO započeo rat protiv SR Jugoslavije.

NATO bombardovanje

Nakon ubistva antivladinog izdavača i novinara Slavka Ćuruvije na Uskrs tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, i ozbiljnih pretnji da se i njemu desi isto, Zoran Đinđić se, radi sopstvene sigurnosti, privremeno sklonio u Crnu Goru da bi kasnije otišao u inostranstvo, jer je, po saznanjima, bio sledeći na spisku atentata Miloševićeve Službe državne bezbednosti. U septembru 1999. godine, Đinđić je proglašen za jednog od najvažnijih političara na početku 21. veka u izboru časopisa Tajm.[40] Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi je bilo zatvoreno za javnost, a potom je i ustanovljeno da je bilo montirano.

Izbori 2000. i dolazak na vlast

Glavni članci: Izbori za predsednika Savezne Republike Jugoslavije 2000., Izbori za narodne poslanike Srbije 2000., Demokratska opozicija Srbije i Svrgavanje Slobodana Miloševića
Zoran Đinđić i Vladimir Putin u Beogradu 16−17. juna 2001. godine

Zoran Đinđić je igrao istaknutu ulogu u izborima za predsednika SR Jugoslavije septembra 2000. i uličnim demonstracijama 5. oktobra koje su dovele do pada Slobodana Miloševića sa vlasti. Vojislav Koštunica je bio predsednički kandidat, a Đinđić je predvodio široku koaliciju Demokratske opozicije Srbije (DOS), koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Demokratska stranka postala je najveća stranka u okviru DOS-a koji je osvojio 64,09% glasova na parlamentarnim izborima u decembru time dobijajući 176 od 250 poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini. Đinđić je postao premijer Srbije 25. januara 2001. godine i ujedno prvi post-Miloševićevski predsednik vlade.[41] Značajnu ulogu tokom petooktobarskih demonstracija odigrala je Jedinica za specijalne operacije (JSO) utoliko što, nakon dogovora između Đinđića i Milorada Ulemeka Legije — komandanta JSO-a, a uprkos naređenju, nije otvorila vatru na demonstrante. Nakon brojnih incidenata u aprilu 2001. godine, Milorad Ulemek je pod pritiskom vlasti na svoj zahtev smenjen sa mesta komandanta JSO.

Izručenje Slobodana Miloševića Hagu

Dana 1. aprila 2001. godine, bivši predsednik Slobodan Milošević je uhapšen. Iako zvanična optužnica nije sastavljena, Milošević se sumnjičio za zloupotrebu službenog položaja i korupciju.[42] Nakon Miloševićevog hapšenja, Sjedinjene Američke Države zatražile su od Vlade Jugoslavije njegovo izručenje, uslovljavajući je da ukoliko ga ne izruči Haškom tribunalu da će izgubiti finansijsku pomoć MMF-a i Svetske banke.[42] Predsednik Vojislav Koštunica protivio se izručivanju Miloševića navodeći da bi taj čin prekršio Ustav Jugoslavije. Predsednik vlade Zoran Đinđić sazvao je vanredni sastanak vlade povodom odluke o izručivanju.[43] Miloševićevi branioci žalili su se na proces izručivanja Ustavnom sudu Jugoslavije. Sud je zahtevao dve nedelje razmatranja žalbe. Ignorišući zahteve predsednika i ustavnog suda, Đinđić je naredio izručivanje Miloševića Haškom tribunalu. Na Vidovdan 28. juna 2001. godine, Milošević je prebačen helikopterom iz Beograda u američku vazdušnu bazu u Tuzli odakle je prebačen u Hag.[43]

Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.[44] Izručivanje Miloševića Haškom tribunalu izazvalo je političke nemire i ulične proteste opozicije u SR Jugoslaviji. Koštunica je izručivanje proglasio nezakonitim i neustavnim. Đinđić je objasnio da bi nesaradnja vlade imala konkretnih negativnih posledicai i da izručenje Miloševića Haškom tribunalu nije bila ekstradicija jer je to institucija Ujedinjenih nacija i da samim tim nije strana država.[43] Nakon izručivanja Miloševića, SR Jugoslavija je nastavila da prima finansijsku pomoć EU, MMF-a i Svetske banke.[45] Kasnije, Đinđić je rekao da je razočaran odugovlačenjem suđenja Miloševiću i ocenio to kao "skupi cirkus", i da "Haški tribunal dozvoljava Miloševiću da koristi svoju demagogiju i vodi suđenje".

