Insulinska rezistencija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Insulinska rezistencija
Sinonimipredijabetes
Beli šestougaonici na slici gore predstavljaju normalni broj molekula glukoze, i njihovo povećanje na donjoj slici, u hiperglikemiji kao jednom od glavnih manifestacija insulinske rezistencije.
Specijalnostiendokrinologija

Insulinska rezistencija jedan je od poremećaja u metabolizmu insilina u kome ćelije u mišićima, masti i jetra ne reaguju dobro na insulin i ne mogu lako da preuzmu glukozu iz krvi. Kao rezultat toga, pankreas proizvodi više insulina kako bi pomogao glukozi da uđe u ćelije. Sve dok pankreas može da proizvede dovoljno insulina da prevaziđe slab odgovor ćelija na insulin, nivo glukoze u krvi će ostati u zdravom opsegu.[1][2][3]

Zbog simptoma koji mogu biti blagi, osobe sa insulinskom trezistencijom ponekad godinama žive sa ovim poremećajem a da toga nisu svesni i pate od pojačane nervoze, umora i drugih simptoma. predijabetesa.[1]

Ukoliko se pravovremeno ne otkrije i adekvatno ne leči insulinska rezistencija, može postepeno da se transformiše u šećernu bolest tip 2 i obole od hroničnih udruženih kardiovaskularnih bolesti.[4][5][6]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Koncept da insulinska rezistencija može biti osnovni uzrok dijabetes melitusa tipa 2 prvi je izneo profesor Vilhelm Falta i objavio u Beču 1931. godine[7] a potvrdio Ser Harolda Percivala Himsvorta iz Medicinskog centra Univerzitetskog koledža u Londonu. 1936. godine[8] - da se, dijabetes tipa 2 ne javlja osim ako ne postoji istovremeno loša kompenzaciona sekrecije insulina.[9]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Prema rezultatima koje je objavila Međunarodna federacija za dijabetes,[10] u drugoj deceniji 21. veka na globalnom nivou od insulinske rezistencije pati oko 316 miliona osoba, a smatra se da će 2035. godine ovaj broj dostići cifru od 471 milion osoba.[11][12][13] Kako više od 84 miliona odraslih u Sjedinjenim Američkim Državama ima predijabetes, to znači sa otprilike 1 od svake 3 odrasle osobe pati odinsulinske rezistencije.[14]

Procenjuje se, da svake godine, između 5 i 10% obolelih od insulinske rezistencije ili predijabetesa razvije šećernu bolest. Dok prema ADA ekspertskom panelu, oko 70% nelečenih osoba sa insulinskom rezistencijom će dobiti šećernu bolest tip2.[15][16][17]

Razlika između insulinske rezistencije i dijabetesa[uredi | uredi izvor]

Svako može razviti insulinsku rezistenciju - privremeno ili hronično. Vremenom, hronična insulinska rezistencija može dovesti do predijabetesa, a zatim i dijabetesa tipa 2 ako se ne leči ili ne može da se leči.

Predijabetes se dešava kada su nivoi glukoze u krvi viši od normalnog, ali nedovoljno visoki da bi se dijagnostikovao kao dijabetes. Predijabetes se obično javlja kod ljudi koji već imaju neku insulinsku rezistenciju.

Predijabetes može dovesti do dijabetesa tipa 2 (T2D), najčešćeg tipa dijabetesa koji nastaje kada pankreas ne proizvodi dovoljno insulina ili telo ne koristi dobro insulin (rezistencija na insulin), što dovodi do visokog nivoa glukoze u krvi.[14]

Dijabetes tipa 1 (T1D) se dešava kada imuni sistem tela napadne i uništi ćelije koje proizvode insulin u pankreasu iz nepoznatog razloga. T1D je autoimuna i hronična bolest, a ljudi sa T1D moraju da ubrizgavaju sintetički insulin da bi živeli i bili zdravi. Iako T1D nije uzrokovan insulinskom rezistencijom, ljudi sa T1D mogu iskusiti nivoe insulinske rezistencije u kojima njihove ćelije ne reaguju dobro na insulin koji ubrizgavaju.

Gestacijski dijabetes je privremeni oblik dijabetesa koji se može javiti tokom trudnoće . To je uzrokovano insulinskom rezistencijom koja je posledica hormona koje proizvodi placenta. Gestacijski dijabetes nestaje kada trudnica rodi bebu. Otprilike 3% do 8% svih trudnica u Sjedinjenim Američkim Državama ima dijagnozu gestacionog dijabetesa.

