Pređi na sadržaj

Ilegalna štamparija CK KPJ na Banjičkom vencu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili drugo značenje, pogledajte članak Ilegalne štamparije i skloništa KPJ u okupiranom Beogradu.
Ilegalna partijska štamparija
Zgrada ilegalne štamparije
Opšte informacije
MestoBeograd
OpštinaSavski venac
Država Srbija
Vrsta spomenikakuća
Vreme nastanka1941.
Tip kulturnog dobraSpomenik kulture od izuzetnog značaja
Nadležna ustanova za zaštituZavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda

Ilegalna štamparija Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (CK KPJ) na Banjičkom vencu broj 12.[a] postojala je u okupiranom Beogradu od 1. avgusta 1941. do 31. avgusta 1943. godine. Pošto su Nemci, septembra 1943. godine, zauzeli ovu kuću štamparija je preseljena na novu lokaciju u kuću u Krajinskoj ulici broj 24.[b] gde je radila od početka oktobra 1943. do kraja 29. jula 1944. godine, kada je bila otkrivena od strane Gestapoa i Specijalne policije.

Iako su Nemci boravili u kući od septembra 1943. do oktobra 1944. godine, oni nikada nisu otkrili tajno skrovište u kom se nalazila ilegalna štamparija. Posle oslobođenja, 1950. godine u ovoj kući je bio osnovan Muzej ilegalnih partijskih štamparija, koji je postojao do 2000. godine.

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Slobodan Jović, Dana Maksimović i Branko Đonović

Gradnja kuće na Banjičkom vencu broj 12, koju je prekinulo Aprilsko bombardovanje i okupacija Beograda, nastavljena je tokom maja i kuća je bila završena krajem jula 1941. godine. Svetozar Vukmanović Tempo, je pre svog odlaska u Bosnu, gde je bio poslat od strane CK KPJ, polovinom jula, organizovao ljude i način rada, kao i obezbedio nove mašine i materijal za štampariju. Najpre je preko Branka Ćonovića obezbedio dve mašine, jednu veliku na električni i drugu manju na ručni pogon. Ove mašine kupljene su kod jednog trgovca u Zemunu i odmah donete u Banjičku ulicu br. 12. Pošto je gradnja kuće tada još trajala, one su bile skrivene među građevinskim materijalom.

Tempo je organizovao i ljude koji će raditi u štampariji. On je tada odlučio da kuću zakupi mladi bračni par s kućnom pomoćnicom, a da u skrovištu radi dvoje iskusnih grafičara. Njegov izbor pao je na doktora Mila Boškovića, Zagorku Zagu Jovanović i Ljubicu Đonović. Boškovića je Tempo poznavao još od gimnazijskih dana sa Cetinja. Bio je član KPJ, ali nepoznat beogradskoj policiji, jer je studirao u inostranstvu. Posle diplomiranja zaposlio se kao asistent Bakteriološkog instituta Veterinarskog fakulteta. Zagorka Zaga Jovanović, studentkinja medicine iz Kragujevca, je već ranije radila u jednoj od ilegalnih štamparija i bila je veoma pouzdana. Pošto je doktor bio neoženjen, odlučeno je da se on i Zaga venčaju. Ovo venčanje rešilo je još jedan problem - Zaga je bila poznata policiji, pa se posle venčanja s novim prezimenom prijavila policiji i dobila nova dokumenta. Ljubica Đonović, stara Tempova poznanica i članica KPJ, bila je određena za „kućnu pomoćnicu“ i naknadno se uselila u kuću. Prilikom izbora radnika za štampariju, Tempo se, po Titovom predlogu odlučio za stručne ljude. Do tada je bila praksa da u ilegalnim štamparijama rade provereni komunisti, bez obzira na njihovo slabo znanje oko rada na štamparskim mašinama. Za prvog radnika u ilegalnoj štampariji izabrao je grafičkog radnika-mašinistu Branka Đonovića, a na njegov predlog uzeo je i grafičkog radnika-slovoslagača Slobodana Jovića. Od „leganih“ i „nelegalnih“ stanara kuće bila je formirana posebna partijska ćelija, koja je bila direktno povezana sa Centralnim komitetom, a njen sekretar bila je Zaga Jovanović.