Pobuna JSO

Glavni članak: Pobuna Jedinice za specijalne operacije

Avgusta 2001. ubijen je bivši oficir Službe državne bezbednosti Momir Gavrilović, nekoliko sati nakon sastanka sa Koštunicom u njegovom kabinetu. Koštunica je tvrdio da je Gavrilović ubijen jer je posedovao dokaze o povezanosti pojedinih članova Đinđićeve vlade sa organizovanim kriminalom. Ovo je prouzrokovalo da Koštunica i njegova Demokratska stranka Srbije sa svojih 45 narodnih poslanika napuste Đinđićevu vladu i vladajuću koaliciju oko DOS-a. Đinđić je nameravao da izbaci poslanike DSS-a iz parlamenta oduzimanjem poslaničkih mandata. U međuvremenu, Koštunica i njegova stranka, zajedno sa SRS i SPS su otvoreno optužili Đinđića za organizovani kriminal.[46][47] Dvojica ministara iz Koštuničine stranke (Aleksandar Pravdić i Obren Joksimović) podneli su ostavke i napustili Đinđićevu vladu.[46]

Ubrzo nakon tih napada, u novembru 2001. je došlo do pobune JSO protiv Đinđićeve vlade, tokom koje su pripadnici JSO, predvođeni Miloradom Ulemekom, blokirali auto-put kod Vrbasa i Sava centra. U trenutku izbijanja pobune, Đinđić i tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović su bili na službenom putu, a Goran Petrović, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti na godišnjem odmoru. Kada se Đinđić sutradan ujutru vratio sa službenog puta, popodne je predsedavao sastanku održanom u MUP-u Srbije. Na ovom sastanku, Đinđić je od Lukića zatražio direktan odgovor na pitanje da li bi policija mogla da spreči JSO u njenom eventualnom pokušaju zaposedanja sedišta republičke Vlade i dobio je negativan odgovor.[48] Navodni povod za pobunu JSO bilo je hapšenje haških optuženika braće Predraga i Nenada Banovića, optuženih pred Haškim tribunalom. Međutim, pravi povod je verovatno bila činjenica da su braća Banović ratovala u BiH zajedno s paravojnom jedinicom Vukovi (pretečom JSO-a), što je verovatno izazvalo strah da bi i neki pripadnici JSO mogli biti uhapšeni.[49] Drugi mogući povod bilo je to što je Ulemek, koji je želeo da zadrži uticaj nad JSO-om, želeo i da izbegne eventualno hapšenje prilikom svedočenja na suđenju za atentat na Ibarskoj magistrali, koje je bilo zakazano za 12. novembar.[50] Koštunica je podržao pobunu rekavši da se radi o ljudima koji nisu ugrozili bezbednost zemlje, a sličnost svoje izjave s Ulemekovom kasnije ocenio kao nevažnu.[51] Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka su takođe podržali pobunu.[52] Iako je pobuna bila protivzakonita[49] i protivustavna,[53] reakcije političke elite na nju su bile podeljene. Pobuna je okončana 17. novembra 2001. oko 7 časova ujutru kada su s ulaza u bazu JSO-a sklonjeni oklopljeni transporteri i naoružani stražari koji su se tu nalazili celim tokom pobune.[54]

Dana 24. juna 2002. godine, Koštunica je neočekivano smenio sa mesta načelnika generalštaba generala Nebojšu Pavkovića, iako je ranije odbijao da ga smeni. Đinđić je dugo tražio Pavkovićevu smenu, a Pavković je optužio Koštunicu da je podlegao „nedemokratskim pritiscima” i da je smenjen jer je odbijao da Vojska Jugoslavije učestvuje u „prljavoj kampanji” predsedništva Jugoslavije protiv Đinđića, među kojima je bilo navodno prisluškivanje Đinđićeve vlade.[55]

