Pređi na sadržaj

Ilija Nerandžić

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ilija Nerandžić
Datum rođenja(1804-07-17)17. jul 1804.
Mesto rođenjaTrebinje, Osmansko carstvo, danas Bosna i Hercegovina
Datum smrti6. april 1869.(1869-04-06) (64 god.)
Mesto smrtiUžice, Srbija
Zanimanjeknjižar

Ilija Nerandžić (17. jul 1804 - 6. april 1869) bio je srpski knjižar, trgovac i zadužbinar.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rodio se u Grbešima u Trebinju, od oca Vasilja i majke Stane. Školovao se u hercegovačkom manastiru Duži, u kome je od kaluđera naučio da čita i piše. Rano je ovladao čitanjem i pisanjem, što je u to vreme bila retkost. U Trebinju je izučio krojački zanat, nakon čega se seli u Sarajevo i počinje da se bavi trgovinom, mada ne baš uspešno.[1] U Užice se preselio 1837, otvorio dućan i, trgujući pamukom i rujem, stekao poprilično bogatstvo i postao značajno ime u varoši.

Preko Mokrogorskog karantina stizale su mu velike količine ruja, koje su slali trgovci iz Bosne. Bio je prijatelj narodnog prosvećivanja i važio je za časnog i primernog čoveka. Budući da je bio jedan od retkih pismenih ljudi, kupovao je knjige, držao knjižaru i zalagao za opismenjavanje srpske dece. Smatrao je da će se kvalitet života poboljšati opismenjavanjem što većeg broja ljudi. Zbog toga je otvorio i svoju knjižaru u Užicu i đacima besplatno delio knjige.

U Nerandžićevoj službi bio je Milan Matković, koga je on opismenio, naučio lepom ophođenju i umesnom trgovanju.[2] Davao je svoj doprinos ondašnjim užičkim kulturnim i prosvetnim ustanovama i pomagao vrednoj sirotinji, kao što su đaci i žene tkalje koje su na taj način preživljavale. Postao je poznat širom Srbije, a u Užicu je bio prvi koji je otvorio svoju knjižaru. Bio je poznat kao veliki ljubitelj knjižarstva i prosvetiteljstva.

Poznato je da je bio prenumerant Danice i drugih listova, pa i knjiga iz tog vremena[1] . Ilija je bio jedini Užičanin prenumerant na Vukov Srpski rječnik koji je štampan u Beču 1852. godine.

Škola[uredi | uredi izvor]

Pred svoju smrt sastavio je testament u kojem je svu svoju imovinu pretvorio u novac koji je iznosio 45 000 čaršijskih groša. Najveći deo tog novca namenio je zidanju prve užičke osnovne škole. Pored toga, deo svog kapitala namenio je trebinjskoj školi (dve stotine dukata), cetinjskoj školi (pedeset dukata), manastiru Duži (deset dukata) i svojim sestrama (po dvadeset). Okružni sud u Užicu primio je testament i delovao po Nerandžićevoj želji. Međutim, neke odredbe su pre, a neke kasnije izvršene.

Iako je to bilo vreme čestih ustanaka i ratova, za Užičane je tada najvažnije pitanje trajalo više od jedne decenije, a to je bilo pitanje izgradnje škole. Testament je postao izvršan tek 1857. godine, a ratno stanje je prolongiralo zidanje školske zgrade na Donjoj čaršiji. U svom testamentu Nerandžić je naglasio svoju želju da zgrada škole bude izgrađena od tvrdog materijala, kako bi što duže opstala. Od izvršilaca testamenta striktno je zahtevao da se sva sredstva pretvore u novac i upotrebe u svrhe koje je naveo, uz dopunu o nadgrobnom belegu sebi za spomen.