Posle Tempovog odlaska, brigu oko ilegalne štamparije preuzeo je Ivan Milutinović, član CK KPJ. Ova štamparija bila je tajna ne samo za policiju i okupatore, već i za mnoge članove Partije. Za štampariju su znali samo Tempo, Ivan Milutinović, Đorđe Andrejević Kun, radnici u štampariji, vlasnici kuće Branko i Dana Maksimović, kao i Josip Broz Tito i članovi Politbiroa CK KPJ. Posle odlaska Ivana Milutinovića na oslobođenu teritoriju, polovinom septembra 1941. godine, rukovođenje radom ileglane štamprije preuzeo je Blagoje Nešković, sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju.

Krajem jula ileglna štamparija je bila useljena u kuću na Banjičkom vencu. Đorđe Andrejević Kun, je tada uz pomoć svog tasta stolara Mihajla Ratkovića napravio specijalni plakar iz kog se ulazilo u skrovište u kom se nalazila štamparija. Potom je daskama izvršena izolacija skrovišta, da se ne bi širila buka koju su stvarale mašine. Pre useljenja rešen je još jedan problem - struja. Štamparskoj mašini je bila potreba trofazna struja, koja je bila ugrađena pod izgovorom da je potrebana lekarskoj ordinaciji doktora Boškovića. Pošto je mašina trošila velike količine struje izvršena je prepravka strujomera. Prilikom useljenja u kuću unete su i veće količine papira. Specijalna prostorija u kojoj se nalazila ilegalna štamparija, pored dve štamparske mašine, bila je opremljena i sa dva kreveta, mapama s ucrtanim stanjima na frontovima, radio-aparatom, tri pištolja i nekoliko bombi. Početak rada štamparije, odigrao se 1. avgusta 1941. godine, štampanjem prvog broja „Biltena Glavnog štaba NOP odreda Jugoslavije“, koji je u štampariju doneo Ivan Milutinović.

Organizacija rada i života u štampariji[uredi | uredi izvor]

U kući na Banjičkom vencu vladala su posebna pravila života i rada. Kapija i ulazna vrata kuće bila su stalno zaključana. Tajni ulaz u štampariju bio je stalno otvoren. U toku rada svi bi bili u štampariji, dok bi u gornjem delu kuće ostajao samo dežurni stanar. Branko i Slobodan spavali su u sobi iz koje se direktno ulazilo u skrovište. Oni su morali u slučaju, pretresa kuće, da na brzinu siđu u merdevinama u skrovište. U kuću niko nije dolazio od posetilaca, izuzev Branka i Dane Maksimović, koji su stanovali u blizini, u kući Brankovog oca.

Za raznošenje štampanih materijala i preuzimanje materijala za štampu, bila je zadužena Zaga Jovanović. Ona se svakog dana u određeno vreme u dogovorenoj ulici sastajala sa Miladom Rajter i vršila primopredaju materijala. Zaga je prilikom obavljanja ovog posla koristila drugu lažnu ličnu kartu, da policija u slučaju njenog hapšenja ne bi došla u kuću, gde se nalazila štamparija. Kasnije se Zagi, u ovom poslu pridružila i Ljubica Đonović, ali su one radile odvojeno. S vremenom, kako su se povećavale represalije okupatora, u akcijama primopredaje materijala, učestvovalao je više ljudi. Najpre im se pridružio Branko Maksimović, a kasnije Branko i Slobodan, koji su naoružani i s lažnim legitimacijama, pratili Zagu ili Ljubicu.

Pored svih mera policije da otkriju i likvidiraju ilegalnu štampariju, ona je normano radila. Distribucija materijala iz kuće na Banjičkom vencu vršena je u jedan stan u Lastinoj ulici broj 9, gde se nalazila centralna ekspediciona stanica. Taj stan držao opštinski službenik Miroslav Parezanović i njegova supruga Olga. Odatle su materijal preuzimale tehničarke Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju Slavka Morić i Srbijanka Bukumirović i raznosile ga kuririma Okružnih komiteta i Štabova partizanskih odreda. Deo partijskog materijala rasturan je u Beogradu, a deo je slat u ostale delove Jugoslavije, pre svega Hrvatsku, Vojvodinu i Makedoniju.