Spoljna politika

Đinđićeva vlada je bila dobro prihvaćena od strane zapadnih država.[56] Njegovi sastanci sa tada vodećim ličnostima zapadnih zemalja Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i drugima, snažno su ukazivali da Zapad podržava njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim koalicionim partnerom, tadašnjim Predsednikom SR Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najveći politički suparnik. Đinđićevi raniji bliski odnosi sa Predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem su se ohladili zbog Đukanovićevih separatističkih težnji za nezavisnom državom Crnom Gorom.

Đinđić je takođe pokrenuo ekonomske reforme dok je bio na mestu premijera Srbije. Takve reforme uključivale su liberalizaciju cena i smanjenje novčane mase s ciljem postizanja makroekonomske stabilnosti. Takođe se dogodila mala privatizacija u pogledu bankarske aktive i finansijskog sektora. Na kraju, Vlada Srbije eliminisala je mnoge trgovinske barijere s ciljem konačne integracije u Evropsku uniju. Rane ekonomske reforme za vreme vlade Đinđić-Koštunica, održane su i nakon atentata na Đinđića omogućavajući tako ekonomiji da se znatno poveća pre svetske ekonomske krize 2008. godine. Međutim, nezaposlenost je i dalje ostala veoma visoka, a tempo i kvantitet reformi nisu uspeli da povrate Srbiju na isti životni standard kakav je bio pre 1990. godine.[57]

Sredinom 2001. godine, Vlada Zorana Đinđića je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime vladine elektronske inicijative.[58]

Početkom 2003. godine, Đinđić je pokrenuo široku diplomatsku kampanju za rešenje statusa Kosova i Metohije.[59][60]

Atentat

Glavni članak: Atentat na Zorana Đinđića

Na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije u Beogradu 12. marta 2003. godine oko 12:30 predsednik Vlade Zoran Đinđić pogođen je metkom koji je prošao kroz njegovo srce i brzo je odveden u bolnicu, ali njegova smrt proglašena je jedan čas kasnije, "u 13:30 na operacionom stolu Urgentnog centra".[61][62] Od drugog ispaljenog metka teško je ranjen u stomak pripadnik obezbeđenja premijera Milan Veruović,[63] koji svedoči o ubistvu predsednika vlade u svojoj knjizi Treći metak, a prema tom svedočenju posle dva metka možda je ispaljen i treći metak. Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu.

Oba metka je, snajperom, sa 130 m udaljenosti, ispalio policijski oficir Zvezdan Jovanović, pripadnik Crvenih beretki, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je kasnije pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva Zorana Đinđića.

Ubistvu predsednika Vlade Srbije je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja atentata. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je poznati kriminalac i član Zemunskog klana, vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio predsednik vlade Zoran Đinđić.[64] Istovremeno, pored auto-puta čekalo nekoliko atentatora, koji su bili naoružani ručnim raketnim bacačima i automatskim puškama.[65] Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.

— O neuspelom atentatu na njega, Politika, 21. februar 2003. i Glas javnosti 24. februar 2003. godine.

Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.

Vanredno stanje

Đinđićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju

Nataša Mićić, tadašnji vršilac dužnosti Predsednika Srbije, proglasila je vanredno stanje odmah nakon ubistva, a Zoran Živković je izabran od strane Demokratske stranke za Đinđićevog naslednika.[66] Međutim, nakon novih parlamentarnih izbora 28. decembar 2003, Boris Tadić je postao predsednik Demokratske stranke, a Vojislav Koštunica je postao novi premijer Srbije.

Đinđić je bio oženjen Ružicom Đinđić i imao je dvoje dece, kćerku Jovanu i sina Luku, koji su u vreme atentata bili maloletni. Njegovu svečanu povorku i sahranu 15. marta 2003. godine pratio je veliki broj građana i stranih delegacija.