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Uporedni prikaz normalnog metabolizma insulina i insulinske rezistencije.

Ćelije čovekovog organizma najveći deo energije dobijaju iz glukoze - glavne vrste šećera koju telo koristi kao pogonsko gorivo. Da bi omogućio ulazak glukoze u ćeliju čovekov organizam luči insulin - hormon pankreasa.

Kad nastane insulinska rezistencija insulin prestaje da obavlja svoju funkciju. Glukoza ne može da uđe u ćelije i nagomilava se u krvi. Nastaje porast koncentracije glukoze u krvi koja primorava pankreas da luči još više insulina, u pokušaju da ipak omogući ulazak glukoze u ćelije i tako ih nahrani.

Sve dok pankreas može da proizvede dovoljno insulina da prevaziđe slab odgovor ćelija na insulin, nivo šećera u krvi će ostati u zdravom opsegu. Ako ćelije postanu previše otporne na insulin, to dovodi do povišenog nivoa glukoze u krvi ( hiperglikemije ), zbog nesklada između nivo glukoze u krvi i nesposobnosti insulina da obavlja svoju funkciju u telu rasta koncentracije glukoze ali i insulina, što rezultuje povećavanjem rizik od nastanka šećerne bolesti i svih njenih pratečih komplikacija.[4]

Faktori rizika[uredi | uredi izvor]

Postoji veliki broj faktora rizika za insulinsku rezistenciju, među kojima su najznačajniji prekomerna telesna težina ili gojaznost, sedeći način života i fizička neaktivnost.[1] Različiti genetski faktori takođe mogu povećati rizik, kao što je porodična istorija šećerne bolesti, a postoje i neka specifična medicinska stanja povezana sa insulinskom rezistencijom, kao što je npr. sindrom policističnih jajnika.[1]

Nacionalni institut za dijabetes i bolesti probave i bubrega navodi sledeće specifični faktore rizika koji mogu predisponirati pojavu insulinske rezistenciju:

  • osobe starije od 45 godina
  • osobe koje imaju zdravstvene probleme kao što su visok krvni pritisak i abnormalni nivoi holesterola
  • osobe koje u istoriji imaju gestacioni dijabetesa
  • osobe sa istorijom srčanih bolesti ili moždanog udara.[1]
  • neki lekovi i druga zdravstvena stanja mogu povećati rizik.[1]

Način života[uredi | uredi izvor]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Dijetetski faktori verovatno doprinose insulinskoj rezistenciji, međutim, uzročne namirnice je teško odrediti s obzirom na ograničenja istraživanjima ishrane. Namirnice koje su nezavisno povezane sa insulinskom rezistencijom uključuju one sa visokim sadržajem šećera i visokim glikemijskim indeksom, sa malo omega-3 i vlakana, i one koje su izuzetno ukusne što povećava rizik od prejedanja.[18]

Preterana konzumacija obroka i pića bogatih mastima i šećerom predložena je kao fundamentalni faktor za epidemije metaboličkog sindroma.

Ishrana takođe ima potencijal da promeni odnos polinezasićenih i zasićenih fosfolipida u ćelijskim membranama. Procenat polinezasićenih masnih kiselina (PUFA) je u obrnutoj korelaciji sa insulinskom rezistencijom.[19] Pretpostavlja se da povećanje fluidnosti ćelijske membrane povećanjem koncentracije PUFA može dovesti do povećanog broja insulinskih receptora, povećanog afiniteta insulina prema njegovim receptorima i smanjene insulinske rezistencije.[20]

Nedostatak vitamina D je takođe povezan sa insulinskom rezistencijom.[21]

Namirnice u ishrani kod insulinske rezistencije
Namirnice koje se ne preporučuju Namirnice koje se preporučuju
  • Beli šećer
  • Fruktoza
  • Veštački zaslađivači
  • Kukuruzni sirup
  • Gazirana pića, kupovni i ceđeni sokovi
  • Industrijski slatkiši i slaniši
  • Margarin
  • Majonez
  • Pekarski proizvodi
  • Belo brašno
  • Jela iz „kesice“
  • Kukuruzno, suncokretovo i sojino ulje
  • Preterana konzumacija mesa
  • Laneno seme
  • Čija seme
  • Zeleno lisnato povrće - kafiol, brokoli, kupus...
  • Voće - koštunjavo, bobičasto, jabuke, pomorandže
  • Mahunarke - sočivo, pasulj, boranija
  • Žitarice od celog zrna - umereno
  • Cimet
  • Hladno ceđena ulja
  • Masne ribe
  • Meso, mleko, jaja - umereno
Sedentarni način života[uredi | uredi izvor]