Tajni rad štamparije, koji je još pre rata, uspostavio Svetozar Vukmanović Tempo dao je vrhunske rezultate. Naime, on je rad ilegalnih štamparija organizovao tako da se ljudi koji rade u štampariji i oni koji ga preuzimaju ne poznaju. Takođe, ljudi koji su radili na ekspediciji materijala nisu znali gde se nalazi štamparija. Na taj način štamparija je dugo ostala neotkrivena i preživela je dve velike policijske provale u partijsku organizaciju Beograda - u jesen 1941. i proleće 1942. godine. Zbog ovih provala, dolazilo je do zastoja rada u štampariji, ali ne i njenog otkrivanja.

Policija je ulagala velike napore da otkrije ilegalnu štampariju. Proveravala je tehniku u svim javnim štamparijama u gradu i pošto nije mogla ništa da otkrije, stekla je utisak da se štamparija nalazi negde u unutrašnjosti. Jedan od događaja koji je policiji ipak dao do znanja da se štamparija nalazi u Beogradu bio je 7. novembra 1942. godine, kada je po ulicama Beograda bio rasturan letak s referatom koji je Sergej Molotov održao u Moskvi, na proslavi 25-o godišnjice Velika oktobarska socijalistička revolucija 6. novembra. Ovaj referat je bio direktno emitovan preko Radio „Moskve“ oko 19 časova. Članovi štamparije su ga zapisali, preveli i u toku noći štampali. Pošto su još ranijih dana pripremili tehničare za rasturanje, ovaj letak je do 9 sati prepodne bio rasturen po Beogradu.

Do avgusta 1943. godine u ilegalnoj štampariji CK KPJ, na Banjičkom vencu, štampano je pet brojeva „Biltena Vrhovnog štaba“; sedam brojeva „Glasa“; „Proleter“ za 1942. godinu; brošura sa zbirkom tekstova iz „Borbe“, koja je tada izlazila na slobodnoj teritoriji; proglas CK KPJ od 7. novembra 1942. godine; proglasi Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju od 1. jula 1942, 7. septembra 1942, marta 1943. i 1. maja 1943. godine; Okružnica PK KPJ za Srbiju broj 4; proglas CK SKOJ-a od 7. novembra 1942. godine; „Istorija SKP(b)“; „Osnovi lenjinizma“; „Klasa proletarijata i partija proletarijata“; leci, radio-vesti i drugi materijali.

Odlazak doktora[uredi | uredi izvor]

Pored svih akcija Specijalne policije i Gestapoa da otkriju ilegalnu partijsku štampariju, na stanare Banjičkog venca 12. sumnju je bacila jedna sasvim druga stvar. Još krajem decembra 1941. godine Gestapo je otpočeo „čistku“ na Beogradskom univerzitetu. Pošto se doktor Milo Bošković držao rezervisano i nije se izjašnjavao ni protiv ni za Narodnooslobodilački pokret, Gestapo je zaključio da je on mason. Na njega je i posebnu sumnju bacalo to što je studirao u inostranstvu, pa je bio označen i kao „engleski špijun“.

U noći 5/6. januara 1942. godine Mila Boškovića je u kući tražila nemačka policija. On se tada, zajedno sa Brankom i Slobodanom, kroz plakar sklonio u specijalnu prostoriju, gde se nalazila štamparija. Zaga i Ljubica su tada policiji dale objašnjenje da je Milo otišao kod svojih rođaka van Beograda. Tada je izvršen i delimičan pretres kuće, u kojem su čak otvarana i vrata plakara, ali ništa sumnjivo nije otkriveno. Policajci su otišli, a Zagi su na odlasku rekli da dokotor Bošković odmah po dolasku mora da se javi u Gestapo. Nedelju dana kasnije, došla je još jedna nemačka patrola koja je donela nov poziv Gestapoa za Boškovića. Partijska organizacija štamparije tada je donela odluku da Milo Bošković prestaje da bude legalni stanar kuće i on se tada pridružio Branku i Slobodanu u njihovom skrivanju u štampariji.