Učesnici atentata na Đinđića su redom hapšeni ili su se sami predavali, zaključno sa glavnim organizatorom realizacije ubistva Miloradom Ulemekom Legijom, koji se posle nekoliko godina bekstva predao nadležnim organima. Većina njih su privedeni odmah nakon atentata, u martu i aprilu 2003. godine u policijskoj akciji "Sablja".

Spomenik Zoranu Đinđiću u Prokuplju

Nasleđe

Prvi spomenik Zoranu Đinđiću

Prvi spomenik Zoranu Đinđiću podignut je u Prokuplju, na platou ispred sportske hale koja nosi njegovo ime. Spomenik je otkriven na svečanosti održanoj 1. avgusta 2007. godine, na 55-godišnjicu njegovog rođenja. Podignut je u Prokuplju jer porodica Đinđić potiče iz Topličkog kraja. Spomenik je poklon vajara Zdravka Joksimovića majci ubijenog premijera, Mili Đinđić, koja je spomenik i otkrila.[67]

Posthumno je 2004. odlikovan Ordenom Nemanje I stepena od strane predsjednika SCG Svetozara Marovića,[68] a predsjednik Crne Gore Filip Vujanović, posthumno ga je 2015. odlikovao ordenom Crnogorske velike zvijezde.[69]

Zanimljivosti

  • Učestvovao je u specijalnom izdanju kviza Želite li da postanete milioner.[70][71] Osvojio je 750.000 dinara pošto je odustao na 14. pitanju u kome se tražio glumac čiji je deda bio rođeni Nemac. Nakon odustajanja je rekao da misli da je to Stevo Žigon, ali je tačan odgovor bio Zoran Radmilović.[72] Iskoristio je sve 3 pomoći, a na 12. pitanju za 375.000 dinara je pozvao ćerku.[73]
  • Imao je nešto mlađeg rođaka koji se takođe zvao Zoran Đinđić. Imali su istog pradedu pošto su im očevi bili braća od strica. Kao mladi su se povremeno viđali 1970-ih na porodičnom imanju u selu Prekopuce, a kasnije su obojica živeli na desetak kilometara jedan od drugog u Beogradu. Po njegovim rečima nije hteo da se nameće poznatijem rođaku, pa nisu imali kontakta u tom periodu. Glas javnosti je 2004. godine objavio kratak intervju sa njim. Rekao je da je zbog imena povremeno dolazio u komične situacije kada bi mu tražili lične isprave. Sticajem okolnosti se broj telefona na njegovom radnom mestu u Luki "Beograd" razlikovao samo na jednom mestu od broja direkcije JUL-a, pa su sagovornici prilikom predstavljanja tokom javljanja na telefon mislili da ih on zeza, i onda bi mu se u šali predstavljali kao neki drugi političari poput Vuka Draškovića. Posle atentata na Zorana Đinđića se učlanio u Demokratsku stranku, a oko 24. aprila 2004. je jednoglasno bio izabran za predsednika mesnog odbora stranke na Karaburmi.[12]
  • Na dan atentata je trebao da se sretne sa ministarkom spoljnih poslova Švedske Anom Lind.[74]
  • Po intervjuu za Newsweek koji je 2013. godine dala Biljana Plavšić, druga predsednica Republike Srpske koja je i sama bila u to vreme u Hagu, Slobodanu Miloševiću je bilo žao kada je čuo da je na Đinđića izvršen atentat. Navodno je i negodovao na proslavu Vojislava Šešelja zbog Đinđićeve smrti.[75]
  • Dr Miljko Ristić je sa asistentom Dušanom Velimirovićem vršio operaciju nad njim neposredno posle atentata. Uspeli su da mu ušiju srce, ali je preko jetre, koja je bila raznesena u komade, gubio puno krvi. Ristić je 2022. rekao da bi možda i spasili Đinđića da su imali drugu jetru koju bi mu presadili.[76]

Bibliografija

Glavni članak: Spisak dela Zorana Đinđića

Potpuna Đinđićeva bibliografija nalazi se na stranici Fonda dr Zoran Đinđić.[77] Zoran Đinđić je bio pisac u oblasti filozofije društva i političke filozofije, ali i politikologije i sociološke teorije. Takođe je napisao nekoliko socioloških studija u kojima se bavio pitanjima jugoslovenskog društva.