Sedeći način života povećava verovatnoću razvoja insulinske rezistencije.[22] U epidemiološkim studijama, viši nivoi fizičke aktivnosti (više od 90 minuta dnevno) smanjuju rizik od dijabetesa za 28%.[23]

Cirkadijalna disritmija[uredi | uredi izvor]

Studije su dosledno pokazale da postoji veza između insulinske rezistencije i cirkadijalnog ritma, pri čemu je osetljivost na insulin veća ujutru i niža uveče. Neusklađenost između cirkadijalnog ritma i rasporeda obroka, kao što je poremećaj cirkadijalnog ritma, može povećati insulinsku rezistenciju.

Lekovi[uredi | uredi izvor]

Lekovi koji su povezani sa insulinskom rezistencijom, uključuju:

  • kortikosteroide,
  • inhibitore proteaze (tip HIV lekova)[24]
  • atipične antipsihotike.[25]

Hormoni[uredi | uredi izvor]

Mnogi hormoni mogu da izazovu insulinsku rezistenciju, uključujući:

  • Kušingov sindrom : Ovo stanje se dešava kada u telu postoji višak kortizola. Kortizol, „hormon stresa“, je od vitalnog značaja za regulisanje nivoa šećera u krvi (povećanjem) i pretvaranje hrane u energiju. Višak kortizola može da se suprotstavi efektima insulina, uzrokujući insulinsku rezistenciju.[26][27]
  • Akromegalija : Ovo je retko, ali ozbiljno stanje koje se dešava kada postoji visok nivo hormona rasta (GH). Visok nivo GH može izazvati povećanu proizvodnju glukoze, što može dovesti do insulinske rezistencije.
  • Hipotireoza : Ovo stanje se dešava kada je vaša štitna žlezda nedovoljno aktivna i ne proizvodi dovoljno tiroidnih hormona. Vaša štitna žlezda igra veliku ulogu u regulisanju vašeg metabolizma (kako vaše telo pretvara hranu koju jedete u energiju). Kada proizvodi premalo hormona štitne žlezde, usporava vaš metabolizam, uključujući metabolizam glukoze, što može dovesti do insulinske rezistencije.
  • Nedostatak leptina:Leptin je hormon proizveden iz ob gena i adipocita. Njegova fiziološka uloga je da reguliše glad upozoravajući telo kada je sito.[28] Studije pokazuju da nedostatak leptina izaziva ozbiljnu gojaznost i da je snažno povezan sa insulinskom rezistencijom.[29]

Bolesti[uredi | uredi izvor]

U bolesti povtena sa insulinskom rezistencijom spadaju:

Mitohondrijalna disfunkcija[uredi | uredi izvor]

Više studija koje uključuju različite metodologije sugerišu da bi oštećena funkcija mitohondrija mogla da igra ključnu ulogu u patogenezi insulinske rezistencije.[32] Disfunkcija mitohondrija može biti rezultat formiranja reaktivnih vrsta kiseonika, genetskih faktora, starenja i smanjene biogeneze mitohondrija.[33] Međutim, važna pitanja ostaju nerešena do danas.[34]

Ako se daljim istraživanjima potvrdi veza između mitohondrijalnih poremećaja i smanjene insulinske osetljivosti mogo bi se otvori put ka novim terapijskim pristupima.[35]

Zapaljenje[uredi | uredi izvor]

Akutna ili hronična upala, kao što je infekcija, može izazvati insulinsku rezistenciju. TNF-α je citokin koji može da promoviše insulinsku rezistenciju preko lipolize, koja ometa insulinsku signalizaciju smanjujući ekspresiju GLUT4.[36]

Genetika[uredi | uredi izvor]

Utvrđeno je da je nekoliko genetskih lokusa povezano sa neosetljivošću na insulin. Ovo uključuje varijacije u lokusima u blizini NAT2, GCKR i IGFI gena povezanih sa insulinskom rezistencijom. Dalja istraživanja su pokazala da su lokusi u blizini gena povezani sa insulinskom rezistencijom. Međutim, procenjuje se da ovi lokusi čine samo 25-44% genetske komponente insulinske rezistencije. [37]

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

U početku bolesti pacijent nećete imati nikakve simptome. Međutim, vremenom se insulinska rezistencija može pogoršati, a ćelije u pankreasu koje proizvode insulin mogu se istrošiti. Na kraju, pankreas više nije u stanju da proizvodi dovoljno insulina da prevaziđe otpor, što dovodi do povišenog šećera u krvi (hiperglikemije), koja izaziva sledeće simptome.