Osim za nadgrobni spomenik, celokupno svoje bogatstvo Nerandžić je namenio podizanju i održavanju dveju škola, hercegovačkoj i užičkoj. Upravo prva užička osnovna škola bila je škola podignuta Nerandžičevom zaslugom. Pre njene izgradnje, deca su se školovala po kućama. Zgrada je bila prizemna i nalazila se u centru Užica. Estetski izgled ovoj građevini davao je nekadašnji ulaz u školu. Godine 1932. škola je proširena dobivši sprat, ali na njoj ne postoji nikakvo obeležje namenjeno Nerandžiću. Budući da je to bila najveća školska zgrada u okolini, Užičani su je nazivali Velika osnovna škola ili Prva osnovna škola, kako je i danas često nazivaju. Iako je više puta menjala svoj naziv, danas je poznata kao Prva osnovna škola Kralja Petra II.


O značaju ove škole svedoče i podaci da su nju pohađali ugledni ljudi kao što su filolog Ljubomir Stojanović, predsednik kraljevske vlade Ljubomir Kaljević, pisac Milutin Uskoković, oskarovac Stojan Stiv Pešić, kao i prva novinarka Politike Marija Maga Magazinović i akademik Ljubomir Simović.[3]

Objava u časopisu Škola da je umro Ilija Nerandžić

Smrt[uredi | uredi izvor]

Nerandžić je tokom svog života dosta stekao i važio za gazdu od ugleda. Umro je 6.aprila 1869. godine u Užicu, gde je i sahranjen. Svoje imanje zaveštao je na podizanje i održavanje škola u svojoj varoši, a spomenik su mu podigli Luka Mitrović i Milan J. Uskoković. Tadašnji predsednik užičke opštine poslao je Ministru prosvete i crkvenih dela molbu da se Nerandžiću oda posebna posmrtna počast. Molba je nalagala da pored đaka iz osnovne škole, pogrebu prisustvuju i profesori i đaci čuvene užičke Realke, jer je i ova škola dobila izvesnu sumu od Nerandžića.

Danas, njegov nadgrobni spomenik je oboren i zarastao u korov. U školi nikada nije postavljeno nijedno drugo obeležje koje bi podsećalo na njenog utemeljivača osim minijaturne reljefne ploče na fasadi, na kojoj se jedva prepoznaje prvobitni izgled škole. Njegov nadgrobni spomenik pronađen je krajem 20. veka.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Jedna od ulica na Slanuši, ispod Belog groblja, već više od 60 godina nosi ime po Iliji Nerandžiću.
  • Milan Đ. Milićević:

    „Čitao je knjige kad god bi slobodna vremena imao. Stoga su ga meštani, osobito Turci (dok su živeli u Užicu), držali za učena čoveka, i pripitivali su ga u mnogo slučajeva: na priliku, ako je ko razbirao za cenu kakvom starom novcu, tome su odgovarali:  -Idi pitaj Narandžića, ako ni on ne zna kazati, drugi ni toliko!” [4]

  • Na spomeniku koji podigoše staraoci napisano je:               

    „Ilija V. Nerandžić, trgovac užički, rodio se 17. jula 1803. god. u Hercegovini, okr.  trebinjski  u selu Grbešima, umro 13. aprila 1869. (po starom kalendaru). Pokojnik je bio veliki rodoljub i imanje svoje zaveštao je na podizanje i održavanje škola u svom zavičaju i varoši Užicu. Spomenik ovaj podigoše mu staraoci mase njegove: Luka Mitrović i Milan J. Uskoković.“ [5]              

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Starčević, Velimir (2011). Staro srpsko knjižarstvo. Beograd: Službeni glasnik. str. 182. ISBN 978-86-519-0689-6. 
  2. ^ Jonović, Petar (2005). Srpsko knjižarstvo. Novi Sad: Prometej. str. 558. ISBN 978-86-7639-287-2. 
  3. ^ Pejović, Branko (3. 4. 2017). „Veliki dobrotvor pod velom zaborava”. Politika. Pristupljeno 26. 5. 2019. 
  4. ^ Milićević, Milan (1888). Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba. Beograd: Srpska kraljevska štamparija. 
  5. ^ Bacetić, Nikola (28. 3. 2014). „PODSEĆANjE NA VELIKOG UŽIČKOG DOBROTVORA ILIJU NERANDžIĆA”. Prva osnovna škola kralja Petra II. Pristupljeno 26. 5. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Илија_Неранџић&oldid=27683015”