Incident na mostu Marka Pola

Incident kod mosta Marka Pola se obično smatra početkom Drugog japansko-kineskog rata. Na mostu preko reke Jongding, 15 km od središta Pekinga, 7. jula 1937. je došlo do incidenta između japanskih i kineskih vojnika koji prelazi u oružani sukob.

Povod

Napetosti između Japana i Kine počele su još s Japanskom invazijom na Mandžuriju 1931. i nakon invazije uspostavljanjem nominalno nezavisne države Mandžukuo na čije čelo su kao suverena postavili Pu Jia, zadnjeg monarha dinastije Ćing. Idućih godina Japan je nastavio osvajanje ili anektiranje i drugih područja, tako da je početkom 1937. godine kontrolisao područja severno, istočno i zapadno od Pekinga. Most Marka Pola, smešten jugozapadno od Pekinga pored zidina Vanpinga, bio je kontrolna stanica železničke pruge Peking - Vuhan, jedine veze između Pekinga i južnih delova Kine koje je kontrolisao Čang Kaj Šek. Početkom 1937. godine Japanci su tražili od Kineza da napuste Vanping i most uz obrazloženje da im je područje potrebno za gradnju aerodroma. Kinezi su to odbili, jer bi japanska kontrola Vanpinga i mosta Marko Polo u potpunosti izolovala Peking od područja na jugu koja je kontrolisao Kuomintang.

Tok

Direktan uzrok incidenta bio je da se jedan japanski vojnik, nakon noćnih vežbi kakve nigde drugde nisu održavane osim ovde, nije vratio u garnizon. Kvantunška armija, inače odgovorna za brojne druge incidente, optužila je Kineze da ga drže zatvorenim u garnizonskom delu Vanpinga i zahtevala ulaz u garnizon preteći da će vojnim sredstvima izboriti ulaz. Kineska komanda je to odbila.

Obe strane uzajamno su se optuživale da su počele s napadom. Ipak ostaje činjenica da su Japanci vojnom silom izborili ulaz. Japanci su prema svom ultimatumu u ponoć 8. jula otvorili artiljerijsku vatru i krenuli sa tenkovima preko mosta. Uz pomoć pristiglog pojačanja, Kinezi su sledeći dan uspeli vratiti čitav most, na što je japanska strana ponudila pregovore.

Dva dana kasnije, nestali vojnik se vratio, a Japanci su o tome obavestili Kineze. Kinezi su pretpostavili, da se time akcija može smatrati završenom. Japanci su obećali, da neće napadati Peking i Tjencin, ako Kuomintang preuzme sledeće obaveze:

• Kuomintang mora obuzdati sve protivjapanske pokrete i organizacije;
• Kuomintang mora preuzeti punu odgovornost za ovaj incident i
• Song Džejuan, zapovjednik 29. armije koja je branila ovo područje, mora se lično izviniti.

General Džang Dzidzong koji je pregovarao bio je spreman prihvatiti prve dve točke, ali nije hteo odlučivati u Songovo ime pa je napustio pregovore. Nakon toga, Japan je pokrenuo napad na Peking (bitka za Peking i Tjencin) čemu se Kinezi nisu mogli odupreti. Peking se predao 29. jula, a dan kasnije i Tjencin.

Posledice

Japanci su nastavili napredovanje sa severa i juga u Kinu, a Nacionalna vlada pod Čang Kaj Šekom 7. avgusta je objavila rat Japanu.

Nije isključeno, da je incident bio provokacija, ali uglavnom se smatra da nije. Prema mišljenju istoričara, bilo je samo pitanje vremena da se dogodi nešto slično jer su na tom području bile stacionirane i japanska i kineska vojska.

Na mestu incidenta postavljen je muzej.

Literatura

• Fairbank, John King; Feuerwerker, Albert; Twitchett, Denis Crispin (1986). Republican China, 1912-1949. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24338-4.