  • Povećana žeđ.
  • Često mokrenje (mokrenje).
  • Povećana glad.
  • Zamagljen vid .
  • Glavobolje .
  • Infekcije vagine i kože.
  • Sporo zarastajuće posekotine i rane.

Mnogi pacijenti nemaju simptome i oni mogu biti nevidljiv sve dok se ne razvije dijabetes tipa 2. Neki ljudi sa predijabetesom mogu iskusiti sledeće simptome:

  • Zatamnjela koža u pazuhu ili leđima i bočnim stranama vrata, nazvana (akantozis nigra).
  • Promnjennj na koži (male kožne izrasline).
  • Promene na oka koje mogu dovesti do poremećaja vida zbog retinopatije povezane sa dijabetesom .

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Nivo insulina natašte[uredi | uredi izvor]

Nivo insulina u serumu natašte veći od 29 microIU/mL ukazuje na insulinsku rezistenciju.[38] Isti nivoi se primenjuju tri sata nakon poslednjeg obroka.

Test tolerancije na glukozu[uredi | uredi izvor]

Tokom testa tolerancije na glukozu (GTT), koji se može koristiti za dijagnozu dijabetes melitusa, pacijent natašte uzima oralnu dozu glukoze od 75 grama. Zatim se u naredna dva sata meri nivo glukoze u krvi.

Tumačenje je zasnovano na smernicama SZO nakon dva sata,

  • glikemija manja od 7,8 mmol/L 140 mg/dL) se smatra normalnom,
  • glikemija između 7,8 i 11,0 mmol/L (140 do 197 mg/dL) se smatra poremećenom tolerancijom na glukozu (IGT),
  • glikemija veća ili jednaka 11,1 mmol/L (200 mg/dL) se smatra dijabetes melitusom.

Oralni test tolerancije na glukozu (OGTT) može biti normalan ili blago abnormalan kod jednostavne insulinske rezistencije. Često postoje povišeni nivoi glukoze u ranim merenjima, što odražava gubitak postprandijalnog vrhunca (posle obroka) u proizvodnji insulina. Produženje testiranja (još nekoliko sati) može otkriti hipoglikemijski „pad“, koji je rezultat prekoračenja u proizvodnji insulina nakon neuspeha fiziološkog postprandijalnog insulinskog odgovora.

Glikozilirani hemoglobin A1c[uredi | uredi izvor]

Zdravstveni radnici često koriste test krvi koji se zove glikozilirani hemoglobin A1c za dijagnozu dijabetesa. Test prikazuje prosečan nivo šećera u krvi u poslednja tri meseca.[39][40]

  • Nivo A1c ispod 5,7% se smatra normalnim.
  • Nivo A1c između 5,7% i 6,4% se smatra predijabetesom.
  • Nivo A1c od 6,5% ili više na dva odvojena testa ukazuje na dijabetes tipa 2.

Ljudi sa dijabetesom tipa 1 obično imaju veoma visok A1c i veoma visok nivo glukoze u krvi nakon dijagnoze jer njihov pankreas proizvodi veoma malo ili nimalo insulina.

Modifikovani test supresije insulina[uredi | uredi izvor]

Još jedna mera insulinske rezistencije je modifikovani test supresije insulina koji je razvio Gerald Reaven sa Univerziteta Stanford. Test dobro korelira sa euglikemijskom sponom, sa manje grešaka zavisne od operatera. Ovaj test je korišćen za unapređenje velikog broja istraživanja u vezi sa metaboličkim sindromom.[41]

Test se izvodi tako što pacijenti u početku primaju 25 μg oktreotida (Sandostatin) u 5 mL normalnog fiziološkog rastvora tokom 3 do 5 minuta putem intravenske infuzije (IV) kao početni bolus. Potom se kontinuirano infundira sa intravenskom infuzijom fiziološkog rastvora somatostatin (0,27 μg/m2/min) za suzbijanje endogenog insulina i lučenja glukoze. Zatim se infundiraju insulin i 20% glukoze brzinom od 32 i 267 mg/m2/min. Glukoza u krvi se proverava na početku, potom na 30, 60, 90 i 120 minuta, a nakon toga, svakih 10 minuta tokom poslednjih pola sata testa. Ove poslednje četiri vrednosti se smatraju srednjim da bi se odredio stabilan nivo glukoze u plazmi (SSPG). Ispitanici sa SSPG većim od 150 mg/dL smatraju se rezistentnim na insulin.[41]

Prevencija[uredi | uredi izvor]

Procena insulinske rezistencije (IR) i osetljivost na insulin (% S) prema proceni homeostatskog modela (HOMA). Obrasci su modelirani u funkciji insulina u plazmi natašte i promenljive glukoze u plazmi natašte. Izračunato pomoću HOMA kalkulatora.

