Pređi na sadržaj

Ilija Barjaktarović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ilija Barjaktarović
Lični podaci
Datum rođenjaoko 1771.
Mesto rođenjaIzvor, Osmansko carstvo
Datum smrtiproleće 1828.
Mesto smrtiSvilajnac, Kneževina Srbija
Vojna karijera
SlužbaUstanička Srbija
Činvojvoda
Učešće u ratovimaBitka na Čegru i bitka na DeligraduPrvi srpski ustanak

Ilija Barjaktarović (Izvor, oko 1771Svilajnac, proleće 1828) bio je srpski vojvoda i učesnik Prvog srpskog ustanka.

Ustanicima se pridružio tek 1805, nakon srpske pobede na Ivankovcu. Ubrzo zatim Karađorđe ga je postavio za vojvodu u paraćinskoj nahiji. Na položaju paraćinskog vojvode Ilija je ostao dugo, sve do 1809. kada ga je vožd poslao na Deligrad, gde je ostao do 1813. Iste te godine dobio je zvanje glavnokomandujućeg. Zapovedao je jugoistočnim frontom, čije je središte bilo u Deligradu.

Ilija je bio i čovek za rešavanje mnogih poslova u međunarodnim odnosima. Kada su Turci 1813. bili pred napadom na ustanike, on je sa njima obavljao pregovore.[1]

Život pre priključenja ustanicima[uredi | uredi izvor]

Ilija Barjaktarović je rođen oko 1771. u selu Izvoru, koje je pripadalo paraćinskoj nahiji. U svom kraju je bio poznat kao trgovac stokom i najverovatnije zahvaljujući tom poslu upoznao je Karađorđa još pre Prvog srpskog ustanka. Kada su Srbi ustali protiv dahija, Ilija je još neko vreme obavljao trgovačke poslove, a zatim se priključio ustanicima.[1]

Priključenje ustanicima[uredi | uredi izvor]

U bici na Ivankovcu 6. avgusta 1805. Milenko Stojković i Petar Dobrnjac potukli su Turke, a Hafiz-paša je bio ranjen. Poraženi Turci su se zatim povukli u Paraćin, koji je u to vreme pripadao leskovačkom, a ne beogradskom pašaluku. Karađorđe je na mesto bitke došao tek kada je ona bila završena. Odlučio je da na oružje podigne paraćinsku nahiju. Stoga je zajedno sa Milenkom Stojkovićem otišao u selo Izvor kod svog poznanika Ilije Barjaktarovića. Posle pozdravljanja i nekoliko razmenjenih reči vožd je upitao svog domaćina: „Koekude, brat Ilija, šta misli paraćinska nahija: da li će s nama ili će s Turcima?“ Ovaj mu na to odgovori: „Samo čeka da vi dođete, pa ćemo s vama svi do jednoga!“ Kada je ovo čuo Karađorđe mu je rekao: „To je lepo. I kad je tako, a ti skupi ljude, nek su gotovi, i neka ponesu sekire i motike, jer oružja, znam, nemate!“ Tako se Ilija priključio ustanicima tek 1805. i to posle srpske pobede na Ivankovcu. Već narednog dana došao je sa 200 ljudi u Paraćin, i tu su na brdu započeli da kopaju šančeve. Ubrzo zatim Hafiz-paša je otišao sa svojom vojskom prema Nišu, a Karađorđe je Iliji Barjaktaroviću dao vojvodsku diplomu i postavio ga za vojvodu u paraćinskoj nahiji.[1]

Ilija kao vojvoda i glavnokomandujući Deligradskog utvrđenja[uredi | uredi izvor]

Frontovi srpske i turske vojske 1813

Na položaju paraćinskog vojvode Ilija je ostao dugo, rešavajući sva važna pitanja. Kada je nastupila 1809. vožd ga je poslao na Deligrad, tako da se sve do 1813. uglavnom nalazio na ovom utvrđenju. Mada, povremeno se vraćao u svoj kraj, a umeo je i da priskoči u pomoć drugim vojvodama. U leto 1810. vojvoda Ilija se neko vreme nalazio u Poljani, sa delom svoje vojske, potpomognutom od tamošnjih žitelja. Međutim, njemu i vojvodi Iliji Stojšiću Homoljskom, nikako nije polazilo za rukom da zadrže potpuno pod svojom kontrolom timočki kraj i izmire zavađene crnorečke knezove sa narodom. Zato je i odsustvo vojvode Veljka iz ovog kraja bilo sasvim vidno.

Ilija i Karađorđe su održavali stalnu prepisku, o čemu svedoči voždov Protokol, u kome se na više od sedamdeset mesta nalaze zavedena pisma, koja je on uputio svom vojvodi. Značaj deligradskog utvrđenja, koje se nalazilo na Carigradskom drumu, s jedne strane, i Ilijino obavljanje međunarodnih poslova, s druge strane, svakako su bitno uticali da ova prepiska bude obostrana i česta.