Foto galerija

  • Susret sa Bilom Gejtsom
    Susret sa Bilom Gejtsom
  • Susret sa švedskim ministrom spoljnih poslova Anom Lind
    Susret sa švedskim ministrom spoljnih poslova Anom Lind
  • Tabla na zgradi gde je stanovao Zoran Đinđić
    Tabla na zgradi gde je stanovao Zoran Đinđić
  • Plato Zorana Đinđića, Trg Republike, Beograd
    Plato Zorana Đinđića, Trg Republike, Beograd
  • Zoran Đinđić na panou 2013. godine
    Zoran Đinđić na panou 2013. godine

Vidi još

Vikizvornik ima nekoliko tekstova vezanih za: Atentat na Zorana Đinđića

Napomene

  1. ^ Bio je viši od Bila Gejtsa (zajednička fotografija)), što znači da je imao bar 1,78 m.

Reference

  1. ^ Novinski članak
  2. ^ „Uvodni deo teksta”. Arhivirano iz originala 22. 2. 2020. g. Pristupljeno 23. 11. 2020. 
  3. ^ Democratic Party official site: „Reforming of Democratic Party”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. децембар 2017)
  4. ^ а б в Democratic Party official site: „Dr Zoran Đinđić (1952—2003)”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јун 2009) (језик: српски)
  5. ^ Silber, Laura (14. 3. 2003). „Serbia Loses More Than a Leader”. New York Times. Приступљено 15. 1. 2010. 
  6. ^ „Serbia and Montenegro: Stabilisation and association” (PDF). European Commission. 26. 3. 2003. Приступљено 2019-11-17. 
  7. ^ „Mutiny, Assassination and a Serbian Political Conspiracy”. Balkan Insight. 13. 7. 2018. Приступљено 19. 11. 2019. 
  8. ^ presuda p. 8-12
  9. ^ Erlanger, Steven (16. 3. 2003). „The World: Murder in Belgrade; Did Serbia's Leader Do the West's Bidding Too Well?”. New York Times. Приступљено 15. 1. 2010. 
  10. ^ „2 Suspects in Murder Of Serbian Premier Are Killed by Police”. New York Times. 28. 3. 2003. Приступљено 15. 1. 2010. 
  11. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Sećanje Topličana na Zorana Đinđića”. www.rts.rs. Приступљено 2022-05-14. 
  12. ^ а б M. Medenica (30. 4. 2004). „Zoran Đinđić sa Karaburme”. arhiva.glas-javnosti.rs. 
  13. ^ „Charlie Rose - A converstaion with Zoran Djindjic, Prime Minister, Serbia”. web.archive.org. 2011-11-25. Архивирано из оригинала 25. 11. 2011. г. Приступљено 2022-05-14. 
  14. ^ „Đinđić u kvizu "Milioner" - Deo kada kaže za koga navija”. youtube.com. 31. 12. 2002. Корисна информација се налази на: 5m43s. Приступљено 27. 8. 2022. 
  15. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  16. ^ а б „Vreme 636 - Ubistvo premijera Zorana Đinđića”. 
  17. ^ „Zoran Đinđić”. Архивирано из оригинала 31. 01. 2023. г. Приступљено 31. 01. 2023. 
  18. ^ а б Thomas, Robert (1999). The Politics of Serbia in the 1990s (на језику: енглески). Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11381-6. 
  19. ^ The Management of Meaning in Organizations. 
  20. ^ King, Mary E. (2010). The New York Times on emerging democracies in Eastern Europe. Washington, D.C.: CQ Press. ISBN 978-1-60426-582-8. OCLC 567804756. 
  21. ^ „Biografija Zorana Đinđića”. 