Ako se insulinska rezistancija pravovremeno otkirije on ne mora uvek da dovede do šećerne bolesti tip 2 jer se može sprečiti preventivnim merama.

Strategija prevencije, koja je u nekim zemljama implementirana od strane dijabetoloških organizacija, po svojoj suštini je organizovani Programa prevencije dijabetesa (PPD).

Programa prevencije dijabetesa ima dva cilja: primarni i sekundarni.

Primarna prevencija

Primarni oblik prevencije ima za cilj sprečavanja ili odlaganja konverzije insulinske rezistencije u predijabetes a zatim u dijabetes.

Sekundarna prevencija

Sekundarni oblik prevencije odnosi se na smanjenje incidence kardiovaskularnih dogadjaja i prevenciju ateroskleroze.

Zahvaljujući prevenciji svake godine 5-10% osoba sa insulinskom rezistencijom razvije manifestnu šećernu bolest, ali isto toliko uspe da se konvertuje u stanje normoglikemije blagovremenim procedurama.

Terapija[uredi | uredi izvor]

Lečenje insulinske rezistancije podrazumeva:

  • Promenu životnih navika,
  • Usklađen režim ishrane,
  • Redukciju telesne mase
  • Umerenu fizičku aktivnost.

I pored toga što su se lekovi pokazali uspešnim u primarnoj prevenciji, ostaje nepoznato da li mogu prevenirati nastanak hroničnih komplikacija osnovnog obolenja i/ili smanjiti kardiovaskularni morbiditet.

Adaptivna objašnjenja[uredi | uredi izvor]

Neki naučnici idu toliko daleko da tvrde da ni insulinska rezistencija, ni gojaznost zapravo nisu metabolički poremećaji sami po sebi, već jednostavno adaptivni odgovori na kontinuirani kalorijski višak, koji imaju za cilj da zaštite telesne organe od lipotoksičnosti (nebezbedni nivoi lipida u krvotoku i tkivima):

Gojaznost stoga ne treba posmatrati kao patologiju ili bolest, već kao normalan, fiziološki odgovor na kontinuirani kalorijski višak... Kao posledica visokog nivoa akumulacije lipida u ciljnim insulinskim tkivima, uključujući skeletne mišiće i jetru, ona govori o tome da je isključenje glukoze iz ćelija opterećenih lipidima kompenzatorna odbrana protiv dalje akumulacije lipogenog supstrata.[42]

Druga preovlađujuća razmišljanja su da insulinska rezistencija može biti evolucioni adaptacioni mehanizam uključuju hipotezu štedljivih gena. Ova hipoteza pretpostavlja da ako postoji genetska komponenta insulinske rezistencije i dijabetesa tipa 2, da bi ovi fenotipovi trebalo biiti odabrani. Ipak, nejasno je kako je došlo do povećanja srednje insulinske rezistencije i kod normoglikemične populacije kao i kod dijabetičara.[43]

J. V. Nil smatra da su prvobitno u vremenima povećane gladi kod gena drevnih predaka, postojao mehanizam za povećano skladištenje glukoze, što je bilo jako korisnu, dok dana u savremenom okruženju bogatom izobiljem to nije slučaj.[44]

Dokazi su kontradiktorni pa Nil u studijama na Pima indijancima, ukazuju na to da su ljudi sa većom osetljivošću na insulin težili najviše i obrnuto, da su ljudi sa insulinskom rezistencijom težili manje što je bio slućaj u proseku u ovoj demografskoj grupi.[45]