Pripremajući Srbiju za odbranu Karađorđe je 1813. obnovio zvanje glavnokomandujućeg, odnosno glavnog komandanta. Tom prilikom je i Ilija Barjaktarović dobio ovo zvanje. Zapovedao je jugoistočnim frontom, čije je sedište bilo u Deligradu. Za njega se ne može reći da je bio izrazit junak, poput nekih drugih srpskih vojvoda. Mada, i on se borio sa Turcima u bitkama na Čegru 1809. godine[2] i onoj poslednjoj 1813. na Deligradu, kao komandant jugoistočne ustaničke vojske. Međutim, Ilija je u drugom smislu bio značajna ličnost. Obavljao je mnoge upravne i sudske poslove, a takođe je bio prava ličnost za rešavanje mnogih poslova u međunarodnim odnosima.

Kada su Turci bili pred napadom na ustanike, Ilija je sa njima obavljao pregovore. Na osnovu odluka vojvodske Skupštine januara 1813. bila je sastavljena nova srpska deputacija, koju su pored Ilije činili Živko Šljivić, Jefto Savić-Čotrić i Gavrilo Nikolajević. Njihov zadatak bio je da odu u Niš i nastave pregovore sa Turcima. Deputati su Turcima podneli sledeće srpske zahteve:

  • Granica Srbije ostaje nepromenjena i niko nema pravo da se meša u poslove srpske države;
  • Porta priznaje beratom Karađorđa za vrhovnog vožda;
  • Postojeća uprava (Savet, sud i druge vlasti) potvrđuju se fermanom;
  • Srbi obećavaju pokornost sultanu;
  • Primaju u Beograd sultanova vezira sa onoliko Turaka koliko u pregovorima bude ugovoreno, kao znak podanstva Osmanskom carstvu;
  • Godišnji danak sakupljaju Srbi i predaju ga veziru u Beogradu. Visina danka utvrdila bi se pregovorima;
  • Sultanu daju vojnu pomoć i ratuju za njega protiv svakog;
  • Sami održavaju i čuvaju carske gradove, a ukoliko bi oni bili napadnuti, zatražiće pomoć od sultana;

Sa ovako formulisanim zahtevima deputati su za Srbiju tražili autonomiju, koja je bila kombinacija onoga što su ustanici stekli oružjem i onoga što su uživali u vreme Hadži Mustafa-paše. U stvari, bilo je to pristajanje, samo na formalno, ali ne i na stvarno potčinjavanje Porti. Ilija Barjaktarović i ostali deputati predali su ove zahteve Karsli Ali-paši i Čelebi-efendiji. Međutim, Portini pregovarači su bili nepopustljivi.

Oni su smatrali da bi na taj način bilo stvoreno „u carstvu kraljevstvo“. Karađorđa su prihvatali jedino ako se sa svim ustanicima poturči, obećavajući da će ga odmah imenovati za beogradskog vezira. Ilija Barjaktarović nije mogao da prihvati tursku ponudu, tako da su ovi pregovori sasvim propali.

Posle velike ofanzive koju su 1813. izvršili Turci, srpska odbrana je bila vrlo brzo i na mnogim mestima probijena. Videvši da je svaki dalji otpor beznadežan vojvoda Ilija je napustio Deligrad, a zatim je poput Karađorđa otišao preko Dunava. U Srbiju se vratio 1815. godine. Knez Miloš ga je imenovao za člana magistrata ćuprijske nahije, u Svilajncu. Od tada, pa sve do svoje smrti, živeo je u ovoj resavskoj varošici.[1]

Porodica i smrt[uredi | uredi izvor]

Imao je dva sina: Savu i Radovana, ali nije imao sreće da ga oni nadžive. Sava je umro u Nemačkoj od velikih boginja, a Radovana je neko otrovao u Paraćinu. Posle Radovanove smrti Ilija je zapao u veliku žalost i depresiju. Delom i kao posledica toga zadesilo ga je veliko siromaštvo. U znak žalosti zbog gubitka sinova sve do svoje smrti je nosio bradu. Umro je u proleće 1828. godine. Sahranjen je s desne strane svilajnačke crkve. Kad su Resavci gradili novu crkvu, sa njegovog groba nestala je bela ploča, sa natpisom. Njegovi potomci su posle toga pričali da je ova ploča razbijena i uzidana u crkveni temelj. Stari Svilajnčani su ovaj događaj komentarisali nešto drugačije. Po njihovom mišljenju grob vojvode Ilije je raskopan 1842. da bi tamo bio sahranjen njegov zet, knez Đorđe Kostić.[1]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Srpske vojskovođe; Dejan Nikolić; Narodna biblioteka „Resavska škola“; Despotovac; 2000
  2. ^ „www.ni.rs - Бој на Чегру”. Arhivirano iz originala 31. 12. 2010. g. Pristupljeno 15. 3. 2011.