Krajem januara 1942. godine, u štampariju je došao i Đorđe Andrejević Kun. On je u to vreme stanovo u činovničkoj koloniji pod lažnim imenom slikar Antonović, ali pošto mu je taj stan postao nesiguran, on je na određeno vreme prešao u kuću na Banjičkom vencu. Pošto je Kun i dalje trebalo da ostane u okupiranom Beogradu, on je do nabavke novog sigurnog stana ostao u štampariji četiri meseca. Tokom boravka u štampariji on je radio na izrađivanju lažnih dokumenata i isprava. Lažnu ispravu, na ime domobranskog satnika Vinka Tomaševića napravio je i doktoru Milu Boškoviću, koji je početkom jula otputovao u Zagreb. On se tamo povezao sa Ivankom Muačević-Nikoliš, s kojom je zajedno trebalo da pređe na oslobođenu teritoriju i dođe u Vrhovni štab. Pošto su ostali bez partijske veze, Ivanka i Milo su u potrazi za partijskom vezom, u jednoj šetnji po okupiranom Zagrebu, bili uočeni od policije. Jedan policijski agent prepoznao je Ivanku i uhapsio je, a zajedno sa njom i Mila. Tada se prvi put u policijskim rukama našao neko iz ilegalne štamparije CK KPJ. Milo pred policijom ništa nije otkrio, a potom je bio prebačen u logor Stara Gradiška gde je ubijen septembra 1944. godine.

Useljenje Nemaca u kuću[uredi | uredi izvor]

Posle vesti da je doktor Milo Bošković uhapšen i ubijen (oni su tada mislili da je odmah po hapšenju ubijen, zajedno sa Ivankom Muačević) u Zagrebu, članovi ilegalne štamparije su odlučili da ne drže više kuću u zakupu na doktorovo ime, jer su se plašili da i do policije može doći vest o doktorovom hapšenju. Zaga i Ljubica su se tada odjavile u policiji, rekavši da odlaze kod rođaka u unutrašnjost. Obe su ostale u kući, ali kao ilegalni stanari. Kao legalni stanari kuće ponovo su se vratili Branko i Dana Maksimović.

Ilegalni život u kući tada je postao posebno težak, jer u prepodnevnom periodu, dok su Branko i Dana bili na poslu, iz kuće nije smeo dopirati nikakav zvuk, a zimi zbog dima nije ložena ni vatra. Prilikom putovanja u Makedoniju, gde je bio upućen od strane Vrhovnog štaba NOV i POJ, Svetozar Vukmanović Tempo je od kraja decembra 1942. do kraja januara 1943. godine boravio u Beogradu. On je tada, posle godinu i po dana obišao ilegalnu štampariju, koji je ostavio na početku njenog rada.

Početkom maja 1943. godine jedna veća grupa istaknutih članova Narodnooslobodilačkog pokreta iz Beograda, otišla je preko Srema na oslobođenu teritoriju u Bosnu, gde se tada nalazio Vrhovni štab NOV i POJ. Grupi, u kojoj su se nalazili Đorđe Andrejević Kun, Vladislav i Jara Ribnikar, Slavka Morić, Milada Rajter, Brana Petrović i drugi, priključile su se i Zaga Jovanović i Ljubica Đonović.

Rad štamparije neometano se nastavio sve do 31. avgusta 1943. godine, kada su Nemci naredili da se u roku od tri dana isele svi stanari iz ulice Banjički venac, da bi se u te kuće uselili njihovi oficiri. Takođe u naredbi je stajalo da se u kućama mora ostaviti sav nameštaj. Pošto je rok za iseljenje štamparije bio veoma kratak, a partijska organizacija u Beogradu je tih dana bila u veoma lošem stanju, Branko i Slobodan su sami morali da organizuju preseljenje štamparije. Po uputstvu Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, manju ručnu mašinu, koju su uspeli da iznesu iz kuće, preneli su u ilegalno partijsko sklonište u stan Milutina Blagojevića u Krajinskoj ulici broj 24. Zbog bojazni da će Nemci prilikom useljenja i kasnijeg boravka u kući, otkriti specijalno sklonište u kojem se nalazila ilegalna partijska štamparija, PK KPJ za Srbiju je Branka i Danu Maksimović savetovao da pređu u ilegalnost, a ubrzo potom u oktobru su prešli na oslobođenu teritoriju u Sremu.