Savremene hipoteze sugerišu da je metabolizam insulina socio-ekološka adaptacija na insulinom kao sredstvom za diferenciranje alokacije energije na različite komponente tela sa insulinskom osetljivošću kao neka vrsta adaptacije ili manipulisanja, kako bi se energija preusmerava. Hipoteza o promeni ponašanja pretpostavlja da rezistencija na insulin dovodi do dva načina za promenu reproduktivnih strategija i metoda ponašanja. Dve strategije su skovane kao „r do K. Strategija r do K uključuje preusmeravanje insulina preko placente do fetusa. Ovo je pokazalo povećanje telesne težine kod fetusa, ali ne i kod majke, što ukazuje na metod povećanog ulaganja roditelja (K strategija). Kod neosetljivosti skeletnih mišića na insulin oni bi mogli da preusmere glukozu u mozak, za koji nisu potrebni insulinski receptori. Na ovo je ukazalo povećanje kognitivnog razvoja u različitim studijama.[46]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ „Insulin Resistance & Prediabetes | NIDDK”. National Institute of Diabetes and Digestive and Kidney Diseases (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  2. ^ „What Is Prediabetes?”. EndocrineWeb (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-29. 
  3. ^ „Šta je predijabetes?”. www.yourprediabetes.info. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  4. ^ a b „Insulin Resistance & Prediabetes | NIDDK”. National Institute of Diabetes and Digestive and Kidney Diseases (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  5. ^ „Šta je predijabetes?”. www.yourprediabetes.info. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  6. ^ Grundy SM (februar 2012). „Pre-diabetes, metabolic syndrome, and cardiovascular risk”. Journal of the American College of Cardiology. 59 (7): 635—43. PMID 22322078. doi:10.1016/j.jacc.2011.08.080. 
  7. ^ Falta W, Boller R (1931). „Insulärer und Insulinresistenter Diabetes”. Klinische Wochenschrift. 10 (10): 438—43. S2CID 32359074. doi:10.1007/BF01736348. 
  8. ^ Himsworth H (1936). „Diabetes mellitus: its differentiation into insulin-sensitive and insulin insensitive types”. The Lancet. 227 (5864): 127—30. doi:10.1016/S0140-6736(01)36134-2. 
  9. ^ Nolan CJ (oktobar 2010). „Failure of islet β-cell compensation for insulin resistance causes type 2 diabetes: what causes non-alcoholic fatty liver disease and non-alcoholic steatohepatitis?”. Journal of Gastroenterology and Hepatology. 25 (10): 1594—7. PMID 20880166. doi:10.1111/j.1440-1746.2010.06473.x Slobodan pristup. 
  10. ^ American Diabetes Association. Standards of medical care in diabetes—2017. Diabetes Care. 2017;40(Suppl 1).
  11. ^ International Diabetes Federation. IDF Diabetes Atlas, 6th edn. Brussels, Belgium:International Diabetes Federation, 2014. Available from: www.idf.org[mrtva veza]
  12. ^ National Diabetes Statistics Report, 2017. Centers for Disease Control and Prevention website. https://www.cdc.gov/diabetes/data/statistics/statistics-report.html External link. Updated July 17, 2017. Accessed October 19, 2017.
  13. ^ ] National Diabetes Statistics Report, 2017. Centers for Disease Control and Prevention website. https://www.cdc.gov/diabetes/data/statistics/statistics-report.html External link. Updated July 17, 2017. Accessed October 19, 2017.
  14. ^ a b „Insulin Resistance: What It Is, Causes, Symptoms & Treatment”. Cleveland Clinic (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-07-09. 
  15. ^ Tuso, P. (2014). „Prediabetes and lifestyle modification: time to prevent a preventable disease”. Perm J. 18 (3): 88—93. PMC 4116271 Slobodan pristup. PMID 25102521. doi:10.7812/TPP/14-002. 
  16. ^ „Insulin Resistance & Prediabetes | NIDDK”. National Institute of Diabetes and Digestive and Kidney Diseases (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  17. ^ „What Is Prediabetes?”. EndocrineWeb (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-29. 