  22. ^ а б Pomfret, John (1996-12-28). „SERBIA'S ELASTIC MAN”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2022-05-15. 
  23. ^ „Website des Berliner Journalisten Gerald Praschl | Startseite Чланак о Зорану Ђинђићу на вебсајту немачког новинара Гералда Прашла”. Архивирано из оригинала 19. 1. 2009. г. Приступљено 26. 4. 2011. 
  24. ^ „Нови Београд, Улице око Фонтане”. 
  25. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Biografija Zorana Đinđića”. Архивирано из оригинала 26. 7. 2011. г. Приступљено 26. 4. 2011. 
  26. ^ а б Vukadinović, Đorđe (17. 1. 2002). „Čovek na mestu ili konac delo krasi”. Vreme. Приступљено 17. 7. 2014. 
  27. ^ Nikčević, Tamara (7. 3. 2013). „O sukobu, pomirenju i saradnji sa Zoranom Đinđićem” [On Conflict, Reconciliation and Cooperation with Zoran Đinđić]. Vreme. Приступљено 17. 7. 2014. 
  28. ^ Vukadinović, Đorđe (12. 2. 2010). „Dvadeset godina DS-a – istorija i izazovi” [Twenty Years of DS – History and Challenges]. Nova srpska politička misao. Приступљено 17. 7. 2014. 
  29. ^ „EKSKLUZIVNO! NIKAD VIĐENO PISMO ZORANA ĐINĐIĆA RATKU MLADIĆU! Ovo je čestitka koja veliča generala i Vojsku Republike Srpske!”. kurir.rs. 23. 11. 2017. 
  30. ^ „POŠTOVANI GENERALE MLADIĆU: Ovo je pismo koje je ZORAN ĐINĐIĆ u ime DS poslao komandantu vojske RS!”. espreso.co.rs. 20. 07. 2019. 
  31. ^ „Polemika poslanika o pismu Đinđića Mladiću, bombardovanju”. rs.n1info.com. 24. 11. 2017. 
  32. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  33. ^ NIN 2010, стр. 18
  34. ^ „Kako je Srbija rekla ZBOGOM poslednjem simbolu KOMUNIZMA”. blic.rs. 12. 10. 2019. 
  35. ^ „Na današnji dan pre 20 godina je SKINUTA ZVEZDA PETOKRAKA”. blic.rs. 21. 2. 2017. 
  36. ^ „SEĆATE LI SE OVE PETOKRAKE Nekada bila na gradskoj skupštini, sada je izložena kao šipka u muzeju”. blic.rs. 13. 12. 2016. 
  37. ^ „1997: Zbogom komunizmu”. blic.rs. 08. 09. 2011. 
  38. ^ „Beograd bez petokrake”. blic.rs. 27. 02. 1997. 
  39. ^ „"Nasa Borba" - Smenjen gradonacelnik Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  40. ^ „2004 TDT5 Evaluation Topics”. Архивирано из оригинала 30. 1. 2007. г. Приступљено 26. 4. 2011. 
  41. ^ „CEEOL The History of The 20th Century, Issue 2 /2006”. Архивирано из оригинала 03. 04. 2008. г. Приступљено 26. 4. 2011. 
  42. ^ а б „Milosevic arrested”. BBC News. 1. 4. 2001. Приступљено 3. 3. 2014. 
  43. ^ а б в „Milosevic extradited”. BBC News. 28. 6. 2001. Приступљено 3. 3. 2014. 
  44. ^ „BBC NEWS | Europe | Obituary: Zoran Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  45. ^ „Milosevic extradition unlocks aid coffers”. BBC News. 29. 6. 2001. Приступљено 3. 3. 2014. 
  46. ^ а б Bideleux & Jeffries 2007, стр. 288.
  47. ^ Antiwar.com: „GO FOR IT, KOSTUNICA!”.  Архивирано 2016-10-21 на сајту Wayback Machine
  48. ^ B92 — „„Službena tajna“ (5. deo)”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. septembar 2009), 30.10.2008.
  49. ^ a b „Vreme“ — „Oružana pobuna“, 15.11.2001.