Nemački oficiri, koji su od septembra 1943. do oktobra 1944. godine stanovali u kući na Banjičkom vencu broj 12, nikad nisu primetili da na dnu plakara postoji maskirani tajni ulaz u sklonište ilegalne štamparije. Na taj način je ova ilegalna štamparija, koja je pune dve godine radila u okupiranom Beogradu, u neposrednoj blizini Banjičkog logora, ostala neotkrivena do kraja rata.

Učesnici u radu ilegalne štamparije[uredi | uredi izvor]

  • Đorđe Andrejević Kun (1904—1964), slikar i član SANU. Rođen u Poljskoj. Bio učesnik španskog građanskog rata. Učestvovao u izradi tajnog skrovišta za štampariju CK KPJ na Banjičkom vencu br. 12. U periodu od januara do maja 1942. godine i sam ilegalno boravio u štampariji. Kasnije prešao na oslobođenu teritoriju i radio pri Vrhovnom štabu, a posle oslobođenja bio profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu. Nosilac Partizanske spomenice 1941.
  • Milutin Blagojević (1912—1944), auto-mehaničar. Rođen u Beogradu. Zajedno sa suprugom Ratkom učestvovao u NOP-u. U njihovoj kući u Krajinskoj ulici br. 24. nalazilo se ilegalno partijsko sklonište, u kom je od 1943. radila štamparija CK KPJ. Uhapšen jula 1944. i streljan zajedno sa suprugom septembra iste godine.
  • dr Milo Bošković (1911—1944), lekar. Rođen u okolini Bara. Bio asistent Bakteriološkog instituta Veterinarskog fakulteta u Beogradu. Po partijskom zadatku „zakupio“ kuću na Banjičkom vencu br. 12, gde je učestvovao u radu štamparije CK KPJ. Pod sumnjom da je engleski špijun progonio ga Gestapo, posle čega je prešao u ilegalnost. Jula 1942. prešao u Zagreb, gde je bio uhapšen. Ubijen u logoru Stara Gradiška, septembra 1944. godine. Proglašen za narodnog heroja.
  • Svetozar Vukmanović Tempo (1912—2000), pravnik. Rođen u okolini Cetinja. Bio organizator ilegalnih partijskih štamparija u Beogradu u leto 1939. i u jesen 1940. godine. Glavni organizator štamparije CK KPJ na Banjičkom vencu br. 12. Kasnije u toku NOR-a bio član Vrhovnog štaba, a posle oslobođenja aktivni društveno-politički radnik. Odlikovan Ordenom narodnog heroja.
  • Branko Đonović (1916—1944), grafički radnik-mašinist. Rođen u okolini Bara. U jesen 1940. godine Tempo ga angažovao u radu na organizovanju ilegalnih partijskih štamparija. Zajedno sa Slobodanom Jovićem ilegalno radio štampariji CK KPJ u tajnom skrovištu na Banjičkom vencu br 12. Potom radio u skrovištu u Krajinskoj ulici br. 24. Izvršio samoubistvo jula 1944. da ne bi živ pao u ruke policiji. Proglašen za narodnog heroja.
  • Ljubica Đonović (1909—1986), radnica. Rođena u okolini Bara. Od leta 1941. godine živela u kući na Banjičkom vencu br. 12, gde je bila prijavljena kao „kućna pomoćnica“, i učestvovala u radu štamparije CK KPJ. Maja 1943. godine napustila Beograd i otišla na oslobođenu teritoriju. Posle oslobođenja radila kao društveno-politički radnik. Nosilac Partizanske spomenice 1941.
  • Zagorka Zaga Jovanović (1920—?), studentkinja medicine. Rođena u Kragujevcu. Bila angažovana u radu ilegalnih partijskih štamparija u leto 1939. godine. Od jula 1941. godine živela u kući na Banjičkom vencu br. 12, gde je bila prijavljena kao „supruga“ dr. Boškovića, i učestvovala u radu štamparije CK KPJ. Maja 1943. godine napustila Beograd i otišla na oslobođenu teritoriju. Posle oslobođenja bila aktivni društveno-politički radnik. Nosilac Partizanske spomenice 1941.
  • Slobodan Jović (1918—1944), grafički radnik-slovoslagač. Rođen u okolini Požarevca. Zajedno sa Brankom Đonovićem ilegalno radio štampariji CK KPJ u tajnom skrovištu na Banjičkom vencu br 12. Potom radio u skrovištu u Krajinskoj ulici br. 24. Izvršio samoubistvo jula 1944. da ne bi živ pao u ruke policiji. Proglašen za narodnog heroja.
  • Branko Maksimović (1906—1973), službenik. Rođen u okolini Mladenovca. Zajedno sa suprugom Danom, bio angažovan u radu ilegalnih partijskih štamparija u leto 1939. godine, kao „legalni stanar“. U svojoj kući na Banjičkom vencu br. 12. učestvovao u organizovanju štamparije CK KPJ i učestvovao u njenom radu. Oktobra 1943. godine napustio Beograd i otišao na oslobođenu teritoriju. Posle oslobođenja radio kao društveno-politički radnik. Nosilac Partizanske spomenice 1941.
  • Danica Dana Maksimović (1907—1996), službenica. Rođena u Beogradu. Zajedno sa suprugom Brankom, bila angažovana u radu ilegalnih partijskih štamparija u leto 1939. godine, kao „legalni stanar“. U svojoj kući na Banjičkom vencu br. 12. učestvovala u organizovanju štamparije CK KPJ i učestvovala u njenom radu. Oktobra 1943. godine napustila Beograd i otišla na oslobođenu teritoriju. Posle oslobođenja radila kao društveno-politički radnik. Nosilac Partizanske spomenice 1941.