  18. ^ Isganaitis E, Lustig RH (decembar 2005). „Fast food, central nervous system insulin resistance, and obesity”. Arteriosclerosis, Thrombosis, and Vascular Biology. 25 (12): 2451—62. PMID 16166564. doi:10.1161/01.ATV.0000186208.06964.91. .
  19. ^ Haugaard SB, Madsbad S, Høy CE, Vaag A (februar 2006). „Dietary intervention increases n-3 long-chain polyunsaturated fatty acids in skeletal muscle membrane phospholipids of obese subjects. Implications for insulin sensitivity”. Clinical Endocrinology. 64 (2): 169—78. PMID 16430716. S2CID 22878943. doi:10.1111/j.1365-2265.2006.02444.x. .
  20. ^ Russo GL (mart 2009). „Dietary n-6 and n-3 polyunsaturated fatty acids: from biochemistry to clinical implications in cardiovascular prevention”. Biochemical Pharmacology. 77 (6): 937—46. PMID 19022225. doi:10.1016/j.bcp.2008.10.020. 
  21. ^ Chiu KC, Chu A, Go VL, Saad MF (maj 2004). „Hypovitaminosis D is associated with insulin resistance and beta cell dysfunction”. The American Journal of Clinical Nutrition. 79 (5): 820—5. PMID 15113720. doi:10.1093/ajcn/79.5.820. .
  22. ^ Ivy, J. L. (1997). „Role of exercise training in the prevention and treatment of insulin resistance and non-insulin-dependent diabetes mellitus”. Sports Medicine. Auckland, NZ. 24 (5): 321—36. PMID 9368278. S2CID 29053249. doi:10.2165/00007256-199724050-00004. .
  23. ^ Kyu, Hmwe H.; Bachman, Victoria F.; Alexander, Lily T.; Mumford, John Everett; Afshin, Ashkan; Estep, Kara; Veerman, J Lennert; Delwiche, Kristen; Iannarone, Marissa L.; Moyer, Madeline L.; Cercy, Kelly; Vos, Theo; Murray, Christopher J L.; Forouzanfar, Mohammad H. (2016). „Physical activity and risk of breast cancer, colon cancer, diabetes, ischemic heart disease, and ischemic stroke events: Systematic review and dose-response meta-analysis for the Global Burden of Disease Study 2013”. BMJ. 354: i3857. PMC 4979358 Slobodan pristup. PMID 27510511. doi:10.1136/bmj.i3857. .
  24. ^ Fantry LE (mart 2003). „Protease inhibitor-associated diabetes mellitus: a potential cause of morbidity and mortality”. J Acquir Immune Defic Syndr. 32 (3): 243—4. PMID 12626882. doi:10.1097/00126334-200303010-00001. 
  25. ^ Burghardt KJ, Seyoum B, Mallisho A, Burghardt PR, Kowluru RA, Yi Z (april 2018). „Atypical antipsychotics, insulin resistance and weight; a meta-analysis of healthy volunteer studies”. Progress in Neuro-Psychopharmacology & Biological Psychiatry. 83: 55—63. PMC 5817633 Slobodan pristup. PMID 29325867. doi:10.1016/j.pnpbp.2018.01.004. 
  26. ^ Joseph JJ, Golden SH (mart 2017). „Cortisol dysregulation: the bidirectional link between stress, depression, and type 2 diabetes mellitus”. Annals of the New York Academy of Sciences. 1391 (1): 20—34. Bibcode:2017NYASA1391...20J. PMC 5334212 Slobodan pristup. PMID 27750377. doi:10.1111/nyas.13217. 
  27. ^ King MW (2005). Lange Q&A USMLE Step 1 (6th ed.). New York: McGraw-Hill Medical. p. 82
  28. ^ Flier JS (maj 1998). „Clinical review 94: What's in a name? In search of leptin's physiologic role”. The Journal of Clinical Endocrinology and Metabolism. 83 (5): 1407—13. PMID 9589630. S2CID 5584957. doi:10.1210/jcem.83.5.4779. .
  29. ^ Elmquist JK, Maratos-Flier E, Saper CB, Flier JS (oktobar 1998). „Unraveling the central nervous system pathways underlying responses to leptin”. Nature Neuroscience. 1 (6): 445—50. PMID 10196541. S2CID 7474447. doi:10.1038/2164. 
  30. ^ Nafiye Y, Sevtap K, Muammer D, Emre O, Senol K, Leyla M (april 2010). „The effect of serum and intrafollicular insulin resistance parameters and homocysteine levels of nonobese, nonhyperandrogenemic polycystic ovary syndrome patients on in vitro fertilization outcome”. Fertility and Sterility. 93 (6): 1864—9. PMID 19171332. doi:10.1016/j.fertnstert.2008.12.024. 
  31. ^ Milner KL, van der Poorten D, Trenell M, Jenkins AB, Xu A, Smythe G; et al. (mart 2010). „Chronic hepatitis C is associated with peripheral rather than hepatic insulin resistance”. Gastroenterology. 138 (3): 932—41. PMID 19962985. doi:10.1053/j.gastro.2009.11.050. .e1–3