  50. ^ „Od visokog rejtinga do dubokog pada”. 
  51. ^ B92 — „Intervju - Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a“, 27.3.2003.
  52. ^ „Glas javnosti“ — „Opravdano protestuju“, 16.11.2001.
  53. ^ S. Popović — „Krivična prijava”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. септембар 2011); по Уставу СРЈ, члан 57, став 3
  54. ^ „Глас јавности“ — „Окончан протест 'Црвених беретки'“, 18.11.2001.
  55. ^ Bideleux & Jeffries 2007, стр. 296.
  56. ^ „Kontakt SAD tri godine”. Приступљено 13. 1. 2012. 
  57. ^ Hayton, Bill (9. 8. 2002). „Serbia's Machiavellian politics”. BBC News. 
  58. ^ „„Microsoft invests in Serbian government's electronic initiatives“”. Архивирано из оригинала 3. 1. 2008. г. Приступљено 26. 4. 2011. 
  59. ^ Bilbija, Đ.; Ognjanović, R. (6. 3. 2003). „SRBIJA NIJE ŽETON ZA PLAĆANJE DUGOVA”. novosti.rs. Приступљено 15. 2. 2017. 
  60. ^ „ТУРИРАЊЕ БУЛДОЖЕР ДИПЛОМАТИЈЕ: Како су језиве претње Ђинђићу због Косова стигле и Вучићу”. Вечерње новости. 20. 2. 2023. Приступљено 21. 2. 2023. 
  61. ^ Логос 2019, стр. 382-383.
  62. ^ presuda p. 10-11
  63. ^ presuda p. 11
  64. ^ Логос 2019, стр. 382.
  65. ^ presuda p. 9
  66. ^ Логос 2019, стр. 383 са напоменом 2036. Скупштина Србије Живковића је изабрала за председника владе 18.3.2003. Ванредно стање у Србији је трајало до 22.4.2003. У време ванредног стања полиција је привела неколико хиљада лица. Извршена су затварања осумњичених за атентат и учешће у организованом криминалу (акција Сабља).
  67. ^ „Otkriven spomenik Đinđiću”. B92. 1. 8. 2007. Приступљено 17. 4. 2019. 
  68. ^ „Đinđiću Orden Nemanje prvog stepena”. B92. 18. 10. 2004. Приступљено 25. 1. 2022. 
  69. ^ „Vujanović posthumno odlikovao Zorana Đinđića”. N1. 2. 6. 2015. Приступљено 25. 1. 2022. 
  70. ^ „Djindjic u kvizu "Milioner" 1.deo”. youtube.com. Приступљено 3. 1. 2023. 
  71. ^ „Djindjic u kvizu "Milioner" 2.deo”. youtube.com. Приступљено 3. 1. 2023. 
  72. ^ „Đinđić u kvizu "Milioner" - 14. pitanje”. youtube.com. Приступљено 3. 1. 2023. 
  73. ^ „Đinđić u kvizu "Milioner" - 12. pitanje”. youtube.com. Приступљено 3. 1. 2023. 
  74. ^ „Preminula Ana Lind”. arhiva.glas-javnosti. 12. 9. 2009. Приступљено 4. 3. 2023. „При дну чланка” 
  75. ^ Newsweek (30. 3. 2013). „SLOBA TEŠKO PODNEO ĐINĐIĆEVU SMRT: Ekskluzivna ispovest Biljane Plavšić o Hagu!”. kurir.rs. Курир. Приступљено 19. 9. 2022. 
  76. ^ Љубинка Рачић (12. 3. 2022). „19 godina kasnije dr Ristić sa suzama priča o pokušaju da spasi premijera Đinđića: Postojala je šansa”. telegraf.rs. Приступљено 4. 3. 2023. 
  77. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Bibliografija Zorana Đinđića”. Архивирано из оригинала 25. 10. 2011. г. Приступљено 26. 4. 2011. 

Литература

Спољашње везе

Političke funkcije
Premijer Srbije
2001–2003
Gradonačelnik Beograda
1997
Stranačke funkcije
Predsednik Demokratske stranke
1994–2003
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зоран_Ђинђић&oldid=27773604”