Muzej[uredi | uredi izvor]

Kuća na Banjičkom vencu br. 12. je 1. maja 1950. godine pretvorena u Muzej „Ilegalnih partijskih štamparija“, koji se nalazio u sastavu Muzeja grada Beograda. Muzejska postavka je predstavljala rad svih ilegalnih štamparija koje su radile na teritoriji okupiranog Beograda, ali u međuratnom periodu. Iste godine na kuću je postavljena i spomen-ploča, a 17. maja 1965. godine je proglašena za Spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Muzej je zatvoren za posetioce avgusta 2000. godine, a kuća je posle sudskog spora s gradom Beogradom, vraćena naslednicima Branka i Danice Maksimović.

Otpisani[uredi | uredi izvor]

Rad ilegalne štamparije CK KPJ opisan je u mnogim knjigama koje se bave tematikom Narodnooslobodilačkog rata u Beogradu, a poseban opis rada štamparije dao je Dragan Marković u svojoj knjizi „Otpisani“. Prilikom snimanja televizijske serije „Otpisani“, 1974. godine, scenaristi Dragan Marković i Siniša Pavić su njenom radu posvetili epizodu pod nazivom „Štamparija“. U seriji su stvari malo izmenjene, pa se događaji vezani za štampariju odvijaju dosta brže nego što je to bilo u stvarnosti.

Takođe i imena likova u seriji su izmenjena, pa se tako umesto doktora Boškovića i studentkinje Zagorke pojavljuju doktor Janković (Zoran Milosavljević) i Olivera (Svetlana Bojković); umesto kućne pomoćnice Ljubice pojvaljuje se Ivana (Ljubica Ković) koja je prikazana kao sredovečna žena, dok je Ljubica Đonović bila dosta mlađa; likovi grafičkih radnika Zareta (Đorđe Jelišić) i Nenada (Josif Tatić), takođe nemaju mnogo sličnosti sa Brankom Đonovićem i Slobodanom Jovićem; dok je lik Milana (Mirko Bulović) najpribližniji sa likom Milutina Blagojevića, vlasnika kuće u kojoj je bila smešetna druga štamparija.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ danas Ulica Rajka Mitića
  2. ^ danas Daničareva ulica

Reference[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Илегална_штампарија_ЦК_КПЈ_на_Бањичком_венцу&oldid=27791405”