  32. ^ Turner, N; Heilbronn, LK (novembar 2008). „Is mitochondrial dysfunction a cause of insulin resistance?”. Trends in Endocrinology and Metabolism. 19 (9): 324—30. PMID 18804383. S2CID 22469532. doi:10.1016/j.tem.2008.08.001. .
  33. ^ Kim, JA; Wei, Y; Sowers, JR (29. 2. 2008). „Role of mitochondrial dysfunction in insulin resistance”. Circulation Research. 102 (4): 401—14. PMC 2963150 Slobodan pristup. PMID 18309108. doi:10.1161/CIRCRESAHA.107.165472. .
  34. ^ Montgomery, MK; Turner, N (March ). "Mitochondrial dysfunction and insulin resistance: an update". Endocrine Connections. 4 (1). 2015.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć): R1–R15.
  35. ^ Sergi, D; Naumovski, N; Heilbronn, LK; Abeywardena, M; O'Callaghan, N; Lionetti, L; Luscombe-Marsh, N "Mitochondrial (Dys)function and Insulin Resistance: From Pathophysiological Molecular Mechanisms to the Impact of Diet". Sergi, D.; Naumovski, N.; Heilbronn, L. K.; Abeywardena, M.; O'Callaghan, N.; Lionetti, L.; Luscombe-Marsh, N. (2019). „Mitochondrial (Dys)function and Insulin Resistance: From Pathophysiological Molecular Mechanisms to the Impact of Diet”. Frontiers in Physiology. 10: 532. PMC 6510277 Slobodan pristup. PMID 31130874. doi:10.3389/fphys.2019.00532 Slobodan pristup. 
  36. ^ Peraldi P, Spiegelman B (May ). "TNF-alpha and insulin resistance: summary and future prospects". Molecular and Cellular Biochemistry. 182. 1998.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) (1–2): 169–75.
  37. ^ Brown AE, Walker M (avgust 2016). „Genetics of Insulin Resistance and the Metabolic Syndrome”. Current Cardiology Reports. 18 (8): 75. PMC 4911377 Slobodan pristup. PMID 27312935. doi:10.1007/s11886-016-0755-4. 
  38. ^ Knopp JL, Holder-Pearson L, Chase JG (maj 2019). „Insulin Units and Conversion Factors: A Story of Truth, Boots, and Faster Half-Truths”. J Diabetes Sci Technol. 13 (3): 597—600. PMC 6501531 Slobodan pristup. PMID 30318910. doi:10.1177/1932296818805074. .
  39. ^ Miedema K (2005). "Standardization of HbA1c and Optimal Range of Monitoring". Scandinavian Journal of Clinical and Laboratory Investigation. 240: 61–72.
  40. ^ Expert Committee on the Diagnosis and Classification of Diabetes Mellitus. Report of the expert committee on the diagnosis and classification of diabetes mellitus. Diabetes Care 2003; 26(Suppl 1): S5–20.
  41. ^ a b Muniyappa R, Lee S, Chen H, Quon MJ (January ). "Current approaches for assessing insulin sensitivity and resistance in vivo: advantages, limitations, and appropriate usage". American Journal of Physiology. Endocrinology and Metabolism. 294 (1). 2008.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć): E15-26.
  42. ^ Unger RH, Scherer PE (jun 2010). „Gluttony, sloth and the metabolic syndrome: a roadmap to lipotoxicity”. Trends in Endocrinology and Metabolism. 21 (6): 345—52. PMC 2880185 Slobodan pristup. PMID 20223680. doi:10.1016/j.tem.2010.01.009. 
  43. ^ Neel JV (decembar 1962). „Diabetes mellitus: a "thrifty" genotype rendered detrimental by "progress"?”. American Journal of Human Genetics. 14 (4): 353—62. PMC 1932342 Slobodan pristup. PMID 13937884. 
  44. ^ Ioannou GN, Bryson CL, Boyko EJ (2007-11-01). „Prevalence and trends of insulin resistance, impaired fasting glucose, and diabetes”. Journal of Diabetes and Its Complications. 21 (6): 363—70. PMID 17967708. doi:10.1016/j.jdiacomp.2006.07.005. 
  45. ^ Swinburn BA, Nyomba BL, Saad MF, Zurlo F, Raz I, Knowler WC, et al. (jul 1991). „Insulin resistance associated with lower rates of weight gain in Pima Indians”. The Journal of Clinical Investigation. 88 (1): 168—73. PMC 296017 Slobodan pristup. PMID 2056116. doi:10.1172/JCI115274. 
  46. ^ Watve MG, Yajnik CS (april 2007). „Evolutionary origins of insulin resistance: a behavioral switch hypothesis”. BMC Evolutionary Biology. 7 (1): 61. Bibcode:2007BMCEE...7...61W. PMC 1868084 Slobodan pristup. PMID 17437648. doi:10.1186/1471-2148-7-61 Slobodan pristup. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Инсулинска_резистенција&oldid=27442703”